Љ. Димић: Човечанство ће се сигурно променити

Европска унија је исказала своју немоћ и своје заблуде ће скупо платити. Пораз Европе, богате, себичне, недисциплиноване, биће болан

Академика Љубодрага Димића, историчара, смо замолили да са нама подели своја размишљања о новонасталој ситуацији која појединца и човечанство ставља на велика искушења. Академик Љубодраг Димић је шеф Катедре за историју Југославије Филозофског факултета у Београду и руководилац Одбора за историју XX века САНУ. Ангажован је у раду редакција више историјских часописа. Водио је државну Комисију за истину и помирење (2001).

Изучава историју Југославије и Балкана, посебно односе политике и културе, историју друштва, односе државе и верских заједница, мањинско питање, делатност интелигенције и њену друштвену улогу. Аутор је и приређивач тридест седам књига и зборника историјске грађе и више од 300 научних радова и стручних прилога.

Како проводите дане у изолацији?
‘Губим време’ пред телевизором, нервозно мењајући канале у потрази за неком информацијом коју још нисам чуо по десети пут. Читам и тако посредно макар на трен губим везу са простором, временом, окружењем у коме живимо – тако веома успешно ‘кршим’ изолацију која нам је, ради нас самих, наметнута. ‘Завршавам’ невољно неке текстове у нади да ћу одужити давно дата обећања и окончати преузете ‘ситне послове’ који су ми већ појели четвртину године. Оловка ми баш и није лака ових дана.

Размишљам о прошлости и будућности. Сећам се бомбардовања, али су из тих нужно субјективних сећања ‘обрисани’ сви они делови који су били застрашујући. Помало сам забринут за остареле рођаке, породицу, али и за самог себе. Одем с времена на време у радњу са спремним одговором да ми је тек 64,99 година и да не потпадам под забране које је прописала Влада. Преиспитујем себе и своје животно искуство. Врти ми се по глави наслов оног старог филма који гласи Живеће овај народ…

Шта је у Вашим мислима ових дана?
Савременику се чини да после догађаја чији смо сведоци (или експеримента у коме невољно учествујемо) свет више неће бити исти. Наравно, ни поредак у коме смо живели последњих четврт века. Европска унија је исказала своју немоћ – и моралну и политичку и организациону и своје ће заблуде скупо платити. Пораз Европе, богате, старе, себичне, недисциплиноване, биће болан. Народна Република Кина се у датим околностима понаша као светски лидер дорастао изазовима времена и своју ће доминацију тек бити у прилици да демонстрира у месецима који долазe.

Велика Британија и САД ће имати прилику да провере себе и своје потенцијале, као и да покажу човечанству да ли свемоћна пропаганда, која им је омогућила да ‘успешно’ добијају ратове на туђој територији, може да их заштити од пандемије као својеврсног рата на сопственој територији и могућих социјалних удара, а можда и немира као неминовних пратилаца ратова који носе велике губитке и захтевају солидарност богатих и често себичних делова друштва, који деценијама ‘иду’ за профитом, са онима који живе неки други живот.

У Хладном рату интервенционизам је однео победу над интернационализмом. У рату против терора, који је након тога уследио, пропаганда је гушила истину, па ма каква она била, и критичност која је нужна сваком друштву. Криза коју је изазвао вирус својеврсно је упозорење које човечанству упућује природа.

На њега ће ваљан одговор имати само добро организоване државне заједнице, друштва која знају шта је социјална и свака друга солидарност, друштва која су спремна да уче и улажу у знање, мењају се и истовремено исказују потребну самодисциплину. Само таква друштва имају будућност, тј. шансу да са што мање губитака одговоре изазовима оваквог типа.

Може ли из ове ситуације настати нешто добро за човечанство?
Човечанство ће се сигурно променити. Промена је неминовност, подједнако као и сталност коју свакодневно мења. Промена и сталност су део историјског процеса. Питање је само да ли је свака промена добра и у ком правцу она иде. Уколико из овог процеса, који има глобалне размере и мноштву појединачних догађаја и појава одређује смисао, ништа не научимо, постојећа ситуација неће човечанству донети ништа добро.

Мислим да себичности са којом се суочавамо, одсуству смисла за организовани рад, недисциплини, понашању које је последица бахатости и примитивизма, политичким и економским калкулацијама о томе ко ће из ове несреће изаћи јачи и богатији, не треба дати прилику да тријумфује.

Чему нас историја учи, када је реч о сличним ситуацијама у прошлости?
Велику цену Србија и Срби су платили 1915/1916. године. Тада је у епидемији пегавог тифуса, коју су донели заробљеници из Аустроугарске, изгубљено око 400.000 живота војника и цивила. Размерама катастрофе допринеле су и одлуке војних власти да део војних јединица пусти на одсуство, слаба здравствена култура и непросвећеност становништва, општи ратни услови и оскудица у лековима и здравственом особљу.

Тај невидљиви непријатељ утицао је на коначни исход ратне 1915. године. На епидемију тифуса надовезала се велика глад (1916/1917), која је, такође, имала размере епидемије и однела мноштво људских живота. Држава у рату реаговала је како је могла. Неколико деценија касније, 1972. године Југославија се суочила са епидемијом великих богиња и на тај изазов, као организована држава, изузетно ефикасно одговорила.

У кратком року је вакцинисано целокупно становништво земље, исказана је потребна солидарност и дисциплина, чуо се глас експерата коме се и вођство југословенске државе подредило. Лекари су и тада, као и 1915. године, били хероји (проф. Костић, проф. Шуваковић и др.). Две тешке ситуације, два исхода, један пораз и једна величанствена победа која је приписана југословенском социјализму, два различита искуства, могућност да се из историје учи како се грешке не би понављале.

Шта је у Вашем професионалном раду тренутно актуелно, неки нови рукопис можда?
Неколико тема има приоритет – „Однос Југославије и Европе у годинама после Другог светског рата”, „Јосип Броз Тито – на власти”, „Историја југословенског социјализма”, „Српски ХХ век”, „Распад и разбијање југословенске државе”… Теме су асоцијативне, а историчар увек разапет између времена које истражује и времена из кога истражује прошлост.

Ко ће их написати?
Нисам сигуран да има ваљан одговор на ово питање. Ипак, историографија је увек врење свести више генерација, које истражују прошлост и о њој пишу у једној култури. Неко ће трошити свој живот у нади да ће оно истражено бити ваљан путоказ куда и како даље.

 

Више о вирусу COVID-19 прочитајте ОВДЕ

 

Аутор Лидија Божић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор РТС, 23. март 2020.