Da li je koronavirus proizvod biološkog rata?

Za sada nema dokaza da je virus laboratorijski proizvod, ali je sasvim jasno da se on od samog početka koristi kao oružje u hibridnom ratu velikih sila

Poslednjih nedelja, događaji u svetu izmakli su svakoj kontroli, a situacija na svim kontinentima sve više podseća na ratnu. Države, one koje su to u stanju, tako se i ponašaju, i prelaze na režim vanrednog stanja. S kakvim protivnikom se one bore? To je teško reći. Međunarodna solidarnost je potpuno izostala. Države se bore svaka za sebe, ne znajući tačno s kim, onako kako mogu i onoliko koliko im to dozvoljavaju njihove, nužno ograničene mogućnosti i resursi. Tačnije, solidarnost je izostala na Zapadu. Kina predlaže drugačiji pristup globalnoj krizi i već ga realizuje u praksi, pružajući pomoć svima koji je zatraže, uključujući i same Sjedinjene Države.

Možda je koronavirus „prirodan“ poput cunamija ili zemljotresa i možda je do mutacije zaista došlo spontano, što je omogućilo virusu da napusti svoje prirodne rezervoare i postane kontagiozan za ljude, izazivajući pandemiju. Ali to je manje važno pitanje u ovom trenutku. Rasprave o tome će se voditi posle. Ako je virus proizvod neke grupe ljudi, oni zaslužuju posebnu kaznu i trajno izopštenje iz ljudske zajednice. Za sada je ključna činjenica da je virus od samog početka krize postao biološko oružje koje se bespoštedno koristi u hibridnom ratu velikih sila. Sasvim precizno, epidemija se najpre obrušila na Kinu, potom Iran, pa Italiju (i Evropu), sve odreda važne tačke na „Novom putu svile“, kojima SAD nisu nimalo naklonjene. Posle toga, sve se otrglo kontroli i postalo nepredvidljivo. I ovaj virus već radikalno menja geopolitičke odnose u svetu. Zapravo, „stanje na šahovskoj tabli menja se velikom brzinom“.

Dejstva u tom ratu prate propagandne i psihološke operacije u širokom rasponu. Lavinu međusobnih optužbi pokrenule su SAD, optužujući Kinu za pogrešan pristup epidemiji i za „drakonske mere“ protiv sopstvenog stanovništva: Kina je u zapadnoj štampi proglašena za „zemlju u zatvoru“. „Kina je“, pisao je početkom februara Volstrit džurnal, u neskriveno rasističkom maniru, „pravi azijski bolesnik“. (I ne samo Volstrit džurnal, čitava zapadna kampanja protiv Kine bila je i ostala otvoreno rasistička i zasnivala se na najcrnjim rasističkim stereotipima.) Ključ za uspeh u hibridnom ratu je poljuljati poverenje u rukovodstvo zemlje i u svrsishodnost mera koje preduzima, povećati dezorijentaciju stanovništva i proizvesti totalni haos u zemlji koja se napada.

„U kontekstu hibridnog ratovanja“, primećuje ruski geopolitičar Leonid Savin, „koronavirus postao je povezan sa strategijom koja ima za cilj potkopavanje ekonomskog rasta i Kine i drugih zemalja“. I to je očigledno. S druge strane, „predstavnici iranskih i kineskih vlasti saopštili su da koronavirus nije ništa drugo do biološko oružje stvoreno u američkim vojnim laboratorijama. Američki mediji požurili su da optuže autore ovih izjava za širenje teorija zavere“.

Dokazi za to, da je virus stvoren u američkim laboratorijama, za sada izostaju, ostaje samo duboka i opravdana sumnja da svedočimo aktima biološkog rata i bioterorizma.

DVA MOGUĆA ODGOVORA
Bez obzira na to kako je nastao, ponovimo to, COVID-19 već sada jeste biološko oružje, jer se upravo tako i koristi – kao oružje. Kako uočava hrvatski geopolitičar Zoran Meter, njegova dejstva su puno suptilnija i možda teško dokaziva, ali „s jednako razornim posljedicama i u smislu ljudskih žrtava i po države i njihova gospodarstva, finansijske i druge resurse“.

Kako se suprotstaviti ovom nevidljivom neprijatelju? Za sada se naziru samo dva moguća odgovora. „Čim je Peking identifikovao koronavirus kao biološki napad, pokrenut je `narodni rat` punom snagom države“, konstatuje brazilski novinar Pepe Eskobar. Ovaj „narodni rat“ (prema izrazu predsednika Sija Đinpinga), koji je Kina spremno povela i na koncu dobila, izazvao je na početku nevericu, čak i podsmeh, a potom tihi šok na Zapadu. Ovaj rat iziskivao je ogroman napor čitavog naroda, a preokret koji je nastupio bio je zaista zapanjujući. Konačno, sada se „oni koji beže od koronavirusa kreću ka novoj sigurnoj luci: Kini“, izveštava isti američki magazin, Volstrit džurnal: „Pre svega nekoliko nedelja, ljudi su napuštali Kinu kako bi izbegli potpuno novi koronavirus“. Kineska industrija sada obnavlja proizvodnju. Strane kompanije, poput kompanije Epl, ponovo otvoraju svoje prodavnice u Kini. „Pojedinci se zapućuju u Kinu zato što zamišljaju da je to najsigurnije mesto na svetu“.

Pripadnici kineske Narodnooslobodilačke vojske u Vuhanu, februar 2020.

Prvi mogući odgovor na nastupajuću pandemiju je „kineski“: „narodni rat“ ili, u terminima epidemiologa Igora Rudana, „ekstremno planski“; drugi je moguće nazvati „ekstremno liberalnim“. Ovaj drugi, liberalni, jeste pristup kojem su ogromnom većinom pribegle zapadne zemlje. To znači ne činiti ništa ozbiljno da se zaustavi epidemija, očekujući da se razvije „kolektivni imunitet“ (takozvani imunitet krda) u trenutku kad virusom bude pogođen dovoljno velik broj ljudi. U osnovi, on se svodi na to da se dopusti slobodno širenje virusa, pri čemu se testira što manji broj ljudi „kako bi se što više umanjio broj umrlih pripisivih koronavirusu, posebno među vrlo starim ljudima“ (I. Rudan). Ljudski gubici ovde se posmatraju isključivo u kontekstu ekonomije, ljudski život nema drugu vrednost: „Pristalo bi se, možda, na stopu umiranja do jedan posto među svim zaraženima, ali spasilo bi se ekonomiju i izbjeglo taj `naknadni val` umrlih. Jer, u ovom ekstremnom scenariju umirali bi pretežno stariji. To bi, s nekog radikalno neoliberalnog gledišta, čak i rasteretilo mirovinske fondove i zdravstveni sustav. Spašeni bi, pak, bili mnogi ljudi u najproduktivnijoj dobi za društvo, koji bi inače bili većinske žrtve recesije“.

Za ovakav pristup su se do sada jasno opredelile Sjedinjene Države, Britanija i Holandija, ali to još ne znači da se, ukoliko epidemija dobije katastrofične razmere, njihov odgovor neće promeniti. Uz mnogo veće gubitke, razume se. Ali cilj ovde i nije borba za svaki ljudski život, fokus je na ekonomiji.

NEŠTO NIJE U REDU
Liberalni odgovor ima svoje očigledne nedostatke i neke prednosti. On nije etički ni moralan i ubija društvenu solidarnost. Uostalom, ko može garantovati da će se `stopa umiranja` zadržati u predviđenim granicama? U slučaju Sjedinjenih Država, sve preko toga izazvalo bi masovnu paniku među stanovništvom i ozbiljno zaljuljalo ionako već prenapregnutu i prezaduženu ekonomiju, izazvajući teške socijalne potrese. Da li Tramp, pita se Rudan, trenutno okleva zato što čeka izveštaje s američkog tla koji bi potvrdili predviđanja o stopi smrtnosti? „Za njega je ovo kao šahovska partija s Kinom.“ Ali, Tramp je „naletio na nepredviđenu zapreku“, jer „s ovim sojem virusa u Italiji kao da nešto nije u redu“.

Ima li američka elita uopšte na raspolaganju neku drugu opciju? SAD nemaju zdravstveni sistem koji bi bio u stanju da se nosi s ovakvim situacijama. Amerika zapravo nema nikakav javni zdravstveni sistem, već, kako konstatuje kolumnista Njuzvika Robert Rajh, „samo privatni sistem dobiti za pojedince koji imaju dovoljno sreće da si to priušte i težak sistem socijalnog osiguranja za one koji imaju dovoljno posla da rade puno radno vreme“. Neke analize, međutim, ukazuju na slabu tačku ove koncepcije: samo u Britaniji moralo bi oboleti oko 40 miliona ljudi, umrlo bi oko 400.000, ali samo ukoliko predviđena stopa smrtnosti bude oko jedan odsto, a to je teško pretpostaviti. Stope smrtnosti su mnogo više. Kolaps zdravstvenog sistema je u tim uslovima zapravo neizbežan.

Da li je „liberalni pristup“ razlog zbog kojeg su, od samog početka krize, zapadni mediji i državnici uporno vodili antikinesku kampanju, umesto da se sami pripremaju na predstojeću i, po svemu sudeći, neizbežnu borbu sa pandemijom? Imali su dovoljno vremena za to, gotovo tri meseca, koje im je omogućila Kina. Da li je opasnost od virusa potcenjena, ili se očekivalo da će epidemija ostati „kineska stvar“, koja neće direktno pogoditi Zapad? Ako jesu, to je bilo veoma kratkovido i nepromišljeno. Virus ne priznaje državne granice, već ih preskače s lakoćom i deluje krajnje neselektivno. Kako konstatuje Britanac Alister Kruk: „Evropljani su (na krizu) reagovali na različite načine, ali, sa izuzetkom Italije, uglavnom su na prvo mesto stavili očuvanje BDP-a, čak i po cenu kolapsa svojih zdravstvenih sistema“.

Američki predsednik Tramp je za izbijanje krize optužio kineske vlasti, predstavljajući još do skora „kineski virus“ kao „lažnu vest“, nešto poput sezonskog gripa, koji će nestati sam od sebe. U međuvremenu, Evropa je postala novi centar pandemije, a Sjedinjenim Državama, kako se čini, tek predstoji da se suoče s najtežom zdravstvenom krizom u svojoj istoriji. I jedni i drugi izgledaju potpuno nespremni za to. Prema mišljenju Lukasa Getisberga iz Centra Žak Delor u Berlinu, „evro-grupa naprosto nije dorasla tom zadatku“.

Donald Tramp odgovara na novinarska pitanja nakon konferencije za medije o koronavirusu, Bela kuća, Vašington, 20. mart 2020. (Foto: Associated Press)

„Nijedan zdravstveni sistem u zemljama članicama EU,“, konstatuje i Suzana Grubješić, „osim možda nemački, nije spreman za ovakvu pandemiju“. Zdravstveni sistemi u Italiji i Španiji – a to će se bez sumnje uskoro desiti i u nekim drugim evropskim zemljama – već su se suočili s potpunim kolapsom. Sasvim nespremne za zdravstvenu krizu ovih razmera su i SAD, priznaje doktor Majkl Osterholm iz Centra za istraživanje zaraznih bolesti u Minesoti: „Ovo je zapravo zima koronavirusa, a mi smo tek u njenoj prvoj nedelji“.

Jedna od važnih posledica ovakve zapadne „strategije“ je i potpuni raspad društvene solidarnosti na Zapadu. Leonid Savin podvlači još jednu činjenicu: „Značajno je da Svetska zdravstvena organizacija i UN nisu bili u stanju da odgovore na epidemiju. Dakle, nešto nije u redu sa projektom svetske vlade i globalnog upravljanja. Suverene odluke izgledaju efikasnije, čak i kad se to iskustvo širi po celom svetu“. Države su naprosto prepuštene same sebi i moraju da reaguju same, tamo gde država još uvek postoji.

SVAKO UMIRE SAM ZA SEBE
Sve u svemu, kako zaključuje Pepe Eskobar, sada se nalazimo pred jedinstvenim izborom: „pred izborom između maltuzijanskog pravca – inspirisanog socijalnim darvinizmom – `koji predvodi osovina Džonson-Tramp-Bolsonaro` i, na drugoj strani, pravca koji se zalaže za rekvalifikaciju javnog zdravstva kao fundamentalnog oruđa, što oličavaju Kina, Južna Koreja i Italija. Ključne lekcije trebalo bi naučiti od Južne Koreje, Tajvana i Singapura.“

Dok broj novih slučajeva infekcije koronavirusom u Americi vrtoglavo raste i sve više izmiče kontroli, primećuje novinar Džo Peni za Intersept, SAD i zemlje širom sveta prijavljuju veliku nestašicu medicinske opreme, pre svega respiratora i setova za testove, neophodnih za borbu s pandemijom. SAD sada ne mogu nikome pomoći sve i da to žele. Međutim, predsednik Tramp nastavlja da optužuje Kinu kao glavnog krivca, „udvostručujući upotrebu rasističkog termina `kineski virus`“. To je deo geopolitičke igre i psihološko-propagandnog rata: „Svet će zasigurno platiti visoku cenu za to što je Kina uradila“. U stvarnosti je naravno drugačije, ili suprotno od toga. SAD su do sad učinile veoma malo i da zaštite same sebe. Zbog svega toga, one gube ostatke svog prestiža na međunarodnom planu. Trenutnu situaciju Džo Peni sumira na sledeći način: „Sada, kada se čini da se situacija u Kini stabilizovala, ova zemlja se postavlja na čelo globalnog odgovora na COVID-19, zauzimajući jedinstvenu lidersku poziciju koja može izmeniti globalne odnose moći, uprkos najvećem šoku po njenu industrijsku proizvodnju i ekonomiju u novijoj istoriji i načinu njenog pokrivanja u Vuhanu na početku krize“.

Kao i mnogi drugi zapadni mediji, isti novinar citira i reči presednika Srbije Aleksandra Vučića (koje su imale poseban odjek u Kini): „Jedina zemlja koja nam može pomoći je Kina. Ostalima mnogo hvala (ni za šta)“. Kineska pomoć ubrzo je počela da pristiže, gotovo u isto vreme dok je predsednica Evropske komisije Ursula fon den Lajen saopštavala da Srbija ne može da uveze nikakvu medicinsku robu iz evropskih zemalja (EU). Nije to bilo dopušteno ni Italiji. Ukratko: evropska solidarnost više ne postoji ni na papiru. To je, dakle, „bajka“. Kako zaključuje Andrej Ivanovski u komentaru za agenciju Sputnjik: „Stihovi himne EU `Zagrlite se, milioni!` danas zvuče kao ruganje, a „čitava konstrukcija EU sa svojim skupim birokratskim ustanovama i `zajedničkim vrednostima` nije položila ispit zvani virus korona“.

Preskupa birokratska struktura se preko noći raspala na međusobno posvađane delove: na manje i veće kneževine, sa naoružanim stražarima na granicama. „Svako se ograđuje od svakog. I svako umire sam za sebe“. A na sličan način se raspala i „transatlantska zajednica“ sa njenim „humanitarnim vrednostima“, u ime kojih je pokretala vojne intervencije. U vreme kada je u Italiji pod pritiskom pandemije kolabirao zdravstveni sistem, ostavljajući milione ljudi bez zdravstvene zaštite, SAD su u Evropu slale desetine hiljada vojnika, navodno u cilju „odbrane od ruskog neprijatelja“, zabranjujući pri tom Evropljanima ulazak u Ameriku i propuštajući da Italiji pošalju makar i simboličnu medicinsku pomoć za kojom je ova zemlja vapila.

SUPERIORNOST AUTORITARNOSTI
Sada se najzad, kako uočava Sergej Mardan, ispostavlja da je „epidemija koronavirusa idealni marker koji pokazuje stanje ekonomskog i političkog organizma raznih zemalja“. Na pošast države reaguju kako mogu, i ukoliko uopšte mogu, neke su već zapale u stanje paralize. I već sada je jasno da je „Kineska komunistička partija celom svetu pokazala za mnoge neverovatni nivo mobilizacione spremnosti i sposobnosti. Takav da niko više ne sumnja da je Kina nova supersila“. Zemlje Evropske unije, poput Italije – jedne od deset najrazvijenijih zemalja sveta – doživele su kolaps i bile prinuđene da zatraže pomoć od Kine. Kineska pomoć obećana je i samim Sjedinjenim Državama. Ukratko: „Pokazuje se da je zapadni model demokratije, čiji primat već 40 godina ne osporava niko osim Kine, ponovo doveden u pitanje“. Sve se, u stvari, već promenilo, samo što to „možda još naprosto niste primetili“.

Ulice Njujorka u vreme trajanja epidemije virusa COVID-19

Da se „sve promenilo“, i to „neočekivano i preko noći“, svedoči i Hal Brends u liberalnom Blumbergu, koji je primoran da prizna sopstvene greške. Ovaj autor poredi današnju krizu sa finansijskim kolapsom iz 2008. – kolapsom koji nije predstavljao „samo ekonomski, već i strateški šok za američku moć“. Paralele sa današnjom krizom su očigledne i više nego alarmantne: „Pre nekoliko nedelja napisao sam da je Peking zbog konfuzije svog prvobitnog odgovora pokazivao da Komunistička partija Kine više nije podobna za globalno vođstvo. Ali kako je kriza napredovala, postajalo je sve verovatnije da će SAD možda pretrpeti još veću štetu u svom međunarodnom položaju i prestižu“. Ono što međunarodni analitičari danas vide, dodaje Brends, jeste da zemlja, koja je za sebe tvrdila da predvodi svet, sada „pokazuje izrazito loše rezultate u suočavanju s najvećom krizom ovog veka“. „Pretrpeti štetu u međunarodnom položaju“, baš kao i „loši rezultati“ sile koja predvodi svet, samo su eufemizmi ovog liberalnog autora; u stvarnosti sve je mnogo crnje.

Još i gore od toga: „saga o koronavirusu“ pokreće novi krug rasprava o prednostima liberalne demokratije i takozvane autoritarnosti. A to je posebno bolno za civilizaciju ili silu koja se do sada smatrala superiornom u svakom pogledu i nastojala da „ostatku sveta“ nametne svoje modele. Da li je sada mit o civilizacijskoj superiornosti Zapada konačno propao? „Vodeća svetska demokratija“ još nije ponudila nikakav praktičan odgovor, ona se zapravo jedino grčevito trudi da spasi svoja uzdrmana finansijska tržišta i očuva finansijsku stabilnost, dok za to vreme takozvani autoritarni režimi demonstriraju svoju efikasnost. (Ova dihotomija, podela na „diktature“ i „demokratije“ je naravno potpuno lažna. Niti je „vodeća svetska demokratija“ zaista demokratska, niti su takozvani autoritarni režimi „zemlje u zatvoru“.) Svejedno, dodaje Brends, „novi događaji sve više unapređuju ovaj narativ“. I dok se Amerika „još bori da omogući testiranje svojim građanima“ i stvori odgovarajuće zalihe osnovnih sredstava zdravstvene zaštite (poput maski), kineska vlada i ugledne kineske firme već isporučuju ta sredstva zapadnim zemljama – ne samo Italiji, već i samim Sjedinjenim Državama.

KO OTVARA VRATA UBICI?
Koronavirus, naravno, nema državljanstvo, nacionalnost ni ideologiju, ali ima svoju surovu geopolitiku – geopolitiku pandemije. Do sada je virus, kako piše italijanski mislilac Dijego Fuzaro, pokazivao „specifično proatlantsko lukavstvo“ bacajući kineski svet na kolena. Da li će tako biti i ubuduće? Nema razloga da se u to veruje. „Bogovi kuge“ uništavaju sve, bez razlike i diskriminacije. Zašto se liberalni režimi u suočavanju s krizom pokazuju krajnje nespremnim iako su imali dovoljno vremena da se pripreme za nju, i zašto kasne s merama koje su, poučeni primerima Kine ili Južne Koreje, već morali da sprovode? Odnosno: „Zašto Zapad pada na testu koji je Kina već položila?“

Ako Zapad ne pronađe odgovor na krizu, njegova hegemonija će nestati, a njegova premoć će se istopiti, kao što danas nestaju i tope se milijarde i milijarde dolara za berzama i svetskim finansijskim tržištima. Vremena za to nema mnogo, ili ga nema uopšte. Radi se, u najboljem slučaju, o nedeljama. Rok je u stvari: juče. Nije li odgovor na to pitanje već sada očigledan? Zapadna liberalna društva su društva bez ikakve unutrašnje kohezije. „Pored razlike u mentalitetu naroda, svetu su se otkrili aspekti kao što su solidarnost, spremnost za pomoć i (ili) njihovo odsustvo“ (L. Savin). Isti oni aspekti, uostalom, koji su se u istoriji pokazali presudnim tokom kriznih situacija i vojnih sukoba. Stoga poređenje pretnje od virusa sa ratnim stanjem („biološki rat“) nije slučajno, jer su se i ranije u prošlosti „borbe protiv raznih epidemija i pošasti nazivale ratom“.

Kako, doduše sa zakašnjenjem, uviđa bivši portugalski ministar za evropske poslove Bruno Makaeš, zapadne liberalne demokratije pate od teškog ideološkog slepila, da ne kažemo zatucanosti: „Mislili smo da su kineske političke vrednosti uzrok problema, i da će nas naše vrednosti zaštititi od virusa. To je bio ideološki pristup. Moramo da koristimo tehnologiju i političku moć, a ne samo da verujemo da će sve biti u redu zato što mi imamo `prave vrednosti`.“

Stariji čovek sa maskom na licu na praznoj ulici u Veneciji

Ideološka zaslepljenost i vera u svemoć zapadnih liberalnih modela ova društva ne čini jačim nego slabijim. Nijedan problem se ne rešava sam od sebe, i ne rešavaju ga „vrednosti“, već ljudi. Ne postoji društveni model koji je imun na probleme, ali neoliberalni model je sklon tome da ih sam stvara. U najmanju ruku, piše Aleksandar Dugin, „liberalizam je učinio da se virus u svakom pogledu lakše širi“. Liberalizam mu pogoduje, ili: „liberalizam je virus“; da bi se društvo zaštitilo, treba činiti sve suprotno od toga. To je „zakon“ na koji je ukazao pisac Ernst Jinger: „Tamo gde liberalizam dostigne svoje krajnje granice, otvara vrata ubicama“.

Za suočavanje sa pošasti kao što je epidemija neophodna je snažna država, sposobna da mobiliše stanovništvo, da ojača njegovu solidarnost i učvrsti njegovu unutrašnju koheziju – pogotovu je tako u vremenima krize. A neoliberalni model je sve do sada decenijama sistematski razarao i jedno i drugo: i državu i društvenu solidarnost, glorifikujući najgoru ljudsku sebičnost, pohlepu i najcrnji egoizam.

 

Više o virusu COVID-19 pročitajte OVDE

 

Boris Nad je pisac, publicista, saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018)

 

Izvor Novi Standard