В. Кнежевић: Највећа европска криза од Другог светског рата

Читава Европа је у највећој кризи од избијања Другог светског рата. Време је и за српску јавност да то схвати

У Аустрији је данас четврти дан строгих владиних мера за сузбијање епидемије коронавируса. Постепено затварање земље почело је још у уторак 10. марта. Јутрос је Министарство здравља јавило да је број оболелих 1.843, што је 200 више него јуче после подне. Ново ажурирање података данас после подне. Влада најављује прву евалуацију мера за суботу.

Влада се одлучила да драстично ограничи социјалне контакте међу првима у Европи, још док ситуација у Италији није експлодирала. Сада се показује да је и то било касно. Требало је раније, рекао је канцелар Курц још прошле седмице, али би отпор привреде и становништва био снажан. По најновијем испитивању Галупа, данас владине мере подржава 90 одсто становништва. Требало је и раније, поготово у Тиролу, који се сада показује као жариште из ког се епидемија раширила по читавој Аустрији и даље, највише по Скандинавији.

Сад су сви љути на Тирол и тамошње власти, које су попустиле под притиском хотелијера, оператера ски-лифтова, угоститеља, конгресног туризма, укратко свих оних који живе од зимског туризма. Не прође дан да се у медијима не прозивају гувернер Тирола Гинтер Платер, или покрајински министар здравља Бернард Тилг, из чијих изјава је јасно да су локалне власти у Инсбруку у одсутном моменту дале предност привреди.

Двоје анестезиолога у бечкој универзитетској болници АКХ, једној од највећих у Европи, као и један из Салцбурга, заразили су се на Конгресу анестезиолога током викенда 7-8. марта у Арлбергу, туристичком центру између Тирола и Ворарлберга, на који су отишли иако је Комора доктора медицине данима пре тога упозоравала организаторе да откажу скуп.

Али, зов скијашких терена је био јачи – мало размена мишљења, мало спорта, мало провода у густо посећеним апрес-ски кафеима, баровима и ресторанима. Заражени доктори су у повратку у своје болнице избацили читаве медицинске тимове из строја и послали их у самоизолацију. Успут, само из Беча је на Конгресу у Арлбергу било око 100 анестезиолога. Нису проблем само анестезиолози на скијама. Чак и кад су у Тиролу и Ворарлбергу локалне власти прошле седмице почеле са постепеним затварањем јавног живота, кад су читаве општине одсечене од спољног света, хаос се наставио.

Гости су из једног хотела пребацивани привремено у други, чиме су само ширили заразу. Неки власници ски-лифтова су се оглушили о забрану рада, неки туристи су као кретали кући, а онда скренули ка понеком отвореном скијалишту да се спусте још који пут. Главнина обољења у Аустрији, Шведској и Норвешкој потиче са осунчаних скијашких писта Тирола, Ворарлберга и Салцбурга, из предела од чије лепоте застаје дах. Зимски туризам је Аустрији дошао главе.

КУРЦ: СВЕТ ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ ШТО ЈЕ БИО
Данас је Дан четврти и још не знам како ће он изгледати до краја. Тежину дана мерим по наступима чланова Владиног кризног штаба у главним вечерњим вестима ОРФ-а, као и у типу коментатора у емисији. Ако се главни акценат ставља на привредна и финансијска питања, како премостити кризу, шта ће бити после, онда знам да број оболелих разантно расте. Тако је било јуче у среду, на Дан трећи, кад се вечерњи дневник ОРФ-а сав кретао око преживљавања привреде.

“Нека кошта шта кошта”, рекао је канцелар кад је, после финансијског пакета од четири милијарде евра у недељу, јуче најавио пакет помоћи од 38 милијарди фирмама погођеним последицама епидемије. Ко ће добити приступ тим средствима, о том потом, “битка за расподелу тек почиње”, коментарише Дие Пресе. Најважније да се не понови ситуација од уторка, кад је на Завод за незапослене у једном дану пријављено 49.000 људи.

Ако се у вечерњим емисијама вести, напротив, акценат ставља на број оболелих, то онда значи да је Влада умерено оптимистична како њене мере доносе резултате и да би се крајем ове седмице могло објавити успоравање тренда. У првом случају, акценту на привреди, мисли се на будућност и потискује ужасна стварност. У другом случају, акценту на болест, мисли се на сада и потискује чињеница да би епидемија могла трајати веома дуго, месецима и месецима, те да би се на њеном крају читава Европа нашла у економском каменом добу.

На први поглед не делује логично, али добро показује да су се све државне власти у Европи нашле на потпуно непознатом терену. Ништа не сакривају, само нешто не могу да поднесу тог тренутка, или страхоту садашњости или неизвесну будућност друштва. Средином прошле седмице, док је Аустрија имала само 200 оболелих, канцелар је од јавности затражио не само дисциплину већ и “достојанствено понашање због свих оних хиљада људи који ће се разболети, и свих оних који ће умрети”.

Курц је тада био један од ретких државника у Европи који је епидемију Ковида-19 третирао са страхопоштовањем и отприлике рекао, оставите вицеве и исмејавања, зачепите пред патњама које се некима тек спремају. Ја и даље мислим да је Курц само човек и сасвим случајни херој овог момента. Није развио божанске особине, и даље је неолиберал у души који би најрадије укинуо сва социјална давања и, да га је ситуација подржала, у Аустрију увео најстрашнији капитализам. Али то је само његово уверење, али не и његова одговорност. Макс Вебер је својевремено описао разлику између етике уверења и етике одговорности код исте особе – прво приватно мислиш, друго одговорно радиш. Сад се та дистинкција врло лако прати код светских лидера.

Борис Џонсон у Великој Британији се одлучио за етику властитог уверења да пре свега чува привреду, а људе пусти да развију “имунитет крда”, па ко жив, ко мртав. Кад су му симулације британских епидемиолога показале да би национални “имунитет крда” коштао четврт милиона мртвих, Џонсон се пребацио на етику одговорности, али како је никад није имао, тешко да ће је сад развити. Аустријски канцелар Курц од првог мандата, сад још више у другом који се временски, ако се рачуна и Кина, поклапа са избијањем епидемије коронавируса, све време делује из етичке одговорности, иако су његова лична уверења негде другде.

Још док је у Аустрији било само 200 оболелих, Курц је рекао да се земља налази у највећој кризи од Другог светског рата. Јуче је то рекла канцеларка Меркел за Немачку. Време је да то каже и Брисел. Читава Европа је у највећој кризи од избијања Другог светског рата. Време је и за српску јавност да то схвати и за тренутак гурне у други план бомбардовање из 1999. Има пречег, нажалост.

НИКЕЛСДОРФ, СЕЛО ПОРЕД ПУТА
Јуче и прекјуче је главни гранични прелаз између Аустрије и Мађарске код Никелсдорфа био поприште људских драма и људског безобразлука. Колона махом приватних аутомобила – јер овде се не говори о камионима – била је с аустријске стране око 45 километара дуга, с мађарске око 12.

Проблем је направила Будимпешта кад је затворила границу, али је тренутно стање са епидемијом у Европи такво да свака влада дефинише властити простор одговорности. Да ли Мађарска има право на такво понашање је потпуно небитно. Искрено, ко овог тренутка има ауторитет да је спречи?

За сада, Будимпешта је отворила коридор код Никелсдорфа између девет увече и пет ујутру, али нема гаранције за даље. Суверен је онај ко одлучује о ванредном стању, говорио је Карл Шмит. Ова епидемија је показала: Суверене су националне државе. У колони код Никелсдорфа су два дана стајали бугарски, румунски, српски и северномакедонски држављани. Бесни, густо нагурани једни против другог, у свађи с аустријском полицијом, са аустријским Црвеним крстом који их је снабдевао водом и храном.

Малобројно особље српске амбасаде у Бечу, на челу с амбасадором Небојшом Родићем, било је присиљено да на лицу места решава проблеме који нису смели да се појаве. Данима су власти у Београду позивале српске држављане из дијаспоре који су се у тренутку избијања епидемије затекли по европским државама, да остану ту где јесу. Барем од средине прошле седмице, кад је добар део европских држава најавио затварања граница, или се свађао око потребе затварања граница, било је јасно шта се спрема.

Свеједно, чланови српске дијаспоре који су јуче, истина не само они, зачепили прометнице од Беча до Никелсдорфа, нити су слушали шта им се говори из Београда, нити су кренули одмах, већ су чекали да се читава Европа затвори као хотел ван сезоне, да би кренули на пут. При томе без икакве примисли да ли неко од њих доноси свеже количине вируса у Србију!

Не волим да тупим, али с обзиром на то шта нам се свима спрема морам. Срби као нација с правом траже од европских партнера да покажу више поштовања према Србији као држави. При томе не примећују да они сами немају поштовање према властитој држави. Зашто би други били милостивији према Србији од самих Срба?

 

Аутор Весна Кнежевић

 

Насловна фотографија: Ebrahim Noroozi/AP

 

Извор РТС, 19. март 2020.