M. Danojlić: Čovekoljubiva hipokrizija

Amaterska predstava čovekoljubivosti od strane propagandnih medija podseća na razmere lažljivosti i dvoličnosti svetskih sila koje smo iskusili na vlastitoj koži

Dobih, redovnom poštom, pismo od Društva za pomoć gladnoj deci u raznim delovima sveta. (Povremeno dajem dobrovoljne priloge u sličnim akcijama, pa dobrotvorne grupe građana, očigledno, razmenjuju adrese davalaca.) U pismu se navode mučne i zastrašujuće pojedinosti. Svakih 30 sekundi na našoj sitoj i pijanoj planeti po jedno dete umre od gladi. Neka su toliko iznurena da više ne mogu ni da plaču. Da ih povrate u život, pothranjuju ih razblaženom mlečnom tečnošću, kroz štrcaljku. U pismu je bio priložen i plastični špric, kojim se daje prva pomoć.

Redovno uplaćujem za naše na Kosovu, pa mogu, jednom, i za one u Južnom Sudanu, Jemenu i Somaliji. Ispunih ček, sa skromnim iznosom, reda radi. Da predahnem, uključih televizor. A tamo, nove muke i nesreće, navala migranata na grčku granicu. Na jednom, na drugom, na trećem kanalu, ista gužva. Izveštači – Francuzi, Englezi, Amerikanci – potreseni onim što vide. Hiljade i hiljade beže iz nesreće u zamišljenu sreću, a tu, na isturenoj osmatračnici zemaljskog Raja, dočekuju ih pendrecima i besnim povicima. Reporteri bez granica, na azijsko-evropskoj granici, na sredokraći ljudske muke sa turske, i ljudske surovosti sa grčke strane. To je vidljivi deo programa. Kamere, a ni snimatelji, nemaju uvida u pozadinu egzodusa.

Izveštači su zaboravili početak priče, ili ga se nerado sećaju. Prošlo je jedanaest godina otkako su združene snage demokratskog Zapada odlučile da usreće Siriju. Trebalo je likvidirati Bašara el Asada, diktatora koga je tzv. Međunarodna zajednica odredila za odstrel. Bilo je predviđeno da akcija potraje nekoliko dana, i medijska mašinerija ju je jednodušno podržala. Mrski despot je, međutim, pružio otpor. Imao je podršku znatnog dela svoga naroda, umešali su se Persijanci i Rusi, ekstremisti i teroristi, egzekucija se otegla. Lepo zamišljeno, ali se izjalovilo.

Najnoviji talas izbeglica samo je jedna od epizoda višegodišnjeg ubijanja i komadanja Sirije. Pokretači rata su hteli najbolje, a ispalo je traljavo. Oni, i njihova propagandna i snimateljska izvidnica, sada su puni saosećajnosti prema migrantima, koje Turska još i dodatno zloupotrebljava, da bi napakostila Evropi, pred čijim vratima dreždi punih 50 godina. Sve humanista do humaniste. Probaju, pa ako ne ide, odmahnu rukom. Posle 20 godina rata u Avganistanu potpisaše mir sa omrznutim talibanima. Šta god da učini, sila je uvek u pravu.

Nas, koji ljudsku komediju u Balzakovoj upotrebi te reči pratimo jednim okom i osluškujemo jednim uhom, ova amaterska predstava čovekoljubivosti podseća na razmere lažljivosti, nasilničke gluposti i dvoličnosti vodećih svetskih sila, čije smo dobre usluge, u Srbiji, krajem prošlog veka, iskusili na vlastitoj koži. Elektronski mediji su usredsređeni na muku ljudi koji opsedaju obale Lezbosa, Patmosa i Hiosa, i na otpor koji im pružaju graničari. Naoružana sirotinja mlati goloruku sirotinju, što čovekoljupci oštro osuđuju. A migranti bi da okuse slasti slobode i demokratije čiji se plodovi, uprkos nastojanjima usrećitelja, nisu primili na njihovom tlu. Grci se grče kao zmije u procepu, a medijski hroničari se gnušaju njihove bezdušnosti. Oni zastupaju načelo slobodnog protoka ideja, robe i ljudi u svim kutcima Balkana, pa i šire po svetu, svuda osim na obalama Rajne, Lamanša i Rio Bravo del Norte, na severu Meksika, gde neki drugi nevoljnici godinama čame pred novosazidanim kilometarski dugim zidovima.

Žurnalisti su, sada, nemoćni svedoci lošeg obrta situacije. Francuski sociolog Emanuel Tod, u nedavno objavljenoj studiji, svrstava novinare u pripadnike radničke klase. Njihov je posao da zastupaju ideologiju establišmenta onako kako im to predočavaju poslodavci, vlasnici štampanih i elektronskih medija. Radnik je radnik, posao je posao. Među njima se nađe i poneki svojeglavi usamljenik, zakleti istinoljubac; njemu je dato da se oglašava podalje od glavnoga toka, na margini, koliko da potvrdi kako sloboda nije sasvim ugušena nego, eto, ima slabu potražnju na tržištu.

Svakidašnjica pliva u lažima i u poluistinama; sa istinom se teško mire i oni koji je poštuju. Medijskim hroničarima je ostalo da svedoče o vidljivom. Oni su nadničari čije kamere su ustrojene tako da hvataju dvodimenzionalnu sliku stvarnosti. Za izlive čovekoljubivih empatija tu nema mesta. Propagandisti Si-Bi-Esa, koji su nekada podržavali ratne pohode na azijskom i afričkom kontinentu, sada sažaljevaju žrtve rata… Pitanje istorijske i moralne odgovornosti se odlaže za neka druga vremena.

Ubistvenu cenu ljudskog bezumlja, kao i obično, plaćaju nedužni i nemoćni, starci, žene i deca. Ona deca koja, od izgladnelosti, više ni usta ne mogu da otvore, i ova koja posrću u izbegličkim kolonama. F. M. Dostojevski (1821–1881) nam je zaveštao oporuku da patnja jednog jedinog deteta ne može biti opravdani zalog usrećenja čitave ljudske vrste. Ovakve procene su u duhu pesničke osećajnosti, i slovenske duševnosti. U zapadnoj civilizaciji merila su nešto drukčija.

Madlen Olbrajt (1937–?), ministarka spoljnih poslova SAD u godinama agresije na Irak (i Srbiju), na pitanje da li je smrt 500.000 iračke dece prihvatljiva žrtva za uklanjanje Sadama Huseina, dala je potvrdan odgovor. Da, vredelo je! Sadam Husein, i da je hteo, takav pomor za sto godina ne bi mogao izvesti. Jedno dete ovamo, pola miliona onamo: to su dve nesvodljive računice. Demokratija po modelu gospođe Olbrajt i kodeksu ljudskih prava kako ga ona razume, tako su visoki ideali da za njih vredi istrebiti polovinu čovečanstva. Za bombardovanje Srbije ova plemenita političarka dala je i jedno dodatno obrazloženje: trebalo je utrošiti staro i isprobati neka nova oružja.

Beguncima iz ratnog požara pridružili su se oni koji beže od siromaštva. Slobodan svet već godinama propoveda ljudsko dostojanstvo i obećava materijalno blagostanje svakome ko mu se povinuje. Neke od begunaca, koji uspevaju da se uvuku u Eldorado, svakodnevno viđam po ulicama. Žene iz Rumunije i Bugarske prose, a muškarci raznose obroke gotove hrane po kućama. Na biciklima: motorna vozila troše benzin, a poslodavci na taj izdatak ne pristaju. Drugi, u rashodovanim dečjim kolicima, vuku prospekte trgovačkih firmi, i letke političkih partija, ubacujući ih u poštanske sandučiće, bar u one na kojima ne stoji nalepnica Bez reklama, molim!

Zatrpani smo nanosima laži, dišemo ih i gutamo na svakom koraku. Ne može se reći da su sredstva saopštavanja njihovi glavni proizvođači, ali su očigledno prinuđena da u njihovom tvorenju i širenju učestvuju. TV kamere su tačno prenele ono što im je pokazano u Račku i na Markalama; omogućeno im je da se blagovremeno nađu na licu mesta i snime ono što vide. Zgranuti smo nad pokazanim; a kako bismo se tek zgražali nad onim što je skriveno…

Kako se približiti istini i istinskoj slobodi? Jedan naš TV kanal je to pitanje rešio na vrlo prost način. Po njegovim urednicima, sloboda je u sistematskom odupiranju vlastima i njihovoj retorici. Hrabro, ali polovično rešenje. Tamo, gde unapred znate šta ćete videti i čuti, teško je govoriti o slobodi, a i istina mora da je okrnjena. Ko hoće nepristrasno da sudi, mora se uzdići iznad arene na kojoj se sukobljavaju politički akteri. A u visinama je vazduh proređen i gledanost programa veoma slaba.

(Ne)pomenuti TV kanal traži da mu se dodeli nacionalna frekvencija. Treba mu ispuniti tu želju, ne gubeći iz vida jednu sitnicu. Današnji pokrovitelji toga kanala su, godine 1999, nacionalnu frekvenciju osvojili bombardovanjem celokupne teritorije Srbije i još su, nadahnuti poštovanjem medijskih sloboda, usmrtili 17 radnika naše televizije. Njihovi današnji glasnogovornici nisu krivi za nekadašnje zločine svojih finansijera, ali ni mi nismo krivi što to zlo pamtimo. Da nismo pamtili, odavno bi nam se, na ovom prostoru, svaki trag zatro.

 

Autor Milovan Danojlić

 

Naslovna fotografija: OZAN KOSE/Getty Images

 

Izvor Pečat, 20. mart 2020.