Svetislav Pušonjić: O Momčilu Seliću i „Stravi“, iz ličnog iskustva

Pogovor knjizi polemika „Strava“ Momčila Selića, koja je kao izdanje „Viogora“ ponovo izašla nakon 25 godina od njenog prvog izdanja iz 1995. godine

Prava knjiga je ona posle koje poželiš da upoznaš pisca i s njim postaneš najbolji prijatelj, rekao je Džerom Dejvid Selindžer u svom Lovcu u žitu. Momčila Selića želeo sam da upoznam još kao student, kada sam negde sredinom devedesetih, tada na drugoj godini srpsko-svetske književnosti, sasvim slučajno naišao na njegov roman Izgon. Spremao sam ispite u čitaonici Biblioteke grada i pošto bih se zasitio hermetičnih i smrtno dosadnih apstrakcija iz književnoistorijske ili književnoteorijske literature odlazio sam do polica i među izloženim knjigama uglavnom domaćih pisaca tražio onu koja bi mi zagrejala duh, otkrila neku okrepljujuću istinu ili se makar narugala haotičnoj stvarnosti. Do svojih dvadesetih bio sam zbunjen i sluđen svojom epohom, načet dubokom sumnjom u njene ideale, temeljno razočaran u ljude i svet, a napokon i u fakultet koji sam započeo sa puno entuzijazma, da bih vrlo brzo shvatio kako se i on bavi mlaćenjem prazne slame i na svoj način podupire sveopštu laž.

A isto se moglo reći i za većinu knjiga koje sam uzimao sa polica gradske biblioteke. Zamumuljene, jedva čitljive, pretenciozno isprazne, iako mnoge nagrađivane zvučnim nagradama i slavljene od uglednih novinara, javnih delatnika, pa i mojih fakultetskih profesora koji su ih protežirali kao članovi žirija, urednici znamenitih edicija ili sa drugih istaknutih mesta u kulturi.

Selićev Izgon bio je vanserijski izuzetak. Delo kakvo dugo tražiš i ne nalaziš, a kada se najzad pojavi to dobija oreol značajnog događaja u životu. Za autora jedva da sam čuo, ovlaš kao za gosta u davnoj TV-emisiji, ali već od prvih stranica romana bilo je jasno da je pisac živa i autentična ličnost. Roman je počinjao naturalističkim opisom jada i grozote zoološkog vrta – upečatljivom metaforom ne samo titokomunističkog „rajskog“ poretka unutar koga se muči i batrga njegov alter-ego (mladi Vojin), već i čitavog savremenog sveta koji je svojim nevidljivim ali mnogovrsnim stegama, a pod raznim humanističkim maskama, ukinuo čovekovu autentičnu slobodu, izobličio njegovu iskonsku prirodu i osudio ga da postepeno čili i telom i dušom.

„Sve smrdi i riknjava, raspada se i linja na nogama, zmija se ljuspa, pregršti dlake otpadaju sa divojarca, fazani su buđavi, lavovi kao punjeni. Iz ZOO vrta diže se nemi urlik, čujniji nego rika mrcvarenih zveri, a smrad se uzdiže u nebo, vapaj zlu. Kamena, jeziva mrtvačnica i robijašnica da se beda veseli, dok klinci hodaju kroz sve to i grizu zemičke.“

Izgonom je Selić oživeo potisnutu i zamagljenu stvarnost predratnih, ratnih i poratnih godina, iznevši na videlo grozno nečoveštvo i licemerje vladajućih titokomunističkih struktura u čijem okrilju je ponikao (kao sin funkcionera tajne policije), sa kojima se sukobio i od kojih je naposletku i postradao (kao politički zatvorenik i potonji emigrant). Njime je naslutio i ocrtao zastrašujuće razmere pritajenog zla koje se stopilo sa svakodnevicom, duboko zašavši u intimnu prirodu njegovih pojavnih oblika i obrazaca, koji su i po slomu totalitarnog poretka nastavili da nas tiho degradiraju kao pojedince i narod.

O Seliću nije govorio niko od mojih profesora, iako su ga neki od njih čitali, pa i poznavali. Oni su bili ushićeni samo institucionalno potvrđenim domaćim veličinama, izvikanim više nego stvarnim, upoređivali ih sa „svetskim uzorima“, uznosili se njihovim stilskim egzibicijama i umetničkim postupcima (naročito ako su se njima uzdigli do „evropskog nivoa“), sabijali ih u žanrovske i stilske pregrade, razdvajali slojeve zvučanja i značenja, secirali ih do iznemoglosti i punili akademske časopise beznačajnim i suvoparnim temama, pretvarajući književnost, po rečima Oto Bihalija, u „mrtav arhivski materijal“. Ja sam nasuprot svemu tome u književnosti tražio život, energiju i strast, tražio duh, istinu i tajnu, te sam uporedo sa studijama i zvaničnim programom gradio „svoju“ lektiru, u koju sam pored Dostojevskog, Hamsuna, Kafke, Kamija, Selina, Selindžera, Bukovskog, Orvela, Hakslija, uvrstio i Momčila Selića. A kako opet pominjem Selindžera, ukazaću uzgred i na delimični paronim u njegovom i Selićevom prezimenu (spontano se nadovezuje i Selinovo, u tom smislu još očiglednije), što možda nije slučajno. Lovac u žitu (kao i Selinovo Putovanje na kraj noći) delo je autentične pobune spram licemerja modernog građanskog društva i njegovih pseudohumanističkih kalupa, a slično na svoj način, samo u širim epskim razmerama i u specifičnim društvenim i istorijskim prilikama, to predstavlja i Selićev Izgon.

Posle Izgona došao je na red i Ratni krst, roman o bosanskom ratištu, zatim još neka Selićeva dela do kojih se nije lako dolazilo, pošto se u biblioteci nalazio samo po primerak, a u zvaničnoj prodaji gotovo ih nije bilo. Želja da upoznam pisca o kojoj je govorio Selindžer bila je potpuna, te se na krajnje čudnovat i neočekivan način zaista i ostvarila. Neću opisivati specifične okolnosti tog neobičnog događaja, za šta bi trebalo više prostora, pa ću samo reći da je tom prilikom pisac mojoj porodici dao na poklon Stravu, knjigu polemičkih tekstova koje je početkom devedesetih, nakon povratka iz emigracije, objavljivao u DugiNIN-uSrpskoj reči, Pogledima i nizu tada poznatih i čitanih listova.

Kao i prethodna Selićeva dela i Strava je plenila svojom polemičkom žestinom i britkim uvidima, kojima je autor pucao kao Ilija Gromovnik po sveukupnom zlu koje nas poput najstrašnije more davi kroz čitav HH vek, a intenzivno od 1945. do danas. Teško da u novijoj srpskoj esejistici postoji delo koje predstavlja iskreniji, borbeniji i direktniji polemički obračun sa zlodusima epohe kojima bez predaha i prestanka odoleva srpski narod, više od veka unazad. Čitao sam je u proleće 1998, tri godine posle njenog prvog izdanja (1995) i tačno godinu dana pred NATO-bombardovanje, u vreme kada su šiptarski zlotvori, na podsticaj zapadnih sila i u tajnom dogovoru sa njima, žarili i palili po Kosovu, kukajući na sav glas ako im srpska policija vrati milo za drago, u očiglednoj nameri da zapadnim pokroviteljima omoguće povod za takozvanu „vojnu intervenciju“.

Bilo je to vreme sve većih zapadnih pritisaka i njihove sve bešnje i bezočnije propagande protiv srpskog naroda, a u korist svih njegovih balkanskih neprijatelja, a isto tako i vreme brojnih demonstracija, mnogih izneverenih nada, dnevno-političkih skandala i drugih pojava koje je Strava znatno ranije opisivala i predviđala kao delove orkestriranog haosa, u sprezi stranih i domaćih službi i njima nadležnih zapadnih centara. Ona je bila prvorazredan i pouzdan vodič u opštoj smutnji koja je ovladala ne samo našim prostorima, već i čitavim zavedenim čovečanstvom koje je svaku novu fazu porobljavanja kroz takozvane „procese globalizacije“ slavilo kao svoj tobožnji „napredak“.

„U Americi, kojoj hrlimo, nijedan hulja koji je uložio kapital u ljudsku glupost, pokvarenost, i niskost, nije propustio da se obogati; koristeći se retorikom koja nam tako surovo počinje da biva jasna, nijedan manipulant našim najintimnijim strahovima, našom čednošću, i našim ugroženim sopstvom nije omanuo da bude slavljen, hvaljen, nagrađivan, ili uzdizan kao primer drugima, kudikamo boljima od sebe.

Dokle ćemo se, i zašto, tako ludački osvrtati oko sebe, hitajući ka nekoj kičersko-mitskoj „Evropi“, definisanoj, sve više i više, američkim kabezama, japanskim džidžama, i nemačkom, sumanutom, i samoubilačkom marljivošću?“, piše Selić još 1990. u tekstu Kraj utopija i svetski duh, nekoliko decenija pre današnjeg trenutka kada su nas „svetske integracije“ i „evropski put bez alternative“ raskućili, razvlastili, ponizili i opljačkali, dovevši nas u stanje gotovo potpune zavisnosti i potčinjenosti.

Osim što je žustar dijalog sa novijom istorijom i njenim pogubnim ideološkim naplavinama, Strava je velika optužba, pre svega onima koji su u Brozovoj idiokratiji stasavali kao partijski poslušnici, doktoranti na marksističkim tezama, prerušeni udbaški operativci ili „dozvoljeni disidenti“, a koji su i po slomu komunističkog poretka zadržali privilegovane društvene pozicije, te jednako samouvereni i nepokajani nastavili da deluju kao lažne „patriote“ na vlasti ili jednako lažna opozicija „demokrata“, „liberala“ i „građanskih aktivista“, onemogućavajući istinsku obnovu srpskog bića, duha i dostojanstva.

Sve zajedno autor ih naziva „planiranom elitom“ ili „establišmentom“, prozivajući imenom i prezimenom, često sa neprikrivenim besom i rezignacijom, njihove istaknute nosioce u politici, kulturi, medijima i drugom institucionalnom i javnom prostoru. „Naš establišment je bestidan i stoga duboko kriminalan“, rezimira on, „jer, jedno je biti grešan a drugo stalno se prestrojavati u hodu, kao da je svako u ovoj zemlji lud, kretenast, ili amnezičan… Od svih pogubnih izmišljotina moderne, najpogubnija je, možda, uverenje da je moguće dobiti nešto za ništa, ili mnogo za malo, samo da je veštine“.

Svojim esejima Selić nastoji da afirmiše iskonsko, organsko, samoniklo naspram kreiranog, proizvedenog i nametnutog (ili „odgajenog u retorti“ kako on kaže), bilo da je reč o piscima, misliocima, javnim delatnicima i narodnim prvacima. Tu pre svega podrazumeva komunističke, globalističke i liberalno-kapitalističke ideologeme koje su spolja nametnute kao nakazni supstitut za srpske junačke i etičke tradicije, u kojima vidi jedinstven oblik i hrišćanskog i antičkog nasleđa i sa kojima želi da uspostavi nasilno prekinuti kontinuitet.

Njemu se može prigovoriti da se, nošen žestinom, o ponekoga možda i ogrešuje (recimo kada u „lažne beležnike“ svrstava gotovo sve priznate pisce, i one koji to jesu ali i one od nesumnjivog dara i kvaliteta, ili kada udbo-patriotama, proizvedenim u retortama tajne policije, priključuje takoreći sve javne delatnike, bez diferencijalnog odnosa prema njihovom liku i delu). Ali je van svake sumnje da je njegova žestina istorijski, politički i životno motivisana, što dokazuje i proteklih dvadeset pet godina od prvog izdanja Strave, kada je aktuelna stvarnost prevazišla i najcrnja Selićeva predviđanja, a strava našeg nacionalnog udesa iz brozovskog i poslebrozovskog perioda evoluirala u istorijsku agoniju i košmar sa nesaglednim i neizvesnim krajem.

Strava je sadržajno i provokativno delo napisano živopisnim i originalnim stilom, nastalo iz piščevog bogatog životnog iskustva i prometejske žudnje da razobliči podmuklo i sofisticirano zlo koje u dugom kontinuitetu i u raznim ideološkim metamorfozama (kao „bolest kojoj nema imena“) razjeda tkivo srpskog naroda na svim društvenim nivoima. Nasuprot tolikim, najčešće prerušenim silama destrukcije, Selić intimno čezne da Srbi učine sve što mogu kako bi obnovili svoj iskonski lik i preporodili svoj originalan duh. Koliko god takav poduhvat izgledao natčovečanski i nemoguć u aktuelnim prilikama, autor Strave nas podseća da istorijskim i društvenim tokovima u konačnom ishodu ne upravljaju ideološki programi, već večni zakoni Istine i Pravde koji pre ili kasnije sve dovode u ravnotežu.

Na jednom mestu u knjizi tim povodom kaže: „…doći će i kod nas sve na svoje mesto, čudiće nam se unuci gde smo živeli i šta smo jeli – živo je jače od livenog, travka razbija beton u proleće, crći će svi oni što samo broje i premeravaju, jer, Bog jeste spor, ali je i dostižan: kum kumu dupe liže, no, knjige i dela mere oni čudni, zblanuti, oni klinci koji hodaju bibliotekama i gledaju šta je na policama, koji vade tomove i otvaraju ih na sredini, da bi ih nosili kući ili vraćali natrag, ad acta…

Jedan od „čudnih“ i „zblanutih“ među bibliotečkim policama bio sam u ono vreme i ja. Evo me sada u ulozi urednika i priređivača drugog izdanja Strave, koja se među nama pojavljuje nakon četvrt veka ćutnje, ignorancije i nepomena. Ne znam da li je i to travka koja je prošla kroz beton i da li ona doprinosi da Selić kao pisac i mislilac dobije mesto koje zaslužuje, ali ako jeste, onda se on i gornjim navodom pokazao dalekovidim. Nadajmo se da će se takvim pokazati i u svemu drugom po nas dobrom i korisnom, pošto se u onom pogubnom i zloslutnom pokazao odavno.

Knjiga „Strava“ Momčila Selića može se poručiti na telefon 063 759 76 41 ili na mejl [email protected], po ceni od 500 dinara

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Stanje stvari, 12. mart 2020.