Žan Tirijar – teoretičar Evropske imperije

Ko je bio Žan-Fransoa Tirijar, teoretičar evrokontinentalizma koji se zalagao za stvaranje „evrosovjetske imperije od Dablina do Vladivostoka“?

Žan-Fransoa Tirijar (1922-1992), politikolog i geopolitičar, jedna je od najznačajnijih ličnosti filozofskog kruga nove evropske desnice, teoretičar evrokontinentalizma i zagovornik evropskog ujedinjenja. Rodio se u belgijskom gradu Liježu u porodici koja je zastupala izrazito liberalne stavove. U ranoj mladosti bio je pripadnik Ujedinjene mlade straže socijalista i Socijalističkog antifašističkog saveza. Pre Drugog svetskog rata je napustio levičarske pacifističke organizacije i postao član grupacije „Prijatelja velikog nemačkog rajha“, koja je okupljala kolaboracionistički nastrojene pripadnike ultralevice. Zbog sumnje da se u ovoj organizaciji obučavao za rad u korist nemačke obaveštajne službe, posle rata je osuđen na tri godine zatvora. Kada je 1959. godine rehabilitovan, politički se angažovao u „Pokretu za građansku zaštitu“ koji je zastupao belgijske kolonijalne interese u Kongu. Početkom šezdesetih godina 20. veka osnovao je pokret „Mlada Evropa“ koji je delovao s pozicija „sveevropskog nacionalizma“ i zagovarao podjednak otklon od tadašnjih super-sila, SAD i Sovjetskog Saveza. Osnovni programski dokument ovog pokreta je naslovljen kao Manifest evropske nacije i njegov prvobitni cilj bio je stvaranje objedinjene Evrope „od Bresta do Bukurešta“. Do početka osamdestih godina bio je i istaknuti sindikalni aktivista.

Za razliku od osnivača nove desnice Alana de Benoa koji je zastupao koncepciju „Evrope – regiona“ i smatrao da je model „država-nacija“ istorijski istrošen, Tirijar je zastupao stanovište o jednoj centralizovanoj evropskoj državi. Njegov kontinentalizam je u osnovi bio zasnovan na Listovoj ideji o samodovoljnosti „velikih prostora“, uz zaključak da pojedinačne evropske države to ne mogu da postignu zbog ograničenih teritorijalnih, ekonomskih i geopolitičkih kapaciteta. Kada je „Mlada Evropa“ prestala 1969. godine da postoji, Žan-Fransoa se posvetio teorijskom radu i nastojanju da artikuliše „evropski treći put“, odustajući istovremeno od dotadašnje ekvidistance u odnosu na Ameriku i SSSR. Naime, njegova geopolitička orijentacija je sve više naginjala ka „prosovjetskom opredeljenju i radikalnom antiamerikanizmu“. Žan Tirijar i njegovi sledbenici smatrali su da su SAD preuzele nekadašnje britanske antikontinentalne i antievropske tradicije, dok je Sovjetski Savez za evropsku istoriju imao nekadašnji značaj Nemačke. Radi zajedničke antiameričke borbe angažovao se na pridobijanju Trećeg sveta – zemalja Bliskog istoka, Istočne Evrope, Kine i nesvrstanih. Zanimljivo je da je Žan-Fransoa u skladu s promenom svoje geopolitičke koncepcije podržao sovjetsku intervenciju u Čehoslovačkoj 1968. godine.

U delu Evrosovjetska imperija od Vladivostoka do Dablina (1984) upozorio je na hladnoratovsku ranjivost Sovjetskog Saveza i sugerisao aktivne geopolitičke poteze u Evropi i na južnom obodu da bi se to izbeglo. Tirijar je kritikovao degolističku viziju Evrope od „Atlantika do Urala“ smatrajući je ograničenim, minimalističkim i šematizovanim shvatanjem koje potencira „imaginarnu granicu na Uralu“, a što nije sprečilo prodore Huna i Mongola ka zapadu, ali ni Rusa ka istoku. Otuda je smatrao da se Evropa brani u Sibiru i na Dalekom istoku, tj. na rekama Amur i Usuri, kao i da je sudbina Starog kontinenta da se prepusti sovjetskoj geopolitičkoj hegemoniji radi suprostavljanja SAD kao zajedničkom neprijatelju. Posle kraja Hladnog rata, uprkos geopolitičkoj dominaciji atlantista, Tirijarove ideje pronašle su sledbenike širom Starog kontinenta, posebno u krugovima autentičnih posvećenika „evropskog trećeg puta“.

NEOEVROPEIZAM
Šezdesetih godina 20. veka dogodila se promena paradigme u međunarodnoj politici, prvenstveno pod uticajem procesa globalizacije. Fenomenalan razvoj nauke i tehnologije porodio je sasvim drugačiju sliku sveta i promenio dotadašnje uobičajne predstave o politici, ekonomiji, pravu i kulturi. Mada je evropski politički prostor u to vreme bio poprište žestokih ideoloških konfrontacija između Zapada i Istoka, na marginama jednog takvog ambijenta počeli su da se pojavljuju pokreti koji su podržavali proces političkog i ekonomskog osamostaljenja Evrope. Tako je 1962. godine u Veneciji nastala „Evropska nacionalna stranka“ kao savez stranaka čiji je cilj bila ideja evropskog zajedništva koje je bilo sposobno da se odupre američkom porobljavanju zapadne Evrope, ali i koje je težilo ujedinjenju sa istočnoevropskim narodima: Poljacima, Bugarima, Rumunima i Mađarima. Međutim, projekat ENS je propao pre svega zbog mikronacionalističkih tendencija koje su posebno bile izražne kod italijanskih i nemačkih članova Venecijanskog manifesta.

Žan Tirijar je iz ovog iskustva izvukao pouku da se ENS ne može zasnivati na savezu malih nacionalnih pokreta, nego da jedan takav projekat od početka mora da ima sveevropski karakter. Na tim premisama nastala je organizacija „Mlada Evropa“ 1963. godine, koja je pored čvrste unutrašnje organizacije imala svoje filijale u Holandiji, Francuskoj, Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj, Italiji, Španiji, Portugaliji i Ujedinjenom Kraljevstvu. Programski dokument pokreta je naslovljen kao Manifest evropske nacije i u njemu je navedeno da je „između sovjetskog i američkog bloka naša uloga da izgradimo veliku domovinu: ujedinjenu, moćnu i komunitarnu Evropu, od Bresta do Bukurešta“. U ovom manifestu oštro su osuđeni mikronacionalizmi koji onemogućavaju evropsko jedinstvo, ali i koncepcije „federalne Evrope i Evrope – nacija“. Jedan od njegovih najvažnijih zaključaka jeste onaj o izgradnji evropskog atomskog kapaciteta, ali i potrebi da Evropa „napusti UN cirkus“.

Žan-Fransoa Tirijar
Žan-Fransoa Tirijar

Posebno je iskazana težnja za izgradnjom drugačijih društvenih odnosa u okviru kojih bi bila omogućena „dominacija radnika nad kapitalistom i čoveka nad gomilom“. Tirijar se u Manifestu zalagao i za novi vid evropskog predstavništva gde bi Politički senat i Senat evropske nacije činili najugledniji naučnici, umetnici, književnici, dok bi tzv. Dom sindikata činili predstavnici proizvođača koji bi bili oslobođeni tiranije finansijskih institucija i političkih partija. Žan-Fransoa je 1963. godine pokrenuo časopis Nova Evropa u kojem je izložio koncepciju oružane gerilske borbe protiv NATO u Evropi i založio se za formiranje „Evropskih oslobodilačkih snaga“. Radi zajedničke antiameričke borbe posećivao je zemlje Trećeg sveta i nekada razgovarao sa najvišim državnicima. Posebno zanimljiv je razgovor koji je vodio sa argentinskim predsednikom Huanom Peronom koji je podržao ideale časopisa i izneo stav da Kastro i Če Gevara „vode borbu za nezavisnost Latinske Amerike“. „Mlada Evropa“ rasformirana je 1969. godine  kao pokret prosovjetske orijentacije, a posle toga Tirijar se posvetio teorijskoj razradi ideje panevropeizma.

PANEVROPEIZAM
Tirijarov kontinentalizam se u znatnoj meri razlikovao od stavova osnivača nove desnice Alana de Benoa. Suštinska razlika ispoljavala se u odnosu prema koncepciji „države-nacije“. Dok je De Benoa smatrao da je ovaj koncept istorijski prevaziđen i da je „objedinjena Evropa“ moguća samo kao Evropa-regija, dotle je Žan–Fransoa zastupao stanovište o „centralizovanoj Evropi“ kao supranacionalnoj tvorevini koja bi imala sve prerogative pojedinačnih nacionalnih država. Tirijarov model „jedne Evrope“ zasnivao se na originalnim interpretacijama Listove koncepcije „velikih prostora“ i njegovoj samodovoljnosti. U knjizi Imperija od 400 miliona ljudi, već u prvom poglavlju, založio se za ukidanje Jalte, iznoseći svoju tadašnju percepciju geografije Evrope „od Atlantika do Crnog mora“.

Kasnije je u skladu sa svojom prosovjetskom orijentacijom pojam samodovoljne Evrope korigovao, napuštajući „trijadni model Zapad (SAD)-Evropa-SSSR“ u korist „binarnog modela“ u kojem bi došlo do stvaranja „Evrosovjetske imperije od Dablina do Vladivostoka“. Ovakva promena stava proistekla je iz uverenja da pojedinačne države Evrope ne poseduju dovoljne teritorijalne, ekonomske i geopolitičke kapacitete za vođenje samostalne politike. Zato je predlagao konstituisanje Evrope kao „integralne imperije“ koja će se suprostaviti američkom uticaju. Takva Evropa obuhvatala bi Tursku i čitav Mediteran i bila bi geopolitička emanacija „Novog Rima naspram Amerike kao Nove Kartagine“.

Uočivši da ovakav model „panevropeizma“ nije dovoljan za efikasan otpor američkoj hegemoniji, Tirijar je proširio svoje viđenje kontinentalizma Haushoferovom tezom o osovini Berlin – Moskva – Tokio, odnosno jednom evroazijskom integralističkom koncepcijom „od Atlantika do Pacifika“ koju je detaljno izložio u studiji Evrosovjetska imperija od Dablina do Vladivostoka 1984. godine. U ovom delu Tirijar je upozorio na hladnoratovsku ranjivost sovjetske države, predlažući konkretne geopolitičke poteze u Evropi i na južnom obodu kako bi se predupredio negativan scenario. Sovjetski Savez je video kao poslednju nezavisnu državu u Evropi, pa je zbog toga smatrao da je neophodno da se evropske države prepuste njegovoj geopolitičkoj hegemoniji radi zaštite od SAD. Tirijar je posebno upozoravao na ulogu Velike Britanije „koja je američki Trojanski konj u Evropi“.

Posle razaranja Sovjetskog Saveza, Žan-Fransoa je sve do kraja života održavao bliske kontakte sa ruskim neoevroazijcima, posebno Aleksandrom Duginom, koji je njegove stavove detaljno opisao u svom kapitalnom delu Osnovi geopolitike. Tirijarove ideje su, osim u Rusiji, ostvarile veliki uticaj i na mnoge evropske mislioce koji su nastojali da teorijski artikulišu „evropski treći put“ i u tzv. postbipolarnoj eri. Na osnovama njegovog geopolitičkog modela, pored klasičnih kontinentalističkih teoretičara u Belgiji, Italiji, Francuskoj i drugim državama, nastao je i jedan osoben „srednji pravac“ evropske geopolitike koji je zapravo kombinacija talasokratskog i telurokratskog modela. Reč je o tzv. „geopolitici priobalne zone“ (videti opširnije u Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike, I).

TREĆI PUT
U ovom poglavlju usredsredićemo se na uticaj Tirijarovog geopolitičkog modela na savremene evropske kontinentaliste. Njegov najznačajniji sledbenik je Flamanac Robert Stojkers (1956), uticajni član Nove desnice koji je, posle razlaza sa Alanom de Benoom 1994. godine, oformio panevropsku organizaciju „Evropske sinergije“. Časopis Novosti evropskih sinergija postao je svojevrstan medijum njegovih kontinentalističkih telurokratskih koncepcija. Njihova suština je zasnovana na „čoveku kao zemaljskom biću“, odnosno „zemlji“ i „prostoru“ kao neophodnoj pretpostavci geoistorije, što je potpuno suprotno atlantističkom viđenju ove tematike. Stojkers se na unutarevropskom planu zalaže za jačanje nemačkog mitelevropskog modela, a u globalnim okvirima za saradnju Evrope i arapskog i ostalog Trećeg sveta. Ono što njegov geopolitički model čini osobenim jeste preporuka da Evropa mora više pažnje da usmeri ka Indijskom okeanu kojem je davao ulogu „Središnjeg okeana“ u budućoj geopolitičkoj arhitekturi sveta (između Atlantika i Pacifika).

Najradikalniji zastupnik kontinentalističkih ideja u Italiji svakako je bio Karlo Teraćano (1948-2005). Kao saradnik časopisa Orion podržavao je dualističku podelu sveta „na telurokratski Istok i atlantistički Zapad“, smatrajući da je uloga Evrope drugorazredna u jednom ovako definisanom globalnom sukobu. Teraćano je prihvatio tezu o tome da je „Rusija središnja zemlja“, ali je kao obrazac za suprostavljanje američkom uticaju u Evroaziji predlagao „savez Rusije i islamskog sveta“. U vezi s tim, Evropa bi trebalo da postane jedno od glavnih uporišta takvog saveza. Zastupao je ideju o ulasku Turske kao pretežno muslimanske države u EU i zalagao se za konstituisanje „evroazijske megakontinentalne celine po horizontali“, a ne, kako je predlagao Dugin, po vertikali. Kao sledbenik Karla Šmita ukazivao je na njegov doprinos razumevanju geopolitičkog antagonizma Kopno – More, i u skladu s tim, posebno na planetarni značaj „fenomena Mediterana“ i Sicilije kao ostrva koje omogućava njegovu kontrolu. Zanimljivo je da je sličnu ulogu pridavao Tajvanu za kineski i indokineski prostor, ali i Kubi za Meksički zaliv i Karipsko more.

Pogled na Siciliju
Pogled na Siciliju

Geograf Iv Lakost (1929) najzaslužniji je za savremeno pozicioniranje i potom diverzifikaciju francuske geopolitike. Postao je poznat 1972. godine kada je raskrinkao geostrategijsku pozadinu američkog bombardovanja nasipa pored vijetnamskih reka tokom sušnog perioda, a čiji je krajnji cilj bilo izazivanje obilnih jesenjih padavina, uništavanje plodnih polja i demoralizacija vijetnamske vojske. Nekoliko godina kasnije 1976. godine napisao je fundamentalno delo Geografija prvenstveno služi u ratne svrhe u kojem je identifikovao tri pojavna oblika i funkcije geografije: geografiju u školi i univerzitetu, geografiju „predstava“ i geografiju kao „instrument moći“. Posle višegodišnjih terenskih istraživanja 1986. godine je objavio kapitalno trotomno delo Geopolitika francuskih oblasti da bi 1993. godine objavio Geopolitički pojmovnik na gotovo 1.700 strana u okviru kojeg je okupio autorski tim koji je obradio teorijsko-metodološka pitanja geopolitike – istražujući konflikte, terminiloške i konceptualne probleme, istorijski razvoj i hipoteke koje su je pratile, različita pitanja u njenom definisanju, ali i odnose prema prirodnim i društvenim fenomenima.

Za ovu priliku izdvajamo Lakostovo gledište o konfliktima u okviru kojih nije nužno da učestvuju samo države, već su oni mogući i na manjem ograničenom prostoru unutar država, a na šta se usredsređuje „unutrašnja geopolitika“. Zaista, istorijsko iskustvo pokazuje, da su pojedini gradovi, njihovi kvartovi, naselja, potom reke, moreuzi, prevoji, plodne površine, ležišta ruda, energenti, često u fokusu lokalne geopolitike, koju su Lakost i njegovi sledbenici razvili do detalja. Mada lokalni interesi ne moraju da uvek prouzrokuju nasilje, nema sumnje da su prostorno i regionalno planiranje, lokalni ekonomski razvoj, zaštita životne okoline, često predmet različitih kolektivnih predstava, imaginacija i mentalnih doživljaja koji mogu da budu veoma suprostavljeni kod različitih društvenih grupa na koje, kako primećuje Lakost „može veoma mnogo da se utiče geografskim kartama“.

Ideje kontinentalizma posebno su došle do izražaja u radovima uticajnog generala Pjer-Mari Galoa, jednog od tvoraca francuskog nuklearnog programa i sledbenika politike generala De Gola. Posle završetka Hladnog rata bio je oštar kritičar politike NATO i SAD i veliki protivnik koncepcije integracije i širenja Evropske unije. Svoje magistralne geopolitičke ideje izneo je u delu Geopolitika: putevi moći 1990. godine. U kasnijem delovanju dosta je pisao o događajima na prostoru bivše SFRJ i protivio se medijskoj i političkoj satanizaciji Srba na Zapadu. Govorio je o politici nemačkog revizionizma prema Srbima i podilaženju SAD muslimanskom faktoru na Balkanu zbog interesa američkih naftnih korporacija na Bliskom istoku. Planetarnu promociju globalizacije doživljavao je kao trujumf „atlantističke“ geopolitike, pa je u vezi s tim, kao geopolitičku alternativu, predlagao povezivanje evropskih država i Rusije. Ukazivao je na „krizu francuskog identiteta“ kao neposrednoj posledici propagiranja „filozofije potrošačkog društva“.

Širokoj lepezi francuskih „neoklasičara“ svakako treba dodati radove Filipa Defarža, univerzitetskog profesora i istraživača Francuskog instituta za međunarodne odnose, koji je objavio udžbenik Uvod u geopolitiku. Bavio se pitanjima modernog evropskog identiteta, odnosima moći na početku 21. veka, svetskim poretkom i unipolarizmom. Veoma značajan doprinos razumevanju etno-religijskih konflikata dao je Fransoa Tial u istraživanju Identitetski sukobi iz 1995. godine, a koje je potkrepljeno empirijskim analizama sukoba u postkomunističkom svetu (Kosovo, Nagorno Karabah, Transilvanija) gde svaka strana svoje zahteve nastoji da dokaže sve dubljim poniranjem u istoriju, a što ovakve sporove dodatno podstiče i usložnjava njihovo rešavanje.

Vredan pomena svakako je njegov sledbenik Emerik Šopard koji je u knjizi Hronika sukoba civilizacija (2009) konstatovao da je bitka za interese sopstvene civilizacije najvažnija od svih bitaka. Razmatrajući savremene svetske procese kao što su: ekspanzija islama, globalne ambicije Kine, oporavak Rusije, nacionalnu, ekonomsku i geopolitičku emancipaciju Latinske Amerike, zaključio je da je vitalan interes Evrope sklapanje „prirodnog savezništva sa Rusijom i Latinskom Amerikom“. Šopard je zagovornik „Evrope-nacija“ čija se odbrana formira na njenim granicama bez Turske, ali i pristalica intenziviranja evropsko-ruskih veza i stvaranja multipolarnog svetskog poretka. Na ovom mestu ukazujemo i na radove politikologa Anrija de Grosovura koji je autor knjige Pariz – Berlin – Moskva: put nezavisnosti i mira u kojoj  je na osoben način zastupao ključne ideje francuskog kontinentalizma, koji svoju perpektivu vidi u udaljavanju od Amerike i u raznim formama povezivanja s ostatkom Evroazije. Kao stručnjak za ekonomska pitanja veoma je potencirao pad učešća Amerike u svetskom BDP-u a koji je početkom 21. veka iznosio svega 25 procenata. Preduslov za preporod evrokontinentalizma video je u ponovnoj afirmaciji samospoznaje Evropljana i jačanju zajedničke svesti o istoj istorijskoj sudbini i poreklu.

Anri de Grosovur
Anri de Grosovur

Hipoteka nacističke zloupotrebe stvorila je u hladnoratovskoj Evropi intelektualnu atmosferu u kojoj je bilo nezahvalno baviti se geopolitikom. Naročito su bile proksribovane telurokratske ideje koje su poticale iz nemačke geopolitičke škole. Uprkos tome, koncepcije nekolicine autora potekle su iz Haushoferove teorije o „velikim prostorima“. Među njima je nezaobilazno ime Hajnriha fon Lohauzena, pravnika i austrijskog generala. U svom najvažnijem delu Hrabrost vladanja – misliti kontinentalistički (1978), Lohauzen je potencirao važnost sveobuhvatnosti i vremenske  dalekosežnosti u načinu promišljanja istorijsko-geopolitičkih pojava i procesa. Uprkos tehnološkim inovacijama, koje menjaju prirodna i društvena svojstva sveta, Lohauzen ističe da one ipak ne mogu dugoročno da onemoguće uticaj prostora, prirodnih resursa, jezika i etničke osobenosti stanovništva, jer je njihova međusobna zavisnost pokretač svetske istorije i to dugoročno ne može da zaustavi nikakva ideologija. Upravo geografski prostor pomnožen sa silom daje moć.

Austrijski general je zastupao teoriju po kojoj je „geopolitički identitet Evrope telurokratski“, kao i da je u hladnoratovskom razdoblju uspostavljena samo „privremena dominacija talasokratije“ na Starom kontinentu. Otuda je, da bi se prevazišlo takvo stanje, neophodno da se konstituiše kontinentalni veliki prostor, a što podrazumeva „ujedinjenje Nemačke i ponovno uspostavljanje teritorijalne celovitosti Pruske“ koja se odlikuje najizraženijim telurokratskim svojstvima koje je predodređuju za funkciju „kopče sa Rusijom“. Zalažući se za Veliki kontinent „od Kadiza do Vladivostoka“ on se, kao i većina evrokontinentalista, opredelio za savez sa Rusijom od čije realizacije zavisi globalna pozicija Evrope. Konačno, Lohauzen je svoje idejne stavove zasnivao i na ogromnom diplomatskom iskustvu jer je bio austrijski vojni ataše u Rimu, Londonu i Parizu.

EVROKONTINENTALIZAM
Neposredno posle završetka Hladnog rata, uprkos planetarnom trijumfu atlantizma, među evropskim geopolitičkim teoretičarima aktuelizovane su tzv. neoklasične ideje. Njihove savremene osnove treba tražiti u procesima koji su započeli šezdesetih godina prošlog veka kada je počela da se naslućuje nova paradigma epohe globalizacija koja je na potpuno izmenjen način definisala predmet istraživanja geopolitike kao discipline koja se bavi izučavanjem prostornog i političkog. Na tim premisama nastao je evrokontinentalizam – osoben pravac evropske geopolitičke misli koji uprkos različitim pravcima poseduje i niz zajedničkih svojstava. Najpre, to je težnja za geopolitičkom emancipacijom Evrope od američkog uticaja, zatim je tu ideja za što čvršćim povezivanjem sa Rusijom (Sovjetskim Savezom) čije su resursne, prostorne i vojnostrateške karakteristike, jedina garancija nezavisnosti Evrope.

Kao što smo već i naveli, Žan Tirijar je u tom smislu zastupao svakako najradikalnije stavove zalažući se za stvaranje jedne „evrosovjetske imperije od Dablina do Vladivostoka“. I drugi evrokontinentalisti, manje-više, bili su na tragu ovakvih koncepcija, uz izvesne varijacije na temu koje se pre svega odnose na način političke organizacije „evropskog velikog prostora“. Nema sumnje da je u skladu sa tradicijama evrokontinentalizma jedina ispravna geopolitička orijentacija ka Istoku, a što u političkom praksisu znači oslanjanje Francuske na Nemačku i potom Nemačke na Rusiju (Evroaziju). Zbog toga nije čudo da zagovornici evrokontinentalizma svoje najbolje sagovornike nalaze među savremenim ruskim evroazijcima. Ta vrsta orijentacije posebno je došla do izražaja posle razaranja Sovjetskog Saveza kada se na međunarodnoj političkoj sceni ponovo pojavila Rusija.

Ideja evrokontinentalizma, uprkos medijskoj satanizaciji pokreta i organizacija, koji baštine njegove osnove, u okolnostima sveopšte dramatične krize (koja nije samo ekonomska, nego je i duhovna – prim. autora), zauzima sve više javnog političkog i intelektualnog prostora na Starom kontinentu. Reč je o širokom spektru ličnosti, organizacija i pokreta, koje imaju izrazito evroskeptičan stav prema konstrukciji EU – posebno njenoj brislelskoj centrali koju doživljavaju „kao filijalu atlantizma i novog svetskog poretka“. Otuda su stavovi mnogih teoretika evrokontinentalizma danas inspiracija mnogim organizacijama koje se zalažu za unutrašnju transformaciju Evrope i koncepciju njene „resuverenizacije“ na novim osnovama.

Pocepana zastava Evropske unije se vijori na vetru. (Foto: Christopher Furlong/Getty Images)
Pocepana zastava Evropske unije (Foto: Christopher Furlong/Getty Images)

Nema sumnje da su neke od ideja evrokontinentalizma naišle na odgovarajući odjek u srpskoj intelektualnoj zajednici, i to najpre u radovima velikog slikara i publiciste Dragoša Kalajića, a zatim i u delima mnogih savremenih mislilaca i teoretičara „trećeg puta“ poput publiciste Borisa Nada, geopolitičara Milomira Stepića, politikologa Miše Đurkovića i drugih. Uprkos određenim međusobnim razlikama, zajednička nit koja povezuje ove autore zasnovana je na uverenju da su Srbi, bez obzira na uticaj Mediterana, u svojoj suštini narod Kopna, koji je svoju transistorijsku misiju, kao eminentno evropski narod, vezao za sudbinu Velikog kontinenta.

 

Literatura: Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike, I , Ekopres, Zrenjanin, 2004; Dragoš Kalajić, Evropska ideologija, Sunčanik: časopis, 2004, broj 8/9, 44-45; Milorad Vukašinović, Rat za duše ljudi, autorsko izdanje, Novi Sad, 2010; Milomir Stepić, Geopolitika: ideje, teorije, koncepcije, Institut za političke studije, Beograd 2016.

 

Naslovna fotografija: tango-noir.com

 

Izvor kcns.org.rs