Одговор С. Антонићу или зашто Коча није мој

Нисам одушевљен митологизовањем лика и дела Коче Поповића од стране „другосрбијанаца“, али бих био много мање срећан да га ми сад пребацујемо на „нашу страну“

Већ дуго времена у нашој јавности Слободан Антонић слови за једног од значајнијих стваралаца и једног од водећих интелектуалаца. Своје стваралаштво он непрестано допуњује новим делима у којима се огледа његов „тврди рад“, а свој интелектуализам Антонић – поред неупитог знања – потврђује сопственим карактером. Јер само човек чврстог карактера и велике интелектуалне храбрости би се осмелио да у јавности изнесе провокативну тезу: чији је Коча? Аутор нареченог текста је добро знао какве ће реакције изазвати његово превредновање мита о Константину Поповићу, како код патриота и антикомуниста, тако и код неоглобалиста и титоиста. Али Антонић је куражно бацио рукавицу у лице јавности, учинивши оно што прави интелектуалац и треба да ради: изнео је сопствени став поткрепљен аргументима и показао спремност да издржи баражну ватру са обе стране. Учинио је то због унутрашње воље вишег реда, свесно ризикујући да његов текст наруши крхку друштвену равнотежу теразија на Теразијама.

Зато ово штиво није никакав одговор Слободану Антонићу, нити било какво опонирање његовим тезама из текста „Чији Коча?“: ово је индивидуални покушај да се одговори на предметни текст који се завршава знаком питања. Зато га треба читати – ако сам добро разумео – као широку јавну анкету у којој свако треба нешто да каже ако сматра да има шта да каже, и да се тако изјасни колико је Коча „његов“. Такав приступ може резултовати учвршћивањем или урушавањем мита о овом „легендарном команданту Прве пролетерске, шпанском борцу и надреалисти, филозофу и дипломати, коленовићу и богаташу пуном светског презира према нашим племенским сукобима, тенисеру у белом оделу и цинику нетрпељивом према глупостима“.

Тако под лупу јавности долази основна Антонићева теза о „другосрбијанској“ крађи ауторских права на Кочин лик и дело, где аутор поставља питање у којој мери је Константин Поповић био аутентичан репрезент светоназора Друге Србије, а којој је својим радом и појавом представљао управо супротне вредности од оних које они данас баштине. Можда би таквим приступом дошли и до закључка да је ово „другосрбијанско“ закривљење историје настало као нечасни план да се накнадним учитавањем прошлости створи мит о Кочи Претечи као оправдање за сопствено постојање: сличну методологију примењују у западном свету ЛГБТ заједнице, фалсификујући непроверљиве податаке из интимних живота славних људи који су живели у прошлости, не би ли их тако присвојили.

Антонић је наречени текст писао (као и све његове текстове) на научно-истраживачкој основи, користећи доступну документацију и разне изворе. Али ипак је у осликавању Кочиног животног мозаика изоставио многе интригантне епизоде из његовог живота, вероватно сматрајући да нису пресудне за одбрану сопствене тезе, иако су неке од њих општепознате. Али за мене су оне врло битне, и да бих одговорио на јавну Антонићеву „анкету“, користићу их као ослонце за сопствени став.

Антонићев текст је врло прецизно изваган и препун филигранских потеза аутора који је очигледно свестан свих контрадикција које је његов јунак као значајни чинилац историје носио кроз живот. Антонић је желео интелектуално превредновање и аргументи које је износио никако нису били само „црни“ или само „бели“, већ је уравнотеженим приступом сабирао плусеве и минусе на путу до коначног историјског рачуна. Ради се о поштеној методологији која увек, због сложености живота „самог по себи“ и због ирационалности човекове природе, на крају доведе и самог истраживача пред многобројне раскрснице на којима се суочава са дилемом којим путем да крене, и на којима ослушкује хук аркадијских понорница прошлости.

ВЕЋИ ТИТОИСТА ОД ТИТА
Оно што одмах упада у очи јесте чињеница да је Коча Поповић и много пре фактичког настанка Друге Србије уживао код обичног света посебан статус и изузетност. Разликовао се од осталих другова, његова елегантна уздржаност и његов аристократски став породили су мит о Кочи филозофу и песнику надреалисти, студенту Сорбоне и светском интелектуалцу. Остаће трајно нејасно каквом је магијом у свом култу Константин Поповић заслужио прегршт наречених епитета, када много плодоноснији ствараоци од њега једва да су у јавности добијали тек понеко од тих признања, и то тек након што су створили неупитно значајна дела. Насупрот њима, филозоф Коча Поповић нема ниједну филозофску књигу, нема чак ни диплому Филозофског факултета; књижевник Коча Поповић једва да има неке младалачке песме у покушају и нешто биографског штива. Његова књижевна адреса је празно поље, не може се никако поредити ни са Марком Ристићем са којим је заједно потписао надреалистичко дело Нацрт за једну феноменологију ирационалног, а тек се никако не може поредити са Радомиром Константиновићем чије место у српској култури мало ко доводи у питање, с тим што га само „другосрбијанци“ стављају на њен врх.

Али постоји нешто друго што приближава и спаја ову тројицу титоиста рођених у предратним грађанским породицама, нешто што ће их попут мрачне зле сенке пратити кроз читав револуционарни живот. Постоји непрестани подмукли страх да их Партија, стасала на култу радника, никада неће потпуно и искрено прихватити управо због њиховог грађанског порекла и отмених манира; страх због којег ће кроз комплетну каријеру доказивати да су „већи титоисти и од самог Тита“. Тај исти страх је проговорио из бившег грађанина и највећег господина међу друговима, Коче Поповића, када је једини из српског врха био против повратка Црњанског у домовину; тај исти страх инфициран слепом мржњом инспирисаће Марка Ристића да у слаткоречитом есеју Три мртва песника тог истог Црњанског прогласи мртвим, иако је добро знао да је жив и здрав.

Коча Поповић као министар спољних послова СФРЈ
Коча Поповић (лево) као савезни секретар за иностране послове ФНРЈ/СФРЈ

Антонић у анализи историјског биланса Коче Поповића не узима као битну његову улогу у Мартовским преговорима 1943. године са Немцима. Да се подсетимо, у јеку Другог светског рата партизанска делегација у саставу Константин Поповић, Владимир Велебит и Милован Ђилас води преговоре на територији НДХ у Горњем Вакуфу, Сарајеву и Загребу са командом Вермахта, која има директну сагласност самог врха Трећег Рајха за такве разговоре. О овоме ће сви чланови делегације (као и званична комунистичка историографија!) деценијама ћутати, а када су документовани докази избили на видело, они ће понудити образложење да су преговарали са Немцима само о размени ратних заробљеника. После извесног времена сазнаћемо да је размена заробљеника била успутна дискусија, а да је главна преговарачка тема била прекид међусобних сукоба између партизана и Вермахта, као и њихов оружани савез против Енглеза у случају савезничког искрцавања на Јадран.

Дакле, Коча Поповић неколико година пре тога, 1937. године, одлази у туђу земљу, Шпанију, и тамо се у грађанском рату ставља на једну страну, за коју је нејасно да ли је однела победу да би очувала или растурила земљу. Коча је тамо војник у интернационалном братству револуционара који сматрају да је Франко светско зло и да зато поседују право да ратују против њега у његовој држави. Само неколико година касније, Коча ратује у сопственој земљи и преговара о сарадњи са изасланицима сотоне лично (како другачије назвати Хитлера који је, за разлику од Франка, био окупатор који је нападао туђе државе, и што је још црње директни инспиратор слепе мржње према Јеврејима и другим „нижим“ народима, која је резултирала логорским „фабрикама смрти“).

ГЛЕДАЊЕ КРОЗ ПРСТЕ
Али, Кочи се у овој и сличним ситуацијама некритички „гледа кроз прсте“ , јер се оне правдају крајње апстрактним и непоштеним разлозима, по принципу „био је рат, таква су била времена“. Оно што је дозвољено Јупитеру није дозвољено волу – каже стара латинска изрека. Којом правдом је небески миљеник судбине Коча Поповић заслужио статус Јупитера, док су „воловима“ проглашене десетине хиљада људи који су у окупираној Србији за време Другог светског рата пекли хлеб, играли представе, држали часове, шили одела, обрађивали земљу или водили кафане: и сви били проглашени сарадницима окупатора?!

Књига коју потписује Александар Тијанић Јесмо ли преварени има три краћа поглавља о Кочи Поповићу. Прва два су прилично промотивна за Кочу и, попут Антонићевог текста, поред општих уверења јавности о Константину Поповићу подвлаче и најбитније догађаје из његове каријере. Како је и сам Коча рекао, „најважнији и најчистији период његовог живота је био командовање Првом пролетерском“. Не само да га је гласна оданост његових бораца сачувала на челу ове елитне јединице након што га је Врховни штаб окривио за самовољу у командном ланцу у бици на Сутјесци, него је и њихово скандирање његовог имена пред Брозом, у знак протеста зато што је Кочу заобишао у дељењу признања, натерало Тита да једини пут у животу слуша како се пред њим узвикује туђе име. Дакле, ако говоримо о Кочи као историјској адреси, онда можемо говорити само о Кочи као војнику. Међутим, треће поглавље Тијанићеве књиге које говори о Кочи разликује се од претходна два у оцени његове историјске улоге. Оно настаје након писма које је редакцијама загребачког Данаса и београдског Интервјуа послала Кочина бивша жена Вјера Бакотић.

Прослава 15. годишњице Битке на Сутјесци: рапорт команданта Прве пролетерске дивизије Коче Поповића и смотра бораца, Тјентиште, 4. јул 1958. (фото: Фонд Музеја историје Југославије)

Након што Коча објавио аутобиографску књигу Белешке уз ратовање у којој поред осталог емотивно говори и о односима са бившом женом Вјером, она је изнела цео низ тужби на његов рачун. Рецимо: да ју је као наивну осамнаестогодишњакињу завео и да је била његова жртва, да би је потом одбацио и оставио у Београду крцатом агентима Специјалне полиције и Гестапоа; да је 1940. године ухапшена заједно са Кочом и да полицији није изговорила нити једну реч, за разлику од њега који је оцинкарио Рифата Бурџевића и Александра Радовића, због чега је избачен из партије; да је пробојем на Сутјесци побегао и оставио на цедилу остале јединице и Врховни штаб; да је због тога погинуло много бораца, међу њима и Сава Ковачевић; да је без разлога натерао своје пролетере да газе ледени снег Игмана…

Тијанић закључује: „Вјера, наиме, сваким својим ретком доказује како у временима за које смо доскора мислили да су обиловала надљудима, није било превише моралних гиганата”. Упадљиво ретерирање у односу на претходна два поглавља.

ПИЈАНА ЛАЂА
Али, Вјерино писмо је писмо огорчене жене и препуно је емотивних набоја и потенцијалних претњи: оно је упозорење Кочи да прикочи у јавној речи. Питање је колико је она као таква мериторна да доноси правилне историјске оцене, али се и на њеном примеру, као и безброј пута до тада и од тада, наслућује однос комунистичког врха из тога времена према њиховим омладинкама: чини се да су оне биле њихова потрошна роба и идеолошке робиње. А када их истроше, бацали су их попут исцеђеног лимуна агентима специјалне полиције пред ноге, да би тако заштитили себе: можда је најпознатији случај Вере Милетић, која је угашена као веома млада у страхотама логора и њеног шефа и љубавника Моме Марковића, који је доживео комфорну дубоку старост.

У књизи професора Мила Ломпара Слобода и истина аутор износи занимљиво промишљање које се односи на митску слику Коче Поповића, као и многе контрадикције у вези ње. Тако Ломпар наводи сведочење најкомплетнијег ликовног ствараоца којег смо имали – Миодрага Б. Протића (дакле, ауторитета у који се не сумња), који говори како је једном приликом код њега, у Музеј савремене уметности, дошао Коча Поповић и рекао како би Маршалу Титу за рођендан требало поклонити нешто вредно из музејске поставке! И то – ни мање ни више – него чувену „Пијану лађу“ Саве Шумановића, ремек-дело српског сликарства настало у експресионистичком заносу аутора за само седам дана и ноћи.

Сава Шумановић, „Пијана лађа“, 1927. (Фото: Wikimedia)
„Пијана лађа“, Сава Шумановић, 1927

Ова слика за српски модернизам представља неку врсту иконе, као што „Косовка девојка“ Уроша Предића има сличну важност за српски реализам. Шта рећи после овога: „Одакле уопште идеја да се из музеја одузме слика“ – наставља Ломпар и у даљем тексту закључује: „Како год да схватимо гримасу са бројних фотографија, увек можемо у њој видети како народни херој долази по музејску слику да би је поклонио као да је његова, да би је узео као што ратни лиферант наплаћује државне обвезнице за вреће са брашном у којима је било песка.“ (Алузија на породицу Коче Поповића која се обогатила продајући српској војсци, за време њене голготе у Великом рату, вреће брашна помешаног са песком; прим. аут.).

Срећом по нашу културу и баштину, виспрени Миодраг Б. Протић је добро знао да би тиме „једно од највреднијих дела Саве Шумановића било заувек изгубљено“, па је брзо реаговао убедивши Кочу Поповића да уместо „Пијане лађе“ Саве Шумановића поклони Титу неку другу слику „која не асоцира толико на декаденцију“. Избор је пао на „неку мртву природу Моше Пијаде“: догађај који показује или колико је Коча имао страхопоштовање тих година према Титу, па није смео ни да помисли да евентуално падне нека сенка на доносиоца поклона отетог из српске баштине, или није био значајно образован када је уважио лукаву али апсолутно неуметничку аргументацију Миодрага Б. Протића.

Али, срећа је за српску уметничку баштину да је један други интелектуалац и јунак из Великог рата – Бранко Поповић – био више него значајно образован и да је, као прави патриота, у својој кући током Другог светског рата скривао чувене слике великих српских сликара, штитећи их од нацистичке конфискације, да би их потом вратио у музеј када је прошла опасност да трајно нестану. Политика је крајем новембра 1944. године објавила списак од 105 стрељаних, међу којима је било и његово име. Након тога, гроб му је остао непознат. Уз грубо поједностављење, можемо закључити: Они који су скривали од Немаца дела великих српских сликара убијени су због „сарадње са окупатором“ од стране Оних који су та иста дела хтели да отуђе као се ради о њиховој дедовини, и који су током Другог светског рата преговарали у Загребу са тим истим окупатором.

УЛОГА У РАЗАРАЊУ СРБИЈЕ
Божидар Зечевић у изврсном тексту „Савезничко силовање Србије“ аргументовано анализира улогу Коче Поповића у бомбрадовању српских градова од стане савезника, посвећујући јој значајан простор. Зечевић у овом тексту највише аргумената црпи из директног разговора са најзначајнијим сведоком, сер Фицројем Меклејном.

„Циљеве у Србији таргетирао је, тада још из Рима, Титов нови командант Главног штаба Србије, генерал-лајтнант Коча Поповић. Он тражи да се бомбардује Београд, чак и одређене улице: захватити женску учитељску школу и гимназију у Краљице Наталије улици, Народну скупштину, ул. Краља Александра, па Трговачку академију, ул. Жоржа Клеменсоа, па Палату Албанија, па школу Краља Александра на Топчидерском брду, па југозападну страну гробља на Бановом брду… Као што се види ни један од ових циљева нема војног значаја, нити је имао икакве везе са повлачењем Немаца. Био је то заумни план разарања грађанске и културне Србије. Каква је унутрашња сила гонила „старог Београђанина“ Кочу Поповића да сладострасно предлаже разарање свог родног града можда никада нећемо успети да објаснимо.“ Да ли је потребан неки коментар после овог?

Кочина улога у „Недељи пацова“, када је Лесковац сравњен са земљом, описана је у наставку Зечевићевог текста где аутор користи и друге изворе попут књиге Савезничко бомбардовање Лесковца шестог септембра 1944.: Студија и документи аутора др Момчила Павловића и Верољуба Трајковића, где се каже: „Цивилне жртве биле су неизбежне, а одговорност за њихово страдање лежи на команди балканских ваздухопловних снага стационираних у Барију и на партизанском вођству, посебно на команданту Кочи Поповићу, који је нешто раније тражио бомбардовање, не посебних циљева у граду као у претходним захтевима, него, једноставно, града Лесковца.“ У тексту се даље цитира Меклејн: „У једном тренутку се учинило као да је читав Лесковац одлетео у ваздух, у правом оркану прашине, дима и рушевина. До наших ушију допрла је страшна бука, тако јака да се чинило да ће нам прснути бубне опне“.

Лесковац након бомбардовања 1944.
Лесковац након бомбардовања 1944.

У наставку се поново цитира Меклејн који сведочи шта се збивало након престанка бомбардовања: „Поново је завладала тишина, коју је прекидало само нарицање неке жене. Рекли су ми да је имала рођаке у граду. Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом док је град обавијао жестоки пламен… Кад сам се окренуо, последње што сам спазио била је група победнички расположених партизана, који су играли коло око једне од многобројних ватри. Њихове црне силуете, оцртане пред пламеном, чиниле су ми се као неки паклени демони“.

У даљем тексту Зечевић закључује: „Тако су Срби и Руси градили Лесковац – „српски Манчестер“ – да би га за једно јутро, шестог септембра 1944. године, разорили Енглези и комунисти.“ Дакле, ратни пакт између комуниста и Енглеза у коме страдају Срби и њихови градови није тек издвојени инцидент у седишту Јабланице, већ мали каменчић у мозаику велике политике.

СРБИ КАО БАГРА У ОПАНЦИМА
Још је Ситон-Вотсон, записао је Ломпар у поменутом делу Слобода и истина, написао „да би он победу српске идеје сматрао победом источне над западном културом, чиме би, као неко ко припада западној култури, био ожалошћен.“ Та политика препуна културолошких предрасуда, изабрала је и учврстила титоизам, идеологију коју је у поменутом делу Ломпар бриљантно дефинисао као идеологију „чији је аксиом антируска спољна и антисрпска унутрашња политика“. А Константин Поповић је очигледно био истакнути титоиста кроз читав живот, чак и онда када се после деценија љубави разишао са самим Титом. До смрти је остао веран основном аксиому титоизма, нарочито у испуњавању мисије „антисрпске унутрашње политике“.

И управо због испуњавања такве политике Константин Поповић, са позиција неког ко је у самом врху државе, ћути 1971. године када се доносе уставни амандмани који претходе државно-правној деградацији Србије; ћути и 1974. године када се доноси за Србију погубни Устав СФРЈ (тада се већ био повукао из политике, али је и даље имао велики углед). Ћути и на страхоте Голог отока, не зато што је необавештен, него што је сагласан! Ћути и када Броз фалсификује сопствену улогу у Шпанском грађанском рату где је илегално боравио да би с леђа убијао истакнуте југословенске комунисте-конкуренте у потенцијалној борби за партијски врх. Ћути и на масовна стрељања по Србији на крају рата, када добрим делом страда српска елита; ћути и када његови другови убијају интелектуалце и уметнике које је познавао или читао: Светислава Стефановића, Григорија Божовића, Нику Бартуловића, Бранка Поповића… Када је након рата уследила велика операција размонтиравања и преношења српске индустрије у остале републике тадашње Југославије – Константин Поповић не само да ћути, он је спроводи!

Зато у позним годинама, али чисте и концентрисане памети, Константин Поповић у запису из дневника „с краја осамдесетих и почетком деведесетих година“, каже: „Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство… Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу пре сто година….враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли“. У јануару 1991. године Коча даје интервју за италијанску Републику где изјављује: „Рођен сам у Србији, али више се не сматрам Србином. Зашто бих се тако осећао кад у Београду данас командују наследници четника против којих смо се борили током целог рата… Словенци и Хрвати су отишли даље од Срба и зато је праведно да наставе својим путем. Имају право да се одвоје.“

Константин Коча Поповић буквално до смрти заступа изворни титоизам: Срби су олош јер масовним окупљањима широм Југославије руше Устав из 1974. године, у оном делу где покушавају да поврате правну и фактичку контролу Србије над Војводином и Косовом (квази државама које је тај исти Устав створио на њеној територији); они су притом и заостали у културном развоју јер се враћају на традиционалне симболе „шајкаче и опанка“ које су носили њихови православни преци и који нису део југо-титоистичке традиције, већ њена негација; зато дубоко потрешени Коча више није Србин јер се он само у титоистичком вредносном систему осећа Србином. У Београду у којем је тада живео на власти је био СПС – партија која брани и баштини партизанску историју – али му ни то није довољно, јер кад говори да „командују наследници четника“ он заправо жели да каже како се променио дух времена, односно да по београдским улицама и тезгама има пуно равногорских обележја.

ПОРУКЕ ИЗ МАЛОГ ОГЛЕДАЛА
Зато су Словенци и Хрвати напреднији и праведно је да се ови виши народи ослободе српског терета (изјава достојна памети Милојка Пантића!) – и то у време када Хрватска већ увелико буја од неоусташтва и када у обе бивше југословенске републике влада незапамћена антисрпска хистерија! Али Титова (читај Кочина) Југославија је могућа само уколико је ослоњена на синдром „српске кривице“, на перманентно спутавање српских интереса, јер је то комунистичка доктрина још од Четвртог конгреса КПЈ одржаног 1928. године у Дрездену.

Антонић се посебно осврће на догађај који је Коча описао у Белешкама уз ратовање и анализира питање савести код њега. Реч је о сусрету који је Коча Поповић имао са младим равногорцем који га је под оружјем пребацивао преко четничке територије у Босну. Дакле, равногорци су поштовали Кочин живот и спровели га на сигурно после пада Ужица, одредивши му том приликом оружану пратњу. Успутни разговор је био штур, али је млади четник на Кочино питање шта је по занимању само рекао: „Ништа, пропали интелектуалац“. И то је било све. После извесног времена партизани су похватали неке четнике, где је Коча одмах препознао младића који је био у његовој пратњи, „пропалог интелектуалца“.  Младић је изведен пред ратни суд чији члан је био и Константин Коча Поповић, који сведочи шта је рекао на суђењу: „Овога лично познајем као четника, нема потребе да га саслушавате. Тако и буде, стрељан је.“

Константин Поповић свира виолину на дочеку Нове 1962. године у Белој вили на Брионима, 31. децембар 1961. (Фото: Фонд Музеја историје Југославије)

На питање новинара шта много година после Коча мисли о том догађају, он каже: „Ништа. Таква су била времена и ми у њима…У истој, ратној ситуацији вероватно би поступио на исти начин. Рат има своје законе а ја сам се суочио с човеком који је, месец дана раније, спроводећи ме, само чекао наређење да ме убије“. Антонић уочава да се Коча враћа овом догађају на сопствену иницијативу и да том приликом износи још детаља. Закључује – исправно – да је у питању савест која га прогања. Али, Коча Поповић и тада, као и знатно раније, износи здравом разуму несхватљив разлог за одлуку да овај младић, „пропали интелектуалац“, буде стрељан, чак и без суђења. Антонић такође наводи да је Кочин разлог бесмислен, односно да никакве кривице нема код младог четника. Али у овом „малом огледалу“ из Кочиног живота огледа се много више историје него у наредним деценијама које нам је бележио. Шта све видимо:

1. Коча Поповић јесте имао грижу савести, али није имао снаге да прашта, па се никада није покајао.

2. Његова савест без покајања је само мутација свирепе гордости, као што у свим делима учи Достојевски.

3. Коча није одрастао на српској народној традицији и православљу (донекле разумљиво с обзиром да је као дечак живео у Швајцарској, где је прво научио француски па српски језик), на основу које би могао спасити живот младом четнику „пропалом интелектуалцу“ чак и да постоји кривица, јер је Бановић Страхиња опростио својој љуби много гору ствар.

4. Коча није Милош из великог антиратног филма Три Саше Петровића, који говори о три бесмислене смрти, о главном јунаку који кроз дробилицу живота схвата – и као сведок смрти, и као жртва која некако преживљава, и као извршилац убиства – апсурд постојања човека и бесмисао ратовања: схвата усамљену немоћ човека у односу на моћ судбине, човека „који би хтео али не може“.

5. Коча је, ипак, суштински само способан и даровит војник, никако хуманиста, и слаб интелектуалац. Јер како другачије објаснити да он није показао ни симпатију ни саосећање према некоме ко му, у ситуацији када је у односу на њега (Кочу) у доминантном положају, на питање шта је по занимању разочарано каже: пропали интелектуалац! Коча никада није био припадник овог тужног братства „пропалих интелектуалаца“ стасалих кроз историју на целој планети и у свим расама, ове елегичне и боемске дружине губитника коју је Тин Ујевић назвао високим јабланима, а Шарл Бодлер албатросима;

6. Коча сматра да је поступио исправно јер би вероватно поново учинио исто у истој, ратној ситуацији. Дакле, опет би убио младића српске националности и православне вере пред којим је живот и који нема никакав познати грех, само зато што је припадник четничког покрета! Дакле, зато што јесте Србин и православац, и зато што није југо-титоиста!

Чак и кад би његов академски колега, студент учењак, „пропали интелектуалац“, био рецимо млади Драгослав Михаиловић, млади Михиз, млади Бора Пекић… Коча деценијама касније добро зна да су крајем Другог светског рата у партизане прешле усташке и домобранске јединице из НДХ у којима је било много оних који су починили злочине према српском народу, и који су променом униформе купили опрост грехова у Титовој Југославији. Али њих не помиње, ћути о монструозним злочинима над Србима, он би опет убијао младе равногорце. То је прави Константин Коча Поповић!

***

Искрено сам захвалан Антонићу што је, отворивши ову тему, изнео низ храбрих теза, од којих бих посебно издвојио ону да не може бити Коча херој а Младић злочинац ако су код обојице почињени злочини из освете, као и ону да је мит о Кочи Поповићу створен да би га злоупотребила Друга Србија за своје „фенси“ активности чији циљ – за разлику од Кочиног – није борба против окупатора, већ слугерањство окупатору. Многе Кочине врлине, као и неки историјски пасажи су тачни и за поштовање, али када се погледа целокупан животни мозаик овог надреалисте без дела, морам да кажем да је основна и доминантна карактеристика његовог живота била верно служење титоизму (понављам: прилично мање него самом Титу!), идеологији утемељеној на „антисрпској унутрашњој политици“.

Константин Коча Поповић и Јосип Броз Тито са члановима дипломатског кора током лова у Карађорђеву, 19. децембар 1959. (Фото: Фонд Музеја историје Југославије)

Можда се у неким крупним питањима и разилази са идеологијом „другосрбијанаца“, али је зато у овој доминантној он њихов велики Коча Претеча. Зато, бар што се мене лично тиче, нисам одушевљен њиховим митологизовањем лика и дела Константина Поповића, али још бих мање био срећан да га ми пребацујемо на „нашу страну“. Доста му је што је као миљеник судбине имао статус Јупитера из латинске пословице.

А ако ће Србији опет у једном тренутку – како призива Антонић – затребати генерал и патриота, има ли логичнијег избора од  Драже Михаиловића?

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Култура и идентитет – поглед здесна”. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Стеван Крагујевић (дозвола за објављивање фотографије: Тања Крагујевић; фотографија доступна под лиценцом CC BY-SA 3.0)

 

Извор Нови Стандард