Павић: ММФ не дозвољава БиХ да спасе своју привреду

Осим већ пословичне неолибералне бездушности, овде је реч о још нечему. Неопходно је одржати пројекат „суверене БиХ“ по сваку цену

„Црни лабуд“ звани коронавирус надлеће земаљску куглу. Читаве земље се затварају у карантине, пуцају берзе, пљуште отпуштања са посла, гомилају се залихе, купује оружје, избијају туче у редовима испред самопослуга. Већ сада се може закључити да је ово највећа глобална криза 21. века, већа од финансијске кризе 2007-2008. године.

И, мада јој се још увек не види крај, владе широм света већ сада најављују велике финансијске инјекције посрнулим привредама, спасавање предузећа чије је пословање стало, покривање плата привремено отпуштеним радницима, директно финансирање обнове или повећања домаће производње кључних производа, чак и фактичко подржављење до јуче моћних приватних корпорација кроз директну куповину њихових вредносних папира.

Јасно је, кад загусти – сви се окрећу држави, а држава више не брине о ”инфлаторним” последицама, кршењу ”финансијске дисциплине” или ”изненађености и увређености” разних неолибералних гуруа, већ јој је првенствени циљ спасавање оног што се спасти може, док не буде касно. Да будемо живи и здрави, а после ћемо се већ снаћи. Тако је увек било резоновање и биће у иоле нормалним државама и друштвима. Али, не и у Босни и Херцеговини. Бар ако се пита ММФ.

У време када се милијардер и убеђени капиталиста Доналд Трамп спремао да потпише закон који ће обезбедити директну помоћ америчким грађанима и фирмама погођеним изненадном економском кризом и најављивао још већу помоћ, укључујући и непосредне новчане исплате обичним грађанима, а пре чега је амерички ФЕД већ најавио убризгавање хиљаду и по милијарди долара у америчка тржишта новца – ММФ је грађанима БиХ подвикнуо да се ни мрвици сличног не смеју надати.

Захтеви привредника, послодаваца и представника власти да Централна банка БиХ поступи слично како поступају централне банке нормални(ји)х држава и убризга додатну ликвидност у закочену привреду – одбијени су: ”Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик у неколико наврата тражио је помоћ Централне банке и у овако тешким временима требала би се укључити да помогне привреди. „Тражили смо да се са 10 на пет одсто смањи резерва да би се ослободио дио средстава за привреду, али нема за то расположења,” изјавила је министар финансија Републике Српске Зора Видовић после састанка са представницима банке 18. марта.

Одмах затим се огласио и ММФ, преко канцеларије свог резидентног представника у БиХ, саопштивши да би ”сваки покушај да се девизне резерве Централне банке БиХ користе у фискалне сврхе нарушио валутни одбор, а представљао би и пријетњу по финансијску стабилност и ризик за настанак значајних инфлаторних кретања”, и да ”овакви покушаји подривају сидро макроекономске стабилности, те додају да их треба избјегавати у било које вријеме, поготово у кризним ситуацијама”. У преводу – good luck! Другима је дозвољено да се спасавају, али не и вама. ”Макроекономска стабилност” је Бог – а народ нека види шта ће. Нису ваљда банке и новац ту због народа, већ обрнуто.

Наравно, осим већ пословичне неолибералне бездушности – јер су симпатије и великодушност неолибералног поретка заснованог на тзв. вашингтонском консензусу резервисане искључиво за предаторске банке, финансијско-берзанске шпекуланте и политичке ”елите” које су купили – овде је реч о још нечему. Неопходно је одржати пројекат ”суверене БиХ” – све са Високим представником и странцима у Уставном суду – по сваку цену, до последњег грађанина тог несрећног протектората, ако треба.

Таман посла да домороци одлучују о томе како користити ”свој” новац – који је ионако углавном ”паркиран” у западним банкама (а и њима је ових дана зафалило, и тек ће). А поготово је неприхватљиво да тај новац буде уложен у неко озбиљније покретање сопствене производње, некакав прави развојни фонд. Сутра би и други могли добити сличне идеје – што би се онда негативно одразило на западне трговинске билансе, чија добробит треба да представља врховни смисао и сврху живота свих становника земаљске кугле. Чак и у доба короне.

Па и ако на хиљаде људи буде страдало не од вируса него од немаштине која ће га пратити и следити, по речима Мадлен Олбрајт изговорене поводом пола милиона ирачке деце која су умрла због америчких санкција: ”То је цена која се мора(ла) платити”. Сад је само питање ко је спреман да прихвати тихо умирање државе и народа зарад ”макроекономске стабилности”.

Коронавирус је већ сад толико уздрмао садашњи светски поредак да повратка на старо више неће, а и не сме бити. Идеологија безусловног слободног кретања људи, робе, услуга и капитала – која је заправо била у служби искључиво међународних корпорација и моћних војно-индустријских комплекса који их подупиру и крче им пут – доживљава банкрот. И у финансијском и у моралном смислу.

Глобалистички снови о наметању света без граница у ком би сви осим ”златне милијарде” на крају постали раскорењени ”мигранти”, перманентни номади у очајничкој потрази за ”бољим животом” – више никад неће моћи да се успешно продају наивном медијском конзументу у ”хуманитарном” паковању са машницом бљутаве сентименталности.

Јер, ако корона тако лако прелази границе, шта ли ће бити кад се појаве још опасније болести? А у освит пандемије, Ердоган је ионако већ оголио праву сврху мигрантских милиона који би да нагрну у Европу – у толикој мери да је чак и (нео)либерална бриселска бирократија морала да бар јавно стане уз принцип заштите граница и стане уз напаћену Грчку. Да видимо тог мајчиног сина који ће некажњено, после Ердоганове мигрантске бомбе и короне, да и даље самоуверено заговара безрезервну отвореност према мигрантима становништву које је било приморано да усвоји, можда и на дуже време, ”социјалну дистанцу” према сопственим сународницима и комшијама.

Пример Кине и њене успешне борбе против вируса је показао да се ствари од виталног значаја не могу и не смеју ”препустити тржишту”, а још мање политички коректним либералним полу-интелигентима, попут оних у Италији који су, да би демонстрирали да ”нису расисти”, почетком фебруара лансирали кампању ”загрлите Кинеза” док се епидемија у Кини још увек захуктавала.

Већ други пут у овом веку, дојучерашњи надмени ”капиталисти” кукају за помоћ – а кога другог? – државе. Укључујући и амерички Боинг, чији су директори претходних година вештачки надувавали цену акција компаније тако што су их поново куповали а затим себи додељивали баснословне бонусе за ”успешно пословање”, које се огледало управо у тој надуваној берзанској цени, док се компанија све више задуживала и, у исто време, закидала на квалитету сопствених производа, што је коштало живота 346 путника који су летели Боингом 737 MAX током 2019. године.

Одговор западних политичко-финансијских ”елита” на кризу 2008. године је било спасавање банака и осигуравајућих друштава који су, својим шпекулацијама и глађу за профитом по сваку цену, били главни виновници кризе. Губици су социјализовани, а добит, наравно, остала приватизована. Овог пута, јавност то неће прогутати. Зато је Трамп и поступио и поступаће на горе-описан, ”популистички” начин. Уосталом, ако тзв. обични човек буде остао потпуно без новца, како ће моћи да купује било шта?

Ако се ствари радикално погоршају, а све иде у том правцу, тешко да ће Република Српска пристати да и даље буде талац аутистичне бездушности ММФ-а и његових фактичких службеника у Централној банци БиХ. Бакир Изетбеговић ће највероватније, попут свог оца, бити спреман да жртвује не само мир него и становништво само да би, макар и на апаратима, очувао сан о ”сувереној Босни”. Да ли ће и народ који живи у Федерацији бити спреман на тако нешто, то нека буде његова ствар.

Али се може предвидети да Република Српска неће хтети да остане везана за мртваца по цену пропасти, и да ће, ако се нешто не промени, кренути да поступа као и остале државе које се брину о сопственом становништву. Можда ће почети да издаје ваучере, можда сопствену криптовалуту, можда ће поново почети да користи динар. Разне опције су у игри, а свака која обезбеђује опстанак, на првом месту становништва, у ванредним околностима је легитимна.

По речима председнице Европске централне банке, Кристине Лагард, пошто је одлучено да ће ЕЦБ доштампати 1.000 милијарди евра да заштити евро и европску привреду од све разорнијих последица ширења потенцијално смртоносног вируса корона: ”Ванредна времена захтевају ванредне акције”. А за крај вреди цитирати и речи из недавног ауторског чланка на водећем америчком финансијском сајту Блумберг, писаног поводом краха америчке привреде узрокованог короном:

“Ово је један од оних момената када вреди поставити питање: чему служи економија? Она не постоји да би користила учесницима берзанског тржишта, нити да би пунила благајне корпорација. Бар од 1980-их, САД поистовећују економско здравље са растућом берзом и растућим корпоративним добитима. То јесу нужни састојци здраве економије, али су они, на крају крајева, само средства у служби коначног циља. Циљ је добробит грађана. Економије постоје да би омогућиле радницима и њиховим породицама већи просперитет. Исувише много Американаца је то заборављало. До сада.”

 

Аутор Александар Павић

 

Насловна фотографија: REUTERS/Yuri Gripas

 

Извор Sveosrpskoj.com, 21. март 2020.