EU je pala, pitanje je da li će ustati

Pratiti uputstva struke značilo je manje profite. Otuda nije ni čudo što je EU posrnula pred pandemijom. Bez promene vrednosnog obrasca neće se ni oporaviti

Logika odnosa prema balkanskim „ne-EU“ državama, sa čisto formalnog stanovišta, još bi se i mogla „uhvatiti“. Ništa nam ne duguju, napalo i njih, još i više nego nas, a i nemaju nikakvu ugovornu obavezu da budu solidarni. Mi smo daleka periferija kojom će se pozabaviti kada vrhunac krize prođe u „epicentru Evrope“. Možda i misle da su nam do sada previše pomagali.

Nema ljubavi u politici, samo interesa. To dokazuju i postupci Donalda Trampa. Ne samo da je brzo prekinuo saobraćajne veze sa EU, već želi i da nemačkim naučnicima „otme“ rezultate dosadašnjih istraživanja u pronalaženju vakcine protiv „ovog“ virusa. Međutim, logika odnosa unutar EU ovim povodom ostaje „neuhvatljiva“. I kamion sa zaštitnim maskama za potrebe jedne bolnice u Austriji ostao je „zarobljen“ na nemačkoj granici, kao i oprema za Češku, Italiju… Članice EU direktno se obraćaju Kini, a jedna od italijanskih advokatskih komora pisala je Vladimiru Putinu sa molbom da im pomogne.

NOVA KLINIČKA SLIKA EVROPE
Strah je najjači stimulator. Bilo da se radi o stvarnoj ili zamišljenoj opasnosti, motivacija na reakciju uzrokovana strahom silnija je od bilo koje druge. Psiholozi i psihijatri objašnjavaju da strah proizvodi osećaj depersonalizacije i urušavanja sopstvene ličnosti. Izložen strahu, čovek se menja, nekada i do neprepoznatljivosti.

Neurotični postupci pojedinaca i čak čitavih društava širom Evrope, koji se najilustrativnije mogu opisati prekomernom kupovinom toalet-papira, dakle, deo su „kliničke slike“ i uklapaju se u „dijagnozu“. Zato i služe države, sa svojim institucionalnim aparatom, javnim ustanovama, stručnim službama, strategijama i politikama.

U vanrednim situacijama strah donekle može i koristiti, kako bi se pretnja ozbiljno shvatila i sprečila katastrofa. Odnekle, strah sputava razumne reakcije, tera na neracionalno, proizvodi paniku, postaje jednaki problem funkcionisanju sistema kao i izvorna pretnja. Zašto su onda institucije EU podlegle strahu? Čemu sebične reakcije? Odakle toliko nerazumevanja i neracionalnosti?

Evropska komesarka za digitalno doba Margaret Vestager, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lejen i evropski komesar za ekonomiju u službi građana Valdis Dombrovskis na konferenciji posvećenoj koronavirusu, Brisel, 13. mart 2020. (Foto: Thierry Monasse)

Sa jedne strane, ova dešavanja su na „državnom“ nivou rezultat „demokratske prakse“. Strah građana proširio se na institucije. Političari „žive od glasova“, pa ako uplašeni birači traže određene odluke, njihova volja se mora ispoštovati. Ili, u slučaju Italije, ako birači nisu želeli da ozbiljno shvataju preporuke struke, zašto bi ih političari na to terali? Ko će onda glasati za te političare?

Sa druge strane, na „evrounijatskom nivou“ nereagovanje i nesnalaženje posledica je „političke teorije“. U eri evropskih monarhija bilo je izraza solidarnosti. I dvorovi koji su međusobno ratovali priskakali su jedni drugima u pomoć u razdobljima katastrofa; u periodu dominacije nacionalizma vlasti ne bi dozvolile da njihovi sunarodnici, ma gde živeli, i „vekovni saveznici“, ma gde se nalazili, ostanu bez pomoći; o komunistima tek ne treba trošiti reči, jedan od stubova na kom je počivao pokret bejaše međunarodni socijalizam.

Svaka vrednost proističe iz neke teorije, bile to religijske matrice, kulturni obrasci ili ideološki koncepti. Evrounijatske elite ne baštine ni tradicionalne vrednosti, ne tiču ih se mnogo hrišćanski temelji kulture, ni „nacionalna“ osećanja, istorija se ili zaboravlja ili tumači „politički korektno“, ni „levičarska“ mišljenja, taj ideološki okvir je odavno označen za prevaziđen i štetan. Evrounijatske elite su „prevele“ neoliberalnu dogmu iz ekonomske u političku ravan, pokušavajući da primene te principe uvek i svuda, u svim oblastima društvenog života. Po tom postulatu individualizam je najviša vrednost, svet se meri prema kriterijumima pojedinca, a ne pojedinac prema kriterijumima sveta. Ne postoji opšte, već samo i isključivo pojedinačno.

LOGOS EVROUNIJATA
Tako se definiše sloboda. Pojedinac radi ono što misli da treba, ako se udruži sa još makar jednom individuom sličnih pogleda, te dve osobe su već „marginalna grupa“ čiju osobenost ostali (većina!) moraju prihvatiti, njihove stavove poštovati. Razgradnja tradicionalnog, koje je shvaćeno kao zapreka sveobuhvatnoj i sveprožimajućoj globalizaciji, odnosno „evrounijaćenju“ kao prvom koraku u tom procesu, odvelo je kontinentalne javne i političke delatnike u drugu krajnost: sveobuhvatna i sveprožimajuća atomizacija evropskih društava poslužila je legalizaciji i legitimizaciji svakojakih nastranosti.

Sasvim je logično, iz okrenutosti zaštiti partikularnog i promovisanju (i dalje za većinu u društvu) konfliktnog ne može proizilaziti opšte i jedinstveno. U takvim okolnostima, jedini reper za merenje uspeha pojedinca i određivanje njegovog društvenog statusa postaje – novac. Ne važan, ne najvažniji, već – jedini. Evrounijate lakonski dobacuju da je EU i nastala kao trgovinski savez, sa ciljem uvećavanja profita.

Logos evrounijata, taj „objektivni zakon“ po kome se sve događa jeste da neprestano uvećavanje profita predstavlja ne cilj, već smisao. Tako će svi pojedinci postati bogati, a kada su bogati, onda su i slobodni; tako će države odustati od ratova, više novca znači manje konfliktnog potencijala; tako će prestati društveni sukobi, zadovoljstvo podstiče toleranciju. U izgrađenom političkom obrascu evrounijata solidarnosti može biti samo u cilju funkcionisanja sistema, ali to nije i svrha, razlog zbog kojeg postoji sistem.

Članovi Tima EU za odgovor na koronavirus tokom konferencije za medije, Brisel, 02. mart 2020. (Foto: Geert Vanden Wijngaert/Bloomberg)
Članovi Tima EU za odgovor na koronavirus tokom konferencije za medije, Brisel, 02. mart 2020. (Foto: Geert Vanden Wijngaert/Bloomberg)

Sa migrantima se može solidarisati, njihov priliv obara cenu rada, osigurava profit. Šta raditi sa pandemijom, to nisu znali! Pratiti uputstva struke značilo je manje profite. Otuda zbunjenost. Solidarnosti institucija EU čak ni prema državama članicama nema zbog evrounijata. I zbog toga je, u krajnjoj liniji, EU pala na ispitu. I od tog pada će se teško oporaviti. Zapravo, bez promene vrednosnog obrasca neće se ni oporaviti. Sa ovakvim „evropskim vrednostima“, EU ne može još dugo trajati. Ne živi se samo od hleba. Profit može biti cilj, ali ne i smisao života.

 

Više o virusu COVID-19 možete pročitati OVDE

 

Naslovna fotografija: AFP

 

Izvor Sputnjik