Коронапројекат или слепи мишеви?

Намеће се мисао да они изнад 65 година нису мета вируса зато што су најстарији, већ зато што су у ери глобалног турбокапитализма постали „субверзивни субјект“

Друштвеним мрежама кружи наводна изјава Кристин Лагард – директорке ММФ-а од прије три мјесеца – „Стари људи предуго живе и постају ризик за глобалну економију, нешто се мора учинити.“ Да је ли корона то нешто?!

„Становништво на планети Земљи расте геометријском прогресијом, а животни ресурси аритметичком. Масовне ратне погибије и епидемије смртоносних заразних болести су природни регулатор односа прираштаја и ресурса, и против њих је узалудно борити се“ – написао је британски економиста Томас Малтус још негдје на прелазу између 18. и 19 вијека.

Малтузијанство је, поред многих других, критиковао и Маркс контратезом да ће се животни ресурси све више повећавати и да је једини проблем класна прерасподјела. Иако Малтусова теорија у цјелини није прихваћена, не може се рећи да га је каснија историја демантовала, бар што се тиче ратова и епидемија. Напротив, послије Малтуса су се догодила  два свјетска рата, а послије тога још мноштво регионалних и локалних ратова, које нису могли да зауставе ни Лига народа ни Уједињене нације, ни бројни регионални и глобални војни пактови, као ни миротворне и посредничке организација. Између осталих, ни ове наше ратове у екс Југославији, најпосле у Босни и Херцеговини.

Исто важи и за епидемије заразних  болести, од куге па надаље, све до данашње короне, која је, ево, ушла и на врата Србије и БиХ. Да ратове покрећу политичари,  а воде их војници и читави народи, то је саморазумљиво, али смртоносне епидемије, попут куге, колере, тифуса, великих богиња, сматране су природним катастрофама, великим несрећама, проклетством и сл. Тек у новије вријеме на птичији и свињски грип, на САРС, на еболу, на корону почело је да се сумња као на хибридно оружје, које прије него што се пронађе лијек покоси масе становништва на маркираном подручју. У акцију је урачунато да се ту и тамо неконтролисано прошири.

Претходница су били бојни отрови, али одавно се знало да – не само америчка – војска експериментише хемијским и биолошким оружјем, за које је, по систему ‘држ’те лопова’ Вашингтон лажно оптужио Садама Хусеина. Под девизом „да не би они нас, морамо ми њих“ производе се експерименталне лабораторијске модификације познатих вируса које их чине отпорним на било коју познату терапију, бајаги све искључиво у одбрамбене сврхе.

КОРОНАВИРУС – ПОРЕКЛО И СВРХА
Када је смртоносна вирусна епидемија непознатог поријекла, названа корона (или прецизније COVID-19) почела да се шири и коси људе читавом планетом, постала је плодно тло за теорије завјере. Сумња је, наравно, пала – а на кога би другог – на војну суперсилу, која се није либила да Српску и Србију бомбардује осиромашеним уранијумом (са практично бесконачним роком радиоактивног распада), или да измисли Садамове фабрике хемијског и биолошког оружја за масовно уништење као лажни аргумент да буквално разори Ирак, велику земљу старе културе и цивилизације.

Неко је пронашао и неки амерички старији science fiction, који тако вјерно описује епидемију инсталирану баш у Вухану да је могао да послужи као инспирација за производњу хибридног оружја налик на COVID-19. Предсједник Си je у неколико иступа и сам дискретно алудирао на такво поријекло епидемије, а портпарол кинеског министарства спољних послова је сасвим експлицитно подржао такву претпоставку кинеског лидера.

Портпарол Министарства спољних послова Кине Џао Лиђијан (Фото: Andy Wong/The Associated Press)
Портпарол Министарства спољних послова Кине Џао Лиђијан (Фото: Andy Wong/The Associated Press)

Познати руски геополитичар Панарин недавно је, са навођењем имена и броја лета, изнио тврдњу да су британски официри који су стигли у Вухан на војну олимпијаду посијали вирус. Русија је одмах затворила границе према Кини и тако ефикасно локализовала епидемију, па је могла да пошаље обилату помоћ најугроженијој Италији.

Али, ако је циљ прије свега хибридни удар на кинеску економију, политику, стабилност безбједност, има и оних који тврде да ће од епидемије највише профитирати Кина. Кинези су, као и Руси због санкција, услед епидемије били принуђени да развију властиту технологију и остваре још већу економску независност, а приде су побједом над коронавирусом и солидарношћу са другима стекли огроман морални међународни престиж. Да ли онда то може да значи да је сама Кина све извела јер је, као и иначе, пренапучена и најмање рањива на губитак живе силе? Или је, обрнуто, њеним непоузданим транспацифичким трговинским партнерима ствар измакла контроли и бумеранг ефекат им се обио о главу?

А шта ако су владари из сјенке, умјесто трећег свјетског рата, произвели коронавирус као супститут који ће, без проливања крви, изазвати глобална људска страдања и привредна разарања како би покренули нови економски циклус попут оног послије другог свјетског рата.

МАЛТУС И НЕОМАЛТУЗИЈАНСТВО
Елем, претпоставки и контрапретпоставки, мање-више реалних, или оних фантастичних из шешира теорија завјера, има напретек. Зато хајде да се вратимо на почетак! Како већ рекосмо, по Малтусу, постоји несразмјера између динамике раста становништва (геометријска) и раста животних ресурса (аритметичка). Ако се динамика раста ресурса не може подићи на потребан ниво, прираштај становништва може, и то се дешава неизбјежним ратовима и епидемијама.

Малтус јесте препоручивао сиромашним да се уздрже од рађања већег броја дјеце, коју нису у стању да издржавају, али то бисмо прије назвали „планирањем породице“ у складу са могућностима родитеља него „демографским инжењерингом“ коме прибјегавају савремене државе да би смањиле или повећале прираштај. Сви европски народи рапидно старе, па чак и мале и сиромашне земље, попут Србије, воде кампању за више новорођенчади. Пренасељена и најмногољуднија Кина је у своје вријеме, напротив, прикочила природни прираштај. А територијом највећа Русија ставила је у дугорочан државни план повећање броја новорођене дјеце, поред осталог и као прворазредни одбрамбени и геостратешки приоритет.

Eнглески демограф и економиста Томас Роберт Малтус (Фото: Wikimedia)
Eнглески демограф и економиста Томас Роберт Малтус (Фото: Wikimedia)

Не треба ни сумњати да је империјална суперсила, која посљедњих деценија диригује глобалним процесима по мјери властитих интереса, себи додијелила у надлежност да пројектује како економску, војну, политичку, културну, медијску, тако и демографску слику свијета. „Америчка изузетност“,  „обавеза Америке да предводи“, „Америка на првом месту“ и сл. девизе спољне политике САД упућују на неомалтузијанску замисао да економским санкцијама, политичким изолацијама и војним интервенцијама, које директно или индиректно повлаче масовне људске жртве, регулишу глобални дисбаланс између броја рођених и умрлих, односно расположивих средстава за живот на планети. Дакако, у интересу националне безбједности САД.

Поготово је посљедњих година до краја огољено да америчку демократију не предводи изабрани председник, него невидљива дубока држава и владари из сјенке. Ови потоњи су они који већ одавно имају приватна суперкомфорна, тзв. атомска склоништа, већ резервисане карте за транспланетарне летове, и још којешта – злу не требало. Односно да у својим опасним играма без граница не би били спутани бригом за себе и своју породицу од нуклеарног узвраћања и других катастрофа попут пандемија. Ако се данас може произвести вирус који може бити нанишањен на одређену расну или старосну групацију, онда неће усфалити ни спремност да се употријеби у „интересу спасења човјечанства“ од малигног утицаја земаља  „осовине зла“.

ВИШАК ДЈЕЦЕ ВИШАК МАТОРАЦА
Епидемија еболе или AIDS-a није баш потпуно мимоишла ниједну земљу, али је у Африци буквално десетковала становништво. Постсахарски афрички народи, који хронично гладују, имали су истовремено и галопирајући темпо прираштаја и паушалне хуманитарне интервенције УН, Љекара без граница, и филантропа, који су тако себи поправљали морални имиџ, смањивали порез, а можда и грижу савјести, што наравно није могло да ријеши проблем. Био је то ваљда превелик морални притисак на пребогате САД, да минималним редукцијама војног буџета од један одсто искоријене глад и зауставе стравичан морталитет дјеце од „сваких 30 секунди по једно“.

Ово са коронавирусом, наравно, није исто. Између осталог, док је у Африци ебола највише погађала дјецу, коронавирус  у најугроженијој Европи највише погађа старе и болесне. Грубо речено, у Африци постоји „вишак“ дјеце, а у Европи – „вишак најстаријих“. У реду, природно је да су те старосно екстремне категорије најосјетљивије, као што је природно да људи са више од 65 година, сем ријетких изузетака, нису баш „здрави као дрен“. Хипертензија, дијабетес, кардиоваскуларни проблеми, хроничне дигестивне и уринарне болести, артритис, реума, плус понеки преживљени инфаркт или шлог, оперисани малигни тумор, итд. – нешто од тога у тим годинама ријетко кога мимоиђе. И јасно је да свака прехлада, грип, ангина, тешко пада на ионако нарушено старачко здравље, једнако као и на њежни дјечији организам.

Ако је све то саморазумљиво, онда нападно опетовано инсистирање да су стари и болесни у највећој опасности, упозорава да коронавирус има и неки специфичан пик баш на такве. И, ако заиста представља хибридно оружје, зашто је набаждарено баш на тај и такав дио популације? Необично је, такође, што је аларм адресиран баш на оне „изнад 65 година“. Зашто баш почев од тог годишта? Зашто не, рецимо, старији од 60 или од 70?  Можда је то гранична година у оној административној периодизацији „треће/четврто доба“ , али сваког најприје асоцира на услов за старосну пензију. Намеће се помисао да мета коронавируса, илити „COVID-19“, као хибридног оружја, нису они изнад 65 година само зато што су највремешнији него зато, или прије свега зато, што су истовремено и пензионери.

ПРОБЛЕМ ЗА ТУРБОКАПИТАЛИЗАМ
Не би било ништа нелогично. Напротив! Ова социјалне група иначе представља проблем за глобални предаторски неолиберални турбокаптализам. Прије свега зато што већ као стари и хронично болесни натпросјечно троше паре фондова јавних и приватних, обавезних и необавезних здравствених осигурања. Због година нису више кредитно способни да би били укључени у дужничко ропство. Из истог разлога нису пожељни ни као клијенти осигуравајућих друштава. Због малих пензија нису вриједни ни као платежно потентни купци у потрошачком друштву. Нису чак употребљиви ни као добровољни даваоци крви. Што је најважније, као незапослени не могу да буду објект класичне експлоатације радне снаге. Готово па нека врста паразита на виталном тијелу савременог турбокапитализма!

Старији човек са заштитном маском шета улицом (Фото: SOPA Images/Getty Images)
Старији Кинез са заштитном маском шета улицом (Фото: SOPA Images/Getty Images)

Има ли ико гори од њих за оне који убиру профит немилосрдније мада софистикованије него у вријеме првобитне акумулације? Обично се тај паразитизам из разлога политичке коректности ублажава „на основу минулог рада, уштеђевине, помоћи одрасле дјеце“ и сл., али суштина остаје иста: то је једина категорија у друштву која живи у комунизму,  док остали диринче у најсуровијем облику капитализма. Једино за њих важи други дио Марксове чувене максиме: „од свакоме према раду, до свакоме према потребама“. Истина, са годинама се потребе ионако смањују, а и друштвено су процијењене на минимум егзистенције, али Боже мој, са пензијом се ипак не умире од глади.

Савремени пензионери су баштиници радничке борбе за скраћење радног времена, нерадне викенде, плаћене одморе и гарантоване пензије, које им је била обезбиједила и унаприједила капиталистичка социјална држава и друштво изобиља из 60-их година прошлог вијека. Али, глобализовани неолиберализам  је одавно побиједио у контраофанзиви: у приватним фирмама се ради прековремено без надокнаде, у јавним се продужава радно вријеме, запошљава се углавном хонорарно, ради се „парт тајм”, слободни викенди нису светиња ако има посла, стаж за пензију се продужава… Треба, дакле, исциједити што више профита по сваку цијену из сваког ко било шта, било гдје и било како ради, јер простор за проширену репродукцију капитала путем неолибералне глобализације се непрестано сужава.

СУБВЕРЗИВНИ СУБЈЕКТ
„Нема ни за кога бесплатног ручка“, како је на почетку мандата сажето формулисала Маргарет Тачер. Изузев, може јој се дометнути, за пензионере. Уз то, на Старом континенту стараца, тј. пензионера има све више у односу на млађе који раде и зарађују. Савремена медицина им све више продужава живот, а кућне вјежбе и љековите бање поправљају кондицију, козметика даје свјежину. Тако докони и још увјек живахни, они се не уклапају у класну подјелу рада и ометају продукцију и репродукцију система на више начина. Имају времена за слободно размишљање и перипатетичке дискусије са вршњацима по парковима, и то изван тема „кућа – посао, посао – кућа“. Боље су информисани од запослених јер не гасе телевизоре и ишчитавају новине. Имају искуство да критички пореде како је сада, а како је некад било. Напросто, могу да застану и на миру погледају у себе и око себе.

Као слободни атински грађани баве се проблемима свакодневног живота заједице које млађи у вјечитој журби и не примјећују, а камоли што могу да осмисле. Права Манхајмова „слободно лебдећа интелигенција“, односно интелектуалци који нису ни капиталисти ни најамници и све посматрају са стране те представљају критичку свијест друштва. У тој популацији можда треба тражити субверзивни субјект који је својевремено Маркузе погрешно препознао међу обојеним и боемима, умјетницима и интелектуалцима, студентима и професорима, а које је  систем у међувремену интегрисао у потрошачко друштво.

Уосталом, погледајмо их изблиза у нашем друштву. Уз све описано, старачки су осјетљиви, свадљиви, мрзовољни, вјечито незадовољни, критични према свему и свачему, тако да представљају велики опозициони потенцијал, који се укључује у све могуће протестне шетње као шансу да учествују и изађу са маргине доконих и бескорисних. С обзиром на све веће релативно учешће у броју становника, опште право гласа и њихово генерацијско незадовољство, пензионери, илити они изнад 65, имаће све већи политички утицај.

„Кркобабићи“ су перспективнији од „младих напредњака“, „младих социјалиста“ „младих демократа“, „младих радикала“ и сл. Велике партије мораће убудуће, умјесто организација подмлатка, да праве организације бака и дека јер они доносе више гласова него омладинци, који одоше у печалбу. Да парафразирамо Черчила: „Онај ко у младости није либерал, а под старост није конзервативац, тај није нормалан“. Стари људи су браниоци провјерених традиционалних вриједности контра брзих, непромишљених и рискантних неолибералних реформи друштвеног живота у економији, високом образовању…

Пензионери са заштитним маскама у јутарњој куповини у граду Идајна, у Минесоти, 19. март 2020. (Фото: Merlin Smith/Star Tribune via AP)
Пензионери са заштитним маскама у јутарњој куповини у граду Идајна, у Минесоти, 19. март 2020. (Фото: Merlin Smith/Star Tribune via AP)

Елем, „COVID-19“ није пуко америчко хибридно оружје против главних такмаца Русије – војно, и Кине – економски, него пројекат помора пензионера у остарјелој Европи, која се све више опире глобалној американизацији, америчком систему вриједности, америчком начину живота, америчком неолиберализму , америчкој доминацији и окреће Истоку који се сачувао традиционалне вриједности православља и конфучијанизма наспрам англоамеричког протестантизма, који је, по Веберу, директно кореспондентан духу капитализма. До јуче је Кина била потајна мета и немоћна жртва коронавируса. А ево испоставило се да Европа у Италији, Шпанији, Њемачкој, Француској већ има већи број жртава него Азија. Штавише, Кинези долазе да донесу искуство побједника над опаком епидемијом, шаљу љекаре, технику, маске.

Да ли ће Европи моћи да освјеже памћење на њене заборављене лекције о традиционалним идентитетима наспрам космополитске безличности, о државном суверенитету наспрам наивно отворених граница за надмоћне конкуренте, о националном јединству наспрам либералног индивидуализма, о колективној  солидарности наспрам егоизма у беспоштедној компетицији? На оно „фратерните“, што су послије „либерте“ и „егалите“, француски револуционари записали на својим заставама на почетку модерне епохе.

КОРОНАПРОЈЕКАТ КОД СРБА
Вучићев говор о бакама и декама, који су најугроженији и које треба највише чувати од заразе, о разочарању у ЕУ, која хитну помоћ успорава процедурама, о гвозденом пријатељству са Сијем, о љубави кинеског народа, који и мимо државе – појединачно – шаље помоћ за Србију, млађим генерацијама дјелује патетично. Али повишена емоционалност можда није само лични стил комуникације са јавношћу, а могуће је да има и шире значење од патриотског заноса у земљи сред опасности.

Индикативно је, наиме, да се наши инострани стипендисти, као и гастарбајтери и резиденти исте генерације, са развијеног Запада масовно враћају кући, упркос препорукама наше владе да док траје епидемија остану гдје су. Јесте, многи имају уплаћено или бесплатно здравствено осигурање, али приватник ником, а поготово странцу, не даје плату за нерад и држава не може да му нареди. Није ствар само у томе што се испоставило да богате западне земље, уљуљкане високим стандардом и безбједношћу, нису припремљене за епидемије, које обично станују само у далеком, сиромашном, запуштеном и прљавом Трећем свијету. Ствар је првенствено у томе што неолиберални капитализам и старост и болест и сиромаштво третира као лични проблем који зависи од индивидуалног сналажења, а не као комуналну или породичну бригу. Стари, болесни и сиромашни су клинички отписани, а пензија је друштвена смрт.

Наши људи у невољи, међутим, траже сигурност у својој земљи и међу својим људима, макар по цијену полумјесечног карантина, који је ипак с унутрашње стране „гране“. Природне, или тзв. патријархалне везе остају „и након одласка на колеџ и мимо Дана захвалности“. Србија прима медицинску помоћ, прије свих од Кине, која је коронакризом не само код нас стекла огроман морални капитал, те од Норвешке, ЕУ и других. Али Србија је, истовремено, дијели са браћом преко Дрине, и чак и неповјерљивим, пољопривредно слабије стојећим сусједима, нуди жито које ће у наредном, економски тешком периоду, бити злата вриједно.

Председник Србије Александар Вучић, амбасадорка НР Кине у Србији Чен Бо са кинеским медицинским стручњацима, Београд, 23. март 2020. (Фото: Председништво Србије/Димитрије Голл)
Председник Србије Александар Вучић и амбасадорка НР Кине у Србији Чен Бо у разговору са кинеским медицинским стручњацима, Београд, 23. март 2020. (Фото: Председништво Србије/Димитрије Голл)

Разапета између Русије, САД и ЕУ, војно неутрална и политички несврстана Србија, можда је, мобилизацијом против неолибералног коронапројекта дебарасирања од терета непродуктивних пензионера, старих и болесних, већ изабрала да их даноноћном изолацијом штити више од млађих и здравијих и продуктивнијих. Да ли ће, баш као и Кина, пронаћи неки свој оригиналан трећи пут у свијету, који ће, како сви прогнозирају, послије ове пандемије бити другачији?

Или су за све ипак криви једино слијепи мишеви, а све остало су пуке теорије завјере?

 

Више о вирусу COVID-19 прочитајте ОВДЕ

 

Ненад Кецмановић је политиколог, социолог и професор политичких наука, бивши ректор Сарајевског универзитета (1988-1992) и члан Сената Републике Српске. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Edmond So/SCMP

 

Извор Нови Стандард