Америка у сукобу с Кином нема помоћ савезника

Ако амерички званичници буду директно захтевали од савезничких земаља да се определе између Сједињених Држава и Кине, одговори им се вероватно неће допасти

Од покретања трговинског рата 2018. године, амерички председник Доналд Трамп је покушавао да све америчке савезнике утера у тор шире заједничке борбе против Кине. Међутим мало земаља се до сада одлучило да прати Трампово вођство.

Током јануара, Велика Британија је обелоданила одлуку да допусти кинеској телекомуникационој компанији Хуавеј да изгради део бежичне 5G мреже – што је инвестиција коју амерички функционери сматрају безбедносном претњом. Амерички председник био је наводно „апоплектичан“ приликом телефонског разговора са британским премијером Борисом Џонсоном.

Недељама касније, на Минхенској безбедносној конференцији, амерички министар одбране Марк Еспер је изјавио да поводом Кине „тражимо од наших пријатеља да бирају“. Но, посматрачи на конференцији су приметили да су упозорења Вашингтона о Кини наишла на слабо интересовање, као и да су Сједињене Државе и Европа „говорили потпуно различитим језиком“ поводом растућег азијског дива.

Ова скорашња неслагања су учинила кристално јасним непријатну истину која се налази у сржи растућег надметања између Сједињених Држава и Кине: нема те америчке политике према Кини која ће успети без сарадње савезника и партнера, али окупљање ових земаља под једном заставом захтеваће префињеност и трезвено размишљање, а не силеџијско наметање.

Кина заиста представља истинску претњу многим америчким интересима – економском просперитету Сједињених Држава, њиховој безбедности, као и демократским вредностима унутар Сједињених Држава, али и целом свету – па је у Америци све чвршћи двопартијски консензис да је „тврд“ став Сједињених Држава према Кини неопходан. Међутим, Сједињене Државе до сада нису успеле да убеде своје савезнике у ургентност проблема, па та неусаглашеност подрива не само савезништва Вашингтона, него и ефикасност његове политике према Кини. Трамп је додатно продубио проблем контрапродуктивном политиком и недостатком јасног стратешког усмерења. Ипак, ова динамика је постојала још пре него што је Трамп дошао на функцију, а постојаће и након што оде, осим уколико Сједињене Државе не усвоје кохерентнију, реалистичнију политику према Кини, прихватајући да не деле сви савезници перцепцију Вашингтона према тој земљи.

ТРАМПОВО ХВАЛИСАЊЕ
За своје три године на функцији, Трамп тешко да се устручавао да наруши односе са традиционалним савезницима. Претио је Француској санкцијама 2019. године, „улетео у спаринг“ са Данском поводом Гренланда прошлог августа и прозивао канадског премијера Џастина Трудоа 2018, назвавши га „мекушцем“. Сада, док његова администрација тоне у оно што назива глобалним надметањем са Кином, Трамп је додатно изоловао америчке савезнике приморавајући их да „бирају“ између Кине и Сједињених Држава поводом појединих питања, док их директно напада поводом других.

Осврнимо се на Трампов приступ трговини. Сједињене Државе и многи њихови савезници деле бриге о економским праксама Пекинга, укључујући пословичну крађу интелектуалне својине, лимите за приступ тржишту иностраним компанијама и субвенције државним предузећима. Пука величина и утицај кинеске економије подразумева да ће било који реалистичан покушај да се Кина натера да промени ове праксе морати да пође од концентрисаног мултилатералног напора.

Трговински споразум Транспацифичко партнерство, испреговаран претежно током мандата председника Барака Обаме и закључен током 2016, био је одличан пример ефективне координације између Вашингтона и његових савезника: овај споразум би, на дуже стазе, приморао економију Кине да испуни више стандарде – укључујући оне еколошке, оне везане за права радника, као и интелектуалну својину – јер би у противном била изложена ризику у трговинским односима са земљама које чине око 40 одсто светског БДП-а. Али уместо да прихвати или чак унапреди споразум, Трамп га је напустио чим је постао председник. Додатно је нашкодио Сједињеним Државама покретањем унилатералног трговинског рата који је у пракси нанео штету и кинеским и америчким савезницима, при чему су се многи од њих и сами нашли на мети Трампових тарифа. Амерички савезници не само да нису показали никакво интересовање да прате сулуде Трампове трговинске потезе, него су и постали колатерална штета у обрачуну две највеће светске економије, будући да је дошло до великих поремећаја ланаца снабдевања и цртања мета на челу многих лидера и дипломата ухваћених у унакрсну ватру све ратоборнијих америчко-кинеских односа.

Заставе САД и Кине у близини Беле куће у Вашингтону

Што се тиче Хуавеја, Трамп је применио стратегију која асоцира на Хладни рат, приморавајући савезнике да се определе да ли стоје уз Сједињене Државе или против њих. Још неколицина других европских земаља разматра да следи британски пример и одабере другу страну. Хуавеј, који може да се поноси најнапреднијом и тржишно најспремнијом 5G технологијом, тврди да његова опрема подржава две трећине светских комерцијалних 5G мрежа. Амерички званичници имају добре разлоге да стрепе како ће Кина бити у стању да користи ову 5G инфраструктуру за прикупљање података, шпијунажу и подривање националне безбедности других земаља.

Резултат је да Трампова администрација третира Хуавеј као претњу по националну безбедност. Вашингтон је овој компанији блокирао приступ америчком тржишту и притиска савезнике да и они учине исто. Потпредседник Мајк Пенс је јасно дао до знања каква је његова политика у свом говору о Кини из 2019. године: „Инсистирали смо код свих наших савезника широм света да граде безбедне 5G мреже, које Пекингу не би пружиле контролу над нашом најсензитивнијом инфраструктуром и подацима”. Трампова администрација је чак запретила Уједињеном Краљевству, наговештавајући да ће Вашингтон ограничити обавештајну сарадњу са Лондоном, као и да би допуштање Хуавеју да уђе на британско тржиште могло да угрози перспективе америчко-британског трговинског споразума. Упркос овом притиску, Уједињено Краљевство је одлучило да дозволи Хуавеју да изгради националну 5G мрежу – показавши колико различито Лондон и Вашингтон схватају кинеску претњу.

Како је Хуавеј већ позициониран на тржиштима широм света, а други амерички савезници су спремни да донесу своје одлуке о овој компанији, изгледа да Трампова администрација има контрапродуктиван став са којим не може победити. Уколико Хуавеј представља реалну претњу, онда су Сједињене Државе претрпеле неуспех у свом покушају да сузбију опаки утицај Кине. Али уколико је Уједињено Краљевство у праву када каже да се ризицима које представља Хуавеј може управљати, онда су Сједињене Државе додатно срозале свој углед међу сопственим савезницима тиме што су покушале да их приморају на послушност. Тако Трампова администрација даје кредибилитет кинеском наративу да су безбедносне стрепње Вашингтона само димна завеса за покушај да се нанесе штета кинеској економији.

СТВАРИ СЕ МЕЊАЈУ
Можда је Трампова спољна политика некохерентна, а његов третман савезника чврсторукашки, али потешкоће при мобилизацији партнера за супротстављање Кини су старије од ове администрације. Препреке су биле очигледне пре Трампове изборне победе – а оне ће остати на снази све док Сједињене Државе не усвоје прикладнију политику како би изашле на крај са специфичним кинеским изазовом и пронашле начин да убеде савезнике да се придруже овим настојањима.

Размотримо Азијску инфраструктурну инвестициону банку (АИИБ), коју је Кина основала 2014. године. Амерички званичници били су оправдано забринути да ће Пекинг користити ову банку не само да увећа свој утицај, него и да финансира пројекте који би заобишли стандарде права радника, екологије и транспарентности које је Запад култивисао кроз институције као што су Светска банка и Азијска развојна банка. Резултат тога је да је администрација председника Барака Обаме покушала да убеди савезнике да се не прикључују овој банци.

Вашингтон је погрешио у свом приступу. Многим азијским земљама просто су требале инвестиције како би изградиле инфраструктуру, а Сједињене Државе и њихови богати савезници нису им пружили никакву реалну алтернативу за АИИБ. Уместо тога, супротстављајући се АИИБ, Вашингтон је савезнике ставио у позицију у којој су били приморани да бирају између Кине и Сједињених Држава, што је учинило да Вашингтон делује неразумно агресивно према Пекингу. Бројни споразумни савезници САД – попут Аустралије, Канаде, Јужне Кореје и Уједињеног Краљевства – придружили су се банци. Њујорк тајмс је тада парафразирао једног азијског дипломату: „Непријатељство Вашингтона према банци… натерало је земље да се одлуче у корист Кине“.

У наредним годинама Сједињене Државе су се сукобиле са низом земаља поводом питања везаних за Кину. Упркос америчким притисцима током 2019, Израел је кинеској компанији издао лиценцу за управљање луком надомак израелске базе у којој оперише и америчка војска. Званичници афричких земаља и институција, укључујући Јужну Африку, Уганду и Афричку развојну банку, заједнички су одбацили америчке тврдње да Кина настоји да афричке земље гурне у тзв. „дужничку замку“, користећи свој економски утицај да се домогне кључних концесија. Поједини амерички савезници и партнери, попут Италије, учествују у кинеској Иницијативи „Појас и пут“ – подухвату вредном више билиона долара који за циљ има инвестирање у инфраструктуру широм света – упркос америчкој скепси поводом те иницијативе. Иако неслагања о Кини нису у потпуности докрајчила америчка партнерства, изазвала су значајне тензије и могла би да доведу до смањеног поверења и сарадње. За то време, како савезници увиђају да могу да се оглуше о америчка упозорења без много штете, Сједињене Државе ће изгубити кредибилитет када наставе да упозоравају на кинеску претњу.

Председници Филипина и Кине Родриго Дутерте и Си Ђинпинг, Манила, 19. новембар 2018.

Што се тиче заједничког труда поводом супротстављања кинеској агресији у Јужном кинеском мору, неки од најближих америчких савезника се повлаче. Након година супротстављања Кини, Филипини – амерички савезник који полаже право на делове Јужног кинеског мора и који је имао бројне напете инциденте са Пекингом последњих година – сада је захтевао укидање Споразума о снагама у посети (Visiting Forces Agreement), којим је још од 1999. године америчким трупама било омогућено присуство у овој земљи. Председник Родриго Дутерте, хировити и диктаторски лидер Филипина, искористио је америчке критике поводом његових кршења људских права као изговор за окончање споразума, што би ротације америчких трупа на Филипинима могло учинити немогућим, суштински означавајући моменат растанка са овом острвском земљом по питању поморске безбедности.

Наравно, понашање Кине – односно степен њених претњи и притисака према другим земљама – помоћи ће при утврђивању колико су тесно амерички савезници вољни да сарађују са Вашингтоном на супротстављају Пекингу. Осим тога, и економски фактор ће обликовати одлуке америчких савезника. Алтернатива технологијама које обезбеђује Хуавеј би Уједињеном Краљевству и другима омогућила да лакше избегну пословање са том компанијом. Али Сједињене Државе нису успеле да пруже такве алтернативе и убеде своје савезнике да се њихови најважнији интереси у овим областима више поклапају са интересима Вашингтона него интересима Пекинга.

МАЛА ПОМОЋ ПРИЈАТЕЉА
Ако амерички званичници буду директно питали земље да бирају између Сједињених Држава и Кине, можда им се на крају неће допасти одговори. Једна скорашња анкета открила је да би велика већина становника у многим највећим земљама Европе остала неутрална у случају конфликта између Сједињених Држава и Кине.

Како би се савезнике убедили да стану уз америчку политику према Кини биће потребно више од промене Трамповог погрешног приступа и чврсторукашког покушаја да сазвеништва претворе у рекетирања. Уместо тога, Сједињене Државе морају боље да разумеју интересе својих савезника. Морају да схвате да у појединим питањима могу имати различите интересе у односу на своје савезнике: на пример, док Сједињене Државе имају много савезништава о којима морају да воде рачуна у Азији, њихови европски савезници немају сличне обавезе и не брину их много кинеске безбедносне претње азијским земљама. Све у свему, Сједињене Државе су изгледа прецениле то колико савезници верују њиховом вођству и колико своје интересе виде инхерентно повезаним са интересима Вашингтона.

Амерички функционери ће морати да приоритетизују питања везана за Кину која би се највише тицала Сједињених Држава, било да се ради о крађи интелектуалне својине, настојањима Кине да преобликује мултилатералне институције, или војној агресији на азијском приморју. Које понашање Кине је потпуно неприхватљиво, а са којим би Вашингтон могао да живи? Које забрињавајуће кинеске активности захтевају мултилатералне одговоре, а са којим САД могу да изађу на крај са свега пар својих савезника? Време је да амерички креатори политике почну да праве ове тешке изборе.

Понекад, поводом питања која се тичу Сједињених Држава – као што је покретање АИИБ – могло би бити више користи од сарадње са Пекингом него од директног супротстављања. Поводом других питања, која су више „црно-бела“ – као што су флагрантна кршења људских права етничких мањина у Кини – Сједињене Државе могу ефикасано одговорити само ако свој став ускладе са ставовима партнерских земаља. Могуће је организовати се ефикасно против Кине, као што смо могли да видимо у скорашњем успешном подухвату Сједињених Држава када су заједно са партнерима успеле да избоксују одабир свог преферираног кандидата за место председника Светске организације за интелектуалну својину, уместо кинеског.

Нека питања, попут Хуавејeве 5G мреже, остаће тачке неслагања за САД и партнере. Сједињене Државе ће морати да ублаже ефекте таквих несугласица по своја савезништва, као што су Вашингтон и Лондон наговестили да ће покушати након спора око Хуавеја. А уколико листа несугласица буде расла, Вашингтон ће морати да измери и упореди опасност од конкретних кинеских претњи у односу на опасност која би могла произаћи из великих спорења са савезницима.

Сједињене Државе би требало да имају довољно скромности да препознају да у случају јаких тензија између Вашингтона и његових савезника, амерички приступ неће увек бити објективно најбоље решење. Заправо, чак и када Вашингтон има „исправан“ приступ, његова стратегија могла би да се покаже као оперативно немогућа уколико нема подршку савезника.

Лидери Велике Британије, Немачке, Француске, Јапана и САД са помоћницима на самиту групе Г-7 у Канади, Квебек, 8. јун 2018.

Питање како ће Сједињене Државе координисати политику према Кини са својим савезницима готово сигурно ће бити подједнако важно колико и сам однос Вашингтона и Пекинга. Што пре Америка престане да умишља како се налази у некаквој бинарној светској борби, то ће пре бити у стању да истински реши своје тензије са Кином поводом целог спектра питања, од трговине и технологије, до поморске агресије. Постићи такво нешто захтева смишљање специфичних решења за специфичне проблеме – а често и мало помоћи пријатеља.

 

Мајкл Х. Фукс је виши сарадник у Центру за амерички прогрес и бивши заменик помоћника државног секретара САД за Источну Азију и Пацифик од 2013. до 2016. године

 

Извор The Foreign Affairs