Да ли је коронавирус производ биолошког рата?

За сада нема доказа да је вирус лабораторијски производ, али је сасвим јасно да се он од самог почетка користи као оружје у хибридном рату великих сила

Последњих недеља, догађаји у свету измакли су свакој контроли, а ситуација на свим континентима све више подсећа на ратну. Државе, оне које су то у стању, тако се и понашају, и прелазе на режим ванредног стања. С каквим противником се оне боре? То је тешко рећи. Међународна солидарност је потпуно изостала. Државе се боре свака за себе, не знајући тачно с ким, онако како могу и онолико колико им то дозвољавају њихове, нужно ограничене могућности и ресурси. Тачније, солидарност је изостала на Западу. Кина предлаже другачији приступ глобалној кризи и већ га реализује у пракси, пружајући помоћ свима који је затраже, укључујући и саме Сједињене Државе.

Можда је коронавирус „природан“ попут цунамија или земљотреса и можда је до мутације заиста дошло спонтано, што је омогућило вирусу да напусти своје природне резервоаре и постане контагиозан за људе, изазивајући пандемију. Али то је мање важно питање у овом тренутку. Расправе о томе ће се водити после. Ако је вирус производ неке групе људи, они заслужују посебну казну и трајно изопштење из људске заједнице. За сада је кључна чињеница да је вирус од самог почетка кризе постао биолошко оружје које се беспоштедно користи у хибридном рату великих сила. Сасвим прецизно, епидемија се најпре обрушила на Кину, потом Иран, па Италију (и Европу), све одреда важне тачке на „Новом путу свиле“, којима САД нису нимало наклоњене. После тога, све се отргло контроли и постало непредвидљиво. И овај вирус већ радикално мења геополитичке односе у свету. Заправо, „стање на шаховској табли мења се великом брзином“.

Дејства у том рату прате пропагандне и психолошке операције у широком распону. Лавину међусобних оптужби покренуле су САД, оптужујући Кину за погрешан приступ епидемији и за „драконске мере“ против сопственог становништва: Кина је у западној штампи проглашена за „земљу у затвору“. „Кина је“, писао је почетком фебруара Волстрит џурнал, у нескривено расистичком маниру, „прави азијски болесник“. (И не само Волстрит џурнал, читава западна кампања против Кине била је и остала отворено расистичка и заснивала се на најцрњим расистичким стереотипима.) Кључ за успех у хибридном рату је пољуљати поверење у руководство земље и у сврсисходност мера које предузима, повећати дезоријентацију становништва и произвести тотални хаос у земљи која се напада.

„У контексту хибридног ратовања“, примећује руски геополитичар Леонид Савин, „коронавирус постао је повезан са стратегијом која има за циљ поткопавање економског раста и Кине и других земаља“. И то је очигледно. С друге стране, „представници иранских и кинеских власти саопштили су да коронавирус није ништа друго до биолошко оружје створено у америчким војним лабораторијама. Амерички медији пожурили су да оптуже ауторе ових изјава за ширење теорија завере“.

Докази за то, да је вирус створен у америчким лабораторијама, за сада изостају, остаје само дубока и оправдана сумња да сведочимо актима биолошког рата и биотероризма.

ДВА МОГУЋА ОДГОВОРА
Без обзира на то како је настао, поновимо то, COVID-19 већ сада јесте биолошко оружје, јер се управо тако и користи – као оружје. Како уочава хрватски геополитичар Зоран Метер, његова дејства су пуно суптилнија и можда тешко доказива, али „с једнако разорним посљедицама и у смислу људских жртава и по државе и њихова господарства, финансијске и друге ресурсе“.

Како се супротставити овом невидљивом непријатељу? За сада се назиру само два могућа одговора. „Чим је Пекинг идентификовао коронавирус као биолошки напад, покренут је `народни рат` пуном снагом државе“, констатује бразилски новинар Пепе Ескобар. Овај „народни рат“ (према изразу председника Сија Ђинпинга), који је Кина спремно повела и на концу добила, изазвао је на почетку неверицу, чак и подсмех, а потом тихи шок на Западу. Овај рат изискивао је огроман напор читавог народа, а преокрет који је наступио био је заиста запањујући. Коначно, сада се „они који беже од коронавируса крећу ка новој сигурној луци: Кини“, извештава исти амерички магазин, Волстрит џурнал: „Пре свега неколико недеља, људи су напуштали Кину како би избегли потпуно нови коронавирус“. Кинеска индустрија сада обнавља производњу. Стране компаније, попут компаније Епл, поново отворају своје продавнице у Кини. „Појединци се запућују у Кину зато што замишљају да је то најсигурније место на свету“.

Припадници кинеске Народноослободилачке војске у Вухану, фебруар 2020.

Први могући одговор на наступајућу пандемију је „кинески“: „народни рат“ или, у терминима епидемиолога Игора Рудана, „екстремно плански“; други је могуће назвати „екстремно либералним“. Овај други, либерални, јесте приступ којем су огромном већином прибегле западне земље. То значи не чинити ништа озбиљно да се заустави епидемија, очекујући да се развије „колективни имунитет“ (такозвани имунитет крда) у тренутку кад вирусом буде погођен довољно велик број људи. У основи, он се своди на то да се допусти слободно ширење вируса, при чему се тестира што мањи број људи „како би се што више умањио број умрлих приписивих коронавирусу, посебно међу врло старим људима“ (И. Рудан). Људски губици овде се посматрају искључиво у контексту економије, људски живот нема другу вредност: „Пристало би се, можда, на стопу умирања до један посто међу свим зараженима, али спасило би се економију и избјегло тај `накнадни вал` умрлих. Јер, у овом екстремном сценарију умирали би претежно старији. То би, с неког радикално неолибералног гледишта, чак и растеретило мировинске фондове и здравствени сустав. Спашени би, пак, били многи људи у најпродуктивнијој доби за друштво, који би иначе били већинске жртве рецесије“.

За овакав приступ су се до сада јасно определиле Сједињене Државе, Британија и Холандија, али то још не значи да се, уколико епидемија добије катастрофичне размере, њихов одговор неће променити. Уз много веће губитке, разуме се. Али циљ овде и није борба за сваки људски живот, фокус је на економији.

НЕШТО НИЈЕ У РЕДУ
Либерални одговор има своје очигледне недостатке и неке предности. Он није етички ни моралан и убија друштвену солидарност. Уосталом, ко може гарантовати да ће се `стопа умирања` задржати у предвиђеним границама? У случају Сједињених Држава, све преко тога изазвало би масовну панику међу становништвом и озбиљно заљуљало ионако већ пренапрегнуту и презадужену економију, изазвајући тешке социјалне потресе. Да ли Трамп, пита се Рудан, тренутно оклева зато што чека извештаје с америчког тла који би потврдили предвиђања о стопи смртности? „За њега је ово као шаховска партија с Кином.“ Али, Трамп је „налетио на непредвиђену запреку“, јер „с овим сојем вируса у Италији као да нешто није у реду“.

Има ли америчка елита уопште на располагању неку другу опцију? САД немају здравствени систем који би био у стању да се носи с оваквим ситуацијама. Америка заправо нема никакав јавни здравствени систем, већ, како констатује колумниста Њузвика Роберт Рајх, „само приватни систем добити за појединце који имају довољно среће да си то приуште и тежак систем социјалног осигурања за оне који имају довољно посла да раде пуно радно време“. Неке анализе, међутим, указују на слабу тачку ове концепције: само у Британији морало би оболети око 40 милиона људи, умрло би око 400.000, али само уколико предвиђена стопа смртности буде око један одсто, а то је тешко претпоставити. Стопе смртности су много више. Колапс здравственог система је у тим условима заправо неизбежан.

Да ли је „либерални приступ“ разлог због којег су, од самог почетка кризе, западни медији и државници упорно водили антикинеску кампању, уместо да се сами припремају на предстојећу и, по свему судећи, неизбежну борбу са пандемијом? Имали су довољно времена за то, готово три месеца, које им је омогућила Кина. Да ли је опасност од вируса потцењена, или се очекивало да ће епидемија остати „кинеска ствар“, која неће директно погодити Запад? Ако јесу, то је било веома кратковидо и непромишљено. Вирус не признаје државне границе, већ их прескаче с лакоћом и делује крајње неселективно. Како констатује Британац Алистер Крук: „Европљани су (на кризу) реаговали на различите начине, али, са изузетком Италије, углавном су на прво место ставили очување БДП-а, чак и по цену колапса својих здравствених система“.

Амерички председник Трамп је за избијање кризе оптужио кинеске власти, представљајући још до скора „кинески вирус“ као „лажну вест“, нешто попут сезонског грипа, који ће нестати сам од себе. У међувремену, Европа је постала нови центар пандемије, а Сједињеним Државама, како се чини, тек предстоји да се суоче с најтежом здравственом кризом у својој историји. И једни и други изгледају потпуно неспремни за то. Према мишљењу Лукаса Гетисберга из Центра Жак Делор у Берлину, „евро-група напросто није дорасла том задатку“.

Доналд Трамп одговара на новинарска питања након конференције за медије о коронавирусу, Бела кућа, Вашингтон, 20. март 2020. (Фото: Associated Press)

„Ниједан здравствени систем у земљама чланицама ЕУ,“, констатује и Сузана Грубјешић, „осим можда немачки, није спреман за овакву пандемију“. Здравствени системи у Италији и Шпанији – а то ће се без сумње ускоро десити и у неким другим европским земљама – већ су се суочили с потпуним колапсом. Сасвим неспремне за здравствену кризу ових размера су и САД, признаје доктор Мајкл Остерхолм из Центра за истраживање заразних болести у Минесоти: „Ово је заправо зима коронавируса, а ми смо тек у њеној првој недељи“.

Једна од важних последица овакве западне „стратегије“ је и потпуни распад друштвене солидарности на Западу. Леонид Савин подвлачи још једну чињеницу: „Значајно је да Светска здравствена организација и УН нису били у стању да одговоре на епидемију. Дакле, нешто није у реду са пројектом светске владе и глобалног управљања. Суверене одлуке изгледају ефикасније, чак и кад се то искуство шири по целом свету“. Државе су напросто препуштене саме себи и морају да реагују саме, тамо где држава још увек постоји.

СВАКО УМИРЕ САМ ЗА СЕБЕ
Све у свему, како закључује Пепе Ескобар, сада се налазимо пред јединственим избором: „пред избором између малтузијанског правца – инспирисаног социјалним дарвинизмом – `који предводи осовина Џонсон-Трамп-Болсонаро` и, на другој страни, правца који се залаже за реквалификацију јавног здравства као фундаменталног оруђа, што оличавају Кина, Јужна Кореја и Италија. Кључне лекције требало би научити од Јужне Кореје, Тајвана и Сингапура.“

Док број нових случајева инфекције коронавирусом у Америци вртоглаво расте и све више измиче контроли, примећује новинар Џо Пени за Интерсепт, САД и земље широм света пријављују велику несташицу медицинске опреме, пре свега респиратора и сетова за тестове, неопходних за борбу с пандемијом. САД сада не могу никоме помоћи све и да то желе. Међутим, председник Трамп наставља да оптужује Кину као главног кривца, „удвостручујући употребу расистичког термина `кинески вирус`“. То је део геополитичке игре и психолошко-пропагандног рата: „Свет ће засигурно платити високу цену за то што је Кина урадила“. У стварности је наравно другачије, или супротно од тога. САД су до сад учиниле веома мало и да заштите саме себе. Због свега тога, оне губе остатке свог престижа на међународном плану. Тренутну ситуацију Џо Пени сумира на следећи начин: „Сада, када се чини да се ситуација у Кини стабилизовала, ова земља се поставља на чело глобалног одговора на COVID-19, заузимајући јединствену лидерску позицију која може изменити глобалне односе моћи, упркос највећем шоку по њену индустријску производњу и економију у новијој историји и начину њеног покривања у Вухану на почетку кризе“.

Као и многи други западни медији, исти новинар цитира и речи преседника Србије Александра Вучића (које су имале посебан одјек у Кини): „Једина земља која нам може помоћи је Кина. Осталима много хвала (ни за шта)“. Кинеска помоћ убрзо је почела да пристиже, готово у исто време док је председница Европске комисије Урсула фон ден Лајен саопштавала да Србија не може да увезе никакву медицинску робу из европских земаља (ЕУ). Није то било допуштено ни Италији. Укратко: европска солидарност више не постоји ни на папиру. То је, дакле, „бајка“. Како закључује Андреј Ивановски у коментару за агенцију Спутњик: „Стихови химне ЕУ `Загрлите се, милиони!` данас звуче као ругање, а „читава конструкција ЕУ са својим скупим бирократским установама и `заједничким вредностима` није положила испит звани вирус корона“.

Прескупа бирократска структура се преко ноћи распала на међусобно посвађане делове: на мање и веће кнежевине, са наоружаним стражарима на границама. „Свако се ограђује од сваког. И свако умире сам за себе“. А на сличан начин се распала и „трансатлантска заједница“ са њеним „хуманитарним вредностима“, у име којих је покретала војне интервенције. У време када је у Италији под притиском пандемије колабирао здравствени систем, остављајући милионе људи без здравствене заштите, САД су у Европу слале десетине хиљада војника, наводно у циљу „одбране од руског непријатеља“, забрањујући при том Европљанима улазак у Америку и пропуштајући да Италији пошаљу макар и симболичну медицинску помоћ за којом је ова земља вапила.

СУПЕРИОРНОСТ АУТОРИТАРНОСТИ
Сада се најзад, како уочава Сергеј Мардан, испоставља да је „епидемија коронавируса идеални маркер који показује стање економског и политичког организма разних земаља“. На пошаст државе реагују како могу, и уколико уопште могу, неке су већ запале у стање парализе. И већ сада је јасно да је „Кинеска комунистичка партија целом свету показала за многе невероватни ниво мобилизационе спремности и способности. Такав да нико више не сумња да је Кина нова суперсила“. Земље Европске уније, попут Италије – једне од десет најразвијенијих земаља света – доживеле су колапс и биле принуђене да затраже помоћ од Кине. Кинеска помоћ обећана је и самим Сједињеним Државама. Укратко: „Показује се да је западни модел демократије, чији примат већ 40 година не оспорава нико осим Кине, поново доведен у питање“. Све се, у ствари, већ променило, само што то „можда још напросто нисте приметили“.

Улице Њујорка у време трајања епидемије вируса COVID-19

Да се „све променило“, и то „неочекивано и преко ноћи“, сведочи и Хал Брендс у либералном Блумбергу, који је приморан да призна сопствене грешке. Овај аутор пореди данашњу кризу са финансијским колапсом из 2008. – колапсом који није представљао „само економски, већ и стратешки шок за америчку моћ“. Паралеле са данашњом кризом су очигледне и више него алармантне: „Пре неколико недеља написао сам да је Пекинг због конфузије свог првобитног одговора показивао да Комунистичка партија Кине више није подобна за глобално вођство. Али како је криза напредовала, постајало је све вероватније да ће САД можда претрпети још већу штету у свом међународном положају и престижу“. Оно што међународни аналитичари данас виде, додаје Брендс, јесте да земља, која је за себе тврдила да предводи свет, сада „показује изразито лоше резултате у суочавању с највећом кризом овог века“. „Претрпети штету у међународном положају“, баш као и „лоши резултати“ силе која предводи свет, само су еуфемизми овог либералног аутора; у стварности све је много црње.

Још и горе од тога: „сага о коронавирусу“ покреће нови круг расправа о предностима либералне демократије и такозване ауторитарности. А то је посебно болно за цивилизацију или силу која се до сада сматрала супериорном у сваком погледу и настојала да „остатку света“ наметне своје моделе. Да ли је сада мит о цивилизацијској супериорности Запада коначно пропао? „Водећа светска демократија“ још није понудила никакав практичан одговор, она се заправо једино грчевито труди да спаси своја уздрмана финансијска тржишта и очува финансијску стабилност, док за то време такозвани ауторитарни режими демонстрирају своју ефикасност. (Ова дихотомија, подела на „диктатуре“ и „демократије“ је наравно потпуно лажна. Нити је „водећа светска демократија“ заиста демократска, нити су такозвани ауторитарни режими „земље у затвору“.) Свеједно, додаје Брендс, „нови догађаји све више унапређују овај наратив“. И док се Америка „још бори да омогући тестирање својим грађанима“ и створи одговарајуће залихе основних средстава здравствене заштите (попут маски), кинеска влада и угледне кинеске фирме већ испоручују та средства западним земљама – не само Италији, већ и самим Сједињеним Државама.

КО ОТВАРА ВРАТА УБИЦИ?
Коронавирус, наравно, нема држављанство, националност ни идеологију, али има своју сурову геополитику – геополитику пандемије. До сада је вирус, како пише италијански мислилац Дијего Фузаро, показивао „специфично проатлантско лукавство“ бацајући кинески свет на колена. Да ли ће тако бити и убудуће? Нема разлога да се у то верује. „Богови куге“ уништавају све, без разлике и дискриминације. Зашто се либерални режими у суочавању с кризом показују крајње неспремним иако су имали довољно времена да се припреме за њу, и зашто касне с мерама које су, поучени примерима Кине или Јужне Кореје, већ морали да спроводе? Односно: „Зашто Запад пада на тесту који је Кина већ положила?“

Ако Запад не пронађе одговор на кризу, његова хегемонија ће нестати, а његова премоћ ће се истопити, као што данас нестају и топе се милијарде и милијарде долара за берзама и светским финансијским тржиштима. Времена за то нема много, или га нема уопште. Ради се, у најбољем случају, о недељама. Рок је у ствари: јуче. Није ли одговор на то питање већ сада очигледан? Западна либерална друштва су друштва без икакве унутрашње кохезије. „Поред разлике у менталитету народа, свету су се открили аспекти као што су солидарност, спремност за помоћ и (или) њихово одсуство“ (Л. Савин). Исти они аспекти, уосталом, који су се у историји показали пресудним током кризних ситуација и војних сукоба. Стога поређење претње од вируса са ратним стањем („биолошки рат“) није случајно, јер су се и раније у прошлости „борбе против разних епидемија и пошасти називале ратом“.

Како, додуше са закашњењем, увиђа бивши португалски министар за европске послове Бруно Макаеш, западне либералне демократије пате од тешког идеолошког слепила, да не кажемо затуцаности: „Мислили смо да су кинеске политичке вредности узрок проблема, и да ће нас наше вредности заштитити од вируса. То је био идеолошки приступ. Морамо да користимо технологију и политичку моћ, а не само да верујемо да ће све бити у реду зато што ми имамо `праве вредности`.“

Старији човек са маском на лицу на празној улици у Венецији

Идеолошка заслепљеност и вера у свемоћ западних либералних модела ова друштва не чини јачим него слабијим. Ниједан проблем се не решава сам од себе, и не решавају га „вредности“, већ људи. Не постоји друштвени модел који је имун на проблеме, али неолиберални модел је склон томе да их сам ствара. У најмању руку, пише Александар Дугин, „либерализам је учинио да се вирус у сваком погледу лакше шири“. Либерализам му погодује, или: „либерализам је вирус“; да би се друштво заштитило, треба чинити све супротно од тога. То је „закон“ на који је указао писац Ернст Јингер: „Тамо где либерализам достигне своје крајње границе, отвара врата убицама“.

За суочавање са пошасти као што је епидемија неопходна је снажна држава, способна да мобилише становништво, да ојача његову солидарност и учврсти његову унутрашњу кохезију – поготову је тако у временима кризе. А неолиберални модел је све до сада деценијама систематски разарао и једно и друго: и државу и друштвену солидарност, глорификујући најгору људску себичност, похлепу и најцрњи егоизам.

 

Више о вирусу COVID-19 прочитајте ОВДЕ

 

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018)

 

Извор Нови Стандард