Глупи Епиметеј, отелотворење духа Запада

Да ли је савремени Запад само идеолошки пројекат његових елита, толико глувих и слепих да „западну империју“, слично бившем СССР-у, вуку у неизбежну пропаст?

Европа је једном, неко време, била у центру светске историје. Арнолд Тојнби, после Другог светског рата, у својим Истраживањима историје, указује на процес који је већ узнапредовао: њеног „одступања из светске историје“. Дијагноза Освалда Шпенглера (1918.) била је јаснија и много непосреднија: Запад проживљава свој коначни „сумрак“. Дело, објављено 1918, изазивало је, а изазива и данас, жестока оспоравања. Западу је, на првом месту, неприхватљив Шпенглеров „коперникански обрт“ у тумачењу историје: он одбацује евроцентрични „птоломејски систем“, према којем европска култура заузима привилеговано место, а све остале културе круже око ње као око средишта светске историје.

Ствари су се, међутим, за последњих сто година генерално одвијале у правцу који је назначио велики немачки филозоф историје. Запад је дуго одбијао да прихвати чињеницу да незападне цивилизације не само да постоје, већ и јачају и расту, док западна незадрживо слаби. У својој књизи Смак света (1979.), Драгош Калајић уочава: „Можда данас модерни човек културе Запада проживљава свој сумрак, свој крај времена, свој ‘смак света’, несвестан да га живи, да му присуствује?“

ИСКОРЕЊИВАЊЕ
Судећи по извештају с овогодишње Минхенске конференције о безбедности, окупљања моћних које ужива статус незваничне владе Запада (или „западног породичног окупљања“), данашње западне елите, премда споро и са огромним закашњењем, постају болно свесне да проживљавају сопствени сумрак, односно „сумрак Запада“. Сумрак западне цивилизације, савремена „пропаст Запада“, сада се, у круговима водећих западних стратега и аналитичара, назива „беззападност“(Westlessness). То је и наслов главног документа ове безбедносне конференције, у коме се, већ на почетку, апострофира „пророк смрти Запада“, Освалд Шпенглер: „Пре једног века, Освалд Шпенглер објавио је своју књигу Пропаст Запада (Der Untergang des Abendlandes), у којој предвиђа предстојеће пропадање и коначни пад западне цивилизације. Данас је ‘Запад’ предмет нове литературе посвећене пропадању, пошто је из кућне радиности политичара, стручњака и јавних интелектуалаца произашао читав низ говора, књига, извештаја и чланака у којим се разматра пропаст западног пројекта.“

Читање је једна ствар, разумевање прочитаног нешто сасвим друго. Ову очигледну истину потврђују и аутори поменутог извештаја, предвођени немачким дипломатом, ноторним Волфгангом Ишингером. Како примећује Филип Родић у свом тексту посвећеном Минхенској конференцији: „Читали су, очито, лидери западне либералне елите окупљени око ове организације… дело Освалда Шпенглера, али га по свему судећи разумели нису. Да јесу, вероватно се не би копрцали да спроводе исту политику која је Запад и довела до садашњег неупитно ‘коматозног’ стања, парафразирајмо опис ситуације у којој се налази НАТО француског председника Емануела Макрона, него би покушали да је промене.“

Немачки историчар Освалд Шпенглер
Немачки историчар Освалд Шпенглер

Коначно, да су лидери Запада разумели дело Шпенглера, уместо што су га само читали, појам Запада не би схватали онако ограничено и уско као што то чине у поменутом извештају. За ауторе овог извештаја, сам Запад – иначе, „концепт чији је садржај тешко утврдити“, и који није монолитан већ „амалгам различитих традиција чија се мешавина временом мења“ – настао је на наслеђу просветитељства из XVIII века и његовим „либералним вредностима“. Такозвани „век просвећености“ је „велика вододелница“, кључни моменат у коме се рађа (модерни) Запад. Последњих деценија, Запад није више од заједнице углавном северноамеричке и европских либералних демократија, које сада уједињује једино либерална идеологија: „посвећеност либералној демократији и људским правима, тржишно заснованој економији и међународној сарадњи у светским институцијама“.

У Шпенглеровој визији, све побројано, што према ауторима документа наводно представља Запад, саму суштину западне цивилизације, само су пуки симптоми његове пропасти. Један од битних симптома пропасти је и сама либерална идеологија, која подстиче масовне миграције и искорењује домицилне народе, претварајући их у пуко „становништво“, у јефтину радну снагу без порекла и отаџбине, без свести, наслеђа и културе.

УЗНАПРЕДОВАЛИ ПРОЦЕС
На пример: сферу друштвених односа Запада, као што уочава Калајић, данас карактерише „управо процес аутономизације интереса и циљева индивидуа и група, у коме се губи хомогеност друштва и кидају везе међузависности, као основни услов људске заједнице“. У питању је, у ствари, „процес распадања друштва као виталног и хармоничног органа, где се поједини интереси или циљеви подвргавају једном општем, заједничком интересу и циљу. Идеолошка и практична основа тог регресивног процеса јесте управо парламентарна (либерална) демократија, дакле систем који изазива и подржава најниже и егоистичне људске интересе, а затомљује и онемогућава све изразе виших људских идеала…“ Ко је, најзад, пита се Калајић, спреман да жртвује сопствени живот за „либералне вредности“ – или за „вредности модерне културе Запада“? Одговор је јасан. Нико. „Те вредности нису спремни да тако одбране чак ни њихови битни ствараоци.“

Важан узрок и симптом унутрашњег распада Запада су управо те наопаке елите које су се у време пропасти издигле до врха друштва, уместо да, као друштвени талог, пребивају на његовом дну. Отуда управо ове псеудоелите до неслућених размера убрзавају „сумрак Запада“, оптужујући за његову пропаст стварне или фиктивне, измишљене или реално постојеће противнике Запада. Цивилизације, упозорава историчар Тојнби, „не умиру зато што их убијају, већ оне саме почине самоубиство“.

Аутори минхенског извештаја ипак нису лишени извесног смисла за хумор и склоности ка игри речима при дијагностиковању иначе суморног стања у коме се данас налази Запад. Кина је за њих „Meddle Kingdom“ („Царство које се меша“), Русија „Потемкинова држава“, а Европа „Евровизијско такмичење“ (на коме се „такмиче“ Немачка и Француска). Медитеран је „Ноћна мора“, а Блиски исток „Dire Straits“ (у значењу: озбиљне невоље, свађе, заваде).

Али ако је савремена Русија само једно велико Потемкиново село, како је могуће да то „село“ – попут оног села у Галији из популарног стрипа, у коме живе Астерикс и Обеликс, претећи непокорношћу читавом Риму и великом Цезару – стално успева да цивилизацијски супериорном Западу задаје тешке и болне ударце, доводећи на крају у питање и сам опстанак те цивилизације, као што сматрају писци извештаја? Русији се једноставно посрећило, ништа више од тога, одговарају аутори: „У 2019. години, Русија је играла добро с лошим картама у рукама и тако остварила неколико дипломатских победа“.

ИДЕОЛОШКИ ПРОЈЕКАТ
Ако су оваква размишљања о данашњој геополитичкој и цивилизацијској стварности крајњи домет западних елита окупљених у Минхену, онда је савршено јасно зашто је још прошле године Њујорк тајмс Минхенску конференцију описао као „Реквијем за Запад“. На овогодишњој конференцији могло се чути и да се „Запад налази у озбиљном проблему“. Један од убедљивих доказа „проблема“ у коме се нашао Запад је и сама Минхенска конференција, чији су учесници најзад постали свесни чињенице „пропасти“, али не и стварних узрока који га изазивају. А главни узрок је управо политика коју су до сада водиле ове западне елите. Како је својевремено приметио Небојша Малић: „Стари Грци су говорили: ‘Онима које желе да униште, богови најпре одузму памет’. Такво лудило (ароганције) називали су хибрисом, због чега је неминовно следила неминовна казна богиње освете. Неко би помислио да ће се Америчко царство потрудити да понешто научи из мудрости старих, али оно не само да понавља њихове грешке, већ је и развило сопствени систем заблуда који је у стању да протумачи древну мудрост у смислу супротном од оног на шта се односи упозорење“.

Убедљив пример таквог „лудила ароганције“ западних елита, на који указује Небојша Малић, забележио је амерички новинар Рон Зускинд, који је цитирао неименованог званичника Бушове администрације 2004. године (касније идентификованог као главног стратега Беле куће Карла Роува). Овај званичник је с презиром одбацио сваку „заједницу засновану на стварности“: „Ми смо сада империја, и када делујемо ми стварамо своју сопствену реалност. И док ви ту стварност проучавате – разборито, као што хоћете, ми ћемо поново деловати, стварајући друге нове реалности, које ви можете само проучавати, и тако ће се ствари одвијати. Ми смо актери историје… а вама ће преостати једино да проучавате оно што ми радимо“.

Карл Роув током панел дискусије на Глобалној конференцији Милкен института, Бевери Хилс, 29. април 2019.

Исту, безумну ароганцију и опијеност привидном свемоћи – ово посебно стање ума и свести Стаљин је својевремено назвао„вртоглавицом од успеха“ – сажето је 2003. изразио и Дик Чејни: „Ми не преговарамо са злом, ми га побеђујемо“. Компромиси више нису били стил Америке, ни Запада уопште: „Компромиси и стварање коалиција су за млакоње“. Они (Запад) су се нашли на „правој страни историје“, према речима Барака Обаме, страни којој је напросто суђено да (увек) побеђује, сви остали на „погрешној“; и историја се непобитно одвијала у том смеру. Али само привидно, и за неко време. У крајњем: „Приступ Буш-Чејни произвео је ланац неуспеха“, закључује амерички историчар Стивен Волт, „али та иста унилатерална ароганција наставља да живи и у Трамповој администрацији. Она је евидентна у Трамповој одлуци да запрети, а у неким случајевима и да стварно започне трговинске ратове, и то не само са Кином, него и са многим трговинским партнерима Америке“.

„Ми побеђујемо, Запад побеђује“, изјавио је, без околишања и трунке сумње, амерички државни секретар Мајк Помпео на овогодишњој Минхенској конференцији. Запад побеђује јер вредности демократије, сматра Помпео, морају „победити жеље Русије и Кине за царством“. Да ли је та победа заиста унапред осигурана, или је у питању само идеолошко слепило које се више не обазире на чињенице и реалност? Другим речима: да ли је савремени Запад само идеолошки пројекат западних политичких и интелектуалних елита, које управо сопствена идеологија чини глувим и слепим за стварност, због чега „западна империја“, слично бившем СССР-у, сада срља у неизбежну пропаст? И да ли је то она свирепа освета богиње Немезе о којој је говорио Небојша Малић, заслужена казна због дрскости (хибриса) која изазива саме богове, нарушавајући природни поредак ствари?

ИМИГРАЦИЈА ЈЕ ПРЕВАРА
Један пример је ту (паметном) довољан: Европска унија данас се налази под правим опсадним стањем због нове мигрантске инвазије. Само месец дана раније, шефови западних држава и влада, као и еминентни западни стратези окупљени у Минхену, „посвећени кључним питањима западне безбедности“, нису успели да предвиде нову мигрантску кризу. Уместо о предстојећој најезди миграната, тамо се расправљало једино о претећем „популистичком таласу“ који потреса Запад.

Пет година раније, немачка канцеларка охрабривала је илегалне миграције у Европу; мигранти су тада били „добродошли“. Да ли су се иза тога заиста крили хуманитарни разлози, несебична жеља да се пружи помоћ унесрећеним? Ко је, уосталом, одговоран за данашње масовне миграције, шта је изазвало нову Велику сеобу народа која захвата све већи и већи део глобуса? Према Фридриху Мерцу, главном претенденту на функцију будућег немачког канцелара, никакве дилеме нема: одговорни су „други“, односно „Руси“: „Путин тренутно на светској сцени ради шта хоће. Нико му се не супротставља. Он је суодговоран за сиријску ратну катастрофу. Без икакве моралне кочнице, Путин бомбардује болнице, школе и градове. Путин је одговоран за избегличку кризу у Идлибу. Али то очигледно није заједничко уверење свих Европљана.“

Фридрих Мерц (Фото: Ralph Orlowski/Getty Images)
Фридрих Мерц

Психолози би у овом исказу препознали типичан механизам пројекције, којим се сопствено зло пројектује на „другог“ како би се опрала сопствена лоша савест. Али то није „заједничко уверење Европљана“, јер многи Европљани памте неоколонијалне ратове које је Запад, превођен Сједињеним Државама, водио још од почетка 90-их и који трају све до данас, када је добар део света дестабилизован агресивним и упорним западним интервенционизмом. Шта је стварни биланс ових ратова? За протеклих двадесетак година, „најмање сто милиона људи у евроазијској контактној зони остало је, потпуно или делимично, без држава“. У директне последице западног агресивног интервенционизма спадају и пораст тероризма и масовни миграцијски покрети, а и једно и друго данас најјаче потреса управо сам Запад.

Италијански филозоф Дијего Фузаро упозорава: „имиграција је превара“ за лаковерне. Овај мислилац пружа сажето објашњење шта се заправо крије иза крокодилских суза које су западни медији и политичари проливали над судбинама „очајних људи који вапе за нашом помоћи“: „Ево стварног циља масовне имиграције: 1) да се Европа претвори у трећи свет и њени становници сведу на ниво новог полихромног и атомизованог плебса; 2) да се смањи цена рада, користећи нове робове депортоване из Африке ‘хуманитарним бродовима’; 3) да се наметне и генерализује профил мигранта као искорењеног бића без права; 4) да народ нестане као свесно ‘етичко јединство’ (Хегел), с језиком, идентитетом и заједничком историјом. Ево објашњења за масовну имиграцију и бескрајну љубав коју Десница Новца и њен верни слуга Левица Праксе гаје за имигранте – то је вампирска љубав према крви.“

ПРЕОВЛАДАТИ КРЕТЕНА
Крв се заправо претвара у Профит, а незајажљива похлепа до самог дна данас разара најпре Запад и његову цивилизацију, ефикасније него било који непријатељ споља. Више не постоје никакви другачији циљеви ни идеали, чак ни заједнички интереси, осим оних најприземнијих и најсебичнијих. Не постоји никаква „заједница“, постоји само неутажива глад за профитом. У међувремену, како примећује Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча, за свега пола деценије „ЕУ је прошла пут од третмана миграције као хуманитарног питања, до дијагнозе миграција као безбедносне кризе. Од асоцијације вредносних уверења дошло се до војске, специјалних полицијских снага, сузавца, ускоро и пуцања на масе које надиру ка обећаној земљи Европи“.

Да ли је ово било тешко или чак немогуће предвидети на самом почетку? Да ли се катастрофа могла избећи? Било је могуће али под једним условом: да Западом владају другачије и паметније елите од постојећих. Како у својој књизи Америчко зло (1998.) примећује већ цитирани Драгош Калајић: „Није Прометеј отелотворење духа Запада – како се веровало – већ његов брат, Епиметеј, чије име значи ‘онај који касно схвата’ и који се заљубљује у мртвог робота, уображавајући да је то жива жена. По хеленском миту, богови су послали Епиметеју тог Хефестовог робота, званог Пандора – што му је донело сва зла света и једино наду – да би се насмејали његовој глупости те поучили људе како би били паметнији“.

Западњаци, закључује Калајић, нису извукли никакве поуке из Епиметејевог осрамоћења и нису постали нимало паметнији; постали су у ствари још глупљи. Сада, „скоро свуда у том свету глупост убедљиво преовладава и тријумфује“. Заправо, у свету модерног Запада на власт се попео „модерни кретен“, којег од обичног, по правилу доброћудног глупака старих времена, разликује његова зловољност. За разлику од глупака старог кова, овај „модерни кретен“, смештен у самом врху друштвеног поретка, данас носи белу кошуљу и располаже свим средствима које му пружа модерна технологија.

Драгош Калајић (Фото: ekspres.net)
Драгош Калајић (Фото: ekspres.net)

„Према опажању Карла Фрутерија и Франка Лућентинија, аутора студије о модерном кретенизму Преовладавање кретена (La prevalenza del cretino), модерно друштво отворило је кретену бескрајне међупросторе, напрслине те хоризонталне и вертикалне пукотине, на десници као и на левици, обезбедило му безбројне фотеље, седишта и телефоне, ставило му је на располагање најугледније трибине, нечувена мноштва следбеника и много новца“. Има ли спаса пред тим тријумфалним маршем „модерног кретена“ кроз све поре и институције Запада? Он је већ отворио Пандорину кутију, ослобађајући из ње сва зла (модерног) света, а на њеном дну преостаје још само једна нада: да ће тај „кретенизам на власти“ успети да упропасти самог себе пре него што сасвим разори планету.

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018)

 

Извор Нови Стандард