Reljić: Ovako je uvek u istoriji nastajao novi svetski poredak

Mi Srbi, gde god se zatekli, nemamo razloga ni da žalimo. Neće nas gušiti emocije. Možemo da se posvetimo praćenju vektora kretanja. Svet se menja

Koronavirus je serum istine ovog teško obolelog sveta. Odnosno, ne pada korona da pokrije breg nego da svaka zverka pokaže trag. Tako će, kad-tad do ovih kontuzovanih javnosti stići vest da COVID-19 nije sa riblje pijace u Vuhanu nego iz američke laboratorije za biološko oružje u Fort Detriku, inače zvanično zatvorene prošle godine. I to ozbiljni Kinezi znaju, jer su sproveli istraživanje na 100 uzoraka genoma prikupljenih u 12 zemalja na četiri kontinenta.

I zna se da virus za Iran i Italiju nije došao iz Kine – i da je virus u Kini i Italiji tri puta smrtonosniji nego u drugim zemljama, ali da je najsmrtonosniji onaj za Iran – sa stopom smrtnosti između 10 odsto i 25 odsto. Razumni Persijanci odlučno odbijaju „američku pomoć“ u ratu protiv virusa.  U svetu u kome se u ekonomske utakmice unose „virusni argumenti“ neće ništa ostati od međuljudskog poverenja.

Ovih dana se neko setio Gadafija u Ujedinjenim nacijama: „Oni će sami stvoriti viruse i prodavati vam lekove. U tom procesu će se pretvarati da im treba vremena da bi pronašli vakcine koje već imaju.“ Sarkozija će se setiti kad neko bude morao da odgovora za hladnokrvna ubistva lidera suverene zemlje. Hladni rat je za ovo doba „dečja igra“.

Hiljade američkih tenkova se vraća u Nemačku a zabrinuti Nemci to snimaju iz automobila i sa strahom razbacuju po društvenim mrežama. To se zove Defender-Europe 20, a kao neupitni zaštitnici nastupiće 30.000 američkih vojnika koji će se u ratnom poretku „razviti evropskom regijom“ i normalno neće poštovati preventivne propise COVID-19 koji se odnose na civile, niti će uzimati u obzir zatvorene granice.

Njihov pasoš je uverenje komande američke vojske u Evropi – „pratimo koronavirus (COVID-19)“ i obrazloženje „naše snage su u dobrom zdravlju“. U to izuzetno društvo propustiće kao pomoćnu posadu i 7.000 vojnika iz 17 zemalja članica i partnera NATO. „Šta u ovoj situaciji rade EU i nacionalne vlade? Šta radi Svetska zdravstvena organizacija?“, usudio se da pita novinar italijanskog Il Manifesta. I da odgovori: „Stavili su masku preko očiju, kao i preko usta i nosa.“

Ali, Evropska unija će, ipak, preduzeti nešto? Da, Evropska centralna banka će odštampati 1.000 milijardi (to je 12 nula!) da zaleči korona-rane. To je opravdanje. A razlozi su i dublji i teži. Uopšte, možete misliti kako izgleda sastanak bankarskog polusveta koji donosi takve odluke sa tako okruglim ciframa: prvo jedan oprezan kaže „da kreiramo 100 milijardi?“, na šta neki hrabriji kaže „nedovoljno, hajde neka bude 500“, a onda najumnija prazna glava kaže, „hiljadu!“. I svi klimaju glavom: Hiljadu!

Ko će sad misliti o posledicama? Pa to će biti pitanje tek posle korone! Ozdravila Kina i pokazuje – solidarnost! Ljudi su u nevolji. Beli, žuti, crni – ljudi su. Ne ljute se ni što su ti bedni molioci do juče pričali s prezrivim smeškom kako oni, Kinezi, jedu slepe miševe, zmije, pangoline a sve to kao poslednji divljaci kupuju na „vlažnim pijacama“, pa eto otkud sve nevolje sveta. Ne ljute se ni na pomahnitali Volstrit. Mudri i moćni dobijaju bitke otkad je sveta i veka. Samoljubivi se guše u sopstvenoj gordosti. Gordosti, koju je njihova prvotna vera hrišćanska, proglasila smrtnim grehom.

Ali, gordi u Hrista ne veruju. I gordi su sve dok ne bane neka korona i onda odjednom počnu da se ponašaju kao njihovi preci pred „crnom smrću“ u XIV veku. Samo, razlika je, ipak, velika: pred pošasti zvanoj kuga čovek u srednjem veku se okretao Bogu, a njegov potomak danas se okreće Angeli Merkel ili Emanuelu Makronu. Strah Angele i Emanuela je veći i od panike njihovih podanika. A njihove obaveze prema onima koji su Defender-Europe 20 su veće nego prema svom sluđenom narodu. Do juče tako moćni, a danas tako sluđeni. U šta verovati kad se mora imati neko utočište? U „evropske vrednosti“ što bi rekli naši profesionalni liberali! Ali, njih nema. Kao što ih već decenijama nije bilo.

Evo, na kraju je i Špigl digao ruke od Evropske unije. „Italijani će sigurno zauvek pamtiti taj avion kojim je doletelo medicinsko osoblje i potrepštine iz Kine, kao i to da nijedan takav avion nije poslat iz Frankfurta, Pariza ili Brisela. Evropa je, zaista, najveće razočarenje u ovoj krizi za sada.“ Kakav zaključak, ali pisac odmah kreće da nabacuje gomile ljutitih primedbi na birokratiju i birokratije. Na Brisel i evropske prestonice. A Špigl je mera stvari u tom carstvu neiskrenosti. Kad oni prekinu omertu, ćutanje će se pretvoriti u svađu i hvatanje za vratove. Naravno, kao i uvek kad se dojučerašnji slepovidci suoče sa onim što se vidi decenijama, navrat-nanos, prvo se traže – krivci.

Dobra je EU, ali podrivaju je zli atomi! Uništavaju je mangupi iz njenih redova. Tipična odbrana za već viđenu sigurnu propast. Socijalizam je, pre nego što je otišao na smetlište istorije, već prošao to posrtanje. Jer, neće biti da su zbog nedostatka fronta odbrane krive tek birokratije, problem je Evrope. Narodi nagurani u Uniju nisu postali Evropljani (kao što Južni Sloveni nisu postali Jugosloveni). I neće Uniju, sem kao kravu muzaru. I tu ne pomažu nikava galup-istraživanja evrostata u kojima se rezultati mogu štimovati a lažna stanja činiti – putem u večnost.

Da Špigl nije i veći proizvođač magli od te briselske birokratije, trust mozgova u Hamburgu nije morao čekati COVID-19. Ti oštrovidi momci mogli su sve videti kad su marširali sa svojim političarima u operaciji razbijanju SFRJ – jedne manje unije a sa iskustvom raspadanja. Od koje se svašta moglo naučiti, ako je nekoga zaista zanimalo šta su muke multinacionalnih zajednica. U toj državi koja je napravljena kao i Unija iz potreba prekookeonaskog „pobednika“ – ona posle Prvog a Unija posle Drugog svetskog rata – moglo se jasno videti: šta su problemi kulturno i religijskih heterogenih konstrukta.

Ali franko-germansku Evropu nisu zanimala nikakva znanja, jer ona zna sve. Naravno, dok im se ne jave anglosaksonci, koji po prirodi zapadnog reda, znaju još više. Najviše! Kakvih smo se predavanja i saveta naslušali u vreme ono. A sad će njima valjati naša znanja o raspadu. Mogli bi doći u Beograd na seminare. Nekima ne bi bilo na odmet i da se obučavaju u Sarajevu ili Skoplju, a bogami i u Prištini. Nema solidarnosti među narodima u Uniji!? Iznenađeni su svi. Ma, da li je moguće? Kako se tu uopšte zamišlja solidarnost? Kao kad su Merkel i onaj Šojble iz kolica pomagali Grčkoj?

Sad svo to sumanuto ludilo može da stane u nekoliko rečenica Ulriha Beka (1944-2015), Nemca, jednog od najvažnijih evropskih sociologa na kraju XX veka: „’Danas nemački Bundestag odlučuje o sudbini Grčke’. Bila je to vest koju sam čuo na radiju krajem februara 2012. Tog dana se glasalo za drugi paket pomoći, povezan s dodatnim merama štednje i uslovom da Grčka prihvati dalje rezove sopstvenog budžeta. Čujem u sebi glas koji kaže: ‘Jasno, tako se to radi,’ Drugi glas pita s nevericom: ‘Kako je tako nešto moguće? Kako to da jedna demokratska država odlučuje o sudbini druge demokratske države?’ Shvatam da je Grcima potreban novac od nemačkih poreskih obveznika, ali propisane mere štednje liče na podrivanje autonomije grčke nacije“.

Ono što je tada bilo iritantno nije bila samo objava na vestima, već činjenica da je to prihvaćeno u Nemačkoj kao najprirodnija stvar na svetu. Poslušajmo je još jednom: „Nemački parlament – ne grčki – odlučiće o sudbini Grčke. Kako takav stav može uopšte imati smisla?“ Ove reči su jače svedočanstvo od svih dramatičnih brojki i dugova kojima ovakava Evropska unija jedino barata. Kao iskreni evrofil Bek, ipak, nije mogao da prevali preko usana: Kako takva zajednica može uopšte imati smisla? Tako zdrav organizam uvek stigne neka korona!

I naravno, veliki Špigl, kao ni jedne „velike novine“ sa zapadnog „liberalnog dvora“ neće se sada zabrinuti što je industrija koronavirusa, koju predvodi Bil Gejts, medicinar-amater, usmerena na to da proizvede globalnu populaciju kojoj neće smetati „ograničavanje građanskih, kulturnih i socijalnih prava i sloboda, što je suštinski važno za vladare sveta odgovorne za enormno i sve veće siromaštvo naroda i pojedinaca“. Oni tu očiglednost ne vide. Najgore za jedno društvo je kad ne vidi očiglednosti. I tone u živo blato autolagarija.

Grmeće se protiv fašizma, ali će se nadfašistički liberalni mrak opisivati kao civilizacijska svetlost. Priznavaće se činjenica da Kina, u takmičenju gde Zapad sebe drži nedostižnim, postaje vodeća ekonomija sveta, ali se neće poverovati da je ono što se dešava moguće. „Finansijska kriza iz 2008. nije dovela do ponovnog preispitivanja. Sasvim suprotno“, priznaće nekadašnja urednica političke rubrike švedskog Aftonbladeta, danas ekspert za komunikacije i medije, Karin Peterson. Reklo bi se razumna i zabrinuta građanka koja je uverena da će posle ovog korona-raspada „2020. godina definisati našu eru“.

Jasno joj je da „situacija zahteva ličnu odgovornost, osećaj dužnosti, brigu za bližnjega“. Jasno joj je i da toga nema, jer je to „nedostatke našeg kratkovidog, eksploatativnog, hiper-individualističkog vremena“ učinilo vladajućim. Razume da korona-drama pokazuje da se mora imati „jaka država“, odana narodu. Citira Fajnenšel tajms da je „ovo velika, baš velika kriza“. A šta je zaključak: „Pitam se da li će možda mladi pomisliti da se autoritarna Kina s krizom suočila bolje nego SAD – zemlja slobodnih“.

Gospođi Peterson, dakle, ne može da padne na pamet, da bi ti mladi bili obične budale kad to ne bi pomislili. Odnosno kad to ne bi znali! Kad su već to videli. To je sada najveći problem Zapada. Ni oni koji znaju i koji misle da se valja suočiti s realnošću, ne veruju da je realnost ono što su oni konačno spoznali. Činjenice su i u aktuelnom farmako-biznisu surove: najmanje 80 odsto lekova ili sastojaka za lekove, kao i za medicinsku opremu na Zapad dolazi iz Kine. Zavisnost Zapada od Kine kod antibiotika je još veća, oko 90 odsto. Kad uvedu sankcije Kini direktno podrivaju svoje zdravlje .

U jeku epidemije COVID-19 (što, kako si Kinezi objavili, spada u bio-rat koji je neka sila sa severnoameričkog kontinenta pokrenula u Vuhanu) kineska proizvodnja bila je surovo gušena. Za isporuke koje su još uvek izvršavane, kineski brodovi sa robom kategorično su vraćani iz mnogih luka širom sveta. Tipični bumerang – kako pucaš u „žutaća“ tako se to vrati i grubo te zvekne u glavu. A ti vodiš „ekonomski rat“ protiv Kine. U tome je, naravno, najsmešnija Evropa.

Kao što je Aleksandar Zinovjev objasnio još pre dve decenije „raspirujući rat u Jugoslaviji, zemlje Zapadne Evrope su povele rat protiv same sebe… Unutar Evrope postoje snage koje su sposobne da je nateraju da radi protiv sebe same.“ Zinovjevljev tadašnji pogled je govorio sve o budućnosti: „Srbiju su izabrali jer se suprotstavljala sve većem pritisku globalizacije. Rusija može biti sledeća na spisku. Posle Kina…“ Danas smo stigli do „obračuna kod korona-korala“. Zgrčili smo se mi mali. Ali grč hvata i one koji su verovali da mogu sve.

Ispoveda se pominjana Karin Peterson: „Noću ležim budna a u glavi mi razni scenariji. Ljudi u prepunim bolničkim hodnicima, urušavaju se berze. Ali, uglavnom mislim na svoje roditelje i prijatelje iz rizične grupe – ljude do kojih mi je baš stalo… Niko ne zna koje ćemo zaključke ovog puta izvući na individualnom i kolektivnom nivou… Jer, novac mora stalno da teče, iz kvartala u kvartal. Sve do sloma.“

Ako je ovim zabrinutim ljudima za utehu, tako uvek u istoriji nastaje novi svetski poredak. Ne može ih se utešiti što to neće ostati njihovo gumno. Mi Srbi, gde god se zatekli, nemamo razloga ni da žalimo. Neće nas gušiti emocije. Možemo da se posvetimo praćenju vektora kretanja. Svet se menja. Mi i Kinezi smo se s tim morali suočiti još pre četvrt veka. Njima je morala da dođe korona.

 

Više o virusu COVID-19 pročitajte OVDE

 

Autor Slobodan Reljić

 

Naslovna fotografija: Xinhua/Cheng Tingting/IANS

 

Izvor Sveosrpskoj.com, 24. mart 2020.