В. Казимировић: Краљ Александар се држао храбро током преврата

Мада краљ Александар није имао оружје уза се, он се кобне ноћи „држао храбро и претио да ће се свима крваво осветити“

Израда новог плана, који је предвиђао да се убиство краља и краљице изврши у самом двору, била је поверена Александру Машину, будући да је он био добро упознат са распоредом просторија у конаку и приликама које у резиденцији владају. Преостало је само још једно – да се провери оданост краљевог ађутанта, потпуковника Михаила Наумовића. Тај задатак је такође допао Петру Мишићу. И шта је он урадио?

– Он је Наумовићу саопштио план у обрнутом смислу и рекао му да је за улогу, која је Наумовићу првобитно била намењена, одређен капетан Лонткијевић. На то је Наумовић рекао да је план који му је саопштен морао начинити неко ко уопште не познаје ни распоред просторија ни прилике у конаку, а затим да је план управо тако конципиран да би завереници могли лако бити ухваћени, тим пре што је у све укључен капетан Лонткијевић. Овим је Наумовић разбио све сумње у себе, и био је, потом, без резерве прихваћен и одмах упућен у прави план. Тог истог дана, како стоји у аустроугарском документу о завери 1903. године, Наумовић је потписао Мишићу признаницу на 50.000 франака… То је била његова цена за учешће у завери – ради осигурања породице, како је рекао.

О свему овоме, у књизи Драгише Васића Деветсто трећа не говори се уопште. Каже се, међутим, нешто друго: да су се 26. маја, са Наумовићем састали Ђорђе Генчић, Александар Машин, мајор Миливоје Анђелковић, Драгутин Димитријевић Апис, артиљеријски капетан Ђорђе Ристић и поручник Антоније Антић. На овај састанак требало је да дође и Петар Мишић, али он није дошао, по Васићу под изговором да се са Наумовићем не налази у добрим односима. На састанку је утврђено да се краљ и краљица убију у ноћи између 28/29. маја, када је на Наумовићу био ред да преузме дежурство у двору.

Да се краљ и краљица убију у ноћи између 28. и 29. маја 1903. главни заверенички одбор сагласио се, како се из аустроугарског документа види, на састанку одржаном 27. маја. На овом састанку биле су подељене и улоге – тако да је сваки завереник тачно знао шта му ваља чинити у судбоносној ноћи.

О самом упаду у двор, у аустроугарском документу наводи се шта је рекао Петар Мишић. “Није истина”, гласи Мишићева изјава, која се овде даје у преводу с немачког језика, “да је генерал Лаза Петровић показао где се налазе краљ и краљица. Он је свучен лежао у ађутантској соби. Кад је пронађен и запитан где се краљ налази, рекао је да не зна… Почео се облачити и чинећи то приметио да би краљ и краљица морали бити у својој спаваћој соби. На његово питање шта желе од краља, официри су рекли да им је намера да захтевају од краља да краљицу удаљи. Он се на то насмејао и пожелео им много успеха…”

Генералу Лази Петровићу, по Мишићевим речима, требало је много времена да се обуче, јер се “тако удешавао као да иде на бал”. Кад се најпосле обукао, поведен је у конак. При том нико није приметио да је он два напуњена револвера стрпао у своје џепове …

У конаку, од генерала Петровића је поново захтевано да покаже где се налазе краљ и краљица. Он је, међутим, тумарајући са завереницима по двору, стално понављао да не зна. Одједном, а кад су завереници већ били помислили да су краљ и краљица напустили конак, одјекнули су пуцњи у дворском парку. Одмах затим, иза једне завесе, иза које се претпостављало да се налази прозор, зачуо се јаук краљице… Њу је ранио један официр који је стајао у парку у тренутку када се краљица појавила на прозору и стала дозивати у помоћ…

Чим су чули краљичин јаук, завереници су потрчали завеси, размакли је и разбили врата која су се иза ње налазила. Ту су угледали краља, а крај њега краљицу рањену у лево раме. Како је пуковник Петар Мишић изјавио, краљ је, угледавши официре пред собом, био – дрзак.

Један од официра – завереника, капетан по чину, коме је касније ампутирана рука, одмах је нанишанио у краљицу. Тада је генерал Лаза Петровић тргао један од два своја револвера, и опалио неколико пута. Ранио је у раме капетана, који је био нанишанио на краљицу Драгу, и отео му пиштољ. Потом се и сам, засут куршумима завереника, тешко рањен срушио на под. Сви су помислили да је мртав.

Мада краљ Александар није имао оружје уза се, каже се даље у изјави Петра Мишића, коју је аустроугарски посланик уградио у свој специјални извештај о преврату 1903, он се “држао храбро и претио да ће се свима крваво осветити”.

Пре краља, сва изрешетана пала је на под краљица Драга. Краљ се једанпут нагнуо над њено тело… “Сада је био дошао страшни моменат да и краљ буде убијен”, стоји у Мишићевој изјави. “Али нико није имао храбрости да пуца у краља. Најзад, на краља је отворио ватру артиљеријски капетан Михаило Ристић. Ранио га је у десну страну врата. Онда су запуцали и остали официри завереници …

После тога настао је познати масакр, а затим избацивање унакажених лешева кроз прозор, у дворски парк. Своје казивање пуковник Петар Мишић завршио је следећим речима: “Није истина да су се краљ и генерал Лаза Петровић понели као кукавице. Они су били прави јунаци и мени их је жао, али тако је морало бити. Краљ Александар је могао задовољан отићи на други свет, јер је видео да му је макар један човек из његове околине остао веран до краја, и да се понео као прави мушкарац.

На друга питања, која су Петру Мишићу постављена, истиче се у аустроугарском документу, он није хтео да одговори. А она су се тицала извршене крађе и пљачке у двору као и једног писма Петра Карађорђевића… Писмо Петра Карађорђевића, о којем је пуковник Мишић одбио да ишта каже, била је – према једном тексту објављеном у Бечу 1908. године – у ствари заклетва коју је он дао главном завереничком одбору. Она је гласила: “Ја, Петар Карађорђевић, кунем се својом чашћу, да, док на престолу Србије будемо ја и моји потомци, завереници и њихови потомци не само да неће бити судски гоњени, већ да ће им напротив у земљи бити осигурани највиши положаји.”

Завереници су Петра Карађорђевића често “подсећали” на заклетву коју је дао, захтевајући да се држи дате речи. До првог “подсећања” дошло је већ крајем 1903, када су се неки завереници, почели хладити према новом краљу, па се чак стали и кајати што су га уопште довели на престо. Разочарани, Ђорђе Генчић и Јован Атанацковић говорили за краља отворено да је “слаб, ограничен и поводљив”. И да не држи реч, да с њим не вреди улазити ни у какве аранжмане…

ЗАКЛЕТВА ЗАВЕРЕНИКА
У аустријском извору, објављеном у Бечу 1908. године, штампана је и заклетва завереника, у којој се каже: “Ја (следи име) кунем се свим што ми је најдраже и најсветије на свету, да ћу убити краља Александра и краљицу Драгу и довести на српски престо Петра Карађорђевића.” Ова заклетва, коју је потписало само неколико млађих официра, међу њима и Драгутин Димитријевић Апис, није била, међутим, и једина. Постојала је још једна. Она је састављена накнадно, пошто је прва морала бити уништена, али она се у бити није разликовала од прве.

(Из књиге Никола Пашић и његово доба)

 

Аутор Васа Казимировић

 

Извор Вечерње новости, 25. март 2020.