И. Миладиновић: Како је Ћопић изнервирао Тита

Или како је Ћопићева сатирична „Јеретичка прича“ објављена у Књижевним новинама уздрмала и наљутила Тита и партијско руководство

Првог дана ове 2020. било је тачно стотину и пет лета од рођења, а пре три дана навршило се 36 година од оног 26. марта 1984, од скока са Савског моста у Београду Бранка Ћопића, најчитанијег, најтиражнијег и најпревођенијег нашег књижевника.

Иронијом судбине, под тим мостом, на каменој клупи, проспавао је своју прву београдску ноћ. Његово самоубиство надноси се, и данас, као нека мрачна сенка, над његовим богатим делом. Однео је са собом многа питања. И своја, и наша. Шта ли је последње помислио пред смртоносни скок право на бетон? И сама смрт писца, врло често, попут његовог дела, може симболично да обележи време у коме је живео.

А све је почело далеке 1950. године. Било је спарно лето, како иначе последњих година зна да буде у Београду. Душко Костић, главни и одговорни уредник Књижевних новина, закључио је августовски број и кренуо је ка Иванграду, не помишљајући да ће један сатирични запис Бранка Ћопића, “Јеретичка прича”, уздрмати сам врх нове државе. На аутобуској станици у родном граду дочекали су га другови из Комитета и саопштили да се првим аутобусом врати за Београд и да сутра увече у седам сати буде у редакцији. И ништа више. Успео је некако да стигне на време. Кад тамо – Ћопић. Спровели га до редакције. Ни он не зна ко их је и због чега окупио.

Око девет сати ушла су два друга у кожним мантилима и стрпала их у црвени “бјуик” са замраченим стаклима. Какве ли симболике: комунистичка, црвена боја и аутомобил, симбол капитализма. “Голи оток”, прошло им је кроз главу. Неко их је оцинкарио ако су негде несмотрено неку лепу о Стаљину рекли. Али, уместо у Удби, нашли су се пред Ђиласом.

– Не иде, Бранко, да ти као најпопуларнији писац револуције, заступаш сумњива мишљења. Не кажем да си крив. Али, погледај своју причу са ове тачке гледишта: Изнервирао си Старог, а кога си обрадовао? Оне који верују да све ново већ смрдуцка на све старо. То се, признајем, ту и тамо догађа, али ти си, својом причом, објективно нанео штету Партији. Покушај да разумеш ствари тако. Твоја “Јеретичка прича” је храна за малограђане, повлађујеш ситној буржоазији и чаршији…

Ђидо, који ће коју годину касније и сам бити одбачен од лукавог господара времена и људи, критикује, упозорава, чини то меко, ненападно, не строго и нарогушено, као, више другарски. Бранко се погурио, клима главом, довија се, онако скрушено цеди кроз уста: – Јој, што паметно говориш друже Ђидо. Како си све то добро уочио. А ова моја глупа босанска глава не умије да све то разлучи… како ти то добро видиш… Ни на памет ми није пало да се та причица може тако разумјети. Кад види врага: може – повија се и довија Бранко, попут Кочићевог Давида Штрпца. При крају разговора, Ђилас је отворио велику касу, узе силни материјал који је стајао испред њега и стрпа га у њу. – Сад сматрај да је са овим све свршено – рече Ћопићу. Изашли су ошамућени. У ходнику Душко прошапута: – Јефтино смо прошли!

Много година доцније, у Херцег Новом, после свих Ђиласових страданија и затвора, негде после Брионског пленума, срешће се први пут од те августовске епизоде, бивши идеолог Партије и бивши главни уредник Књижевних новина. – Нико ме у животу није за.е.авао као Бранко оне ноћи код мене у кабинету поводом “Јеретичке приче” – биће прве речи које је Ђидо изговорио док су пружали руку један другом. Ипак се на томе није све завршило, како је Ђилас обећао.

У два наставка у Борби, на по две трећине странице великог формата листа, појавио се непотписани текст “Јунаштво Бранка Ћопића”. Ако се зна да је овај дневни лист тада штампан само на шест страница, јасно је колико пажње је посвећено овој сатири. Убрзо се сазнало да су аутори одбране од пошасти зване Бранко Ћопић били Ђилас и Моша Пијаде. Замислите, он се усудио да напише причу како један министар и његов помоћник летују у луксузној вили у Дубровнику са породицама и приде свастикама и још којекавим особљем, а успут спомиње и генерала и неког ударника. Али, ни то им није било доста. Тој осуди придружиће се и важан функционер тог времена, Душан Поповић, али и познати писци и критичари – Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи-Мерин и Милорад Панић Суреп.

Ни то није било доста. Два месеца касније, на Конгресу АФЖ у Загребу, оглашава се нико други до највећи син наших народа и народности, сам Јосип Броз. Нимало невино, нимало наивно. “А шта то значи” – рекао је Тито – “када се у једној сатири узму људи од министра, генерала и помоћника министра до ударника, кад се такорећи обухвати читаво наше руководство државе и привреде. Он је узео читаво друштво и приказао га, одозго до доле, као негативно, што значи да га треба слистити. Такву сатиру ми нећемо дозволити и оставити је без одговора. Не треба се бојати да ћемо га ми због тога што је покушао хапсити. Не, њему треба јавно одговорити и казати једном заувек да непријатељске сатире које иду за тим да разбију јединство не могу да се трпе код нас.”

Иронијом судбине, у првим редовима седела је стара Личанка Соја, Бранкова мајка. Легенда каже да је храбра старица пришла маршалу и рекла му да њен Бранко није издајник. О томе у партијским архивским документима, наравно, нема ни речи. “Уплашио ми је мајку”, рећи ће доцније Бранко прекорно вртећи главом. Али, Бранко не би био Бранко кад и овакве ситуације не би претварао у шеретлук. Текст Титовог говора из Загреба у коме он каже да неће бити хапшен, исекао је из новина и залепио на врата стана. Канда, да подсети заборавне другове, нарочито оне у кожним мантилима, шта је рекао њихов вођа и учитељ.

И тих дана у Клубу књижевника седео је једне ноћи сам самцит – повериће се Рајку Ногу много касније… Нико да га поздрави, а камоли да седне. Кад у неко доба наилази Андрић и право за његов сто. Прича нешто о Гетеу и љушти јабуку. Бранко га гледа у чуду и мисли да он не зна шта се са њим дешава и да је због тога сео. Кад у једном тренутку, будући нобеловац процеди: – Је.о ти такве шале, пиши романе, њих ионако нико не чита – рече му Андрић. Нико пре, а кажу нико ни после, није чуо Андрића да псује.

И почео је да пише романе. Али, авај, када је објавио Глуви барут 1957, у коме се први пут спомињу лева скретања и црвени терор у партизанском покрету, прошао је кроз истом партијског “топлог зеца” као у време “Јеретичке приче”. Из Партије је избачен 1960. године због интервјуа у совјетској Литерарној газети. Рекао је да је Давичо штука коју партија пушта у књижевни рибњак, а зна се шта штука ради другим рибама.

У градском комитету су тражили да демантује ту изјаву. А он је онако како је то знао, попут Давида Штрпца, промрсио: – Лако бих ја све демантовао да то нисам рекао. То ме коље. Неко то умије, ја не умијем. После је отишао на пиће у “Безистан” на Теразијама са Тасом Младеновићем, Душком Костићем и Браном Црнчевићем. – Ја ноћас частим, а ви ћете мене кад вас буду истјерали из Партије – рекао је Ћопић. Око њега се лагано ширио празан простор. Почели су да га избегавају и најбољи другови. За сваки случај. Али, неки други људи почели су да се врзмају око њега. А досије му је био све дебљи. И партијски, у Градском комитету, и полицијски у Удби. Пунили су га тачно 17 година.

У једном од извештаја о кретању Бранка Ћопића пише: “Онога дана када је у Борби изашло саопштење ЦК СКЈ поводом Ђиласових чланака, Ћопић је увече у Клубу књижевника прилично јасно рекао: Гадна је ова београдска клизавица. Ономад се умало не ђидну. Овим је хтео да каже како му је мало требало да пре пленума ‘склизне’ по Ђиласовој линији, али се ето на време повукао… Ћопић је тих дана, уколико би га неко питао је ли за Ђиласа или не, обично одговарао: Ја сам за Ђиду… али Веселиновићевог.”

Писца, који је био саставни део одрастања многих генерација, обележио њихово детињство, који је за цео живот усмеравао младе људе и припремао их да науче да се радују у откривању света преко литературе, данас нигде нема. Изгнан је Ћопић из лектире, из издавачких кућа и школа, из јавности, из наших живота, из сећања, из памћења… Стрепње и сновиђења, злокобне слутње о сутрашњици и опомену Бранка Ћопића са првих страница Баште сљезове боје, тад нисмо разумели. Писцу су се указали црни јахачи, коњаници Апокалипсе, авети разарања и пожара, неман која се спрема да све сатре – огњишта и кровове, детињства и цесте, села и читаве градове. Тек двадесетак година касније, та порука ће нам постати јасна.

ОБЕ РЕВОЛУЦИЈЕ БЕЗ ОРУЖЈА
Објавио је више од 50 књига приповедака, романа, поезије и дечје литературе. Превођен је на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, словеначки и мађарски језик. Био је члан САНУ и АНУ БиХ. Био је носилац Партизанске споменице. Гостујући једном приликом у Студентском граду, спомињући Споменицу, Бранко је рекао: – Е та моја генерација и ја баш нисмо имали среће. И прву и ову другу револуцију (сексуалну) дочекали смо без оружја.

 

Аутор Иван Миладиновић

 

Насловна фотографија: portalnovosti.com

 

Извор Вечерње новости, 29. март 2020.