Коронавирус није шала, не смемо га потценити

Коронавирус (COVID-19) није „блажи од грипа“, већ је озбиљна и тешка болест, која је у Кини односила животе читавих породица. Што пре то схватимо, то боље

Још првих дана ужаса изазваног на улицама Вухана епидемијом најновијег коронавируса, док смо пратили како се број оболелих експоненцијално шири из дана у дан, док смо гледали како изнемогли и мртви људи леже по болницама и улицама овог гигантског града од 11 милиона становника (који је узгред актуелни министар здравља у тим раним данима кризе назвао „рибарским селом“), док смо слушали плач и јауке ужаснутог медицинског особља савладаног изненадном најездом тешко оболелих људи, и док смо кроз машинерију најмоћнијег цензорског апарата који на свету постоји – оног у власништву КП Кине – покушавали да сазнамо стопе смртнoсти и R0 индекс (корисни параметар који нам говори колико ће у просеку један оболели заразити људи) мистериозног новог вируса, сваком иоле трезвенијем информисаном човеку било је јасно да није питање да ли ће него када ова пошаст стићи и у Србију.

Било је дакле још тада јасно да, у најмању руку, морамо хитно да припремимо антиепидемијске капацитете, да напунимо стокове заштитних и дезинфекционих средстава, да информишемо људе са каквом се претњом суочавају и на који начин да се од исте заштите, а вероватно и да већ тада уведемо одређене мере ограничења слободе кретања, тј. ускраћивања уласка на територију Србије свакоме ко долази из држава са регистрованим ширењем коронавируса. Стара мудрост учи да је „боље спречити него лечити“, али ко у дигиталној Србији – загледаној у „дуинг бизнис листе“ – мари за старе мудрости.

Но, шта је ту је, драгоцено време за припрему је изгубљено, а вирус је, очекивано, пронашао свој пут и до Србије. Први случај се за 24 часа претворио у други, други за још 24 часа у пет случајева, тих пет за још 24 часа у 12, да би се тих 12 случајева за пар сати претворило у 18, од којих је најмање један заражени пацијент у тешком стању. Наравно, јасно је да ових 18 случајева има инфективни капацитет да зарази више десетина људи, па је реални број заражених вероватно ближи цифри од 30-50 особа које још увек нису регистроване, а вероватно ни свесне да су заражене.

Бројке ће, у околностима комбиноване неспремности државног апарата на предузимање радикалних мера и генералне дезинформисаности и неприпремљености јавности, несумњиво брзо расти. Оно што највише ужасава је то што ће коронавирус убрзо довести и до првих смртних исхода у нашој земљи, што је, најпре узгредно током једног телевизијског гостовања, а онда и пред целом јавношћу на ванредној конференцији за медије изјавио и председник републике, увидевши да је враг однео шалу.

ЧИЊЕНИЦЕ И ДЕЗИНФОРМАЦИЈЕ
Од почетка грипа појавиле су се многе дезинформације, од оне да маске не помажу у заштити, до оне да је најновији коронавирус, тј. COVID-19, блажи од сезонског грипа. Хајде зато да најпре размотримо чињенице:

1) COVID-19 није блажи од грипа! Смртност од сезонског грипа креће се између 0,1 и 0,3 одсто, док смртност од најновијег коронавируса сада износи око 3,4 одсто (у почетку је била око 2,5 одсто), мада на примеру Италије видимо да у овом тренутку износи 6,6 одсто. Чак и да узмемо најнижу могућу стопу смртности COVID-19 од 2,4 одсто, то је приближно једнако стопи смртности шпанског грипа који је пре стотинак година усмртио најмање 50 милиона људи широм света (што је данас еквивалентно бројци од 200 милиона). Иако су медицина и наука знатно напредовале у односу на период од пре 100 година кад се појавио шпански грип, морамо разумети да се у случају грипа COVID-19 ради о патогену који је драстично убојитији од онога на шта су наши организми навикли.

2) Вирус који тренутно хара планетом не постоји „одавно“ како су један део јавности убедили интернетски псеудомедији и део штампаних таблоида. Иако је породица коронавируса први пут регистрована током 1960-их, њен најновији изданак, COVID-19, потпуно је нов. Структурално, карактерише га око 80 одсто сличности са САРС-ом – још једним представником породице коронавируса – али ради се о потпуно новом патогену.

3) Трагање за повишеном температуром и другим симптомима сличним прехлади није поуздан начин за спречавање ширења епидемије из простог разлога што особа заражена коронавирусом не мора показивати било какве симптоме данима, у појединим случајевима и недељама, иако је све време заразна. Период инкубације може да износи чак 21 дан, а постоје индиције да људи остају заразни и неко време након опоравка. При томе се ради о патогену који се по свему судећи изузетно лако преноси, па задржавање даха поред особе која кашље или склањање у ћошак аутобуса није од помоћи (поједина истраживања су показала да особа која кине на једном крају аутобуса може да инфицира особу која се налази на другом крају возила).

Радник у заштитном оделу врши дезинфекцију унутрашњости аутобуса градског превоза у Братислави, 11. март 2020. (Фото: Vladimir Simicek/AFP - Getty Images)
Радник у заштитном оделу врши дезинфекцију унутрашњости аутобуса градског превоза у Братислави, 11. март 2020. (Фото: Vladimir Simicek/AFP – Getty Images)

4) Маске и друга заштитна опрема значајно смањују опасност од заразе и то је нешто што су потврдили и кинески надлежни органи и Светска здравствена организација, иако степен заштите зависи од правилности ношења заштитне опреме, као и њеног квалитета. Оптимални ниво заштите од удисања вируса пружа комбиновано ношење респиратора минималног стандарда FFP2, или још боље FFP3 са филтером од активног угља и хируршке маске преко респиратора. Респиратор тесно приања уз лице и затвара дисајне путеве усмеравајући проток ваздуха кроз филтер, док хируршка маска која се носи преко респиратора служи да покупи евентуалне патогене на себе уместо да контаминира сам респиратор. Хируршку маску је потребно мењати што чешће (служи за једнократну употребу) и никако је не додиривати са предње стране, него само за ластиш иза увета. Већ ово пружа прилично висок степен заштите, међутим, како је могуће да вирус у организам уђе и преко слузокоже очију, пожељно је и ношење заштитних наочара или визира. Препоручује се и ношење хируршких рукавица, нарочито уколико сте принуђени да користите јавни превоз.

5) Заштитна опрема неће помоћи уколико паралелно са коришћењем исте не водите рачуна о личној хигијени и хигијени предмета који би могли да буду изложени контаминацији. Учестало прање руку, лица, косе, браде, оптичких наочара и телефона је неопходно. Ношење ручних сатова и ручних бројаница или накита боље је избећи у условима епидемије јер се лако могу контаминирати, а ретко коме пада на памет да их дезинфикује. При повратку кући, препоручљиво је одмах код кућног прага дезинфиковати ципеле, панталоне и јакне дезинфекционим средствима (најбоље дезинфекционим хемикалијама у спреју са сертификатом о ефикасности од 99,99 одсто неутрализације микроба које је у Србији тренутно јако тешко наћи).

6) У условима епидемије каква почиње у Србији треба избегавати све затворене просторе у којим влада циркулација великог броја људи – кафиће, ресторане, кладионице, поште, банке, биоскопе, и слично. Нарочито су опасни велики тржни центри са затвореним системима циркулације ваздуха, као и возила градског превоза.

7) Клиничка слика коју изазива COVID-19 варира од релативно благе, сличне тежој прехлади, до застрашујуће тешке. Вирус пре свега напада плућа, а почиње повишеном температуром, сувим кашљем и слабошћу, тј. болом у мишићима. Могу га пратити и кијавица и бол у грлу, а у изузетним случајевима и стомачне тегобе. Досадашње искуство показује да ће у двадесетак одсто случајева болничко лечење бити неопходно, што значи да ће доћи до теже упале плућа. У најгорем случају, коронавирус разара плућа, доводи до отказивања бубрега, обара имунитет оболелог толико драстично да паралелно са вирусном инфекцијом долази и до бактеријске инфекције организма и изазива смрт.

8) Жене и деца нису имуни на коронавирус.

9) На крају, битно је подвући да ово није споредни проблем! COVID-19 је озбиљна и тешка болест, која је у Кини односила животе читавих породица. Ради се о централном проблему са којим се суочавамо. Што пре то схватимо, то боље.

ПРОБЛЕМ НЕДОСТАТКА КАПАЦИТЕТА
Осврнимо се стога и на објективне капацитете Србије да изађе на крај са овом кризом која управо почиње. Они су, најблаже речено, проблематични. Свакоме ко је обилазио апотеке у протеклих месец дана је познато да Србија нема ни хируршке маске, ни респираторе са филтерима. Ионако скромне залихе нестале су када су халапљиви снабдевачи видели лак профит у продаји комплетних стокова заштитних маски Кинезима, по вишеструко увећаним ценама. Поред тога, Србија пати и од законских ограничења да реагује на прави начин. Тако хитан увоз довољних количина заштитне опреме ограничавају законске процедуре које не познају интервентни увоз медицинске опреме, него предвиђају дуготрајне процедуре регистрације медицинске опреме и бирократске перипетије.

Заштитне маске и дезинфекциона средства на продаји у апотеци, на међународном аеродрому Завентем близу Брисела, 04. март 2020. (Фото: REUTERS/Yves Herman)
Заштитне маске и дезинфекциона средства на продаји у апотеци, на међународном аеродрому Завентем близу Брисела, 04. март 2020. (Фото: REUTERS/Yves Herman)

Недостају и адекватна дезинфекциона средства, као и заштитне наочаре, визири, комбинезони и друга опрема. Доктор Бранимир Несторовић недавно је упознао српску јавност како је висока стопа смртности у Италији узрокована недостатком медицинских респиратора (узгред, то није исто што и маска са респиратором), односно вештачких плућа која особама са тешким упалама плућа помажу да преживе, јер Ломбардија поседује „само“ 700 оваквих апарата, а питање је колико их има у целој Србији. Међутим није само материјална неопремљност фактор ризика у српском случају. Просечна старост становништва у Србији износи око 43 године, а познато је да вирус изазива тежу клиничку слику код особа старијих од 40 година (мада није тачно да од COVID-19 умиру искључиво старија лица). Осим тога, Србија је земља у којој малтене четвртина становништва живи у једној великој урбаној целини – Београду. То је са епидемиолошке тачке гледишта екстремно неповољна ситуација.

Ту је и проблем људских капацитета. Колико здравствених радника има у Србији? Колико њих је обучено да изађе на крај са комплексним изазовом масовне епидемије изразито заразне болести? Колико ће људи моћи да држе под надзором, односно у карантину, пре него што систем не буде могао да покрије све случајеве оболелих? Где сместити већи број оболелих? Колико болничких кревета имамо? Колико људи максимално у једном моменту може бити на интензивној нези? Да не набрајамо даље.

Ни знатно организованије и богатије државе не стоје много боље у овом погледу. Ангела Меркел је недавно изјавила да постоји могућност да чак 70 одсто немачког становништва оболи од овог вируса (и Британци наводе сличан проценат у својим анализама најгорег сценарија), док је главни конгресни лекар управо упознао америчке конгресмене са проценом да би чак 150 милиона Американаца могло да оболи (Трамп није тек тако наложио забрану уласка из већег дела Европе у САД у наредних 30 дана). Најбоље се држи Русија која је још у јануару затворила границе и упустила се у агресивно тестирање свакога иоле сумњивог грађанина (преко 50.000 тестова и свега двадесетак оболелих пре неколико дана).

Но, вратимо се у наше двориште. Суштина је да ће у случају неконтролисаног ширења заразе, налик на оно које видимо у Италији и другим земљама, Србија тешко моћи самостално да изађе на крај са кумулативним проблемима које би то изнедрило, а последице би биле застрашујуће. Зато је моментално потребно најозбиљније схватити проблем и донети мере којим би се физички контакт људи смањио, па самим тим и могућност трансмисије болести. Неке од њих су затварање граница за све оне који долазе из заражених подручја, забрана путовања, увођење карантина на границама, затварање школа и факултета, затварање свих неесенцијалних институција, отказивање свих јавних скупова, увођење рада од куће где год је то могуће, затварање кафића и ресторана, биоскопа и позоришта, хитан увоз заштитних средстава за масовну употребу, увођење строгих казни за несавесне болеснике који немаром и непажњом шире заразу, довођење искусних епидемиолошких тимова из Кине и Русије, итд.

Медицински радник у заштитном оделу обилази пацијенте оболеле од коронавируса у привременој болници у Вухану, 05. фебруар 2020. (Фото: Chinatopix via AP)
Медицински радник у заштитном оделу обилази пацијенте оболеле од коронавируса у привременој болници у Вухану, 05. фебруар 2020. (Фото: Chinatopix via AP)

Проблем неће нестати сам од себе. Очекивање да ће коронавирус нестати са доласком топлијих дана је још један пример лакомислености јер животи грађана не смеју зависити од непоузданих климатских прилика, а и већ постоје анализе које указују да би вирус могао мутирати у форму која је отпорнија на више температуре. Потребно је спремити се за дуге и тешке дане континуиране опасности од епидемије, јер једино што ће је гарантовано окончати јесте проналажење вакцине. А до тога нас дели најмање годину дана.

 

*Напомена:
Име аутора који је желео да остане анониман познато редакцији Новог Стандарда. О свим детаљима око вируса
COVID19 посаветујте се са стручним лицима и придржавајте се званичних упутстава надлежних органа.

 

Насловна фотографија: AP

 

Извор Нови Стандард