Odlazak Eduarda Limonova

Limonov nam je svojim životom i stvaralaštvom održao lekciju da pravi pisac nije činovnik i malograđanin, već da pravi pisac želi da spasava svet

Umro je Eduard Limonov (1943-2020) i reakcija većine, pa i onih koji ga nisu voleli, bilo kao pisca, kao čoveka ili kao političara-ideologa – a takvih nije malo – bila je da je umro veliki pisac, „poslednji klasik ruske književnosti“, posle kog više ništa neće biti isto. Rođen u Harkovu, u sovjetskoj Ukrajini, sa pravim prezimenom Savenko, dobio je ime po pesniku Eduardu Baratinskom i voleo da ističe svoje tatarsko poreklo po majci. Mladost mu je bila obeležena polu-delinkventskim iskustvima, koje je voleo da potencira (pa možda i prenaglašava) u svojoj literaturi, ali i poezijom, kojom je vrlo mlad privukao pažnju i kojom se ponovo vratio u poznijem dobu svog stvaralaštva.

Kao i mnoge umetnike njegove, ali i mlađih generacija (uključujući, na primer, Vladimira Sorokina i Aleksandra Dugina), u literaturu i sovjetsko literarno podzemlje inicirao ga je pisac, filosof i mistik Jurij Mamlejev. Limonov je od Mamlejeva mogao da dobije mnogo – kultivisan avangardni impuls, svest o bogatstvu ruske tradicije književnosti, umetnosti i mišljenja koje nije bilo lako dostupno u sovjetskom periodu, ali i jedno granično shvatanje pisanja – koje ne razdvaja pobunu i mistiku, a subverzivnost ne vezuje samo za društveno-političku ravan, nego za trajnije osnove ljudskog postojanja.

PROVOKATIVNI DENDI
Drugi period Limonovljevog stvaranja povezan je sa emigracijom u Americi i Francuskoj, gde se nije ponašao kao tipičan sovjetski emigrant, već kao provokativni dendi i individualistički usmeren anarhista, koji se ne klanja liberalnom društvu u kom se obreo ali uspešno koristi njegove slobode i njegove fetiše. Uspeh koji mu je doneo roman To sam ja, Edička, koristi za uspešnu promociju u medijima, naročito francuskim, gde postaje prvorazredna književna zvezda. U Rusiji će, sve do danas, u tom romanu najveću pažnju privlačiti opis homoseksualnog čina glavnog junaka sa crncem-skitnicom, uz pretpostavku da on opisuje realno piščevo iskustvo. Pored briljatnog mada nimalo kitnjastog stila, Limonova je karakterisalo upravo poigravanje na tankoj liniji između fikcije i činjenične stvarnosti, ogoljene ispovesti i prefinjene stilizacije.

Sa perestrojkom, koja je mnogim unutrašnjim ili spoljašnjim emigrantima dopustila mogućnost da se vrate na sovjetsku literarnu scenu, pa i (fizički) u Rusiju, Limonov se ponovo ne ponaša u skladu sa očekivanjima: umesto kritike „sovjetskog totalitarizma“ on piše nostalgičnu knjigu o sovjetskom iskustvu (Imali smo veliko doba), da bi sa padom Sovjetskog Saveza krenuo u otvorenu političku borbu protiv kolonijalnog poretka devedesetih. Sa Aleksandrom Duginom i velikim pevačem Jegorov Letovim osniva Nacional-boljševičku partiju i časopis Limonka (igra reči između piščevog prezimena-pseudonima i ruske reči za ručnu granatu), sa ambicijom da stvori političku alternativu vladajućem KGB-liberalizmu Jeljcinove, a potom i (rane) Putinove ere. Uvek je negirao da je osnivanje partije za njega bio samo eksces ili umetnički projekat, što je pokazao i na delu: sam je završio u zatvoru, kao i mnogi, uglavnom mladi članovi njegove partije.

Eduard Limonov drži govor na jednom skupu u Moskvi, 2015. (Foto: Anton Novoderežkin/TASS)
Eduard Limonov drži govor na jednom skupu u Moskvi, 2015. (Foto: Anton Novoderežkin/TASS)

Važno je pomenuti da je velikim delom prelomno iskustvo koje je velikog pisca usmerilo ka književnom angažmanu bio odlazak u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, koje je ostalo zabeleženo u sjajnom filmu Pavela Pavlikovskog „Serbian Epic“, i koje je najneposrednije opisao u svojoj knjizi naslovljenoj baš srpskom reči – Smrt. U knjigu Sveta čudovišta, pored, na primer, De Sada ili Selina, uneo je i Miloševića, Karadžića i Mladića, kao najozloglašenije ličnosti atlantističkim medijima dirigovanih devedesetih.

I sebe je svakako želeo da vidi tako, kao „svetog monstruma“, ozloglašenog u svojoj epohi, ali koji utire put kao novom, makar to novo bilo sasvim nepredvidljivo i za njega samog. Njegovo prestupništvo sa tim, eks-jugoslovenskim, ratom prestaje da bude samo estetska, društvena ili eventualno seksualna kategorija, već i politička, pa i transpolitička. U politički život stupa upravo prestupajući protiv neporecivih političko-ideoloških normi epohe, vezujući se za najkužniji narod tog vremena – Srbe i njihove još kužnije političke vođe. Većina je stupala u politiku prihvatajući zadata pravila igra, a Limonov upravo rušeći ih, ili negirajući. Ono što je tada delovalo kao ludilo, sada već deluje kao proročanstvo.

ČOVEK BUDUĆNOSTI
U tom smislu, svako ko potcenjuje Limonova kao političku ličnost veoma greši, jer su načela u kojima je zasnivao svoj pokret danas daleko uverljivija nego mračnih, pseudo-liberalnih, devedesetih. I imaju svoje neposredne, mada nesporno „usistemljene“ nastavljače u vidu nove političke partije Zahara Prilepina ili političke delatnosti deputata Dume iz redova KP RF pisca Sergeja Šargunova.

Limonov svoj politički angažman nije video kao izbor neuspešnog ili razočaranog umetnika, nego kao viši nivo u razvoju – od pesnika ka proznom piscu i najzad ka političaru, onom koji, u tradiciji ruske avangarde, neposredno učestvuje u preobražaju stvarnosti. Tako gledano, Eduard Limonov i posle smrti ostaje čovek budućnosti, budućnosti civilizacijske emancipovanosti našeg sveta od Zapada, našeg sna o svetu slobodnih ljudi koji se ne klanjaju zlatnom teletu, ali ni bilo kom drugom idolu, pa ni idolu svog privremenog života. A ne bismo smeli da zaboravimo na taj san, uz sva unutrašnja ograničenja ili sirenske zovove spolja.

Eduard Limonov (Foto: Zurab Džavahadze/TASS)
Eduard Limonov (Foto: Zurab Džavahadze/TASS)

A takva nova Rusija i takav novi svet, za nas koji ne žmure, rađa se danas u Novorusiji, nadomak Limonovljevog rodnog grada, i čemu je Limonov svom svojom delatnošću itekako doprineo. Nešto od te Limonovljeve slobodarske energije oseća se u tom ruskom proleću, privremeno naizgled uspavanom, ali nezadrživom. Limonov nam je svojim životom i stvaralaštvom održao lekciju da pravi pisac nije činovnik i malograđanin, već da pravi pisac želi da spasava svet. Tako je malo takvih pisaca danas, a trebaju nam, jer nam iz nekih razloga i dalje treba književnost. I herojstvo, i ljudskost.

Pobedimo, zašto da ne?

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Vladimir Trefilov/RIA Novosti

 

Izvor Novi Standard