B. Dimitrijević: Aleksandar Ranković je intrigantna figura naše istorije

„Gotovo da nema ličnosti u srpskoj istoriji 20. veka koja je toliko glorifikovana, a potom samo za jedan dan izblaćena i prepuštena zaboravu“

Ko je bio Aleksandar Leka Ranković – zatočnik jugoslovenske i komunističke ideje, ili Srbin, zastupnik srpskih interesa u jugoslovenskom komunističkom rukovodstvu, zbog čega je na kraju smenjen? Ne možemo, u trenutku kada se Srbija bori protiv epidemije koronavirusa, a da se ne zapitamo kako bi se ovaj „Mač revolucije“ borio protiv epidemije.

Odgovore na pitanja o Rankovićevoj ličnosti i njegovoj političkoj karijeri daje istoričar Bojan Dimitrijević u knjizi Ranković – drugi čovek, prvoj sveobuhvatnoj biografiji Aleksandra Rankovića. Međutim, ne možemo, a da autora knjige ne zapitamo kako bi ovaj čovek, koji se skoro dve decenije nalazio na čelu jugoslovenskog represivnog aparata, a takođe bio i drugi čovek jugoslovenskih komunista, borio protiv epidemije koronavirusa koja je zahvatila Srbiju.

RANKOVIĆ PROTIV KORONE – UZ MALO REČI I PUNO DELA
Iako je pravljenje analogija na temu „šta bi bilo kad bi bilo“ nezahvalan posao za istoričara, ipak nije loše razmisliti o tome koliko je osećaj građana prema državi od Rankovićevog vremena do danas oslabio, kaže Dimitrijević.

U doba kada je Ranković bio drugi čovek Jugoslavije država je bila snažnija, dodaje on, a građani su imali osećaj da treba da poštuju naredbe koje dolaze iz državnog centra. Sistem na čijem bi čelu bio Ranković efikasno bi sprovodio državne naredbe, ali to je posledica vremena, totalitarne i lične vlasti Josipa Broza, objašnjava naš sagovornik:

„Ukoliko bismo ga zamislili u današnjem vremenu, sam Ranković verovatno ne bio toliko rečit. On bi, verovatno rekao ono što je nužno i to bi bilo to, ne bi bilo pogovora. Ranković je uglavnom govorio vrlo malo i samo ono nužno, osim na mitinzima gde je čitao napisane govore, u maniru tadašnjeg vremena“.

OD KOMUNISTE TO TRADICIONALNOG ŠUMADINCA
Ranković je prošao dug put od seljačeta iz sela Draževca kod Obrenovca koji je došao u Beograd da uči abadžijski zanat, preko skojevskog aktiviste, profesionalnog revolucionara, člana Vrhovnog štaba NOV i POJ, Titove desne ruke u socijalističkoj Jugoslaviji, do političkog izgnanika u sopstvenoj zemlji i (ne)zasluženog mitskog simbola jedne nacionalne ideje.

Kada se pročita knjiga, prvo što pada u oči jesu određene kontroverze vezane za Rankovićevu ličnost. Iako je bio na čelu OZNA-e, potom UDBA-e, on je odudarao od stereotipa vezanih za profil klasičnih „udbaša“. Nije bio bahat, nije pio, nije bio sklon luksuzu… Bio je vezan za porodicu i svaki trenutak slobodnog vremena provodio je sa suprugom i sinovima. Rankovićevu ličnost možda je najbolje opisao njegov drug sa robije, pesnik Oskar Davičo. U recitalu posvećenom jednoj od godišnjica UDBA-e, Davičo za Rankovića kaže: „Pogled mu dušinim dnom rije, al’ pogled mu blag“.

S obzirom na količinu moći koju je u svojim rukama Ranković generisao, moglo je da se očekuje da se ponaša prema pomenutim stereotipima, kaže Dimitrijević. Međutim, nije tako. „Ono što je karakteristično za Rankovićevo ponašanje je blagost u ophođenju. On je čovek koji se bavio policijskim poslovima i poslovima bezbednosti, ali nije bio ni policajac, ni bezbednjak. Taj posao shvatao je kao posao na partijskom čistunstvu, pre svega je bio partijac, pa policajac. Partiju stavlja na mesto broj jedan i sav njegov posao je bio usmeren na očuvanje partije u nekom idealnom obliku“, objašnjava Dimitrijević.

Veoma moguće objašnjenje za Rankovićevu vezanost za porodicu, ne samo širu, nego i dalju, jeste njegovo poreklo – rođen je u zadružnoj šumadijskoj kući u kojoj se držalo do tradicije, dodaje naš sagovornik.

„Rano je ostao bez oca i bio prepušten brizi majke i rođaka. Iako je prihvatio komunizam koji negira mnoge od tih osobina, zadržao je tradicionalne patrijarhalne odnose u kući i okruženju. To ga je i održalo i doprinelo je mitu o njemu, da ga ljudi prepoznaju kao svog, kao čoveka koji nema mrlje na ličnom, porodičnom životu. To je bio veoma jak argument, čak jači od svih represivnih mera koje je Ranković sa svojim saradnicima sprovodio posle 1944. Tako ga je ta njegova, rekao bih nemušta harizma posle Brionskog plenuma projektovala kao jednog stabilnog, patrijarhalnog Srbijanca, Šumadinca koji brine o svojim ljudima i neće da bude veroloman. Sve je to učinilo da ga javnost prihvati daleko pozitivnije nego što je bila njegova uloga po pitanju položaja srpskog naroda u Titovoj Jugoslaviji“, kaže Dimitrijević.

ZAŠTO SE RANKOVIĆ NIJE BRANIO
Pad Rankovića sa vlasti počinje od 1962, a završava se njegovom smenom na Brionskom plenumu 1966. „Nestanak Rankovića omogućio je partijskim rukovodstvima, pre svega Hrvatske i Slovenije, da idu dalje, korak po korak, prema konfederaciji, prema ustoličenju republika kao bitnih za funkcionisanje, a ne federacije. Vidi se kako, posle Brionskog plenuma, nivo kompetencija federacije pada iz godine u godinu“, kaže Dimitrijević.

Pad nivoa kompetencija federacije najviše se ogledao u tome što je nekada snažna savezna UDBA svedena na simboličan nivo, a njene nadležnosti preuzele su republičke službe. To je dovelo do toga da, prvo šest, a kasnije osam službi bezbednosti imaju različite političko-bezbednosne interese.

Prema tome kako se branio, ne samo na Brionskom plenumu, koji je samo bio poslednji čin u obračunu sa njim i njegovim saradnicima, dalo bi se zaključiti kako je Ranković bio iznenađen onim što se događa. Neobično je da Ranković na Brionskom plenumu bude optužen za prisluškivanje Tita i drugih jugoslovenskih rukovodilaca, kao i za druge navodne zloupotrebe u Državnoj bezbednosti, a da nije znao šta mu se sprema, priznaje Dimitrijević: „Pokušao sam da to protumačim. Reč je verovatno o jačini Titovog autoriteta koji Ranković nikada nije dovodio u pitanje“.

Sa druge strane, Ranković, iako srpski funkcioner nikada nije imao grupu podržavalaca u okviru srpskog rukovodstva. Praktično je bio izolovan sa svih strana i, što se više peo u komunističkoj hijerarhiji, bio je sve izolovaniji, tako da nije imao snage da izvrši protivudar na plenumu.

SAHRANA KOJA JE PRERASLA U BUNT
U srpskoj istoriji bilo je malo spontanih protesta, a jedan takav bila je i sahrana Aleksandra Rankovića, avgusta 1983, kada se na beogradskom Novom groblju okupilo, prema procenama tadašnjih vlasti, između 100.000 i 150.000 ljudi, uprkos tome što vest o Rankovićevoj smrti nije objavljena, osim u jednoj čitulji.

„Rankovićeva sahrana pretvorila se u spontan čin njegove rehabilitacije zato što je on svojim tihim životom, na neki način, posvedočio da je bio nepravedno optužen na Brionskom plenumu. S druge strane, to je vreme kada je počelo da se otvara kosovsko pitanje, posle demonstracija Albanaca 1981. Tako da, taj spontani događaj, gde je vlast htela da Rankovićevu ulogu svede na ono što je rečeno na Brionskom plenumu, odjednom je, uz prisustvo velikog broja građana eksplodirao u bunt“, objašnjava Dimitrijević.

„Gotovo da nema ličnosti u srpskoj istoriji 20. veka koja je toliko glorifikovana, a potom samo za jedan dan izblaćena i prepuštena zaboravu, kao što je Aleksandar Ranković. Zbog iste stvari hvaljen i slavljen, potom kuđen i optuživan“, reči su kojima Dimitrijević počinje Rankovićevu biografiju, a koje mogu da posluže i kao zaključak. Aleksandar Leka Ranković, bez obzira na to kako ocenjivali njegov politički rad, spada među najznačajnije istorijske ličnosti srpskog 20. veka.

 

Autor Nikola Joksimović

 

Naslovna fotografija: muzej-jugoslavije.org

 

Izvor Sputnjik, 30. mart 2020.