Koronavirus i kolaps američke imperije

Postepno propadanje Zapadne imperije (koju predvode SAD) moglo je da potraje jako dugo. Istorija se, međutim, kako to obično i biva, promenila pukim slučajem

Dešava se da imperije nestaju iznenada, dok još deluju čvrsto, kao što je bilo Rusko carstvo 1917. godine. Dešava se da imperije nestaju i nakon mnogo decenija, pa i vekova mukotrpnog opadanja, poput Zapadnog rimskog carstva 476. godine. Ali kada carstvo nestaje uvek koincidiraju dva preduslova: 1) akutna svetska kriza koju carstvo nije u stanju da reši oslanjanjem na sopstvene unutrašnje resurse; 2) nesposobnost ili nespremnost imperijalne sile da preduzme neophodne reforme kako bi se prilagodila krizi.

Zapad (Sjedinjene Države i njihovi vazali prvog reda – Kanada, Australija, Novi Zeland, Japan, Južna Koreja i EU) je dugo odbijao da se pomiri sa činjenicom kako je svetski imperijalni poredak koji je stvorio u sistemskoj krizi. Najdalje što se išlo bio je uvid da se periodične ekonomske krize događaju, ali osnovna teza bila je da krizni događaji brzo prolaze, rast se nastavlja, a posledice privremene recesije brzo zacele.

LAŽ KOJA TRAJE
To je bila laž. Od sredine 1980-ih, u vreme Reganove administracije (i njene čuvene „reganomike“), američki lideri dobro su razumevali da je mogućnost daljeg uvećanja proizvodnje kroz razvoj novih tržišta i inkluziju novih resursa iscrpljena. Slobodna tržišta i slobodni resursi na planeti Zemlji su gotovi. U stvari, Reganova ideja bila je da se trenutne potrebe Sjedinjenih Država finansiraju iz džepa budućih generacija putem monopola na štampanje dolara (koji je već tada bio valuta međunarodnih poravnanja).

Pretpostavljalo se (i to prilično ispravno) da su Sjedinjene Države i SSSR podjednako iscrpljeni Hladnim ratom i ekonomskom konfrontacijom. Znalo se da će pobednik biti onaj ko izdrži duže. SSSR je mogao da izdrži duže. SAD više nisu imale dostupnih slobodnih resursa za ekonomski rast. Novac budućih generacija upumpavan u ekonomiju počeo je da stvara mehurove koji pucaju još od početka 21. veka. No, oni su mogli da opstanu do Gorbačova i njegove perestrojke. Rukovodstvo SSSR-a je tada ispravno utvrdilo potrebu za reformom, ali su one izvršene krajnje nesposobno. Ljudi ne zovu slučajno ove reforme namernom sabotažom.

Zaista je teško poverovati u tako spektakularan intelektualni neuspeh rukovodilaca jedne svetske sile. Da, bilo je očiglednih izdajnika u Gorbačovljevom timu. Ali glavni razlozi kolapsa SSSR-a i dalje su glupost i neprofesionalizam. Da nije bilo gluposti i neprofesionalizma najviših funkcionera, izdajnici ne bi mogli da učine ništa.

Iskusivši neočekivano ubedljivu pobedu nad Sovjetskim Savezom, Amerika je morala da se sa „reganomike“ hitno vrati na normalan ekonomski model. Ali banke i berze su već okusile lak novac. Krediti za domaćinstva i potrebe domaćinstava stvorili su potražnju bez presedana, što je podstaklo prodaje i proizvodnju. Svi su živeli dobro, i niko nije hteo da se odrekne svojih nezasluženih privilegija. Drugo, i još važnije – zapadnoj ekonomiji iz perioda od 1950-1970-ih i dalje su nedostajala slobodna tržišta i slobodni resursi. Bilo je neophodno započeti reforme i reorganizovati Zapad, ali niko zapravo nije znao kako da stvori novi stabilan svetski ekonomski model, a da istovremeno ne žrtvuje zapadnu hegemoniju. U slučaju odustajanja od reformi, stimulisanje tražnje jeftinim ali neobezbeđenim kreditima preostaje kao jedini način za prolongiranje postojanja keš modela.

Zgrada Federalnih rezervi, Vašington, 27. jul 2019.

Možda bi se takav model čak pokazao i kao održiv da je novac stigao u realnu proizvodnju. Ali banke su brzo shvatile da spekulacije hartijama od vrednosti generišu drastično više prihode nego investiranje u realni sektor. Posledica je da je sve više kreditnih prihoda počelo da odlazi u berzansko-bankarski (tj. finansijski) sektor, pa gotovo sav novac koji se obezbeđuje za podgrevanje ekonomije završava tamo.

Svaki put je bilo potrebno sve više novca kako bi se ovaj fiktivni rast nastavljao. Tako je javni dug SAD počeo eksponencijalno da raste, a realna kupovna moć dolara padala je srazmerno brzo (dolar iz 1950, 1980. i 2010. su potpuno različiti dolari). Srednja klasa u Sjedinjenim Državama počela je rapidno da nestaje.

ODLAGANjE KRIZE
Što se tiče Evrope, prebacivanjem izdataka za odbranu i tradicionalno jake socijalne programe na Ameriku ovaj proces je usporen, ali nije zaustavljen. Danas u pogledu brzine propadanja srednje klase Evropska unija brzo sustiže Ameriku. Razlika je samo u tome što Evropa ima svoje specifičnosti. Donedavno je uspevala da očuva prihvatljive nivoe prihoda za srednju klasu u „staroj EU“ i na bogatom severu uz pomoć progresivnog osiromašenja „nove EU“ i već siromašnog juga, kao i dovlačenjem gomile migranata.

Kao što možemo da vidimo, mere koje je Zapad preduzeo odložile su početak krize i učinile je manje vidljivom za širu javnost. Ali te mere ne samo da ne mogu da reše problem, nego ga i produbljuju. Kako je novac budućih generacija postao nedovoljan za očuvanje privida blagostanja (protivno uvrženom mišljenju, SAD nisu bile u stanju da odštampaju dovoljno dolara bez pokrića iako su veoma želele), Zapad je pokušao da odloži krizu aproprijacijom resursa ostatka sveta. Otuda nerešene kontradikcije u odnosima Zapada sa Kinom, Iranom, Rusijom i ostalima, i nastanak ere „ratova za demokratiju“ i „obojenih revolucija“.

Sve ovo bio je samo način da se resursi prebace na Zapad. Ali ni resursi svih zemalja sveta nisu beskonačni, a kako su prohtevi Zapada eksponencijalno rasli, i oni su brzo presušili. Naročito pošto ruski, kineski, iranski, venecuelanski i pojedini drugi resursi nisu postali dostupni. Pod Obamom i Trampom, Sjedinjene Države pokušale su da poorobe svoje evropske saveznike u nekoliko navrata. Za sada to nije urodilo plodom, ali Vašington nastavlja da radi na tome.

Bez obzira na sve, od početka je bilo jasno da se suočavanje sa krizom može odlagati, ali ne i izbeći. Štaviše, što duže kriza ostane neshvaćena, a iscrpljeni svetski finansijski i ekonomski mehanizmi nastave da funkcionišu, to će konačni kolaps biti užasniji za ceo svet. Tome je u dobroj meri doprinelo i što je svaka sledeća američka administracija odbijala da prihvati očigledno, držeći se rezona „za našeg vakta biće dosta, a za potop koji neminovno sledi biće odgovoran neki sledeći predsednik.”

Krize su poput nekakve bolesti: što duže ostanu u prikrivenom obliku, to su razornije njihove posledice. Od 2016, postojanje ove aktuelne krize više nije bilo moguće sakriti. Otuda fenomen Trampa i evropske „nove desnice“ koji se protive globalizmu. U stvari, oni govore o potrebi da se promeni iscrpljeni ekonomski i politički sistem. Međutim, kako su Tramp i „nova desnica“ sebi postavili dva zadatka odjednom – da reformišu sistem i prebrode krizu bez istovremenog odbacivanja političke i ekonomske dominacije Zapada – slobodno se može reći da neće uspeti da reše nijedan.

Naročito zato što su njihove mogućnosti ograničene podelom unutar elita. Iako je jedan deo tradicionalnih elita Zapada uvideo i prihvatio potrebu za reformama (mada pokušava da ih izvede na način koji kvalitativno nije ništa bolji od Gorbačovljeve perestrojke), jake pozicije unutar vladajućeg establišmenta i dalje pripadaju globalistima, koji ne žele da menjaju bilo šta, nadajući se da će biti u stanju da opstanu duže od Rusije i Kine, na isti način na koji su opstali duže od SSSR-a, pobeđujući pred izdisajem.

Postepno propadanje Zapadne imperije (koju predvode Sjedinjene Države) moglo je da potraje jako dugo. Na Zapadu bi se pretvarali da nema krize, a na Istoku bi se pretvarali da veruju u to kako pokušavaju da pruže Zapadu „meko prizemljenje“ jer bi u slučaju njegovog kolapsa posledice bile tragične za čitavu svetsku ekonomiju, pa bi manje-više svakome naškodile. Istorija se, međutim, kako to obično biva, promenila pukim slučajem.

FAKTOR KORONA
Pandemija koronavirusa postala je slamka koja je slomila kičmu zapadnoj imperiji. Iznenađuju me ljudi koji pokušavaju da objasne ono što se dešava kategorijama teorija zavera. Pojedini tvrde da je „Kina prikrivala koronavirus kako bi u posebnim uslovima uspostavila sistem civilne odbrane“. Drugi tvrde da „Zapad prikriva svetsku krizu koronavirusom“. Niko od „uzbunjivača“ se ne pita šta to ima da se prikriva ako o krizi u poslednjih godinu dana nije pričao samo onaj kome se nisu otvarala usta, a ona se odvija već 20 godina. Nikoga ne interesuje kako bi vlade dvadesetak međusobno sukobljenih država sada odjednom mogle da se udruže radi promocije istog narativa.

Nikoga ne brine što su bilioni dolara, nimalno nepotrebnih svetskoj ekonomiji, već potrošeni na borbu protiv virusa i karantinske mere, i što će ukupni gubici biti višestruko veći. I sve to samo kako bi se obmanuli vodoinstalater, novinar i dobrostojeće devojke sa Instagrama? Skupa neka obmana.

Karantinske mere će uistinu imati ozbiljne posledice za svetsku ekonomiju i ekonomije pojedinačnih zemalja. Da se ovo događalo u vreme ekonomskog uspona, gubici bi bili prebrojani, prevaziđeni i zaboravljeni, a rast proizvodnje bi iznova otpočeo. Ali ovaj udarac se dogodio u vreme oštrog pogoršanja svetske sistemske krize. Karantini slamaju tradicionalne trgovinske i ekonomske veze, primoravajući brojne nacionalne i regionalne ekonomije da uđu u režim parcijalne ili totalne autarhije.

Poluprazne ulice Njujorka nakon uvođenja mera koje podrazumevaju preporuku o ograničenju kretanja, mart 2020. 

Ovo, zauzvrat, pogađa većinu integracionih projekata. Evroazijski projekti još uvek nisu pretrpeli ozbiljne udarce: Kina je brzo zaustavila širenje epidemije, a Rusija još uvek nije prešla prag epidemije. Održivost evroazijskih integrativnih projekata zavisi od te dve zemlje. No, unutar EU stvari stoje veoma loše. I to ne samo zbog toga što su unutrašnje granice zatvorene. Radi se o tome da se EU pokazala bespomoćnom – puna težina borbe protiv virusa pala je na pleća nacionalnih vlada, a one su se odmah prepustile sebičnim politikama, pokušavajući da se izoluju od najteže pogođenih zemalja i prepuštajući ih da se same snalaze sa epidemijom. Posledica je da je Italija već sledi politiku prema kojoj se hospitalizacija uskraćuje starijim i bolesnim ljudima kako bi se spasili oni mlađi. Nacionalni zdravstveni sistem je preopterećen, a po bolnicama nema dovoljno mesta.

Šta se događa unutar Sjedinjenih Država je tek potpuno nejasno. One nemaju načina da utvrde kada je epidemija počela i koliko ljudi je zapravo bolesno. Već se spekuliše da su mnogi smrtni ishodi „sezonskog gripa“ u Sjedinjenim Državama zapravo posledica koronavirusa. No, ovo, u suštini, nije ni bitno – bespomoćnost i nesposobnost „svetskog hegemona“ pred licem epidemije je ono što je važno. Moguće je da dođete do tačke u kojoj ne možete da izađete na kraj sa brojem pacijenata, ali ne biti u stanju da ih prebrojite je nešto što zalazi sa one strane morala.

STVARI TREBA POGURATI
Zapad se atomizuje, a države se zatvaraju jedna pred drugom. Mislim da ponosne istočnoevropske pogranične države u ovakvim uslovima nemaju gotovo nikakvih šansi da se od EU dokopaju više milijardi dolara vrednih paketa pomoći za svoje budžete. Više niko nema dodatnog novca. A „evropsko jedinstvo“ se povlači pred navalom nacionalnih problema.

Ne želim da kažem da će se Evropska unija uskoro raspasti – mada je takav ishod moguć – ali će njena politička i ekonomska kohezija biti drastično oslabljene, a centrifugalne sile će dobiti na snazi. Jedinstvo Evropske unije će oslabiti. Slabije članice će možda dobiti nokaut udarce od kojih neće umreti, ali će ostati trajno obogaljene.

„Proevropski orijentisane“ države poput Ukrajine će izgubiti pažnju i podršku Zapada. Kada se ustaljeni svetski poredak raspada, kada resursi za urgentne potrebe manjkaju, nije vreme ni za igre u dvorištu imperije, a kamoli za igre u tuđem dvorištu. Ukrajina, kao i druge slabe karike u svetskom sistemu, prvi su kandidat za odbacivanje poput balasta. Zapad je neće ubiti namerno. On jednostavno više neće biti u stanju da joj pomaže da preživi.

Što se Rusije tiče, i nas očekuju teška vremena. Na kraju krajeva, i mi smo bili deo globalne imperije Zapada od 1991-2005 (pa i do 2008). Tokom poslednjih 10 godina (a naročito od 2014.) Rusija se distancirala od zapadnog sistema, ali mnoge veze su opstale, a zdravlje ruske ekonomije je i dalje direktno zavisno od stanja svetske ekonomije. Nama je lakše da izađemo na kraj sa krizom, ali je to i dalje kriza, a ne nedeljni piknik. Pored toga, mi još uvek ne znamo da li će nas epidemija koronavirusa zahvatiti i kakve će – ukoliko se to dogodi – biti posledice po nacionalnu ekonomiju.

Ipak, može se reći da Rusija ima najveću sigurnosnu marginu na svetu. Ona je jedina koja poseduje samodovoljnu ekonomiju, sposobnu za opstanak u stanju totalne autarhije. Kao što je to uvek slučaj tokom svetskih sistemskih kriza koje uništavaju imperije, onaj ko opstane duže je onaj koji na kraju preživi. U tom smislu je sigurnosna margina veoma bitna. Ali istorija raspada SSSR-a pokazala je da je podjednako važno uvideti potrebu kad je neophodno suprotstaviti se. Sa starim neprijateljem je moguće (iako ne uvek neophodno) pomiriti se tek nakon što se on nama preda, ali ne i nakon što se mi njemu predamo.

Ruski predsednik Vladimir Putin u zaštitnom odelu tokom posete bolnici gde su smešteni pacijenti inficirani koronavirusom, Moskva, 24. mart 2020.

Posledica aktuelne sistemske krize sasvim sigurno će biti kraj jednog carstva. Postoji svaki razlog za verovanje da će to biti Zapadno carstvo. Ali ništa se ne događa samo od sebe, a da ne bismo postali „žrtva okolnosti“, potrebno je još mnogo truda.

 

Prevod Vladan Mirković/Novi Standard

 

Izvor fort-russ.com