Ф. Родић: Образ Остојићев

Како Зоран Остојић замишља (или измишља) историју Србије у 21. веку за рачун једног другог пасионираног преправљача историје, Дарка Шуковића

Опште је место како је Гебелс наводно рекао да хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. Проблем је, међутим, што је и то лаж. Не постоји ниједан кредибилни извор да је Гебелс то икада рекао, али постоји “теорија велике лажи” за коју су и Хитлер и Гебелс у ствари оптуживали Јевреје, односно Енглезе. Енглези, навео је Гебелс у тексту из 1941, “следе принцип да када се лаже, лаж мора да буде велика и мора се бити доследан у лагању”, и додао да се они “држе својих лажи, чак и када испадају смешни”. Зоран Остојић, чини се, много уважава Енглезе, њихове манипулативне технике, али и интересе. Тако је, по цену да испадне смешан, неуморно понављао како тамошњи закон о “слободи” вероисповести није ништа другачији од таквог закона који је на снази у Србији, или од Уговора СПЦ са Хрватском иако је лако доказиво да је то све само не истина.

Очито не марећи за сопствени углед (не верујем да је намерно на себе узео подвиг јуродивости), Остојић је за црногорски портал “Антена М”, у власништву ноторног монтенегринског шовинисте Дарка Шуковића, написао текст о “краткој историји Србије 21. века у неколико слика”. По цену да испадне смешан, Остојић пише како је “Косово прогласило независност на основу Резолуције 1244 и Ахтисаријевог плана”. Мистерија је којим је менталним акробацијама Остојић дошао до тог закључка, пошто је Резолуцијом 1244 (коју он проглашава “политичким поразом Србије”) гарантован територијални интегритет и суверенитет СРЈ и Србије као њене правне наследнице, а за “Косово” се тражи “суштинска аутономија у оквиру СРЈ” до “коначног решења”, које треба да буде дефинисано кроз “политички процес” и “споразум”. А такозвани Ахтисаријев план одбачен је у Савету безбедности УН, па не може бити основа ни за шта и не вреди ни папира на којем је, евентуално, штампан.

По цену да испадне још смешнији, Остојић тврди да је мишљење о легалности проглашења косовске независности од Међународног суда правде (МСП) “било потребно више Русији него Србији, јер без њега Путин не би могао да понавља – ако може Косово, зашто не може Крим”. Имплицитно тврдећи да је Србија (иначе сасвим погрешно) питање упутила МСП не из сопственог него из руског интереса да би га Путин имао као “аргумент за покушај да легализује привремену окупацију Крима”, Остојић од Путина прави политичког и стратешког генија с моћима предвиђања која би му тешко приписали и највећи љубитељи. Прво, требало је да Путин предвиди тачно какав ће бити одговор МСП, а друго, све и да је успео у томе, одговор такав какав јесте – да само начин на који је проглашена независност, али не и сама независност, није у супротности с међународним правом – не значи му ништа. То са Кримом нема ама баш никакве везе. Треће, да ли је Путин могао да 2008. очекује државни удар у Украјини 2014. који је у ствари довео до “привремене окупације Крима”, како каже Остојић? Ако јесте, онда ниједан западни државник нема никакве шансе у борби с таквим стратегом, али онда да ли такав шахиста може себи да дозволи организацију “пензионерског” државног удара у Црној Гори из 2016, за који Остојић често воли да каже да је руска “брука”? Успут, Остојић се овде вероватно мало више занео својим прекрајањем историје па је побркао Крим и Абхазију и Јужну Осетију, чија је независност од Грузије била у игри у време косовске сецесије и за које се она још некако и могла узети као аргумент.

Свашта још Остојић халуцинира током разматрања новије историје Србије. О томе шта је све ЈСО била, могли би се писати томови књига, али је извесно да у време убиства Зорана Ђинђића Легија и екипа нису били никаква “Милошевићева дубока држава”, како то Остојић наводи. Да јесу, да ли би учествовали у оном катастрофалном покушају хапшења Милошевића у Вили “Мир” у оквиру операције коју је по сопственом признању предводио његов потоњи политички шеф Чедомир Јовановић?

Најсмешнији Остојић испада пишући о догађају који се никада није десио. “Немачкој канцеларки Ангели Меркел прекипело је када је немачки војник из састава Кфора, током нереда на северу Косова 2011, убијен од полицајца који је примао плату из буџета Србије”, наводи он. Интересантно је да ни један једини немачки војник није убијен од доласка Кфора на Косово, а да је у нередима 2011. убијен припадник РОСУ Енвер Зумбери. Да ли Остојић њега сматра војником Бундесвера? Још горе, нико није осуђен за то убиство, а посебно не некакав “српски полицајац”. Првооптужени Радован Радић из Зубиног Потока правоснажно је ослобођен 2015. Толико од “Србије 21”. За сада.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Вечерње новости, 15. март 2020.