Odgovor S. Antoniću ili zašto Koča nije moj

Nisam oduševljen mitologizovanjem lika i dela Koče Popovića od strane „drugosrbijanaca“, ali bih bio mnogo manje srećan da ga mi sad prebacujemo na „našu stranu“

Već dugo vremena u našoj javnosti Slobodan Antonić slovi za jednog od značajnijih stvaralaca i jednog od vodećih intelektualaca. Svoje stvaralaštvo on neprestano dopunjuje novim delima u kojima se ogleda njegov „tvrdi rad“, a svoj intelektualizam Antonić – pored neupitog znanja – potvrđuje sopstvenim karakterom. Jer samo čovek čvrstog karaktera i velike intelektualne hrabrosti bi se osmelio da u javnosti iznese provokativnu tezu: čiji je Koča? Autor narečenog teksta je dobro znao kakve će reakcije izazvati njegovo prevrednovanje mita o Konstantinu Popoviću, kako kod patriota i antikomunista, tako i kod neoglobalista i titoista. Ali Antonić je kuražno bacio rukavicu u lice javnosti, učinivši ono što pravi intelektualac i treba da radi: izneo je sopstveni stav potkrepljen argumentima i pokazao spremnost da izdrži baražnu vatru sa obe strane. Učinio je to zbog unutrašnje volje višeg reda, svesno rizikujući da njegov tekst naruši krhku društvenu ravnotežu terazija na Terazijama.

Zato ovo štivo nije nikakav odgovor Slobodanu Antoniću, niti bilo kakvo oponiranje njegovim tezama iz teksta „Čiji Koča?“: ovo je individualni pokušaj da se odgovori na predmetni tekst koji se završava znakom pitanja. Zato ga treba čitati – ako sam dobro razumeo – kao široku javnu anketu u kojoj svako treba nešto da kaže ako smatra da ima šta da kaže, i da se tako izjasni koliko je Koča „njegov“. Takav pristup može rezultovati učvršćivanjem ili urušavanjem mita o ovom „legendarnom komandantu Prve proleterske, španskom borcu i nadrealisti, filozofu i diplomati, kolenoviću i bogatašu punom svetskog prezira prema našim plemenskim sukobima, teniseru u belom odelu i ciniku netrpeljivom prema glupostima“.

Tako pod lupu javnosti dolazi osnovna Antonićeva teza o „drugosrbijanskoj“ krađi autorskih prava na Kočin lik i delo, gde autor postavlja pitanje u kojoj meri je Konstantin Popović bio autentičan reprezent svetonazora Druge Srbije, a kojoj je svojim radom i pojavom predstavljao upravo suprotne vrednosti od onih koje oni danas baštine. Možda bi takvim pristupom došli i do zaključka da je ovo „drugosrbijansko“ zakrivljenje istorije nastalo kao nečasni plan da se naknadnim učitavanjem prošlosti stvori mit o Koči Preteči kao opravdanje za sopstveno postojanje: sličnu metodologiju primenjuju u zapadnom svetu LGBT zajednice, falsifikujući neproverljive podatake iz intimnih života slavnih ljudi koji su živeli u prošlosti, ne bi li ih tako prisvojili.

Antonić je narečeni tekst pisao (kao i sve njegove tekstove) na naučno-istraživačkoj osnovi, koristeći dostupnu dokumentaciju i razne izvore. Ali ipak je u oslikavanju Kočinog životnog mozaika izostavio mnoge intrigantne epizode iz njegovog života, verovatno smatrajući da nisu presudne za odbranu sopstvene teze, iako su neke od njih opštepoznate. Ali za mene su one vrlo bitne, i da bih odgovorio na javnu Antonićevu „anketu“, koristiću ih kao oslonce za sopstveni stav.

Antonićev tekst je vrlo precizno izvagan i prepun filigranskih poteza autora koji je očigledno svestan svih kontradikcija koje je njegov junak kao značajni činilac istorije nosio kroz život. Antonić je želeo intelektualno prevrednovanje i argumenti koje je iznosio nikako nisu bili samo „crni“ ili samo „beli“, već je uravnoteženim pristupom sabirao pluseve i minuse na putu do konačnog istorijskog računa. Radi se o poštenoj metodologiji koja uvek, zbog složenosti života „samog po sebi“ i zbog iracionalnosti čovekove prirode, na kraju dovede i samog istraživača pred mnogobrojne raskrsnice na kojima se suočava sa dilemom kojim putem da krene, i na kojima osluškuje huk arkadijskih ponornica prošlosti.

VEĆI TITOISTA OD TITA
Ono što odmah upada u oči jeste činjenica da je Koča Popović i mnogo pre faktičkog nastanka Druge Srbije uživao kod običnog sveta poseban status i izuzetnost. Razlikovao se od ostalih drugova, njegova elegantna uzdržanost i njegov aristokratski stav porodili su mit o Koči filozofu i pesniku nadrealisti, studentu Sorbone i svetskom intelektualcu. Ostaće trajno nejasno kakvom je magijom u svom kultu Konstantin Popović zaslužio pregršt narečenih epiteta, kada mnogo plodonosniji stvaraoci od njega jedva da su u javnosti dobijali tek poneko od tih priznanja, i to tek nakon što su stvorili neupitno značajna dela. Nasuprot njima, filozof Koča Popović nema nijednu filozofsku knjigu, nema čak ni diplomu Filozofskog fakulteta; književnik Koča Popović jedva da ima neke mladalačke pesme u pokušaju i nešto biografskog štiva. Njegova književna adresa je prazno polje, ne može se nikako porediti ni sa Markom Ristićem sa kojim je zajedno potpisao nadrealističko delo Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, a tek se nikako ne može porediti sa Radomirom Konstantinovićem čije mesto u srpskoj kulturi malo ko dovodi u pitanje, s tim što ga samo „drugosrbijanci“ stavljaju na njen vrh.

Ali postoji nešto drugo što približava i spaja ovu trojicu titoista rođenih u predratnim građanskim porodicama, nešto što će ih poput mračne zle senke pratiti kroz čitav revolucionarni život. Postoji neprestani podmukli strah da ih Partija, stasala na kultu radnika, nikada neće potpuno i iskreno prihvatiti upravo zbog njihovog građanskog porekla i otmenih manira; strah zbog kojeg će kroz kompletnu karijeru dokazivati da su „veći titoisti i od samog Tita“. Taj isti strah je progovorio iz bivšeg građanina i najvećeg gospodina među drugovima, Koče Popovića, kada je jedini iz srpskog vrha bio protiv povratka Crnjanskog u domovinu; taj isti strah inficiran slepom mržnjom inspirisaće Marka Ristića da u slatkorečitom eseju Tri mrtva pesnika tog istog Crnjanskog proglasi mrtvim, iako je dobro znao da je živ i zdrav.

Koča Popović kao ministar spoljnih poslova SFRJ
Koča Popović (levo) kao savezni sekretar za inostrane poslove FNRJ/SFRJ

Antonić u analizi istorijskog bilansa Koče Popovića ne uzima kao bitnu njegovu ulogu u Martovskim pregovorima 1943. godine sa Nemcima. Da se podsetimo, u jeku Drugog svetskog rata partizanska delegacija u sastavu Konstantin Popović, Vladimir Velebit i Milovan Đilas vodi pregovore na teritoriji NDH u Gornjem Vakufu, Sarajevu i Zagrebu sa komandom Vermahta, koja ima direktnu saglasnost samog vrha Trećeg Rajha za takve razgovore. O ovome će svi članovi delegacije (kao i zvanična komunistička istoriografija!) decenijama ćutati, a kada su dokumentovani dokazi izbili na videlo, oni će ponuditi obrazloženje da su pregovarali sa Nemcima samo o razmeni ratnih zarobljenika. Posle izvesnog vremena saznaćemo da je razmena zarobljenika bila usputna diskusija, a da je glavna pregovaračka tema bila prekid međusobnih sukoba između partizana i Vermahta, kao i njihov oružani savez protiv Engleza u slučaju savezničkog iskrcavanja na Jadran.

Dakle, Koča Popović nekoliko godina pre toga, 1937. godine, odlazi u tuđu zemlju, Španiju, i tamo se u građanskom ratu stavlja na jednu stranu, za koju je nejasno da li je odnela pobedu da bi očuvala ili rasturila zemlju. Koča je tamo vojnik u internacionalnom bratstvu revolucionara koji smatraju da je Franko svetsko zlo i da zato poseduju pravo da ratuju protiv njega u njegovoj državi. Samo nekoliko godina kasnije, Koča ratuje u sopstvenoj zemlji i pregovara o saradnji sa izaslanicima sotone lično (kako drugačije nazvati Hitlera koji je, za razliku od Franka, bio okupator koji je napadao tuđe države, i što je još crnje direktni inspirator slepe mržnje prema Jevrejima i drugim „nižim“ narodima, koja je rezultirala logorskim „fabrikama smrti“).

GLEDANjE KROZ PRSTE
Ali, Koči se u ovoj i sličnim situacijama nekritički „gleda kroz prste“ , jer se one pravdaju krajnje apstraktnim i nepoštenim razlozima, po principu „bio je rat, takva su bila vremena“. Ono što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu – kaže stara latinska izreka. Kojom pravdom je nebeski miljenik sudbine Koča Popović zaslužio status Jupitera, dok su „volovima“ proglašene desetine hiljada ljudi koji su u okupiranoj Srbiji za vreme Drugog svetskog rata pekli hleb, igrali predstave, držali časove, šili odela, obrađivali zemlju ili vodili kafane: i svi bili proglašeni saradnicima okupatora?!

Knjiga koju potpisuje Aleksandar Tijanić Jesmo li prevareni ima tri kraća poglavlja o Koči Popoviću. Prva dva su prilično promotivna za Koču i, poput Antonićevog teksta, pored opštih uverenja javnosti o Konstantinu Popoviću podvlače i najbitnije događaje iz njegove karijere. Kako je i sam Koča rekao, „najvažniji i najčistiji period njegovog života je bio komandovanje Prvom proleterskom“. Ne samo da ga je glasna odanost njegovih boraca sačuvala na čelu ove elitne jedinice nakon što ga je Vrhovni štab okrivio za samovolju u komandnom lancu u bici na Sutjesci, nego je i njihovo skandiranje njegovog imena pred Brozom, u znak protesta zato što je Koču zaobišao u deljenju priznanja, nateralo Tita da jedini put u životu sluša kako se pred njim uzvikuje tuđe ime. Dakle, ako govorimo o Koči kao istorijskoj adresi, onda možemo govoriti samo o Koči kao vojniku. Međutim, treće poglavlje Tijanićeve knjige koje govori o Koči razlikuje se od prethodna dva u oceni njegove istorijske uloge. Ono nastaje nakon pisma koje je redakcijama zagrebačkog Danasa i beogradskog Intervjua poslala Kočina bivša žena Vjera Bakotić.

Proslava 15. godišnjice Bitke na Sutjesci: raport komandanta Prve proleterske divizije Koče Popovića i smotra boraca, Tjentište, 4. jul 1958. (foto: Fond Muzeja istorije Jugoslavije)

Nakon što Koča objavio autobiografsku knjigu Beleške uz ratovanje u kojoj pored ostalog emotivno govori i o odnosima sa bivšom ženom Vjerom, ona je iznela ceo niz tužbi na njegov račun. Recimo: da ju je kao naivnu osamnaestogodišnjakinju zaveo i da je bila njegova žrtva, da bi je potom odbacio i ostavio u Beogradu krcatom agentima Specijalne policije i Gestapoa; da je 1940. godine uhapšena zajedno sa Kočom i da policiji nije izgovorila niti jednu reč, za razliku od njega koji je ocinkario Rifata Burdževića i Aleksandra Radovića, zbog čega je izbačen iz partije; da je probojem na Sutjesci pobegao i ostavio na cedilu ostale jedinice i Vrhovni štab; da je zbog toga poginulo mnogo boraca, među njima i Sava Kovačević; da je bez razloga naterao svoje proletere da gaze ledeni sneg Igmana…

Tijanić zaključuje: „Vjera, naime, svakim svojim retkom dokazuje kako u vremenima za koje smo doskora mislili da su obilovala nadljudima, nije bilo previše moralnih giganata”. Upadljivo reteriranje u odnosu na prethodna dva poglavlja.

PIJANA LAĐA
Ali, Vjerino pismo je pismo ogorčene žene i prepuno je emotivnih naboja i potencijalnih pretnji: ono je upozorenje Koči da prikoči u javnoj reči. Pitanje je koliko je ona kao takva meritorna da donosi pravilne istorijske ocene, ali se i na njenom primeru, kao i bezbroj puta do tada i od tada, naslućuje odnos komunističkog vrha iz toga vremena prema njihovim omladinkama: čini se da su one bile njihova potrošna roba i ideološke robinje. A kada ih istroše, bacali su ih poput isceđenog limuna agentima specijalne policije pred noge, da bi tako zaštitili sebe: možda je najpoznatiji slučaj Vere Miletić, koja je ugašena kao veoma mlada u strahotama logora i njenog šefa i ljubavnika Mome Markovića, koji je doživeo komfornu duboku starost.

U knjizi profesora Mila Lompara Sloboda i istina autor iznosi zanimljivo promišljanje koje se odnosi na mitsku sliku Koče Popovića, kao i mnoge kontradikcije u vezi nje. Tako Lompar navodi svedočenje najkompletnijeg likovnog stvaraoca kojeg smo imali – Miodraga B. Protića (dakle, autoriteta u koji se ne sumnja), koji govori kako je jednom prilikom kod njega, u Muzej savremene umetnosti, došao Koča Popović i rekao kako bi Maršalu Titu za rođendan trebalo pokloniti nešto vredno iz muzejske postavke! I to – ni manje ni više – nego čuvenu „Pijanu lađu“ Save Šumanovića, remek-delo srpskog slikarstva nastalo u ekspresionističkom zanosu autora za samo sedam dana i noći.

Sava Šumanović, „Pijana lađa“, 1927. (Foto: Wikimedia)
„Pijana lađa“, Sava Šumanović, 1927

Ova slika za srpski modernizam predstavlja neku vrstu ikone, kao što „Kosovka devojka“ Uroša Predića ima sličnu važnost za srpski realizam. Šta reći posle ovoga: „Odakle uopšte ideja da se iz muzeja oduzme slika“ – nastavlja Lompar i u daljem tekstu zaključuje: „Kako god da shvatimo grimasu sa brojnih fotografija, uvek možemo u njoj videti kako narodni heroj dolazi po muzejsku sliku da bi je poklonio kao da je njegova, da bi je uzeo kao što ratni liferant naplaćuje državne obveznice za vreće sa brašnom u kojima je bilo peska.“ (Aluzija na porodicu Koče Popovića koja se obogatila prodajući srpskoj vojsci, za vreme njene golgote u Velikom ratu, vreće brašna pomešanog sa peskom; prim. aut.).

Srećom po našu kulturu i baštinu, vispreni Miodrag B. Protić je dobro znao da bi time „jedno od najvrednijih dela Save Šumanovića bilo zauvek izgubljeno“, pa je brzo reagovao ubedivši Koču Popovića da umesto „Pijane lađe“ Save Šumanovića pokloni Titu neku drugu sliku „koja ne asocira toliko na dekadenciju“. Izbor je pao na „neku mrtvu prirodu Moše Pijade“: događaj koji pokazuje ili koliko je Koča imao strahopoštovanje tih godina prema Titu, pa nije smeo ni da pomisli da eventualno padne neka senka na donosioca poklona otetog iz srpske baštine, ili nije bio značajno obrazovan kada je uvažio lukavu ali apsolutno neumetničku argumentaciju Miodraga B. Protića.

Ali, sreća je za srpsku umetničku baštinu da je jedan drugi intelektualac i junak iz Velikog rata – Branko Popović – bio više nego značajno obrazovan i da je, kao pravi patriota, u svojoj kući tokom Drugog svetskog rata skrivao čuvene slike velikih srpskih slikara, štiteći ih od nacističke konfiskacije, da bi ih potom vratio u muzej kada je prošla opasnost da trajno nestanu. Politika je krajem novembra 1944. godine objavila spisak od 105 streljanih, među kojima je bilo i njegovo ime. Nakon toga, grob mu je ostao nepoznat. Uz grubo pojednostavljenje, možemo zaključiti: Oni koji su skrivali od Nemaca dela velikih srpskih slikara ubijeni su zbog „saradnje sa okupatorom“ od strane Onih koji su ta ista dela hteli da otuđe kao se radi o njihovoj dedovini, i koji su tokom Drugog svetskog rata pregovarali u Zagrebu sa tim istim okupatorom.

ULOGA U RAZARANjU SRBIJE
Božidar Zečević u izvrsnom tekstu „Savezničko silovanje Srbije“ argumentovano analizira ulogu Koče Popovića u bombradovanju srpskih gradova od stane saveznika, posvećujući joj značajan prostor. Zečević u ovom tekstu najviše argumenata crpi iz direktnog razgovora sa najznačajnijim svedokom, ser Ficrojem Meklejnom.

„Ciljeve u Srbiji targetirao je, tada još iz Rima, Titov novi komandant Glavnog štaba Srbije, general-lajtnant Koča Popović. On traži da se bombarduje Beograd, čak i određene ulice: zahvatiti žensku učiteljsku školu i gimnaziju u Kraljice Natalije ulici, Narodnu skupštinu, ul. Kralja Aleksandra, pa Trgovačku akademiju, ul. Žorža Klemensoa, pa Palatu Albanija, pa školu Kralja Aleksandra na Topčiderskom brdu, pa jugozapadnu stranu groblja na Banovom brdu… Kao što se vidi ni jedan od ovih ciljeva nema vojnog značaja, niti je imao ikakve veze sa povlačenjem Nemaca. Bio je to zaumni plan razaranja građanske i kulturne Srbije. Kakva je unutrašnja sila gonila „starog Beograđanina“ Koču Popovića da sladostrasno predlaže razaranje svog rodnog grada možda nikada nećemo uspeti da objasnimo.“ Da li je potreban neki komentar posle ovog?

Kočina uloga u „Nedelji pacova“, kada je Leskovac sravnjen sa zemljom, opisana je u nastavku Zečevićevog teksta gde autor koristi i druge izvore poput knjige Savezničko bombardovanje Leskovca šestog septembra 1944.: Studija i dokumenti autora dr Momčila Pavlovića i Veroljuba Trajkovića, gde se kaže: „Civilne žrtve bile su neizbežne, a odgovornost za njihovo stradanje leži na komandi balkanskih vazduhoplovnih snaga stacioniranih u Bariju i na partizanskom vođstvu, posebno na komandantu Koči Popoviću, koji je nešto ranije tražio bombardovanje, ne posebnih ciljeva u gradu kao u prethodnim zahtevima, nego, jednostavno, grada Leskovca.“ U tekstu se dalje citira Meklejn: „U jednom trenutku se učinilo kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh, u pravom orkanu prašine, dima i ruševina. Do naših ušiju doprla je strašna buka, tako jaka da se činilo da će nam prsnuti bubne opne“.

Leskovac nakon bombardovanja 1944.
Leskovac nakon bombardovanja 1944.

U nastavku se ponovo citira Meklejn koji svedoči šta se zbivalo nakon prestanka bombardovanja: „Ponovo je zavladala tišina, koju je prekidalo samo naricanje neke žene. Rekli su mi da je imala rođake u gradu. Ostaci Leskovca ležali su pred nama pokriveni dimom dok je grad obavijao žestoki plamen… Kad sam se okrenuo, poslednje što sam spazio bila je grupa pobednički raspoloženih partizana, koji su igrali kolo oko jedne od mnogobrojnih vatri. Njihove crne siluete, ocrtane pred plamenom, činile su mi se kao neki pakleni demoni“.

U daljem tekstu Zečević zaključuje: „Tako su Srbi i Rusi gradili Leskovac – „srpski Mančester“ – da bi ga za jedno jutro, šestog septembra 1944. godine, razorili Englezi i komunisti.“ Dakle, ratni pakt između komunista i Engleza u kome stradaju Srbi i njihovi gradovi nije tek izdvojeni incident u sedištu Jablanice, već mali kamenčić u mozaiku velike politike.

SRBI KAO BAGRA U OPANCIMA
Još je Siton-Votson, zapisao je Lompar u pomenutom delu Sloboda i istina, napisao „da bi on pobedu srpske ideje smatrao pobedom istočne nad zapadnom kulturom, čime bi, kao neko ko pripada zapadnoj kulturi, bio ožalošćen.“ Ta politika prepuna kulturoloških predrasuda, izabrala je i učvrstila titoizam, ideologiju koju je u pomenutom delu Lompar briljantno definisao kao ideologiju „čiji je aksiom antiruska spoljna i antisrpska unutrašnja politika“. A Konstantin Popović je očigledno bio istaknuti titoista kroz čitav život, čak i onda kada se posle decenija ljubavi razišao sa samim Titom. Do smrti je ostao veran osnovnom aksiomu titoizma, naročito u ispunjavanju misije „antisrpske unutrašnje politike“.

I upravo zbog ispunjavanja takve politike Konstantin Popović, sa pozicija nekog ko je u samom vrhu države, ćuti 1971. godine kada se donose ustavni amandmani koji prethode državno-pravnoj degradaciji Srbije; ćuti i 1974. godine kada se donosi za Srbiju pogubni Ustav SFRJ (tada se već bio povukao iz politike, ali je i dalje imao veliki ugled). Ćuti i na strahote Golog otoka, ne zato što je neobavešten, nego što je saglasan! Ćuti i kada Broz falsifikuje sopstvenu ulogu u Španskom građanskom ratu gde je ilegalno boravio da bi s leđa ubijao istaknute jugoslovenske komuniste-konkurente u potencijalnoj borbi za partijski vrh. Ćuti i na masovna streljanja po Srbiji na kraju rata, kada dobrim delom strada srpska elita; ćuti i kada njegovi drugovi ubijaju intelektualce i umetnike koje je poznavao ili čitao: Svetislava Stefanovića, Grigorija Božovića, Niku Bartulovića, Branka Popovića… Kada je nakon rata usledila velika operacija razmontiravanja i prenošenja srpske industrije u ostale republike tadašnje Jugoslavije – Konstantin Popović ne samo da ćuti, on je sprovodi!

Zato u poznim godinama, ali čiste i koncentrisane pameti, Konstantin Popović u zapisu iz dnevnika „s kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina“, kaže: „Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo… Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou pre sto godina….vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli“. U januaru 1991. godine Koča daje intervju za italijansku Republiku gde izjavljuje: „Rođen sam u Srbiji, ali više se ne smatram Srbinom. Zašto bih se tako osećao kad u Beogradu danas komanduju naslednici četnika protiv kojih smo se borili tokom celog rata… Slovenci i Hrvati su otišli dalje od Srba i zato je pravedno da nastave svojim putem. Imaju pravo da se odvoje.“

Konstantin Koča Popović bukvalno do smrti zastupa izvorni titoizam: Srbi su ološ jer masovnim okupljanjima širom Jugoslavije ruše Ustav iz 1974. godine, u onom delu gde pokušavaju da povrate pravnu i faktičku kontrolu Srbije nad Vojvodinom i Kosovom (kvazi državama koje je taj isti Ustav stvorio na njenoj teritoriji); oni su pritom i zaostali u kulturnom razvoju jer se vraćaju na tradicionalne simbole „šajkače i opanka“ koje su nosili njihovi pravoslavni preci i koji nisu deo jugo-titoističke tradicije, već njena negacija; zato duboko potrešeni Koča više nije Srbin jer se on samo u titoističkom vrednosnom sistemu oseća Srbinom. U Beogradu u kojem je tada živeo na vlasti je bio SPS – partija koja brani i baštini partizansku istoriju – ali mu ni to nije dovoljno, jer kad govori da „komanduju naslednici četnika“ on zapravo želi da kaže kako se promenio duh vremena, odnosno da po beogradskim ulicama i tezgama ima puno ravnogorskih obeležja.

PORUKE IZ MALOG OGLEDALA
Zato su Slovenci i Hrvati napredniji i pravedno je da se ovi viši narodi oslobode srpskog tereta (izjava dostojna pameti Milojka Pantića!) – i to u vreme kada Hrvatska već uveliko buja od neoustaštva i kada u obe bivše jugoslovenske republike vlada nezapamćena antisrpska histerija! Ali Titova (čitaj Kočina) Jugoslavija je moguća samo ukoliko je oslonjena na sindrom „srpske krivice“, na permanentno sputavanje srpskih interesa, jer je to komunistička doktrina još od Četvrtog kongresa KPJ održanog 1928. godine u Drezdenu.

Antonić se posebno osvrće na događaj koji je Koča opisao u Beleškama uz ratovanje i analizira pitanje savesti kod njega. Reč je o susretu koji je Koča Popović imao sa mladim ravnogorcem koji ga je pod oružjem prebacivao preko četničke teritorije u Bosnu. Dakle, ravnogorci su poštovali Kočin život i sproveli ga na sigurno posle pada Užica, odredivši mu tom prilikom oružanu pratnju. Usputni razgovor je bio štur, ali je mladi četnik na Kočino pitanje šta je po zanimanju samo rekao: „Ništa, propali intelektualac“. I to je bilo sve. Posle izvesnog vremena partizani su pohvatali neke četnike, gde je Koča odmah prepoznao mladića koji je bio u njegovoj pratnji, „propalog intelektualca“.  Mladić je izveden pred ratni sud čiji član je bio i Konstantin Koča Popović, koji svedoči šta je rekao na suđenju: „Ovoga lično poznajem kao četnika, nema potrebe da ga saslušavate. Tako i bude, streljan je.“

Konstantin Popović svira violinu na dočeku Nove 1962. godine u Beloj vili na Brionima, 31. decembar 1961. (Foto: Fond Muzeja istorije Jugoslavije)

Na pitanje novinara šta mnogo godina posle Koča misli o tom događaju, on kaže: „Ništa. Takva su bila vremena i mi u njima…U istoj, ratnoj situaciji verovatno bi postupio na isti način. Rat ima svoje zakone a ja sam se suočio s čovekom koji je, mesec dana ranije, sprovodeći me, samo čekao naređenje da me ubije“. Antonić uočava da se Koča vraća ovom događaju na sopstvenu inicijativu i da tom prilikom iznosi još detalja. Zaključuje – ispravno – da je u pitanju savest koja ga proganja. Ali, Koča Popović i tada, kao i znatno ranije, iznosi zdravom razumu neshvatljiv razlog za odluku da ovaj mladić, „propali intelektualac“, bude streljan, čak i bez suđenja. Antonić takođe navodi da je Kočin razlog besmislen, odnosno da nikakve krivice nema kod mladog četnika. Ali u ovom „malom ogledalu“ iz Kočinog života ogleda se mnogo više istorije nego u narednim decenijama koje nam je beležio. Šta sve vidimo:

1. Koča Popović jeste imao grižu savesti, ali nije imao snage da prašta, pa se nikada nije pokajao.

2. Njegova savest bez pokajanja je samo mutacija svirepe gordosti, kao što u svim delima uči Dostojevski.

3. Koča nije odrastao na srpskoj narodnoj tradiciji i pravoslavlju (donekle razumljivo s obzirom da je kao dečak živeo u Švajcarskoj, gde je prvo naučio francuski pa srpski jezik), na osnovu koje bi mogao spasiti život mladom četniku „propalom intelektualcu“ čak i da postoji krivica, jer je Banović Strahinja oprostio svojoj ljubi mnogo goru stvar.

4. Koča nije Miloš iz velikog antiratnog filma Tri Saše Petrovića, koji govori o tri besmislene smrti, o glavnom junaku koji kroz drobilicu života shvata – i kao svedok smrti, i kao žrtva koja nekako preživljava, i kao izvršilac ubistva – apsurd postojanja čoveka i besmisao ratovanja: shvata usamljenu nemoć čoveka u odnosu na moć sudbine, čoveka „koji bi hteo ali ne može“.

5. Koča je, ipak, suštinski samo sposoban i darovit vojnik, nikako humanista, i slab intelektualac. Jer kako drugačije objasniti da on nije pokazao ni simpatiju ni saosećanje prema nekome ko mu, u situaciji kada je u odnosu na njega (Koču) u dominantnom položaju, na pitanje šta je po zanimanju razočarano kaže: propali intelektualac! Koča nikada nije bio pripadnik ovog tužnog bratstva „propalih intelektualaca“ stasalih kroz istoriju na celoj planeti i u svim rasama, ove elegične i boemske družine gubitnika koju je Tin Ujević nazvao visokim jablanima, a Šarl Bodler albatrosima;

6. Koča smatra da je postupio ispravno jer bi verovatno ponovo učinio isto u istoj, ratnoj situaciji. Dakle, opet bi ubio mladića srpske nacionalnosti i pravoslavne vere pred kojim je život i koji nema nikakav poznati greh, samo zato što je pripadnik četničkog pokreta! Dakle, zato što jeste Srbin i pravoslavac, i zato što nije jugo-titoista!

Čak i kad bi njegov akademski kolega, student učenjak, „propali intelektualac“, bio recimo mladi Dragoslav Mihailović, mladi Mihiz, mladi Bora Pekić… Koča decenijama kasnije dobro zna da su krajem Drugog svetskog rata u partizane prešle ustaške i domobranske jedinice iz NDH u kojima je bilo mnogo onih koji su počinili zločine prema srpskom narodu, i koji su promenom uniforme kupili oprost grehova u Titovoj Jugoslaviji. Ali njih ne pominje, ćuti o monstruoznim zločinima nad Srbima, on bi opet ubijao mlade ravnogorce. To je pravi Konstantin Koča Popović!

***

Iskreno sam zahvalan Antoniću što je, otvorivši ovu temu, izneo niz hrabrih teza, od kojih bih posebno izdvojio onu da ne može biti Koča heroj a Mladić zločinac ako su kod obojice počinjeni zločini iz osvete, kao i onu da je mit o Koči Popoviću stvoren da bi ga zloupotrebila Druga Srbija za svoje „fensi“ aktivnosti čiji cilj – za razliku od Kočinog – nije borba protiv okupatora, već slugeranjstvo okupatoru. Mnoge Kočine vrline, kao i neki istorijski pasaži su tačni i za poštovanje, ali kada se pogleda celokupan životni mozaik ovog nadrealiste bez dela, moram da kažem da je osnovna i dominantna karakteristika njegovog života bila verno služenje titoizmu (ponavljam: prilično manje nego samom Titu!), ideologiji utemeljenoj na „antisrpskoj unutrašnjoj politici“.

Konstantin Koča Popović i Josip Broz Tito sa članovima diplomatskog kora tokom lova u Karađorđevu, 19. decembar 1959. (Foto: Fond Muzeja istorije Jugoslavije)

Možda se u nekim krupnim pitanjima i razilazi sa ideologijom „drugosrbijanaca“, ali je zato u ovoj dominantnoj on njihov veliki Koča Preteča. Zato, bar što se mene lično tiče, nisam oduševljen njihovim mitologizovanjem lika i dela Konstantina Popovića, ali još bih manje bio srećan da ga mi prebacujemo na „našu stranu“. Dosta mu je što je kao miljenik sudbine imao status Jupitera iz latinske poslovice.

A ako će Srbiji opet u jednom trenutku – kako priziva Antonić – zatrebati general i patriota, ima li logičnijeg izbora od  Draže Mihailovića?

 

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Kultura i identitet – pogled zdesna”. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Stevan Kragujević (dozvola za objavljivanje fotografije: Tanja Kragujević; fotografija dostupna pod licencom CC BY-SA 3.0)

 

Izvor Novi Standard