Буђење војвођанског сепаратизма (1)

Како је настао Војвођански клуб, одакле је црпео своје идеолошке корене, и због чега је од почетка био изразито србофобна организација?

Пре него што се упустимо у разматрање о историји Војвођанског клуба, ваљало би да се упознамо са искуством генерације оснивача ове НВО. Људи који су формулисали стратешке вредности постсоцијалистичког војвођанског аутономaштва били су сведоци историје САП Војводине, србофобног става ЦК СК САПВ, а пред собом су имали нејасну и идиличну слику Европе која се уједињује у доба успона глобализма.

Да би се разумело противљење старих „технократа“ променама које је статусу САП Војводине донео Милошевићев режим, треба знати да се ради о генерацији која је рођена након сједињења 1918, одрастала у Краљевини Југославији, образована након Другог светског рата, а пун замах стваралачке снаге достигла у доба развоја социјалистичког самоуправљања. Оснивачи Војвођанског клуба 1992. године, били су уважени делатници технолошких струка у области природних наука у доба САП Војводине. Њихово систематско знање у области друштвених наука је, по правилу, стечено у годинама након Другог светског рата, у гимназијама, а касније, несистематски, по сопственом нахођењу и саморазумевању.

РАЗВОЈ ГЕНЕРАЦИЈЕ ТЕХНОКРАТА
Ове генерације су детињство углавном провеле везане за родну аграрну средину Војводине која је сваке године морала да изведе пет великих послова изнурујућим телесним радом, без пољопривредне механизације. Сједињење са Србијом и развој Југославије су у почетку обележиле неке врло неповољне околности: нагло опадање конјуктурних послова у области пољопривредне трговине, обезвређивање аустроугарске круне по заменском курсу динара, раст аграрних дуговања банкама и несналажење становништва са новом бирократијом. Нарочито тешко је становништву Војводине падала застарела пореска обавеза Краљевине Угарске у неуједначеном пореском систему и споро остварење очекивања од аграрне реформе.

Национализовани велепоседници, а пре свега малобројни економски стабилни намештеници, били су врло незадовољни. Клика незадовољника „Србијанцима“ и Београдом је нарочито опозициони став развила у Матици српској. Важна, можда најважнија мотивација тих незадовољника била је пакост према земљацима који су у Београду остварили успех у личној каријери. Велика светска економска криза је обезвредила цену најамног рада, а повећала цену пољопривредних производа. Краљевина Југославија је ове проблеме решавала, али недовољно брзо за тренутна очекивања сиромашног и гладног аграрног пролетаријата.

Уз пропаганду КПЈ и Коминтерне накалемљену на традиционалну русофилију и патерналистичка очекивања од власти, млади комунистички симпатизери су симпатисали про-комунистички ОМПОК који је уживао наклоност и гостопримство Матице српске. Најављен као „обнова Уједињене омладине српске“, ОМПОК је 1937. године, по задатку Коминтерне међу омладином ширио комунистичке идеје и „пречанску“ завичајну посебност. Богдан Чиплић и Сима Цуцић су у Војвођанском зборнику 1938-1939. године окупили младе књижевне ауторе Војводине, а Коча Коларов је у Петровграду (данашњем Зрењанину) 1939. организовао манифестацију „Дани војвођанске културе“. Ипак, „посебност Војводине“ је тада доживљавана пре свега као културна, наглашено књижевна појава.

Након окупације и социјалистичке револуције је наступило веома тешко доба које је најпре збрисало класу приватних предузетника и индустријалаца. Нестанак немачке мањине након стравичне окупације је сматран праведном мером, а о осветама партизанских одреда над Мађарима Бачке у доба војне управе Брозове армије се деценијама ћутало. Уз досељенике након Првог светског рата, масовном колонизацијом становништва из БиХ, Црне Горе и Хрватске, српски староседеоци Војводине престали су да буду већина у српском становништву. Конфискаторни натурални порез и друге мере против кулака у циљу аграрне колективизације које је режим САП Војводине спроводио, погодиле су искључиво староседелачко становништво а не колонисте које је Брозов режим доселио. Све ове крајње непријатне ствари биле су табу-тема у САП Војводини која је постајала све аутономнија од Србије, иако су мере раскулучења и колективизације практично довеле до уништења салашарског начина живота, типичног за Војводину.

Брозово „историјско не“ Стаљину је скоро пет хиљада младих комуниста Војводине послало у концентрационе логоре на политичко преваспитавање. Међу њима је био и Мирко Ђорђевић. Оснивачи Војвођанског клуба су припадали генерацији која се у то доба школовала и бавила важном сопственом бригом – стицањем високог образовања. Чистка „стаљиниста“ и чистка „технократа“ прве половине педесетих година XX века нису се дотакле ове генерације, која је у приправничком статусу стицала искуства за каснији самосталан стручни рад. Брозов режим никад више није имао снаге за обрачун са „технократама“.

Јосип Броз Тито
Јосип Броз Тито

Тек после завођења колективизације и најопсежнијих класних и партијских чистки, у Новом Саду је основан Пољопривредни (1954), а потом Технолошки факултет (1959). Ова чињеница је врло необична свима који по предубеђењу верују да је подручје Војводине одувек било носилац „модерности“ у српском народу. Већина оснивача Војвођанског клуба је била својом професијом и каријером везана за ова два факултета.

Окретањем ка Западу Брозов режим је привукао огромна средства помоћи, а потом финансијске кредите. Како је Југославију педесетих година требало спасавати од  глади, средства су улагана у агротехничке мере и пољопривредну механизацију, а стварани су огромни пољопривредни комбинати. Било је то доба убрзане индустријализације, механизације и урбанизације. Страним средствима је плански развијана привреда и подстакнут раст стандарда. Дошло је до значајног пада наталитета, а вишак незапослене радне снаге је политиком „отварања граница“ успешно упућен на рад у иностранство.

Вештачки произведени раст је омогућавао лако напредовање у каријери по социјалистичким предузећима, здравствена заштита, школовање и старање о деци постали су бесплатни и лако доступни. Партијско дириговање друштвеном расподелом и политиком плата је онемогућило велику друштвену раслојеност. Повољном светском улогом која је додељена Брозовом режиму вољом великих сила, Војводина је снажно учествовала у пласману својих роба на светском тржишту. У плански диригованом домаћем тржишту погрешно су тумачени развојни потенцијали, што је и у Војводини довело до огромних нереализованих инвестиција. Међутим, уз развој социјалистичких медија и пропаганду социјализма у систему образовања и радничким организацијама, створен је снажан утисак реално постигнутог друштвеног благостања. Било је то доба када су оснивачи Војвођанског клуба постизали врхунац своје професионалне каријере.

Чињенице које су реметиле идиличност благостања САП Војводине скриване су од јавности. Од почетка шездесетих година XX века је трајала „Велика војвођанска свађа“ бирократске клике у СК САПВ против партијских руководилаца са искуством илеглног рада и ратном прошлошћу, која није хтела да војвођанска посебност буде усмерена против Србије. Бирократама је нарочито сметао њихов отпор према централизацији Војводине у Новом Саду, против које се нарочито изјашњавао народни херој Јован Веселинов Жарко. Ни чистка „анархолиберала“ која је са високих положаја у САП Војводини 1972. најурила Мирка Чанадановића и његове колеге није се дотакла „технократа“.

Уставне промене у СФРЈ с почетка седамдесетих су од САП Војводине практично створиле јединицу веома налик федералном субјекту Југославије. Аутономашка клика високих партијских бирократа у ЦК СК САПВ је средином седамдесетих година XX века чак основала тајну, синдикално организовану, завереничку групу, која је требала да Војводину коначно осамостали од СР Србије. Ова група је под тајним називом „Кондор“ средином седамдесетих година XX века окупљала највише представнике свих струка Војводине.

Била је ово прва, суштински сепаратистичка, група фобичног става према СР Србији, која је радила на потпуном осамостаљењу Војводине у најстрожој тајности и брижљиво скривена чак и од базе СК САПВ. Да ли је међу њеним члановима било оснивача каснијег Војвођанског клуба? Занимљиво је да је јавност о њеном постојању деценијама касније обавестио управо Војвођански клуб путем свог штампаног органа Војвођански гласник у чланку Војводина у шифрама (2000). Врхунац успеха војвођанских бирократа против СР Србије под руководством клике у ЦК СК САП Војводине представљало је оснивање ВАНУ 1979, непосредно уочи Брозове смрти.

ХРВАТСКИ УТИЦАЈ
Хрватски политички утицај је у војвођанском аутономаштву старији од САП Војводине. Хрватска сељачка странка Стјепана Радића је одлучујуће утицала на покушај окупљања „Пречанског фронта“, а савремена хрватска историјска наука је објавила да су водеће личности минијатурног „Војвођанског фронта“ Душана Бошковића били агенти Влатка Мачека, као и сам Бошковић.

У доба САП Војводине се веома крила чињеница да се сав Срем налазио у политичкој надлежности ПК КП Хрватске, а да су њени кадрови били веома активни у остатку Војводине, нарочито у Бачкој. Крило се и да је ратно руководство ПК КП Војводине на челу са Јованом Веселиновим Жарком једва ишчупало Срем од партијског и војног руководства хрватских комуниста, и то у сред рата. Ипак су по ослобођењу од окупације западни Срем са Вуковаром и Барања припојени СР Хрватској, што војвођанским аутономашима до дана данашњег нимало не смета.

„Шетња за Војводину“ у организацији Војвођанске партије и Војвођанског клуба, Нови Сад, 05. октобар 2015. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
„Шетња за Војводину“ у организацији Војвођанске партије и Војвођанског клуба, Нови Сад, 05. октобар 2015. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

У пасторално-хумористичком приказивању сељака Вовјодине је вршено саображавање успомене на традиционалну сеоску културу Војводине према моделу славонске сеоске културе. По узору на „Шокачке диване“ појавили су се у Војводини „Паорски дивани“, а Веселин Лазић, који је две и по деценије био spiritus movens Војвођанског клуба, је упадљиво у свом раду користио израз паор као особити назив за војвођанског сељака, иако се ова реч међу српским сељацима подручја Војводине вековима сматрала тешком увредом. Медијска улога „типичног војвођанског сељака“ у САПВ је путем ТВ НС додељена Ивану Хајтлу (осијечком Немцу) који је њу наглашено представљао налик на шокачке сељаке којих се сећао из детињства и младости. Управо је за улогу „типичног војвођанског сељака“ Хајтл 1975. награђен на фестивалу у Пули.

Током осамдесетих годинам, ВАНУ је у Томиславу Кетигу видела кључну личност која је требала да спроведе израду Енциклопедије Војводине. Хрватски утицај се у САП Војводини повећавао пошто је „Велика војвођанска свађа“ у руководству СК Војводине завршена привременом победом бирократске струје, а последица је била некритичка отвореност према Хрватима и стварање фобије о српском национализму и руководству СР Србије.

ФОТЕЉАШИ И ЈОГУРТ РЕВОЛУЦИЈА
Ваља бити свестан чињенице да руководство Војводине које је изникло из рата и револуције ниjе трпело покрајински шовинизам, иако је завичајно војвођанско родољубље високо уважавало. Пример тога се може наћи у чињеници да је из рада Матице српске Жарко Јакшић, након окупације, врло брзо одстрањен управо због свог „војвођанског ексклузивизма“. Савремени војвођански екслузивизам је, по свему судећи, чедо староседелачког завичајног шовинизма минијатурног „Војвођанског фронта“ Душана Бошковића и србофобног става који се јавио у клики фотељша ЦК СК САП Војводине седамдесетих година.

Након победе бирократске струје у СК Војводине, од средине седамдесетих година XX века, више није било сметњи за развој свести о покрајинској ексклузивности, која се нарочито испољавала у схватањима о вишој култури Војвођана, нарочито староседелаца, у односу на „дођоше“ и „Србијанце“ неприлагодљиве за аутономаштво. Војвођанско аутономаштво је овом вредносном начелу остало верно и пошто је народ 1987. године збацио с власти бирократизовано руководство ЦК СК САП Војводине и њихове фотељаше у чувеној Антибирократској (или јогурт) револуцији. Развој Војвођанског клуба почиње пет година након поменуте 1987. године.

Живан Берисављевић (бивши секретар ПК СК САП Војводине) и Никола Кмезић (дугогодишњи члан ПК СК САПВ и покрајински функционер САП Војводине) су још 1990. године регистровали Свенационални демократски фронт Војводине (СНДФВ). СНДФВ је скренуо пажњу јавности тек када је 1991. године истовремено критиковао и новонасталу ЛСВ Ненада Чанка, и нови Статут Војводине. Берисављевић је већ након 1991. редовно објављивао јавности да СНДФВ на изборима неће учествовати. СНДФВ је 2001. објавио да ће променити име у Унија социјалиста Војводине (УСВ), а 2005. је објавио да је и формално престао да постоји. Берисављевићева УСВ је углавном таворила и такође престала да постоји 2011. Неко време је Живан Берисављевић био и председник политичког савета мале Социјалдемократске патрије Војводине (СПВ) Мирослава Илића у којој је био члан и Никола Кмезић.

Током две и по деценије, Берисављевић никако није успевао да поврати политички утицај. Сећање на омражене фотељаше је било сувише свеже и живо, а у народу који их је збацио с власти није било довољно расположених да се придруже овим политички компромитованим људима.

ДЕВЕДЕСЕТЕ ГОДИНЕ XX ВЕКА
Војвођански клуб је основан још 1992. године, у ресторану Оаза новосадског старачког дома, мимо Берисављевићевог СНДФВ. Први председник Војвођанског клуба био је Станимир Лазић. Чланови Војвођанског клуба су се потом отворено хвалили да су за састанке те политичке организације употребљавали кабинет професора Веселина Лазића на Пољопривредном факултету Универзитета у Новом Саду, називајући га „аутономашко гнездо“. Током деведесетих година прошлог века, опозиција је у Србији, по правилу, имала своја стецишта на Универзитетима.

Оснивачи Војвођанског клуба били су:  архитекта Слободан Јовановић, Веселин Лазић (чувени агроном, професор новосадског универзитета, један од оснивача Пољопривредног факултета у Новом Саду и оснивач КИД Пчеса), Станимир Лазић, Јован Комшић (раније професор социологије на Економском факултету у Суботици и члан илегално обновљене ВАНУ, данас професор Универзитета EDUCONS), Томислав Бекић (професор немачке књижевности и бивши декан Филозофског факултета у Новом Саду), Бранислав Бачић, Милош Тешић (члан илегалнo обновљене ВАНУ), Милан Мартинов (професор пољоприведног машинства на ФТН Универзитета у Новом Саду), Јован Шетрајчић (професор биофизике ПМФ Универзитета у Новом Саду), Душан Гвозденац (професор термодинамике на ФТН Универзитета у Новом Саду) и Душан Секулић (професор машинства на ФТН Универзитета у Новом Саду, и у Кентакију).

Застава Војвођанског клуба (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Застава Војвођанског клуба (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Оснивачи Војвођанског клуба били су угледни људи чије су заслуге за САП Војводину биле огромне, али поглавито у научним областима које немају додира са политиком. Укратко, оснивачи Војвођанског клуба су били угледни „технократи“ доба САП Војводине. Политичари савременог војвођанског аутономаштва су их поштовали, али су их се радије клонили. Живан Берисављевић и Ненад Чанак тада нису могли да помисле како ће једног дана битно утицати на рад Војвођанског клуба. Стварни носиоци покретачког духа Војвођанског клуба су током деведесетих година прошлог века били Веселин Лазић и Слободан Јовановић. Сву делатност су припадници Војвођанског клуба врло слободно вршили у доба владавине Слободана Милошевића. Нико од оснивача Војвођанског клуба није био прогоњен, а камоли хапшен или ућуткан.

Током доба владавине Слободана Милошевића, Војвођански клуб је повремено објављивао јавности изјаве и документе. Од 1993. до 2001. године објављивали су штампану публикацију Гласник Војвођанског клуба и окупили преко 300 чланова. Касније је ова публикација названа Војвођански гласник. Њен главни уредник је био професор русинистике Стеван Константиновић, технички уредник Лазар Лазић, а чланови уредништва су били Веселин Лазић, Драгомир Јанков, Милан Мартинов и Лазар Лазић.

Већ 1992. године, Војвођански клуб објавио је своју Оснивачку платформу и Циљеве, а 1993. је Веселин Лазић, у име Војвођанског клуба, објавио изјаву Војводина – европска регија. Станимир Лазић, такође у име Војвођанског клуба, 1994. објављује захтев да Војводина има судску и законодавну власт, захтев за „деобу фискалног суверенитета“, и да Покрајина добије право да донесе „покрајински фискални закон“. Једном изјавом из исте године (О државном уређењу Србије и Југославије), Станимир Лазић, испред Клуба, објављује да им је за будући положај Војводине узор Европска економска заједница и да је „државни суверенитет  престао да се третира као интегрална категорија“.

Војвођански клуб је 1994. године објавио Прокламацију платформе за савремену аутономију Војводине. Све начелне политичке вредности које су касније примењене у доба политичког режима илегалне европске регије, доба када је Бојан Пајтић био на челу Војводине, осмишљене су у Војвођанском клубу још током деведесетих година XX века. Године 1995. Клуб издаје Књигу о Војводини, а одмах потом и Манифест аутономије Војводине по нацрту Станка Пихлера (професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду). Милошевићев режим њихову слободу изражавања није ометао.

ПРОПАЛО ОКУПЉАЊЕ
Покушај стварања јединствене аутономашке мреже под називом Војвођанског покрета, који би око Војвођанског клуба објединио све партије и удружења, пропао је 1998. Практично је обесмишљен на самом почетку иступима лидера Воjвођанске партије Драгана Веселинова. Услед бахатости Веселинова, али много више због свађе око освојеног четвртог посланичког мандата око којег три аутономашке странке никако нису могле да се пристојно договоре, ван Војвођанског покрета су остале две тада најзначајније аутономашке странке: ЛСВ Ненада Чанка и Реформска демократска странка Војводине Миодрага Исакова. СВМ Јожефа Касе се од почетка обазриво држао по страни. Није Веселинов био једини проблем због којег су водеће странке војвођанског аутономашва остале ван Војвођанског покрета, већ су им сметали и људи који су били најактивнији у његовом окупљању.

Војвођански покрет је ипак регистрован и представио се јавности у Београду 1999. године под руководством Слободана Будакова (некадашњег генералног директора РТВ Нови Сад), Живана Берисављевића, Јозефа Бајеца и Мирослава Илића (професора Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду у чијој Социјалдемократској партији Војводине су тада били Живан Берисављевић и Никола Кмезић). Чанак, Каса и Исаков нису хтели да своју активност подведу под руководство ових људи, а ни Војвођански клуб није био очаран. Под таквим руководством, Војвођански покрет је од стране војвођанских аутономаша био сматран за посебну групацију, да би потом замро услед занемарености.

Живан Берисављевић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Живан Берисављевић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Славко Драговић је 1999. покренуо штампани недељни лист Војводина, а на челу редакције тог недељника је био један од оснивача НДНВ, Михал Рамач. Редакцији се врло брзо придружио и Димитрије Боаров. Током таласа приватизације у Војводини након 2000. године, Драговић је постао власник листа Пољопривредник.

У првом плану рада на окупљању војвођанских аутономаша, Војвођански клуб се  појавио тек 2000, пошто је Станимир Лазић отишао са његовог чела. Доласком архитекте Слободана Јовановића на чело Војвођанског клуба, постигнут је Споразум о садејству демократских опозиционих снага Војводине којим су окупљене мале аутономашке странке и удружења: Војвођански покрет, Грађански покрет војвођанских Мађара, ДЗХВ, ЛСВ, Лига социјалдемократа Војводине, Реформисти Војводине – Социјалдемократска партија, Савез војвођанских Мађара, Савез грађана Суботице, Свенационални демократски фронт Војводине, Сомборска странка просперитета. У овом друштву упадљиво није било Социјалдемократске партије Војводине (Мирослава Илића, Живана Берисављевића и Николе Кмезића), која је такође замирала.

УТИЦАЈ ХРВАТСКИХ НВО АКТИВИСТА
Током 2000. је Војвођански клуб радио на стицању искуства у области НВО активизма ради постизања  политичке ефикасности рада у јавности. Нарочито их је занимало повезивање с хрватским НВО активистима.

Најпре су се повезали са Миланом Ивановићем, председником Центра за мир, ненасиље и људска права из Осијека, а потом и са Грађанским иницијативама из Београда. Потом су се обратили хрватској НВО Глас 99 која им је у Нови Сад послала своје инструкторе: Ива Мариновића, Андреу Томнић и Марину Стажник. Ови хрватски НВО инструктори су подучавали припаднике Војвођанског клуба и друге аутономашке НВО начинима вођења политичке кампање и умрежавању у асоцијације по Војводини. Ради овога су партије и удружења војвођанских аутономаша градиле модел активности, умрежавања и обуке по узору на хрватске мреже НВО, нарочито мрежу активиста НВО ГОНГ (финансирана од USAID, NED и Америчке амбасаде у Хрватској).

Модел медијског деловања су војвођански аутономаши градили по узору на сплитски лист Ферал и загребачки лист Национал. По узору на писање Ферала у Војводину је пренет презир према дошљацима и почела je увредљива употреба израза „дођош“.[1] По прихватању хрватског модела пропаганде и врбовања кроз НВО активизам, 2000. године, војвођанско аутономаштво нарочито је почело да ради на популарисању „регионализације“. „Регионализација“ је оцењена као фраза која је знатно раније почела да се користи уместо рогобатног израза „аутономаштво“. На пример, Александар Попов је мимо Војвођанског клуба још 1998. основао Центар за регионализам). Када је Центар за регионализам ради децентрализације Србије и аутономије Војводине 2006. године окупио стручну групу на челу са др Дејаном Јанчом, међу њима је био и Станко Пихлер. Наиме, већ тада се показало да Војвођански клуб нема способности, нити осећаја за борбу у правној области.

Без обзира на примену нове фразе, псеудосепаратистичко аутономаштво је остало у садржини њиховог схватања циља „регионализације“. У оквиру трибина (Говорница Војвођанског клуба) је о регионализацији најпре иступала Нада Скендеровић из Суботице, затим Душан Маринковић, Лазар Жолт, Лазар Вркатић, Душко Радосављевић, Слободан Јовановић, Мирослав Кулачин, Момчило Гајер, итд.

СВЕДОЧАНСТВО О ЗАВЕРИ КОНДОР
Војвођански клуб је од почетка био изразито србофобна организација. Били су обузети опасношћу од „српског национализма“, „шовинизма“ и „великосрпског хегемонизма“, о чему сведоче њихове бројне публикације и документи. Негативно становиште о Србији је учинило да јавности открију и истине које су откривале сепаратистичку природу аутономаштва у ЦК СК САП Војводине, која је настала у доба кад је на челу ове организације био Душан Алимпић.

Шетња за Војводину у организацији Војвођанске партије и Војвођанског клуба (Фото: Танјуг)

Бранимир А. Андрић је у Војвођанском гласнику 2000. године објавио да је још седамдесетих година XX века (за живота Јосипа Броза Тита) ужи састав ЦК СК САП Војводине формирао једну групу ангажовану на раду високе тајности у сврху  супротстављања СР Србији. Идентитет чланова те групе је био заштићен кодним именима, а сам пројект је кодиран именом Кондор. Циљ тог пројекта био је рад на осамостаљењу САП Војводине од Србије у условима који не омогућавају чак ни уставна решења из 1974.[2]

У јеку припрема за обарање Милошевићеве владавине је објављено да је још средином седамдесетих година XX века постојао организован, планиран, припреман и оперативно развијан заверенички рад под руководством клике у врху ЦК СК САПВ. Из Андрићевог чланка се види да је планирани рад завереничке групе Кондор требало да доведе до потуног осамостаљења Војводине од Србије без обзира на уставна решења из 1974. године.

 

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

 

Душан Ковачев је публициста из Зрењанина. Аутор је преко 300 научних радова, расправа, истраживања, есеја, коментара, приказа, превода и других радова (комплетан списак можете пронаћи овде). Посебна област његовог интересовања су политичка, правна, културна, привредна и социјална садашњост Војводине и њена историја. Живи и ради у Београду

______________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Хедл, Драго, Наказе демографског инжињеринга, Ферал, 17. новембар 1993.
[2] Андрић, Драгомир А., Војводина у шифрама, Војвођански гласник, год. VI, бр. 77, Нови Сад; Снимак странице сајта Војвођанског клуба. Увид: 11. новембар 2009.

 

Насловна фотографија: vojvodina.gov.rs

 

Извор balkanskageopolitika.com