Glupi Epimetej, otelotvorenje duha Zapada

Da li je savremeni Zapad samo ideološki projekat njegovih elita, toliko gluvih i slepih da „zapadnu imperiju“, slično bivšem SSSR-u, vuku u neizbežnu propast?

Evropa je jednom, neko vreme, bila u centru svetske istorije. Arnold Tojnbi, posle Drugog svetskog rata, u svojim Istraživanjima istorije, ukazuje na proces koji je već uznapredovao: njenog „odstupanja iz svetske istorije“. Dijagnoza Osvalda Špenglera (1918.) bila je jasnija i mnogo neposrednija: Zapad proživljava svoj konačni „sumrak“. Delo, objavljeno 1918, izazivalo je, a izaziva i danas, žestoka osporavanja. Zapadu je, na prvom mestu, neprihvatljiv Špenglerov „kopernikanski obrt“ u tumačenju istorije: on odbacuje evrocentrični „ptolomejski sistem“, prema kojem evropska kultura zauzima privilegovano mesto, a sve ostale kulture kruže oko nje kao oko središta svetske istorije.

Stvari su se, međutim, za poslednjih sto godina generalno odvijale u pravcu koji je naznačio veliki nemački filozof istorije. Zapad je dugo odbijao da prihvati činjenicu da nezapadne civilizacije ne samo da postoje, već i jačaju i rastu, dok zapadna nezadrživo slabi. U svojoj knjizi Smak sveta (1979.), Dragoš Kalajić uočava: „Možda danas moderni čovek kulture Zapada proživljava svoj sumrak, svoj kraj vremena, svoj ‘smak sveta’, nesvestan da ga živi, da mu prisustvuje?“

ISKORENjIVANjE
Sudeći po izveštaju s ovogodišnje Minhenske konferencije o bezbednosti, okupljanja moćnih koje uživa status nezvanične vlade Zapada (ili „zapadnog porodičnog okupljanja“), današnje zapadne elite, premda sporo i sa ogromnim zakašnjenjem, postaju bolno svesne da proživljavaju sopstveni sumrak, odnosno „sumrak Zapada“. Sumrak zapadne civilizacije, savremena „propast Zapada“, sada se, u krugovima vodećih zapadnih stratega i analitičara, naziva „bezzapadnost“(Westlessness). To je i naslov glavnog dokumenta ove bezbednosne konferencije, u kome se, već na početku, apostrofira „prorok smrti Zapada“, Osvald Špengler: „Pre jednog veka, Osvald Špengler objavio je svoju knjigu Propast Zapada (Der Untergang des Abendlandes), u kojoj predviđa predstojeće propadanje i konačni pad zapadne civilizacije. Danas je ‘Zapad’ predmet nove literature posvećene propadanju, pošto je iz kućne radinosti političara, stručnjaka i javnih intelektualaca proizašao čitav niz govora, knjiga, izveštaja i članaka u kojim se razmatra propast zapadnog projekta.“

Čitanje je jedna stvar, razumevanje pročitanog nešto sasvim drugo. Ovu očiglednu istinu potvrđuju i autori pomenutog izveštaja, predvođeni nemačkim diplomatom, notornim Volfgangom Išingerom. Kako primećuje Filip Rodić u svom tekstu posvećenom Minhenskoj konferenciji: „Čitali su, očito, lideri zapadne liberalne elite okupljeni oko ove organizacije… delo Osvalda Špenglera, ali ga po svemu sudeći razumeli nisu. Da jesu, verovatno se ne bi koprcali da sprovode istu politiku koja je Zapad i dovela do sadašnjeg neupitno ‘komatoznog’ stanja, parafrazirajmo opis situacije u kojoj se nalazi NATO francuskog predsednika Emanuela Makrona, nego bi pokušali da je promene.“

Nemački istoričar Osvald Špengler
Nemački istoričar Osvald Špengler

Konačno, da su lideri Zapada razumeli delo Špenglera, umesto što su ga samo čitali, pojam Zapada ne bi shvatali onako ograničeno i usko kao što to čine u pomenutom izveštaju. Za autore ovog izveštaja, sam Zapad – inače, „koncept čiji je sadržaj teško utvrditi“, i koji nije monolitan već „amalgam različitih tradicija čija se mešavina vremenom menja“ – nastao je na nasleđu prosvetiteljstva iz XVIII veka i njegovim „liberalnim vrednostima“. Takozvani „vek prosvećenosti“ je „velika vododelnica“, ključni momenat u kome se rađa (moderni) Zapad. Poslednjih decenija, Zapad nije više od zajednice uglavnom severnoameričke i evropskih liberalnih demokratija, koje sada ujedinjuje jedino liberalna ideologija: „posvećenost liberalnoj demokratiji i ljudskim pravima, tržišno zasnovanoj ekonomiji i međunarodnoj saradnji u svetskim institucijama“.

U Špenglerovoj viziji, sve pobrojano, što prema autorima dokumenta navodno predstavlja Zapad, samu suštinu zapadne civilizacije, samo su puki simptomi njegove propasti. Jedan od bitnih simptoma propasti je i sama liberalna ideologija, koja podstiče masovne migracije i iskorenjuje domicilne narode, pretvarajući ih u puko „stanovništvo“, u jeftinu radnu snagu bez porekla i otadžbine, bez svesti, nasleđa i kulture.

UZNAPREDOVALI PROCES
Na primer: sferu društvenih odnosa Zapada, kao što uočava Kalajić, danas karakteriše „upravo proces autonomizacije interesa i ciljeva individua i grupa, u kome se gubi homogenost društva i kidaju veze međuzavisnosti, kao osnovni uslov ljudske zajednice“. U pitanju je, u stvari, „proces raspadanja društva kao vitalnog i harmoničnog organa, gde se pojedini interesi ili ciljevi podvrgavaju jednom opštem, zajedničkom interesu i cilju. Ideološka i praktična osnova tog regresivnog procesa jeste upravo parlamentarna (liberalna) demokratija, dakle sistem koji izaziva i podržava najniže i egoistične ljudske interese, a zatomljuje i onemogućava sve izraze viših ljudskih ideala…“ Ko je, najzad, pita se Kalajić, spreman da žrtvuje sopstveni život za „liberalne vrednosti“ – ili za „vrednosti moderne kulture Zapada“? Odgovor je jasan. Niko. „Te vrednosti nisu spremni da tako odbrane čak ni njihovi bitni stvaraoci.“

Važan uzrok i simptom unutrašnjeg raspada Zapada su upravo te naopake elite koje su se u vreme propasti izdigle do vrha društva, umesto da, kao društveni talog, prebivaju na njegovom dnu. Otuda upravo ove pseudoelite do neslućenih razmera ubrzavaju „sumrak Zapada“, optužujući za njegovu propast stvarne ili fiktivne, izmišljene ili realno postojeće protivnike Zapada. Civilizacije, upozorava istoričar Tojnbi, „ne umiru zato što ih ubijaju, već one same počine samoubistvo“.

Autori minhenskog izveštaja ipak nisu lišeni izvesnog smisla za humor i sklonosti ka igri rečima pri dijagnostikovanju inače sumornog stanja u kome se danas nalazi Zapad. Kina je za njih „Meddle Kingdom“ („Carstvo koje se meša“), Rusija „Potemkinova država“, a Evropa „Evrovizijsko takmičenje“ (na kome se „takmiče“ Nemačka i Francuska). Mediteran je „Noćna mora“, a Bliski istok „Dire Straits“ (u značenju: ozbiljne nevolje, svađe, zavade).

Ali ako je savremena Rusija samo jedno veliko Potemkinovo selo, kako je moguće da to „selo“ – poput onog sela u Galiji iz popularnog stripa, u kome žive Asteriks i Obeliks, preteći nepokornošću čitavom Rimu i velikom Cezaru – stalno uspeva da civilizacijski superiornom Zapadu zadaje teške i bolne udarce, dovodeći na kraju u pitanje i sam opstanak te civilizacije, kao što smatraju pisci izveštaja? Rusiji se jednostavno posrećilo, ništa više od toga, odgovaraju autori: „U 2019. godini, Rusija je igrala dobro s lošim kartama u rukama i tako ostvarila nekoliko diplomatskih pobeda“.

IDEOLOŠKI PROJEKAT
Ako su ovakva razmišljanja o današnjoj geopolitičkoj i civilizacijskoj stvarnosti krajnji domet zapadnih elita okupljenih u Minhenu, onda je savršeno jasno zašto je još prošle godine Njujork tajms Minhensku konferenciju opisao kao „Rekvijem za Zapad“. Na ovogodišnjoj konferenciji moglo se čuti i da se „Zapad nalazi u ozbiljnom problemu“. Jedan od ubedljivih dokaza „problema“ u kome se našao Zapad je i sama Minhenska konferencija, čiji su učesnici najzad postali svesni činjenice „propasti“, ali ne i stvarnih uzroka koji ga izazivaju. A glavni uzrok je upravo politika koju su do sada vodile ove zapadne elite. Kako je svojevremeno primetio Nebojša Malić: „Stari Grci su govorili: ‘Onima koje žele da unište, bogovi najpre oduzmu pamet’. Takvo ludilo (arogancije) nazivali su hibrisom, zbog čega je neminovno sledila neminovna kazna boginje osvete. Neko bi pomislio da će se Američko carstvo potruditi da ponešto nauči iz mudrosti starih, ali ono ne samo da ponavlja njihove greške, već je i razvilo sopstveni sistem zabluda koji je u stanju da protumači drevnu mudrost u smislu suprotnom od onog na šta se odnosi upozorenje“.

Ubedljiv primer takvog „ludila arogancije“ zapadnih elita, na koji ukazuje Nebojša Malić, zabeležio je američki novinar Ron Zuskind, koji je citirao neimenovanog zvaničnika Bušove administracije 2004. godine (kasnije identifikovanog kao glavnog stratega Bele kuće Karla Rouva). Ovaj zvaničnik je s prezirom odbacio svaku „zajednicu zasnovanu na stvarnosti“: „Mi smo sada imperija, i kada delujemo mi stvaramo svoju sopstvenu realnost. I dok vi tu stvarnost proučavate – razborito, kao što hoćete, mi ćemo ponovo delovati, stvarajući druge nove realnosti, koje vi možete samo proučavati, i tako će se stvari odvijati. Mi smo akteri istorije… a vama će preostati jedino da proučavate ono što mi radimo“.

Karl Rouv tokom panel diskusije na Globalnoj konferenciji Milken instituta, Beveri Hils, 29. april 2019.

Istu, bezumnu aroganciju i opijenost prividnom svemoći – ovo posebno stanje uma i svesti Staljin je svojevremeno nazvao„vrtoglavicom od uspeha“ – sažeto je 2003. izrazio i Dik Čejni: „Mi ne pregovaramo sa zlom, mi ga pobeđujemo“. Kompromisi više nisu bili stil Amerike, ni Zapada uopšte: „Kompromisi i stvaranje koalicija su za mlakonje“. Oni (Zapad) su se našli na „pravoj strani istorije“, prema rečima Baraka Obame, strani kojoj je naprosto suđeno da (uvek) pobeđuje, svi ostali na „pogrešnoj“; i istorija se nepobitno odvijala u tom smeru. Ali samo prividno, i za neko vreme. U krajnjem: „Pristup Buš-Čejni proizveo je lanac neuspeha“, zaključuje američki istoričar Stiven Volt, „ali ta ista unilateralna arogancija nastavlja da živi i u Trampovoj administraciji. Ona je evidentna u Trampovoj odluci da zapreti, a u nekim slučajevima i da stvarno započne trgovinske ratove, i to ne samo sa Kinom, nego i sa mnogim trgovinskim partnerima Amerike“.

„Mi pobeđujemo, Zapad pobeđuje“, izjavio je, bez okolišanja i trunke sumnje, američki državni sekretar Majk Pompeo na ovogodišnjoj Minhenskoj konferenciji. Zapad pobeđuje jer vrednosti demokratije, smatra Pompeo, moraju „pobediti želje Rusije i Kine za carstvom“. Da li je ta pobeda zaista unapred osigurana, ili je u pitanju samo ideološko slepilo koje se više ne obazire na činjenice i realnost? Drugim rečima: da li je savremeni Zapad samo ideološki projekat zapadnih političkih i intelektualnih elita, koje upravo sopstvena ideologija čini gluvim i slepim za stvarnost, zbog čega „zapadna imperija“, slično bivšem SSSR-u, sada srlja u neizbežnu propast? I da li je to ona svirepa osveta boginje Nemeze o kojoj je govorio Nebojša Malić, zaslužena kazna zbog drskosti (hibrisa) koja izaziva same bogove, narušavajući prirodni poredak stvari?

IMIGRACIJA JE PREVARA
Jedan primer je tu (pametnom) dovoljan: Evropska unija danas se nalazi pod pravim opsadnim stanjem zbog nove migrantske invazije. Samo mesec dana ranije, šefovi zapadnih država i vlada, kao i eminentni zapadni stratezi okupljeni u Minhenu, „posvećeni ključnim pitanjima zapadne bezbednosti“, nisu uspeli da predvide novu migrantsku krizu. Umesto o predstojećoj najezdi migranata, tamo se raspravljalo jedino o pretećem „populističkom talasu“ koji potresa Zapad.

Pet godina ranije, nemačka kancelarka ohrabrivala je ilegalne migracije u Evropu; migranti su tada bili „dobrodošli“. Da li su se iza toga zaista krili humanitarni razlozi, nesebična želja da se pruži pomoć unesrećenim? Ko je, uostalom, odgovoran za današnje masovne migracije, šta je izazvalo novu Veliku seobu naroda koja zahvata sve veći i veći deo globusa? Prema Fridrihu Mercu, glavnom pretendentu na funkciju budućeg nemačkog kancelara, nikakve dileme nema: odgovorni su „drugi“, odnosno „Rusi“: „Putin trenutno na svetskoj sceni radi šta hoće. Niko mu se ne suprotstavlja. On je suodgovoran za sirijsku ratnu katastrofu. Bez ikakve moralne kočnice, Putin bombarduje bolnice, škole i gradove. Putin je odgovoran za izbegličku krizu u Idlibu. Ali to očigledno nije zajedničko uverenje svih Evropljana.“

Fridrih Merc (Foto: Ralph Orlowski/Getty Images)
Fridrih Merc

Psiholozi bi u ovom iskazu prepoznali tipičan mehanizam projekcije, kojim se sopstveno zlo projektuje na „drugog“ kako bi se oprala sopstvena loša savest. Ali to nije „zajedničko uverenje Evropljana“, jer mnogi Evropljani pamte neokolonijalne ratove koje je Zapad, prevođen Sjedinjenim Državama, vodio još od početka 90-ih i koji traju sve do danas, kada je dobar deo sveta destabilizovan agresivnim i upornim zapadnim intervencionizmom. Šta je stvarni bilans ovih ratova? Za proteklih dvadesetak godina, „najmanje sto miliona ljudi u evroazijskoj kontaktnoj zoni ostalo je, potpuno ili delimično, bez država“. U direktne posledice zapadnog agresivnog intervencionizma spadaju i porast terorizma i masovni migracijski pokreti, a i jedno i drugo danas najjače potresa upravo sam Zapad.

Italijanski filozof Dijego Fuzaro upozorava: „imigracija je prevara“ za lakoverne. Ovaj mislilac pruža sažeto objašnjenje šta se zapravo krije iza krokodilskih suza koje su zapadni mediji i političari prolivali nad sudbinama „očajnih ljudi koji vape za našom pomoći“: „Evo stvarnog cilja masovne imigracije: 1) da se Evropa pretvori u treći svet i njeni stanovnici svedu na nivo novog polihromnog i atomizovanog plebsa; 2) da se smanji cena rada, koristeći nove robove deportovane iz Afrike ‘humanitarnim brodovima’; 3) da se nametne i generalizuje profil migranta kao iskorenjenog bića bez prava; 4) da narod nestane kao svesno ‘etičko jedinstvo’ (Hegel), s jezikom, identitetom i zajedničkom istorijom. Evo objašnjenja za masovnu imigraciju i beskrajnu ljubav koju Desnica Novca i njen verni sluga Levica Prakse gaje za imigrante – to je vampirska ljubav prema krvi.“

PREOVLADATI KRETENA
Krv se zapravo pretvara u Profit, a nezajažljiva pohlepa do samog dna danas razara najpre Zapad i njegovu civilizaciju, efikasnije nego bilo koji neprijatelj spolja. Više ne postoje nikakvi drugačiji ciljevi ni ideali, čak ni zajednički interesi, osim onih najprizemnijih i najsebičnijih. Ne postoji nikakva „zajednica“, postoji samo neutaživa glad za profitom. U međuvremenu, kako primećuje Vesna Knežević, dopisnica RTS-a iz Beča, za svega pola decenije „EU je prošla put od tretmana migracije kao humanitarnog pitanja, do dijagnoze migracija kao bezbednosne krize. Od asocijacije vrednosnih uverenja došlo se do vojske, specijalnih policijskih snaga, suzavca, uskoro i pucanja na mase koje nadiru ka obećanoj zemlji Evropi“.

Da li je ovo bilo teško ili čak nemoguće predvideti na samom početku? Da li se katastrofa mogla izbeći? Bilo je moguće ali pod jednim uslovom: da Zapadom vladaju drugačije i pametnije elite od postojećih. Kako u svojoj knjizi Američko zlo (1998.) primećuje već citirani Dragoš Kalajić: „Nije Prometej otelotvorenje duha Zapada – kako se verovalo – već njegov brat, Epimetej, čije ime znači ‘onaj koji kasno shvata’ i koji se zaljubljuje u mrtvog robota, uobražavajući da je to živa žena. Po helenskom mitu, bogovi su poslali Epimeteju tog Hefestovog robota, zvanog Pandora – što mu je donelo sva zla sveta i jedino nadu – da bi se nasmejali njegovoj gluposti te poučili ljude kako bi bili pametniji“.

Zapadnjaci, zaključuje Kalajić, nisu izvukli nikakve pouke iz Epimetejevog osramoćenja i nisu postali nimalo pametniji; postali su u stvari još gluplji. Sada, „skoro svuda u tom svetu glupost ubedljivo preovladava i trijumfuje“. Zapravo, u svetu modernog Zapada na vlast se popeo „moderni kreten“, kojeg od običnog, po pravilu dobroćudnog glupaka starih vremena, razlikuje njegova zlovoljnost. Za razliku od glupaka starog kova, ovaj „moderni kreten“, smešten u samom vrhu društvenog poretka, danas nosi belu košulju i raspolaže svim sredstvima koje mu pruža moderna tehnologija.

Dragoš Kalajić (Foto: ekspres.net)
Dragoš Kalajić (Foto: ekspres.net)

„Prema opažanju Karla Fruterija i Franka Lućentinija, autora studije o modernom kretenizmu Preovladavanje kretena (La prevalenza del cretino), moderno društvo otvorilo je kretenu beskrajne međuprostore, naprsline te horizontalne i vertikalne pukotine, na desnici kao i na levici, obezbedilo mu bezbrojne fotelje, sedišta i telefone, stavilo mu je na raspolaganje najuglednije tribine, nečuvena mnoštva sledbenika i mnogo novca“. Ima li spasa pred tim trijumfalnim maršem „modernog kretena“ kroz sve pore i institucije Zapada? On je već otvorio Pandorinu kutiju, oslobađajući iz nje sva zla (modernog) sveta, a na njenom dnu preostaje još samo jedna nada: da će taj „kretenizam na vlasti“ uspeti da upropasti samog sebe pre nego što sasvim razori planetu.

 

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018)

 

Izvor Novi Standard