Горислав Папић: Гаврило Принцип на пијаци у Вухану

Изгледа да се овај свет који је настао рушењем зида у Берлину, мирним рушењем у Русији и ратом у бившој Југославији срушио на једној бизарној, сиротињској пијаци у Вухану

Двадесети век почео је стицајем (трапавих) околности у Сарајеву, а двадесет и први на сличан начин у кинеском Вухану. Ако је свет пао, паду је био склон. Толико о друштву мртвих светова. Чудесно је како наивно и лако читави светови падају. Сарајево 1914. је најбољи пример. Убиство владара организовали су клинци које је више занимала поезија него оружје. Био је то један од најтраљавије организованих атентата у историји. Велико је чудо што је успео.

А тешко да је иједан атентат имао последице као тај пуцањ младог Гаврила у Франца Фердинанда. У улици у коју је грешком скренуо аутомобил који је возио наследника аустријске круне. Тај пуцањ Ерик Хобсбаум је означио као почетак 20. века. Столећа у којем су неки обесправљени баш као што су били очеви Принципа, Гаћиновића, Илића успели да се и њихов глас чује, у којем су потчињени успели да се ослободе колонизатора, у којем су храбри народи добили прилику да створе своје државе.

Велики британски историчар је крај тог века ставио такође у Сарајево, али у 1992. годину. Тада је Сарајево трећи пут, а други пут по злу, у једном веку постало центар света. Нови свет који је тада настао, на рушевинама зида у Берлину или прављењем зида који је поделио и уништио Сарајево, међутим, није дуго потрајао. Крај је, можда, наступио већ 1999, када је цео један свет кренуо да сруши једну земљу не схватајући да заправо урушава себе. Или је крај био 2008, када је Кина спектакуларним отварањем Олимпијских игара показала сву своју моћ? А Русија почела да се понаша као да су границе оне из времена Совјетског Савеза.

Међутим, изгледа да се овај свет који је настао рушењем зида у Берлину, мирним рушењем у данашњој Русији и ратом у бившој Југославији срушио на једној бизарној, сиротињској пијаци у Вухану, огромном граду у срцу Кине. Знате шта се десило Вухану за само четврт века? Од сиромашног града у средишту Кине постао је мегалополис какав не постоји нигде од Атине до Лондона. Када кренете да се возите Вуханом, имате утисак да низ модерних облакодера од по 10, 20 или 50 спратова никад не престаје. И онда се не изненадите кад вам кажу да у Вухану живи двоструко више људи него у целој Србији.

Међутим, између тих солитера, модерних хотела, сређених пијаца на којима можете пробати неке од правих деликатеса, налазе се и остаци некадашње Кине. Сиротињске улице, пијаце на којима се продају жабе, змије, гуштери; у условима где не постоји струја, вода нити минимум хигијене, једе се, пије, шиша, спава, обављају физиолошке потребе.

За тројицу туриста из Србије који су се тог лета 2019. одушевили Кином и разочарали кошарком те сиротињске улице биле су узбудљиве једнако као Забрањени град или Кинески зид. Ту су могли да виде како је изгледала та земља пре само три деценије, ту су могли да виде да данашња Кина и даље није само она која обара све рекорде, већ и она где људи живе ловећи и једући жабе, змије и животиње за које нисмо ни знали да постоје.

Бар двојица од поменуте тројице српских туриста у Вухану уживала је у храни у ресторанима који су тако близу (географски), али тако далеко (по свим другим параметрима) од тих тужних пијаца овога града иако никад нису сазнали шта то једу. Поступак је био такав да се дође у ресторан и, пошто не постоји никакво објашењење осим на кинеским знаковима, наручи се нешто насумично или показујући прстом на оно што једе неко за суседним столом. И увек је јако било тешко погодити шта се то једе.

Једна од тих животиња за које нисмо чули и за коју се поменути Срби надају да је нису имали у тањиру је панголин; то је животиња величине мачке, али је најближа мравоједу, кинески љускавац, како га зову, или ходајућа шишарка. Е ту животињу, тог панголина, нажалост, неки је несрећни становник Вухана купио на једној од пијаца у Вухану. Претпоставља се да је од тог панголина по једној верзији, или од слепог миша по другој верзији, и коронавирус дошао међу људе.

И после тога ништа није било исто. Захваљујући дисциплини, организованости и снази државе Кина је успела да се за три месеца скоро па сасвим избори са овим опасним вирусом. Остатак света очигледно нема ту снагу. Европа је тренутно у најтежој је ситуацији од Другог светског рата. Живот је потпуно заустављен а кад ће поново кренути, не зна се. Од овог ударца Европа ће се споро опорављати, а у Америци је много лакше предвидети још један мандат Доналда Трамп него како ће се ова некада једина суперсила опоравити од коронавируса.

Свет какав смо познавали срушила је нека сиротиња у Вухану која је крајем 2019. у свом очају и глади на пијаци у Вухану за јело изабрала панголине и(ли) слепе мишеве. Наспрам њих, Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, Мухамед Мехмедбашић, Васо Чубриловић били су елитни одред најобученије светске армије. И један и други свет који су срушили сиромашни и очајни људи паду је био склон. Није, дакле, штета што је пропао. Штета је што о свету који настаје знамо исто колико о коронавирусу. Премало.

 

Више о вирусу COVID-19 прочитајте ОВДЕ

 

Аутор Горислав Папић

 

Насловна фотографија: Dake Kang/AP

 

Извор РТС, 23. март 2020.