Пол Мејсон: Економија после вируса

Потребан нам је нов економски систем који ће као највише приоритете поставити јавно здравље и благостање људи и уравнотежити наш однос са планетом

„Учинићемо све што је потребно“, рекао је министар финансија. Нажалост, Риши Сунак није у позицији да учини оно што нам је сада потребно – или бар још није. Криза коју је изазвао вирус COVID-19 зауставила је економски раст – у Британији и широм света – на сасвим нов начин са којим немамо претходних искустава.

Оно што Сунаку у овом тренутку треба јесте нека врста анти-капиталистичке имагинације. Да би примерено реаговала на кризу, држава мора преузети контролу над економијом. Али она не зна како се то ради. Није у питању само недостатак знања и искуства у управљању кризама; у овом случају проблем је идеолошке природе.

Погледајмо мере које су министарство финансија и централна банка у Британији досад предузели. У новом буџету објављеном 11. марта, Сунак је 12 милијарди фунти наменио за решавање „привременог поремећаја“ изазваног пандемијом, углавном кроз смањивање обавеза компанија, пружање финансијске помоћи малим предузећима и одвајање две милијарде за покривање трошкова боловања. Такође, централна банка је спустила каматну стопу (са 0,75) на 0,25 одсто и одобрила пословним банкама коришћење 190 милијарди фунти резервисаних за кредитирање предузећа.

После две седмице оклевања и предомишљања, министарство финансија је 17. марта објавило радикалнији пакет мера. Држава се обавезала да обезбеди 330 милијарди фунти повољних кредита за финансирање великих компанија, што ће растеретити банкарски систем, од кога се заузврат очекује да осигура повољне кредите за мала предузећа.

Није било речи о увећању средстава за покривање трошкова боловања, могућим решењима за људе који неће моћи да плате станарину или значајнијој помоћи за десетине хиљада радника у пабовима, ресторанима и индустрији забаве који су остали без посла. Сунак је само натукнуо могућност обухватнијих „фискалних мера“ које треба да спрече масовне отказе и додао да не жели да измишља ништа ново, јер морамо користити постојеће механизме и деловати одмах.

Управо у томе је проблем. Постојећи механизми неће дати резултате јер ово није уобичајена криза. Као и министар финансија Алистер Дарлинг 2008. Сунак упорно понавља да ће се „економија опоравити“ јер има солидне темеље. Тако већина људи размишља о економским шоковима које памтимо. Већина верује да постоји „реална економија“ супермаркета, кафића, болница и универзитета – и негде високо изнад ње недодирљива финансијска економија која се бави ризичним пословима и производи добит за богате. И с времена на време нешто забрља.

У време кризе 2008. чинило се да се управо та финансијска „надградња“ урушила и пала на стубове који је иначе носе, али сама грађевина – мада оштећена – остала је стабилна, па је кров на крају поправљен. Ако прихватимо ову аналогију, проблем је у томе што се овог пута не руши кров већ сами носећи стубови.

Капитализам, као и сви претходни економски системи, изграђен је људским радом. Принуђени смо да ујутро устанемо из кревета, гурамо се у јавном превозу, слушамо наређења директора и придржавамо се дисциплине радног времена. Када се радни дан заврши, окупљамо се у пабовима, играмо мали фудбал или излазимо на вечеру и тако настављамо да генеришемо добит за капитал који је неко други инвестирао.

Неочекивано, тај ланац принуде, награде и експлоатације раскинут је у тренутку епидемиолошке истине: да бисмо избегли масовно умирање становништва, можда чак и до 750.000 људи, не смемо више да идемо на посао, улазимо у јавни превоз или посећујемо пабове, теретане, позоришта и ресторане. Епидемији ће доћи крај, али настале последице ће бити трајне. Зато што данашњи финансијски систем није само „надградња“: у последњих 40 година он је постао носећа структура капитализма.

У развијеном друштву попут нашег сваки аспект људског живота је финансијализован. То јест, чланарине које наплаћује моја теретана, промет у мом локалном пабу, приход Старбакса, карте за аутобус и метро које плаћам – све је упаковано у финансијске инструменте у које инвестира компликована мрежа банака, инвестиционих фондова и осигуравајућих друштава да би генерисала профит.

Ако се чланство у теретани откаже, ако Старбакс објави губитак, ако се паб затвори и, надасве, ако се радници не појаве на послу, читав финансијски систем је угрожен на начине које не можемо ни да замислимо, јер више од половине тог система оперише у такозваном „сивом банкарском систему“, готово нерегулисаној и непрозирној мрежи која је од кризе 2008. нагомилала 52 трилиона долара финансијских средстава. Али такозвана „средства“ су заправо само пројектована и очекивана добит коју би требало да произведу ланци ресторана, осигуравајућа друштва, авио-компаније и тако даље – све оно што би ускоро могло пропасти.

Ако имамо у виду могуће ризике, 330 милијарди фунти повољних кредита и 190 милијарди фунти банкарских резерви нису ни приближно довољни. Очекује се да ће министарство финансија покушати да реши проблем отказа олакшавањем приступа и увећањем бенефиција за незапослене, али бојим се да ни то неће бити довољно.

Потребно нам је тешко наоружање: колико тешко, то ћемо почети да схватамо када признамо себи да правила по којима смо досад играли више не важе. Можемо да заборавимо на процене Управе за буџетску одговорност да ће раст БДП-а ове године износити 1,1 а следеће 1,8 одсто. Процена да задуженост неће премашити 66,7 милијарди фунти такође је бесмислена. Уместо да се са садашњих 80,6 одсто БДП-а смањи за 5 процената, дефицит ће највероватније порасти, док ће се БДП смањити. Проблем је у томе што темељи наше економије уопште нису „солидни“: раст после 2008. генерисан је задуживањем – предузећа, домаћинстава, државе – и емитовањем оних 20 трилиона долара бесплатног новца који су централне банке пустиле у систем.

У физичкој борби да зауставимо ширење вируса и економској борби да спречимо финансијску катастрофу потребно нам је управо оно што су многе претходне владе, једна за другом, одбацивале и занемаривале: а то је планирање. Кеир Стармер је рекао да борбу против вируса треба да координира Државни савет за ванредне ситуације. Знате ли шта је то? Наравно да не знате, зато што је у ери слободног тржишта и вере да су тржишни механизми и минималне интервенције владе лек за сваки проблем та функција државне управе практично одумрла. А Стармер је у праву: морамо активирати све функције државе, као што су друге земље већ учиниле. Када је потребно, треба издавати наређења, а не само препоруке за промену понашања.

На пример, у ситуацији када нам недостају респиратори, држава може једноставно суспендовати права интелектуалне својине произвођача, објавити техничку документацију и наложити да оно мало што је остало од лаке индустрије буде усмерено на производњу медицинске опреме, као да смо у рату. Што се тиче пакета за спас економије, „учинити све што је потребно“ у овом тренутку значи задужити се колико је потребно, то јест одштампати довољно новца да се откупе сви дугови државе, банака, домаћинстава и корпорација. Тако би државни дуг премашио 100 одсто БДП-а, а његова монетизација од стране централне банке, као што традиционално бива, произвела би ризик напада на фунту и одлива капитала. Ако се то догоди, имамо на располагању још једну традиционалну меру – контролу кретања капитала.

Допадало се то вама или не, завршићемо са економијом којој је потребна значајна потпора државе и са државном управом која има контролу над приватним сектором и води рачуна да свако добије довољно да може да преживи: што пре прихватимо ту чињеницу и што пре генерација политичара одгајаних на доктринама неолиберализма научи како да одговори новом изазову, то боље за све нас.

Социјална цена искушења кроз која ћемо морати да прођемо кретаће се у два правца: предузете мере морају бити универзалне и морају редистрибуирати моћ и богатство одозго наниже, уместо одоздо навише. Када буде спремна, вакцина за COVID-19 мора се ставити у јавни домен на принципима отвореног приступа и мора се производити генерички. Старија популација, труднице и друге високоризичне групе морају бити прве у реду да је приме. Скупе приватне клинике у Улици Харли стајаће у истом реду као и сви остали.

Али, када се све ово оконча, капитализам неће моћи да се врати у пређашњу нормалу. Јер ово није био „егзогени шок“ – као да је астероид погодио иначе безгрешну планету. Суманута и хаотична урбанизација глобалног југа, сеча шума и разарање природних станишта већ дуго производе талас за таласом зоонотичних вируса. Елите не хају за то што нови вируси најтеже погађају друштва са неразвијеним системима јавног здравства, лошим санитарним и стамбеним условима, као и појединце са придруженим болестима попут астме, срчаних обољења и дијабетеса, што такође није случајност. Све је то производ система који називамо капитализмом.

Добро је помоћи авио-компанијама – што свакако треба учинити кроз делимичну национализацију. Али када све буде готово, шта мислите, ко ће купити њихове деонице, ако не спроведемо темељне промене, укључујући и промене у стандардима јавног здравства, у Британији и широм света?

После епидемије куге у 14. веку, која је број становника Европе смањила за трећину, економски систем феудализма био је осуђен на пропаст. Пишући о бунама које су уследиле, Самјуел Клајн Кон (Жудња за слободом) описује излазак из стања „потпуног безнађа и страха и рађање нове самосвести код сељака, занатлија и радника, уверених да и они могу мењати свет и преобликовати друштвене и политичке услове сопственог живота“.

Данас нисмо суочени са физичком катастрофом каква се одиграла 40-их година 14. века – али катастрофу би могла произвести наша компликована и финансијализована економија. Потребан нам је нов економски систем који ће као највише приоритете поставити јавно здравље и благостање људи и уравнотежити наш однос са планетом. Задатак левице је да такав систем замисли и спроведе у дело.

 

Више о вирусу COVID-19 прочитајте ОВДЕ.

 

Аутор Пол Мејсон

 

Превео Ђорђе Томић

 

Насловна фотографија: Tomohiro Ohsumi/Getty Images

 

Извор New Statesman, 18. март 2020./Пешчаник, 25. март 2020.