Писмо са Косова или сведочење о погрому

Страдање је било саставни део наших живота. Страдамо деценијама, и научили смо да и после најгорих вести идемо даље – то је, ваљда, та наша борба

Ћирковиће из Косова Поља упознала сам трећи дан Божића 2002. године, у њиховој кући у улици Гаврила Принципа 23. Драги и пријатни људи оставили су на мене посебан утисак. Свих ових година сретали смо се, али никада нисмо дужили причу о ноћи када су изгубили све што су деценијама стварали – 17. марту 2004. године. Много сам ценила њихову жељу да остану у Косову Пољу и знала сам колико им је тешко да о томе причају.

Огромну већину Срба из Косова Поља памтићу по томе да су 1999. године дигли руке од свега и пожурили да напусте своје куће, а инцидената у самој вароши готово да није било. Одлазак из места које је најмање 90 одсто било српско, као и продаја имовине, тешко су погодили Србе из околних места, али и све нас из других општина у овом делу Косова, који смо све издржали и опстали све ове године. Ондашњи општински и покрајински кадар  – највише политичара долазило је из овог места –  нису ни покушали да издрже, напротив. Као да су се такмичили ко ће пре да побегне, не хајући за панику коју су створили међу народом и због које је уследио масован одлазак Срба из ове вароши. Ћирковићи су били једни од ретких који су опстали, и дивила сам им се због тога.

ПРИЧА О ПОГРОМУ
У њиховој улици било је 40 српских кућа. До 17. марта 2004. продато је више од 30, односно у пет је још било Срба. Сви они су протерани око 22 сата првог дана погрома. Неколико кућа је било напуштено, не и продато, али су и те куће запалили. „Пре 16 година, неколико дана пре протеривања, куповао сам семе лука, кромпира, средства за прихрану воћа. Уочи погрома, Албанци су на улици ранили српског младића из Чаглавице, и сећам се да нас је то погодило, али сам 17. марта отишао у суседно село Кузмин да радим на њиви. Можда то звучи чудно, али страдање је било саставни део наших живота. Страдамо деценијама, и научили смо да и после најгорих вести идемо даље – то је, ваљда, та наша борба. Негде поподне ћерка мог пријатеља дошла је са посла и рекла шта се дешава у Косову Пољу“, прича Мирољуб Ћирковић и уздише. Тешко му је. Одједном почиње да ћути.

Његова супруга Дивна у том тренутку улази у собу – разговарамо у њиховој кући у Грачаници – задовољна јер је пронашла фотографије спаљене куће. Мирољуб кратко објашњава да су већину слика склонили код старијег сина који живи у Београду. „Унуке Хелена и Николија су још мале, и не желимо да их оптерећујемо причом о кући која је запаљена и из које је њихов тата протеран. Још мало да одрасту и све ћемо им рећи“, каже Дивна.

Мирољуб је по занимању машински инжењер и веома је цењен у својој струци. Годинама је радио и као професор. После дуже паузе наставља, па прекида причу о погрому јер жели да каже да је после бомбардовања остао у својој кући и кренуо у борбу да се у септембру организује настава у школи, попут многих других Срба који су издржали тај најгори удар Албанаца. „Нисам размишљао о плати, није то било важно никоме од нас. Било је важно да почне школска година, јер је то значило да ће породице остати са децом“, прича Мирољуб. Пошто сам прошла исто, разумела сам зашто му је то важно да каже. Остао је спреман да се бори. На располагање преосталим Србима ставио је своје знање и искуство, и таман када се чинило да ће опстанак успети, уследило је насиље као из најгоре ноћне море. Насиље које је било испланирано до детаља. Свако, од бесне масе до припадника косовске полиције албанске националности, имао је свој задатак, и све се одвијало како је и замишљено. Срби из Косова Поља, али и других места, сведоче да су виђали Албанце, чак и полицајце, како руљи показују која је српска кућа.

Уништено домаћинство Ћирковића у Косову Пољу (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)
Уништено домаћинство Ћирковића у Косову Пољу (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

Његова супруга наставља причу, јер је приметила да је Мирољуб узнемирен. Она сведочи да је у кући тог поподнева била са млађим сином Драганом. Мирољуб се околним путевима пробио до куће и ситуација је из минута у минут постајала све гора. „Гледамо кроз прозор како КПС пролази улицом и син каже да нема разлога да бринемо, ето, и полиција је дошла. Чини ми се да још није завршио реченицу, иза полиције су ишли Албанци и палили све пред собом. Одједном на кућу пада бакља, Молотовљев коктел, нисмо ни видели шта је. Прозор је почео да гори, а син, сећам се, излази из куће са балоном воде од три литара да гаси. Видевши да ништа не може да уради, враћа се у кућу и не знамо шта ћемо.“

Нису знали Ћирковићи шта их чека када изађу из куће, јер се број људи у улици повећавао. Око њих је маса испуштала чудне крике, урлали су на сав глас. Кажу да је највише напада на кућу долазило из дворишта  првих комшија. „То је била српска кућа, али су је 1999. године продали Албанцима. Занимљиво је да нас нису нападали они, већ неки други људи. Комшије су још преко дана напустиле кућу, и јасно је да су све унапред знали“, сведочи Мирољуб.

Из дворишта куће, окружен бесном масом, Мирољуб је дозивао свог рођеног брата Данила који је живео одмах до њих. У кући је био затворен са супругом, синовима, снајом и унучићима. Звао га је да му каже да његова кућа већ гори и да и они морају да напусте кућу, да спасавају децу, јер већ су у њиховом дворишту. „Нико се из куће није јављао, јер нису знали ко виче и да ли неко заиста изговара његово име. У једном тренутку отворили су врата и са децом у наручју сви почели да трче ка нама. Кућа им је већ била у пламену. Нашу комшиницу Ковиљку Лалић у том хаосу евакуисала је полиција. Боловала је од рака и носили су је у ћебету пробијајући се кроз масу. Ни сам не знам како смо прошли улицом и стигли до суседног Угљара, не сећам се добро. Изашао сам из куће у опанкама и радном оделу. Оставили смо иза нас у пламену све што смо кућили 40 година“, прича Мирољуб.

НАЈТЕЖИ ТРЕНУТАК
У Угљару су се сместили код пријатеља, и веома брзо су се мушкарци из породице Ћирковић придружили мештанима у одбрани села од евентуалног напада. (Албанци су у мартовском погрому највише нападали места у којима није било много Срба. Ударили су свом снагом на она места која су већ била начета. У погрому Угљаре нису напали, јер су знали да је велико српско село.) Из Косова Поља је те ноћи са својом породицом, пред разулареном гомилом Албанаца,  побегао и њихов старији син који је живео у стамбеном насељу Машински парк.

„Чим је дан свануо отишао сам да обиђем кућу. Све је било уништено. Пред очима ми сватови старијег сина. Капија окићена, родбина и пријатељи у дворишту, игра се коло, музика, весеље. Све смо славили те 2001. године – опстанак и венчање. Срце ми је било пуно јер сватове окупљам у кући где су ми се деца родила и порасла. Сећам се и да смо по повратку са свадбеног ручка, који је био у десетак километара удаљеном  Лапљем Селу, затекли поломљене прозоре на кући а двориште пуно каменица. То је био одговор Албанаца на наше весеље, али ми смо прозоре заменили и наставили да живимо у својој кући. Главом ми је прошло  и да се никада ни са једним Албанцем нисам посвађао, и да сам све ово доживео  јер сам Србин. Не зато што сам зао и лош човек, већ само зато што имам српско име и презиме“, прича Мирољуб и затвара очи, стеже песницу, као да и даље не верује шта их је снашло и каже: „Од свега што смо годинама стицали, нису изгорела обична колица за рад и једно пластично буре. Тог 18. марта, ја и Дивна, наши синови и унучићи смо само то имали. Али, били смо живи, хвала Богу, и то је било најважније“.

Мирољуб Ћирковић (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)
Мирољуб Ћирковић (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

Ћирковићи причају да им је најтежи тренутак био када су одлучили да из Угљара пређу у Грачаницу. То је, наглашава Мирољуб, био најтежи тренутак у његовом животу јер им је пријатељица код које су били спаковала једну шерпу, прибор за три особе, три тањира и три чаше. „То је за мене било страшно. У том тренутку сам се потпуно отргао од вишедневног шока и схватио да смо неповратно изгубили све што смо имали, све“, готово шапатом каже Мирољуб. Муке Ћирковића су тек уследиле. Унук од непуне три године је морао на операцију па је Мирољуб  био принуђен да моли за бољи смештај, за једну собу у згради Координационог центра, за снају и њега, док се мало не оправи. Они су били смештени у учионици. „Клупе смо померили у један крај собе, а од оног другог направили себи кухињу, дневну и спаваћу собу. У тих неколико квадрата“, прича Дивна.

Одатле су Мирољуб, Дивна и млађи син прешли у контејнерско насеље у Угљару. „Натерали су нас да прихватимо да нам Албанци реновирају кућу и и пристали смо, невољно, али смо потписали папире“, кажу Ћирковићи. Показало се да су погрешили, као и сви остали Срби из других места. Обнова је била траљава, квалитет радова никакав, и још једном су се уверили да се Албанцима не сме веровати. Кад год је отишао да обиђе радове чекале су га каменице и повици да иде у Србију јер у Косову Пољу нема више ништа. По завршетку обнове кућа је три пута била опљачкана. Односили су столарију, кров, све што су стигли. У таквим условима, сви Срби из улице су полако продавали своје куће. Ћирковићи су последњи одлучили  да продају плац. „Обновљена кућа је била толико уништена да су нам само плац рачунали, не и кућу. Снајин отац  је касније њој поклонио плац у Грачаници, и сазидали смо ову малу кућу. Све смо у Косовом Пољу изгубили, али смо и даље на Косову и одавде не идемо“, посебно наглашава Мирољуб Ћирковић.

Њих, али и многе друге Србе који су након бомбардовања опстали у својим кућама, заувек ће прогањати питање да ли би се све то догодило да су Срби 1999. године издржали и опстали, бар у срединама где су били у већини или су били у окружењу српских села. Попут Косова Поља, Липљана или Обилића, на пример.

Због ванредног стања услед епидемије коронавируса програм обележавања годишњице мартовског погрома  је ове године био скромнији него иначе. Парастосом у манастиру Грачаница и полагањем белих ружа на уметничку инсталацију „MISSING“ која је постављена испред Дома културе, одата је пошта свим страдалим Србима у мартовском погрому. Од манастира до Дома културе главном улицом Грачанице прошетали су представници локалних институција и новинари – масовнијег окупљања није било.

„Пре 16 година нанета је бол, нанета је рана нашем бићу, свима нама који живимо на овим просторима. Покушали су да нас протерају, да униште и спале све оно што је српско на овим просторима. Хвала Богу у томе нису успели, као што ни многи пре тога нису успели у својим намерама. Тих дана се сећамо са тугом, али и са вером и надом у Бога који неће дозволити да нестанемо са ових простора“, рекао је владика Теодосије након парастоса.

Владика Теодосије држи парастос поводом годишњице мартовског погрома над Србима у манастиру Грачаница, 17. март 2020. (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)
Владика Теодосије држи парастос поводом годишњице мартовског погрома над Србима у манастиру Грачаница, 17. март 2020. (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

Ја ћу на крају још једном поновити да ми, тренутно изолованији него иначе, када нас нико ни не помиње као да не постојимо, зло учињено памтимо и једину наду имамо у Господа. Ни у ког више.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

 

Извор Нови Стандард