Писмо са Косова или опстајање у доба короне

За ових 20 година живота у гету на све ненормално смо навикли. Сналазили смо се како смо знали и умели. Проблем је што сада не можемо ни тако

На Косову и Метохији је уведен полицијски час. Разговор двојице мушкараца испред једне од укупно три приватне (и једине) апотеке у Грачаници, изгледао је овако: „Ја  поштујем полицијски час државе Србије. Шта ћу сад кад је Курти и овде забранио кретање“, пита свог познаника, који је већ чекао у реду. „Овако, имаш један сат поподне и од шест до 10 ујутру, укупно пет сати. Доста, колико ‘оћеш“, каже му он. Сви ћутимо и чекамо да дођемо на ред, јер у апотеку улазимо по двоје. (Све се дешава сат времена пре почетка примене забране кретања која почиње у 10 ујутру – први је дан полицијског часа.) Одједном, да га тако назовем, познаник, наставља причу и окреће се ка човеку који му је неколико тренутака пре поставио питање:

„Малопре ме питали новинари што сам дошао у пошту, на сабајле напали. Да подигнем минималац. Да купим оцу лекове. Зато сам дошао, тако сам им рекао. Рекао сам и да ништа на рецепт не добија, а 40 година је радио и све своје обавезе држави измиривао. Док сам чекао, претрнуо сам да ли имају пара – знаш да често новца нема – јер лекове морам да купим, а сад бринем да ли лекова има. И ти, што ми помену тај полицијски час на ову нервозу. У гету уведен полицијски час, не један, него два. Има ли то још негде на овом белом свету? Шта је остало а да је горе од овога?“ Одговори му једна госпођа: „Затвор у такозваној држави Косово због његовог непоштовања и, можда, смрт“.

Искрено, нисам намеравала да пишем о новонасталој ситуацији са коронавирусом. Нисам паничар по природи. Знам да ће и ово проћи, и биће онако како је рекао Бог. Одрастали смо са полицијским часом, две деценије живимо изоловани, и није нека велика промена настала на коју морамо да се навикавамо. Стање у здравству сам више пута помињала у својим текстовима и оно је жалосно – то се посебно односи на српске средине јужно од Ибра.

„НАДА НАМ У БОГА“
У тренутку док пишем текст, можда се наредних дана нешто промени, уколико се неко од пацијената јави са симптомима који указују на евентуални коронавирус. Тест који би то потврдио или оспорио кошта 300 евра, и ради се код Албанаца. На једној, јединој конференцији за штампу до сада одржаној у Грачаници, директор КБЦ Приштина-Грачаница др Братислав Лазић рекао је да ће се евентуални пацијенти са тежим симптомима лечити у остатку Србије. Изолационе јединице нико до сада није видео, нити се зна где су, али нам је због ове вести мало лакше. Новинари су могли само два питања да поставе. Хвала Богу што, за сада, у српским срединама на Косову и Метохији нема заражених.

Остало је мање-више слично као и у остатку земље, тамо где је већа концентрација Срба – централно Косово, Поморавље, Сиринићка жупа. Врши се дезинфекција школа, институција, обданишта. Само, рукавица, алкохола и дезинфекционих средстава у апотекама нема. Док их је било, цене су биле и до 100 одсто веће. Брашна нема већ више од 10 дана, и нико не зна када ће га бити у продаји. Остале хране има довољно, али нисам желела да пишем о овоме. Проглашено је стање епидемије, и наше понашање треба да буде у складу са тим – нема места паници и кукњави. Живимо у селима и може нешто да фали, али већина неће остати гладна. Проблем је за све оне који су корисници народне кухиње, и део њих живи у општини Клина.

За ових 20 година живота у гету на све ненормално смо навикли, и пронашли смо систем како да функционишемо. Сналазили смо се како смо знали и умели, и проблем је што сада не можемо ни тако. Ту ситуацију бих желела мало да вам приближим, и зато помињем све остало. „Отац има лекове за још 10 дана“, рекла ми је пријатељица из Гораждевца. Њен отац је јесенас преживео други инфаркт. Уз сву терапију због поменутог, прима и инсулин четири пута дневно. До сада су били организовани тако што је она одлазила аутобусом до Косовске Митровице и куповала лекове, или јој их је брат слао из централне Србије. Није то било лако, али некако је функционисало. Сада су у Гораждевцу потпуно затворени. Аутобус ка Косовској Митровици, односно остатку Србије, не саобраћа. Не саобраћају селом ни албански комби превозници са којима су понекад ишли до Пећи.

Деца и мештани Гораждевца током прославе Савиндана 2018. године (Фото: spc.rs)
Деца и мештани Гораждевца током прославе Савиндана 2018. године (Фото: spc.rs)

„Сваког дана брат покушава да из Краљева пошаље лекове, али сада ко год пређе административну линију иде у Приштину у карантин. Пробаће поштом, али има неких проблема јер је ограничена вредност пошиљке, тако ми је нешто рекао, па ће морати два пута да шаље. Пошта стиже једном недељно прво до Осојана, па онда је они доносе у Гораждевац. Из Осојана су обећали да ће одмах донети пакет, већ сам их звала. Срећа па општина Исток  још није у карантину. Уколико у међувремену и ту општину изолују, и не стигну лекови до нас, не знам шта ћу да радим. Проблем је сада и полицијски час. Полудећу од бриге“, рекла ми је пријатељица. О коронавирусу нисмо причали у контексту опасности која нам прети од њега, већ само о томе колико нас је све везано за поменути вирус избацило из колосека наших већ ненормалних живота.

„Нада нам у Бога. Ми смо изоловани 20 година, навикли смо. Кадим кућу сваког дана, палим кандило и молим се. Шта друго да радим? Није боље ни у Брестовику, Сиги, Осојанској долини, и тамо има старих и болесних. Монахиње из манастира Будисавци – метох Пећке Патријаршије – су у потпуној изолацији, у албанском окружењу.Чуле смо се телефоном и имају хране, али појма немају шта се око њих дешава. Зову нас монаси из Високих Дечана, и они затворени. Нико од нас није гладан и жедан, али нас нико не пита како нам је. Ја бих само рекла да немамо лекова, да бринем због оца. Остало ћемо да издржимо“, рекла ми је пријатељица.

НАШИ ВЕЛИКИ СТРАДАЛНИЦИ
Општине Витина и Клина су од 13. марта у карантину, значи и Срби који у њима живе. У општини Клина су повратничка села, а из такозваног Министарства за заједнице и повратак, на чијем је челу Далибор Јевтић, у понедељак је стигло обавештење да се предузимају конкретни кораци са осталим „косовским министарствима“ око решавања проблема испоруке брашна пекарама, али и снабдевања другим основним животним намирницама српских средина јужно од реке Ибар. Власт у Приштини готово да не постоји, али од њих нико ништа ни не очекује. Хашим Тачи и Аљбин Курти се свађају, забављају бираче, каква пандемија, какви бакрачи, а Срби затворени у гетима са дуплим полицијским часом. Један желе да поштују, други морају јер им прети казна затвора од две године.

На ТВ-у, понављају се подаци да је од коронавируса у Србији до сада умрло троје људи, и на Косову један. Постојимо, значи, ми и ви. Можда су то ситнице, али преостали Срби на Косову и Метохији и те како обраћају пажњу на такве вести. Велика вероватноћа је да је упокојени Албанац из Подујева имао српска документа, примао српску пензију – па зар није онда и он грађанин Србије?

На интернет порталима локалних медија – КиМ радио – скреће се пажња да у времену када се Косово, попут остатка света, суочава са епидемијом коронавируса и када су информације од надлежних институција пресудне за грађане, медијима који извештавају на српском језику су оне ограничене или потпуно ускраћене. Такозвани Национални институт за јавно здравље Косова издаје саопштења искључиво на албанском језику. Овдашње „Министарство за здравље“ само  понекад објави и саопштење на српском, иако је то један од два службена језика. Институт за јавно здравље који је 1999. из Приштине измештен у Косовску Митровицу, ништа не јавља, јер је Бриселским споразумом постао паралелна институција.

Деца из ОШ „Радош Тошић“ у селу Видање, општина Клина (Фото: Катарина Стељић/Нови Стандард)
Деца из ОШ „Радош Тошић“ у селу Видање, општина Клина (Фото: Катарина Стељић/Нови Стандард)

Знамо каква је ситуација у Београду, Новом Саду, Кикинди, Краљеву. Знамо када тамо раде продавнице, када ће доћи квасац, колико пари рукавица и маски једна особа може да купи, али не знамо шта се дешава у гетима удаљеним 50, 60 километара. Локални политичари говоре у име свих нас, а ми који овде живимо не разумемо о чему причају. Срби из Метохије су наши велики страдалници. Па, ако смо се Загреба сетили, сетимо се и њих, питајмо бар како су.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

 

Насловна фотографија: Јања Гаћеша/Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард