Mitropolit Amfilohije i moderni janičari

Čime je to ugledni jerej zaslužio da bude nazvan baš „janičarem SPC“? Ko je to njega oteo i preverio, pa ga poslao da se obračuna sa svojom bivšom crkvom?

Dok sam čitao intervju u sarajevskim Danima sa „crnogorskim publicistom i vjerskim analitičarem“ Vladimirom Jovanovićem, pod naslovom „Amfilohije je janičar SPC-a“, počeo mi je u ušima odjekivati božanstveni glas Predraga Cuneta Gojkovića i pesma „Janičar“, koju niko nije pevao kao on. „Palio je jedan ratnik selo gde je rođen… Sada kune svoju sudbu što je janičar…“. U svojoj muci pregolemoj, Cunetov janičar nije se dosetio spasonosnog leka – optužiti nekog drugog da je janičar. Drž’te lopova, stara je lopovska dosetka.

Vladimir Jovanović, politikolog po obrazovanju, već duže se bavi problematikom odnosa Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori sa crnogorskom državom, kao i njenim kanonskim statusom u kontekstu svetskog pravoslavlja. Objavio je i knjigu Crnogorska pravoslavna crkva između Petrograda i Carigrada 1766 – 1918, kao i više članaka, a učestvovao je i u mnogim televizijskim emisijama. Devedesetih godina, kao novinar Monitora, osuđivao je „agresiju“ Srbije na Hrvatsku i BiH, „raskrinkavao“ je logističke i obaveštajne veze između Jugoslovenske armije i Vojske Republike Srpske, sa simpatijama je pratio jačanje Armije Republike BiH, a posebno njenog Petog korpusa i isticao vojničke sposobnosti generala Atifa Dudakovića, optuženog za ratne zločine… Nedoslednost mu se ne može zameriti… Uvek je bio protiv svega srpskog, pa naravno i Srpske pravoslavne crkve.

Od onih je Crnogoraca koje je serdar Janko Vukotić prepoznao u „drukčijim Srbima“. Nije zgoreg prisetiti se njegovih reči: „Srbin sam Crnogorac. Srbin sam jer sam Crnogorac. Ne velim da drugdje i drukčijih Srba nema – zlo nas je rasulo na sve strane, ama ja sam takav. Nijesam Crnogorac što sam Srbin, nego Srbin što sam Crnogorac. Mi Crnogorci mi smo so srpstva. Nije ovđe srpstvu sva snaga, ali jeste duša. Možeš me ubiti, sasjeći, smrviti i u prah stucati, ali što je srpsko to ostaje, dok i trunke ima. I misao moja srpska traje dok ijedan damar kuca. Ima drukčijih Srba, mi smo oni od Kosova, što svećaju i pjevaju nesreće srpske. Zatri Kosovo u pameti, u duši srpskoj – pa ni nas nema. Srba nema.“

O toj vrsti Montenegrina, koji drže da je potrebno mrzeti Srbe da bi se moglo biti nacionalno Crnogorac, što je glupo, ali i tragično, ne vredi trošiti reči, a već je mnogo toga i rečeno i napisano. Hrvatsko ustaštvo najvernije svedoči o tome ka kakvim civilizacijskim visinama vodi utemeljivanje i izgrađivanje nacionalnog identiteta na mržnji prema najbližima, a u slučaju ovakvog izopačenog crnogorstva, što je još teže, prema sopstvenom duhovnom, etničkom i istorijskom biću.

PODSVESNA RASPOLUĆENOST
Naša tema je Jovanovićeva metodologija i retorika u argumentovanju i odbrani teze o suštinskoj autokefalnosti „Crnogorske pravoslavne crkve“ koje danas, doduše, kao crkve koju pravoslavni kanoni priznaju, nema, ali to je izgleda manje važno. Svako ima pravo na svoje mišljenje, pa i Jovanović i njegova crnogorstvujušča sabraća. Štaviše, on je čovek koji dokazano poznaje problematiku kojom se bavi i ne spada u red onih beslovesnih ideoloških pobornika autokefalnosti CPC, koji samo papagajski ponavljaju nekoliko naučenih floskula, a složenu crkveno-istorijsko-kanonsku tematiku uopšte ne poznaju.

Nije ovo ni mesto ni prilika za ulaženje u raspravu o stvarima o kojima se izjašnjava Jovanović u razgovoru sa novinarom Dana, za koje je potrebno neuporedivo više prostora. Pažnju mi je, zapravo, privukla ostrašćena usredsređenost na ličnost mitropolita Amfilohija i njegovo proglašavanje „janičarom SPC-a“. Krajnje i višestruko indikativan polemičarski postupak!

Vladimir Jovanović (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Vladimir Jovanović (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Čime je to ugledni jerej zaslužio da bude nazvan baš „janičarem“? Ko je to njega oteo i preverio, pa ga poslao da se obračuna sa svojom bivšom crkvom? Da li je on janičarski palio ili gradio crkve i manastire po Crnoj Gori? Da nije, možda po sredi podsvesna raspolućenost samog Jovanovića koji pukotinu u svom identitetu zatrpava optuživanjem neistomišljenika i, kako on to doživljava, političkog neprijatelja, prikazujući ga kao izvrnutu projekciju sopstvenog janičarskog habitusa? Poznati su takvi slučajevi, i iz literature i iz života…

Ceo Jovanovićev intervju prožimaju dve ideje, ona o neosnovanosti osporavanja Zakona o slobodi veroispovesti i o pravu CPC na autokefalnost, s jedne, i neukusno blaćenje lika mitropolita Amfilohija, sa druge. O prvoj ne kazuje ništa novo u odnosu na poznatu montenegrinsku argumentaciju. Ipak, pod pritiskom činjenica, priznaje da je zahtev da se SPC 2010. godine registruje u MUP Crne Gore bio nonsens, ali da je to bilo u skladu sa tadašnjom zakonskom procedurom. Takođe, ne poriče činjenicu da je „tokom prošle godine vaseljenski patrijarh Vartolomej u tri navrata javno podvukao da priznaje Amfilohija i njegovu eparhiju u sastavu SPC za kanonsku jurisdikciju u Crnoj Gori“, objašnjavajući da je razlog tome postojanje tomosa koji je SPC dobila od Vaseljenske patrijaršije 1922. godine.

Ali, „stvari se menjaju… tomos iz 1922. nije Sveto pismo“, napominje Jovanović, pa navodi primer skorašnjeg davanja tomosa o autokefalnosti Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Dakle, važeći tomos iz 1922. nije Sveto pismo, ali procedura registrovanja crkava i verskih zajednica u MUP Crne Gore jeste! Dobro obavešteni Jovanović zna i da je tomos iz 1992. „sada u dubokoj fazi preispitivanja od strane patrijarha Vartolomeja“, pa i da se razmatra „priznanje autokefalije Crkve u Sjevernoj Makedoniji“, da bi, kao najteži budući poraz mitropolita Amfilohija najavio „obnovu kanonske i vaseljenski priznate autokefalne Crkve Crne Gore“. Poznavalac crkvene i kanonske problematike, što Jovanović jeste, morao bi znati da se slučajevi Makedonske pravoslavne crkve i „CPC“ po mnogo čemu ne mogu upoređivati, a pre svega po tome što MPC kanonski jeste, a Dedeićeva „CPC“ nije crkva. Ona jeste registrovana u MUP Crne Gore, ali je u duhovnom životu Crne Gore takoreći neprimetna.

Jedina i od vernika masovno prihvaćena pravoslavna crkva u Crnoj Gori jeste Mitropolija crnogorsko-primorska, odnosno Srpska pravoslavna crkva. A na čelu Mitropolije jeste, na Jovanovićevu nemoćnu žalost, Risto Radović iz „crnogorskog nevidboga, iz Donje Morače“ (a iz koje je svetske metropole Vladimir Jovanović?), udbaš, problematičan svršenik beogradskog Teološkog (valjda Bogoslovskog) fakulteta, „ustanove veoma lošeg kvaliteta“, širitelj „kvazicrkvenih, jeretičkih i bogohulnih ideja, koje nemaju dodirnih tački sa pravoslavljem“, u narodu, začudo, poštovani i omiljeni mitropolit Amfilohije. Baš je neuk i naivan taj vernički narod Crne Gore! Valjda čitaju Dane, pa će se prosvetliti. Tog „diletanta za realnu politiku“, ko zna zašto, na molebanima i dostojanstvenim i mirnim litijama slede desetine i desetine hiljada građana, po svoj prilici većinska Crna Gora.

Da im se, uz revolt zbog usvajanja tendencioznog i dikriminatorskog Zakona o slobodi veroispovesti, nije pomalo i smučila upravo ta „realna politika“ koja se poslednjih decenija sprovodi u njihovoj državi, a sa kojom mitropolit, jerarsi, sveštenstvo i monaštvo – nemaju nikave veze, sem što su joj dežurne žrtve? Da je mitropolit Amfilohije baš toliki gubitnik kolikim ga prikazuje Jovanović, zar bi se on tako opsesivno i ružno obrušavao na njega? U svakom slučaju ne služi mu na čast i ide na njegov, a ne na mitropolitov obraz.

Mitropolit Amfilohije na Svetosimeonovskom saboru u Podgorici, 29. februar 2020. (Foto: Miloš Vujović/mitropolija.com)
Mitropolit Amfilohije na Svetosimeonovskom saboru u Podgorici, 29. februar 2020. (Foto: Miloš Vujović/mitropolija.com)

Zna Vladimir Jovanović veoma dobro da Crnogorci ne čitaju Dane, ali zna takođe i ko bi ih, uprkos malom tiražu i niskoj čitanosti, mogao pročitati, pa mitropolitu Amfilohiju preporučuje da ode „na stratište Srebrenice, da se i tu ispovijedi, da zatraži sebi oprost za svoje zlo sjeme iz kojeg je, pored ostalog, nikla ideološka priprema genocida“. Proziva ga i u ime „nevinih duša ubijene djece Sarajeva“ zbog odgovornosti „za strahotne posljedice zlokobnih riječi koje je izgovarao“.

JANIČARSKA TUGA PREGOLEMA
Da je Jovanović, kojim slučajem, razgovarao sa novinarom nekog hrvatskog glasila, verovatno bi mitropolita optužio i za Vukovar, Dubrovnik, čak i „Bljesak“ ili „Oluju“, a u albanskim kosovskim medijima bi ga obedio za Račak, navodni Tačijev i Kurtijev srpski genocid nad Albancima, pa i proterivanje Srba iz pokrajine i martovski pogrom, njega koji je svojeručno sahranjivao srpske kosovskometohijske novomučenike. U znaku parole „Janičari svih zemalja, ujedinite se“, Jovanovićev zov naišao je na spremljen i spreman odziv već u ovom istom broju Dana.

Crnogorska novinarka Tamara Nikčević, inače potpisnica grotesknog „Apela za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori“, poznatog i kao „Apel 88“,  koja je za Dane razgovarala sa Jovanovićem, našla je za shodno da svoj prilog uvodno opremi „možda najpreciznijom dijagnozom trenutnih političkih prilika u Crnoj Gori“, čiji je autor advokat Senad Pećanin, takođe potpisnik pomenutog „Apela“: „Gledano iz perspektive Bosne i Hercegovine, situacija u Crnoj Gori podsjeća na mart 1992… Bojim se da se hronološki ne ponovi scenarij koji smo osjetili mi u BiH – prvo idu popovi, pa dođu topovi“.

Ako je, kako pretpostavljam, advokat Pećanin ujedno i novinar Pećanin, koga sam poznavao, tužno je videti kako je nisko pao ovaj čovek koji je umevao da odvažno pliva protiv struje i da svoje stranice i televizijske emisije otvara i prokaženim neistomišljenicima. Mirne duhovne litije neodgovorno povezati sa topovima! Kojim topovima, čijim topovima? U Crnoj Gori čak ni policija zasad ne pribegava izraženijoj upotrebi sile protiv učesnika protestnih šetnji, a ona je jedina naoružana.

Za Pećaninom nije htela da zaostane ni stalna kolumnistkinja Dana Svetlana Cenić (u osmansko doba nije bilo janičarki!). Ova sposobna i oštroumna, ponekad i oštrojezična žena, ne prihvata kvalifikaciju da je ekonomska analitičarka: „Ja sam samo osoba koja ima znanje i obrazovanje i bavim se svim i svačim, pisanjem kolumni, konsultacijama i istraživačkim radom, jer tako jednostavno rešavam svoja egzistencijalna pitanja“.

Da se bavi „svim i svačim“, što baš i nije najpohvalnija i najpreporučljivija navada, dokazala je komentarom sa svoje „Osmatračnice kastel“, naslovljenim „Zasrbuj i za pojas zadeni!“. U tekst posvećen osporavanju odluke Ustavnog suda BiH o poljoprivrednom zemljištu u Republici Srpskoj i političkoj krizi koja je tim povodom nastala, gospođa Cenić je nasilno ugurala i pominjanje izveštaja o broju ljudi na litijama sa parolom „Ne damo svetinje“. A evo i ključnog (pomalo agramatičnog) pasusa:

„Elem, zato blokade srpskih predstavnika u državnim institucijama, regionalna okupljanja i sastančenja, sa sve litijama. Kojih se bojim, blago rečeno. Jer, ono što kod Srba počne molebanima i litijama, obično završi parastosima“.

Svetlana Cenić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Svetlana Cenić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Zaista, da se čovek prekrsti! Odista, janičarska je tuga pregolema, a moralna beda bezdana!

 

Naslovna fotografija: Miloš Vujović/mitropolija.com

 

Izvor Sveosrpskoj.com