Путин између улоге Де Гола и Цезара

Да ли је уставном реформом Путин на себе преузео улогу Де Гола, председника који је утемељио стабилан систем, или Цезара, моћног али незамењивог лидера?

У време када државе широм света затварају своје границе, у Русији се расправља о уставним променама које ће многоструко утицати на измену политичког система те земље. Јавна расправа о изменама Устава Руске Федерације започета је у јануару текуће 2020. године. Она се одвија у три фазе, од којих су две већ завршене. Прва фаза је била расправа о предложеним изменама основног законског акта у руској Думи и гласање за исте. Такође су за измене гласали региони и републике који чине Руску Федерацију. Друга фаза се тицала оцене уставности предложених измена конституције од стране Уставног суда Руске Федерације. Уставни суд је све усвојене измене прогласио уставним. Трећа фаза тек предстоји, а она подразумева спровођење плебисцита о усвојеним изменама устава.

Очекује се да руски гласачи изађу на биралишта 22. априла, уколико пандемија COVID-19 не поремети раније зацртани план. Плебисцит се одржава по намери Владимира Путина и не спроводи се по постојећем закону о одржавању референдума. Јасно је да је предстојећи плебисцит важан за легитимизацију озбиљних измена које ће бити унесене у Устав Русије. Председник Русије је такође директно искористио амандмане на устав да ресетује свој председнички мандат и омогући себи да се кандидује на следећим изборима за највишу државну функцију. Руска Дума је усвојила специјалну измену Устава на предлог некадашњег космонаута Валентине Терешкове која омогућује свим бившим и садашњим председницима Руске Федерације да се кандидују неограничен број пута.[1]

ЧЕТИРИ КАТЕГОРИЈЕ ИЗМЕНА
Истраживања јавног мњења у Русији говоре да је 64 одсто грађана спремно да изађе на гласање, док би 72 одсто од тог броја подржало предложене измене устава.[2] Измене Устава Руске Федерације су бројне и могу се поделити у следеће четири основне категорије: социјалне, правно-политичке, институционално-политичке и идентитетско-политичке.

Социјалне измене се тичу заштите сиромашнијих и најугроженијих делова становништва. Оне подразумевају индексацију пензија, разних олакшица и видова социјалне помоћи за разноврсне групе становништва – од помоћи вишечланим породицама до одржавања адекватног животног стандарда пензионера. Руски устав ће такође прописати да минимална примања не могу бити нижа од индекса границе сиромаштва. То неће само побољшати услове живота за радне мигранте у Русији, већ и за остатак радничке класе у унутрашњости Русије. Ове социјалне мере су јако битне, јер се тичу две друштвене групе које чине срж гласача Владимира Путина и Јединствене Русије – то су пензионери и сиромашнији житељи унутрашњости Русије. Вреди приметити да је руско друштво обележено великим социјалним разликама, па тако коефицијент диференцијације прихода за 2019. годину износи 14,6[3] (свака цифра виша од 10 се сматра опасном по стабилност друштва). Док рејтинг Владимира Путина и његове странке у Москви и С. Петербургу опада, од кључног је значаја задржати гласачку базу, што је и циљ ових социјалних мера.

Правно-политичке измене се тичу места Руске Федерације у структури међународног права. Главна уставна промена у овој категорији подразумева примат руског права над међународним правом. Ова мера је међу руским конзервативцима била дуго очекивана, јер је Русија редовно губила спорове пред Европским судом за људска права и била у обавези да исплаћује позамашне компензације. Многи процеси су били политизовани и тицали су се жалби разних либералних политичких активиста, па чак и Јеховиних сведока и сајентолога, чија је активност забрањена у Русији. Ту су и пресуде у корист акционара Јукоса, фирме прогнаног руског тајкуна Михаила Ходорковског. Примат домаћег над међународним правом такође има и симболички значај повратка суверенитета Русији, што је велики помак у односу на јељциновску Русију раних 90-их, која се добровољно ставила у колонијални положај у односу на Запад. У ову категорију сигурно спада и измена која забрањује отуђење било ког дела територије Руске Федерације, чиме се штити неприкосновеност њених граница. Јасно је да се овим има у виду Крим и блокирање сваке потенцијалне одлуке о његовом „враћању“ Украјини.

Грађани Севастопоља са руским заставама поводом треће годишњице од припајања Крима Русији, март 2017. (Фото: Max Vetrov/Agence France-Presse/Getty Images)
Грађани Севастопоља са руским заставама поводом треће годишњице од припајања Крима Русији, март 2017. (Фото: Max Vetrov/Agence France-Presse/Getty Images)

Поред Крима, то је јасан сигнал регионалним политичким елитама које представљају многобројне националне мањине у Русији да никакав вид сепаратизма неће бити толерисан. Ова одредба ће тако смањити уцењивачки потенцијал регионалних политичких елита у преговорима о прерасподели буџетских средстава и државној инвестиционој политици. Примера ради, регионалне политичке елите Татарстана већ три деценије преусмеравају руске државне ресурсе у своју републику, док руске области као што је Псковска, остају запуштене. Јасно подвлачење суверенитета Русије у уставу елиминише било какву помисао о сепаратизму и, самим тим, смањује моћ регионалних елита. Одредбе о суверенитету се тичу и свих копнених граница Русије, укључујући и оне које се могу појавити снижавањем нивоа северне водене масе усред борбе за ресурсе у арктичком региону.

Идентитетско-политичке измене се односе на шири круг питања која не утичу директно на стандард живота грађана или структуру политичког система, али имају изражен симболички значај. Тако је у вишенационалној Русији коначно одређен статус руског народа као државотворног, а руског језика као државног. Читаоци ће се сигурно сетити расправе у српском друштву која је претходила усвајању актуелног Устава из 2006. године, којим је Србија била дефинисана као држава српског народа и свих осталих који у њој живе. За Русију је ово велико удаљавање од комунистичке формуле мултикултурализма која јој била наметнута скоро осам деценија. Даље, брак је јасно дефинисан као заједница мушкарца и жене, што је логичан наставак борбе Руске Федерације против глобалне пропаганде хомосексуализма. Очигледно је да је ова мера изузетно популарна код апсолутне већине становништва. С тим у вези, планиране су и промене које ће у устав додати одредбе о значају породице, родитељства и васпитања деце.

Такође, у руском уставу ће директно бити споменут Бог, али у историјском контексту, као део историјских идеала вере у Бога наслеђеним од предака, како не би био нарушен световни карактер државе. Спомињање Бога у Уставу је јасан корак у сусрет верницима свих традиционалних религија у Русији и сведочи о њиховом увећаном утицају у руском друштву. Управо је спомињање Бога изазвало најоштрије расправе, јер су против те мере били и прозападни либерали и патриоте левичарске провенијенције. Ипак, њихови протести нису надјачали вољу Владимира Путина да спроведе у дело ову замисао. Ове идентитетско-политичке измене јасно сведоче о томе да се Русија креће у правцу традиционалних вредности, које баштини већина грађана Источне Европе, али и велики број грађана западне Европе, Северне Америке и Океаније.

Институционално-политичке измене су заиста најбитније, иако грађани Русије то не схватају. Примера ради, 67 одсто грађана Русије је као најважнију измену издвојило индексацију пензија, а само шест одсто је сматрало да је оснивање Државног савета најбитнија промена.[4] То не треба да чуди. Грађани најпре гледају оно што се тиче њиховог животног стандарда, а притом нису свесни далекосежних последица које проистичу из промена институционалне структуре њиховог политичког система. Међутим, управо се институционално-политичке измене могу сматрати главним циљем уставне реформе коју трасира лично Владимир Путин.

Председник Русије последњих 20 година постепено спроводи политику изградње вертикале власти, то јест он две деценије полако чисти неред који је иза себе оставио режим Бориса Јељцина. Јељцин и његово окружење су направили такву структуру власти у Русији да је сваки ниво могао да се не потчињава вишој инстанци, на пример општина области, област централној власти, или још горе разне националне републике се нису потчињавале федералним законима. То је с једне стране била последица распада СССР-а и слабљења централне власти, а с друге стране самих уставних норми, које су директно рушиле вертикалу власти.

Руски устав са изменама из 2020. (Фото: Антон Новодережкин/ТАСС)
Руски устав са изменама из 2020. (Фото: Антон Новодережкин/ТАСС)

Овим изменама руског устава, сви нивои државне власти ће бити стављени у једну раван, сви закони усклађени са федералним нормама, што значи да је посреди последњи корак у ефективној централизацији власти у Русији. То је последњи корак, јер без изазивања велике нестабилности у друштву није могуће сасвим изнивелисати асиметрични систем Руске Федерације и превести националне републике на статус области. Једном дата аутономија националним мањинама се јако тешко може сузити, а још теже одузети. Ипак, Владимир Путин је оптимално спровео централизацију Русије и тиме ојачао стабилност државног система након свог повлачења из политике.

Начињене су мање измене у надлежностима руске Думе, која треба да добије шира права у оквиру процеса формирања Владе, мада ће главна улога свеједно остати у рукама председника Русије. Повећан је и значај Савета федерације, горњег дома или сената руског парламента. Савет федерације ће добити проширену улогу при избору министара одбране, унутрашњих послова, правде, спољних послова и ванредних ситуација. Укратко, доњем дому парламента – Думи – дају се нешто шира овлашћења при избору састава владе, док се контролна улога горњег дома – Савета федерације – проширује науштрб председника Руске Федерације. Ове промене нису превише битне, јер суштински не умањују улогу председника. Може се рећи да су посреди козметичке промене са циљем да уставне промене не изгледају као намерно концентрисање моћи у рукама Владимира Путина.

ДЕ ГОЛ ИЛИ ЦЕЗАР?
Најинтригантнија и вероватно најважнија измена у политичком систему Русије јесте трансформација Државног савета из неформалног органа основаног од стране председника Русије у пуноправни државни орган. Државним саветом тренутно председава председник Русије, а у његов састав улазе председници оба дома руског парламента, представнци председника Русије у федералним окрузима широм државе, представници извршне власти региона и република Руске Федерације, те представници посланичких клубова свих парламентарних партија. Измењени устав врло штуро прописује надлежности Државног савета као: „обезбеђивање усклађености активности органа државне власти и одређивање основних праваца унутрашње и спољне политике“.[5]

Премда је Владимир Путин изјавио да никако не жели појављивање двовлашћа у Русији, описана улога Државног савета звучи као да се ради о органу извршне власти највишег ранга. Разуме се да двовлашћа неће бити докле год се Владимир Путин налази на челу Руске Федерације, али шта ће бити после његовог изласка из политике? На то се и своди кључно питање: да ли је Владимир Путин на себе узео улогу Де Гола као утемељивача издржљивог политичког система који ће надживети свог творца, или је пак за себе изабрао улогу Цезара, моћног, харизматичног, али нажалост незамењивог лидера, који иза себе није оставио јасан систем власти.

Узимајући у обзир чињеницу да је Владимир Путин омогућио себи (индиректно и Дмитрију Медведеву) да се кандидује колико год пута жели, али истовремено ограничио будућем председнику Русије број мандата на два, очигледно је да је могуће дати неколико одговора на дилему Де Гол или Цезар. Теоријски је могуће да Путин жели да остане на власти доживотно са мишљу „после мене потоп“, као што је својевремено учинио Јосип Броз. Овакав сценарио је мало вероватан ако се узму у обзир све институцоналне промене које су предложене, и дугогодишњи реформски процеси са циљем изградње одрживог система власти у Русији.

Из оснивања Државног савета јасно се види да Владимир Путин мисли на будућност Русије када он више не буде на њеном челу. Ту треба додати и измене устава које забрањују особама које имају страно држављанство, као и банкарске рачуне у иностранству да се кандидују за високе политичке функције у Русији. Самим тим реалнији је сценарио у којем је Путин за себе изабрао улогу Де Гола, утемељивача читавог политичког система. У том погледу можемо схватити улогу Државног савета као институције која треба да одржава равнотежу у сложеном систему Руске Федерације у одсуству снажног лидера као што је Путин. У Русији се увелико прича о либералној и патриотској фракцији које ће се борити за превласт после Путиновог повлачења.

Легендарни француски генерал и председник Пете Републике Шарл де Гол

Остаје само питање да ли је Путин одлучио да Русијом влада вечно, с обзиром да је скинуо ограничење броја председничких мандата за себе. На то питање са сигурношћу може да одговори само Владимир Путин лично. Ако одлучи да остави председничко место, он може прећи на место председавајућег Државног савета. Тако може остати својеврсни контролор стабилности у руској држави током процеса транзита власти. То је и најпожељнији сценарио. Највероватнији одговор је да ни сам Путин у овом тренутку није донео коначну одлуку, јер се свет и Русија суочавају са мноштвом озбиљних криза, тако да и од спољних фактора умногоме зависи процес будуће транзиције власти у Руској Федерацији.

Оно што је сигурно јесте да ће предстојеће измене устава озбиљно променити структуру политичког система Русије. Нов устав ће довести до јачања централне власти у Русији, а оснивање Државног савета ће олакшати предстојећу транзицију власти и стабилно функционисање руског политичког система без Владимира Путина. Овом реформом председник Русије је показао да је итекако забринут за своју политичку оставштину и будућност Русије.

 

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви. Ексклузивно за Нови Стандард.

______________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://www.rbc.ru/politics/10/03/2020/5e675bfb9a794759450f67eb
[2] https://rg.ru/2020/02/10/opros-rossiiane-podderzhivaiut-izmeneniia-v-konstituciiu-predlozhennye-putinym.html
[3] http://www.demoscope.ru/weekly/2019/0829/nauka04.php
[4] https://www.vedomosti.ru/society/articles/2020/02/09/822584-popravki-v-konstitutsiyu
[5] http://duma.gov.ru/news/47985/

 

Насловна фотографија: Alexei Druzhinin, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP

 

Извор Нови Стандард