Izbijanje kuge

Da li su roman „Kuga” Albera Kamija i „Antoninijeva kuga“ kojom je otpočet pad Rimskog carstva dobri sociopolitički vodiči u svetu suočenom sa pandemijom?

Da li je ekonomija, kojom vlada svemoćna i „nevidljiva ruka tržišta“, društvena vrednost po sebi, iznad koje ne postoji ništa drugo, nikakva druga vrednost, poput solidarnosti na primer, kao što to misle oni koji fanatično veruju u svete dogme „turbokapitalizma“, savremeni poklonici idolatrije „monoteizma tržišta“ (Dijego Fuzaro)? Da li je smisao života sadržan isključivo u ekonomiji i potrošnji? I da li je društveno blagostanje moguće poistovetiti sa pukim konzumerizmom, a idealno društvo sa dobro opskrbljenim supermarketom, u kome je trenutno moguće zadovoljiti svaku (materijalnu) ljudsku potrebu, pa čak i onu izmišljenu i nepostojeću? Svaku, izuzev onih najdubljih, koje ljudskoj egzistenciji daju smisao.

„Izraz ‘potrošačka civilizacija’“, primećuje Dragoš Kalajić u knjizi Smak sveta, „jedna je od najučestalijih, ali i najtačnijih oznaka moderne civilizacije, u smislu realizacije samsarskog kruga uzaludnosti života“. Sama „potrošačka civilizacija organski je povezana s kapitalističkim sistemom“, koji „živi hranjen uvećanjem i širenjem veštačkih potreba“. Život „potrošača“ u „potrošačkoj civilizaciji“ je možda prijatan ali je uzaludan i potpuno lišen smisla. Većina „potreba“, kao i proizvoda koji se tu nude da bi one bile zadovoljene, zapravo su sasvim lažne: mi kupujemo beskorisne, nepotrebne i uglavnom nekvalitetne stvari. Konzumerizam je samo surogat koji prikriva nedostatak unutrašnjeg životnog smisla. To postaje posebno vidljivo i toga postajemo naročito svesni u vremenima krize.

KAPITALIZAM JE VIRUS
Reč je u stvari o stalnom i upornom „pomeranju težišta života modernog čoveka i društva ka potrošačkim finalitetima“. Konačno, ne samo u sociološkoj literaturi, na mesto čoveka sa svojim osobenostima stupa bezlični „potrošač“: čovek tu vredi onoliko koliko troši. A toliko (zanemarljivo malo) vredi i sam ljudski život. I on je samo puko sredstvo tržišta i razmene, slobodnog protoka roba i novca, i može biti žrtvovan radi njihovog nesmetanog funkcionisanja. Postoje li ipak situacije koje čoveka mogu probuditi iz te sveopšte narkoze potrošnje i vratiti ga jednoj elementarnoj činjenici: „činjenici da on jeste, da je ovde i sada“ – kako kaže ruski mislilac Aleksandar Dugin – a to je „činjenica koju on uporno i dosledno nastoji da zaboravi“? Nije li pandemiji koronavirusa upravo to pošlo za rukom?

Ona je već prekinula globalne lance proizvodnje i potrošnje, sprečila radnike da ujutro ustaju, odlaze na posao i uveče posećuju pabove, potpuno onemogućavajući funkcionisanje globalnog finansijskog sistema, koji nije nikakva „nadgradnja“, već upravo „noseća struktura (savremenog) kapitalizma“. Kako primećuje francuski filozof Mišel Onfre: „Sada vidimo da u takvoj situaciji – kada je virus rasejan svuda na planeti – tržište ne može da vlada“.

Pandemija koronavirusa zaustavlja ili razara globalizaciju i svemoguće tržište, i nanosi najveće štete upravo onima koji su od toga imali najviše koristi. Razara i nacionalne ekonomije i tokove novca koji čine krvotok modernog globalizovanog društva. Moguće je, čak i vrlo verovatno, da smo prešli tačku posle koje povratak na staro više nije moguć.

Globalna upravljačka elita već je smislila odgovor na krizu: upumpavanje fantastičnih suma novca „proizvedenog ni iz čega“, do sada neviđenu infuziju u smrtonosnom infekcijom pogođen organizam koji razjeda finansijalizacija. Da li će ta mera imati očekivane efekte i vratiti nas tamo gde smo i bili pre početka krize? Da li će se mehanizam nekako pokrenuti i iznova oživeti veštačku idilu „civilizacije potrošnje“? Takav recept upalio je 2008, postoji li neki razlog da i ovog puta ne bude tako? „Finansijalizovani, monetaristički svetonazor koji je dogmatski propagiran poslednjih decenija,“ konstatuje Alister Kruk, „sveo je paletu mogućnosti na samo jednu opciju – više novca, više likvidnosti. Tako je svet sateran u tekuću monetarističku slepu ulicu.“

Radnici na Njujorškoj berzi slušaju vesti (Foto: Timothy A. Clary/AFP via Getty Images)
Radnici na Njujorškoj berzi slušaju vesti o padu berzanskih indeksa (Foto: Timothy A. Clary/AFP via Getty Images)

Drugi mogući odgovor na krizu bio bi planski, „socijalistički“: povratak na sistem državnog planiranja, uspostavljanje čvrste državne kontrole nad ekonomijom i usmeravanje ka proizvodnji onog što je zaista vitalno i neophodno za život. Prednosti takvog pristupa za sada vidimo u zdravstvu. „To znači da će države morati da obraćaju pažnju na stanje svojih zdravstvenih sistema i na njihovu spremnost da izdrže takve epidemije“, pošto će se epidemije javljati i u budućnosti.

Na Zapadu se danas sve glasnije zahteva nacionalizacija i uspostavljanje sistema javnog zdravstva, ili se s reči već prelazi na dela. Sistemi koji „nisu zaista liberalni“, poput Kine, Rusije ili Južne Koreje, reagovali su daleko spremnije od liberalnih. Pandemija nije prvi i jedini uzrok nastupajuće ekonomske krize, ona je došla kao posledica „načina života“ i samo je ubrzala slom. Kako primećuje Pol Mejson, to nije „egzogeni šok“, nalik na udar asteroida, već (krajnji) „proizvod sistema koji nazivamo kapitalizmom“. Kapitalizam je virus.

KUGA U ORANU
U Kamijevom romanu Kuga, stanovnici Orana, jednog malog i sasvim običnog grada, jedne „obične francuske prefekture na alžirskoj obali“, posvećuju se svojim, isto tako običnim i svakodnevnim poslovima. Taj grad je, u stvari, „sam po sebi ružan“; a ružan je i zato što je to grad bez ptica, bez drveća i bez vrtova. Njegovi stanovnici naporno rade, ali rade samo s jednim ciljem: „samo zato da bi se obogatili“.U subotu uveče i u nedelju potrošiće sve ono što zarade drugim danima, „na karte, na kafanu i brbljarije“. Na isti način oni troše i vreme koje im preostaje za život. „Moglo bi se reći, to nije ništa posebno, svi naši savremenici pripadaju istom soju“.

Oran je ipak po nečemu poseban: to je grad gde niko ne sumnja da negde postoji i nešto drugo, i zato je „apsolutno moderan“. Po tome se Oran, dodaje hroničar epidemije, razlikuje od svih drugih gradova i od svih drugih mesta za život, u kojima se ljudi barem ponekad, s vremena na vreme, zapitaju da li postoji i nešto drugo. Ostali sumnjaju, za razliku od stanovnika Orana, iako to „uglavnom ne menja njihov način života“. A sama sumnja je uvek (nekakav) dobitak.

Stanovnici Orana ne sumnjaju. Zbog toga je bolesnik u tom gradu osamljen, a još je u njemu osamljeniji čovek koji je na samrti: uhvaćen je u klopku, opkoljen zidovima, dok svi njegovi stanovnici, na telefonu ili u kafani (u to doba, 1940-ih, nije bilo interneta ni „pametnih telefona“), „govore o ratama, tovarnim listovima i odbicima“: „Svatko će razumjeti da smrt, pa bila to i moderna smrt, može biti jako neprijatna kad se pojavi na tako suhoparnom mjestu“.

Stanovnici Orana ne sumnjaju, sve dok se ne suoče sa nečim što jednostavno nije moguće meriti ljudskim merilima: sa „nečim što nije moguće“. Pojava kuge „nije moguća“ u Oranu, jer „svako zna da je kuga sa Zapada nestala“. Kuga je „elementarno zlo“, a elementarno zlo nikad nije po ljudskoj meri. Zato stanovnici Orana misle da je to nešto nestvarno i nemoguće, „ružan san koji će (ubrzo) proći“. Odnosno: oni su „mislili da je njima još uvijek sve moguće, što bi pretpostavljalo da su katastrofe o kojima je riječ nemoguće“: „Vjerovali su da su slobodni, a nitko neće biti slobodan dok bude elementarnih zala“.

Mišijel Svirts „Kuga u drevnom gradu“ (Foto: Los Angeles County Museum of Art/Wikimedia)
„Kuga u drevnom gradu“, Mihijel Svirts (Foto: Los Angeles County Museum of Art/Wikimedia)

Ljudi Orana zaboravili su na skromnost. „Kako da misle na kugu, koja ukida budućnost?“ Kuga, epidemija, to su elementarne pošasti, nepogode, nalik na rat. Ali elementarne nepogode su ipak, šta god mi o tome mislili, prilično „obična pojava“; dešavaju se stalno, mada ljudi u njih „ne veruju“. I rat je takođe, kao i virus, „glup“: u njegovoj pojavi nema nikakve logike. Rat je sigurno „glup“, ali to mu nimalo ne smeta da se pojavi i da traje. „Glupa“ je i pandemija. Uostalom, „glupost je uvijek uporna, svijet bi to primijetio kad ne bi uvijek mislio samo na sebe. Naši su sugrađani bili u tome kao ostali svijet: mišljahu na sebe, bijahu – drugim riječima – humanisti“. Mi bismo danas rekli: bili su ubeđeni liberali, verovali su da je takav, liberalni poredak večan, prirodan i nepromenjiv, i nisu se nimalo obazirali na upozorenja. A takvih upozorenja je naravno bilo.

Kuga, kao i svaka pošast, primećuje Kami, tera nas da mislimo. Da li je njena pojava slučajna, ili je u njenoj kobnoj pojavi ipak bilo duboke logike i neophodnosti? Da li nas je upravo naš način života učinio ranjivim i opasno izloženim pošasti? Verovali smo da smo „slobodni“ i da je sve to „nemoguće“. „Kuga“ je ipak moguća i dešava se, upravo pred našim očima, pokazujući nam da „nismo slobodni“, već da smo ranjiva ljudska bića, ogrezla u sebičnosti, koja su zaboravila na ljudsku solidarnost.

„Pandemija koronavirusa otkrila je gotovo sve slabosti savremenog sveta,“, uočava beloruski politikolog Aleksej Dzermant, „svega onog što se smatralo za njegove nesporne prednosti: globalna ekonomska povezanost, otvorene granice, mobilnost…A glavni udar nanesen je upravo po onima koji su od nje imali najveću dobit.“

ZARAZNI DUH
Za razliku od Orana, jedne male i obične francuske prefekture pogođene kugom, život se posle ove pandemije neće vratiti u „normalu“. Između ostalog, i zato što život pre katastrofe nije bio nimalo normalan, zato što nikakve normale u tom svetu nije ni bilo, i zato što je sam način života pogodovao infekciji. Možda je još „rano za precizne zaključke, ali neki geopolitički i ideološki elementi verovatno su već prešli tačku bez povratka“ (A. Dugin). Da li je zaključak da „epidemija koronavirusa predstavlja kraj globalizacije“ preuranjen?

Otvoreno društvo je, u najmanju ruku, bilo„zrelo za infekciju“. „Sumanuta i haotična urbanizacija globalnog juga, seča šuma i razaranje prirodnih staništa već dugo proizvode talas za talasom zoonotičnih virusa. Elite ne haju za to što novi virusi najteže pogađaju društva sa nerazvijenim sistemima javnog zdravstva, lošim sanitarnim i stambenim uslovima, kao i pojedince sa pridruženim bolestima poput astme, srčanih oboljenja i dijabetesa, što takođe nije slučajnost. Sve je to proizvod sistema koji nazivamo kapitalizmom“ (P. Mejson: Ekonomija posle virusa).

I tu je moguće povući jasne istorijske paralele sa epidemijom kuge u drugom veku nove ere, na primer, koja je opustošila Rimsko carstvo. Jezikom mita, prema kompendiju Historia Augusta, ova epidemija započela je zauzećem grada Seleukije u Vaviloniji, kada je, prilikom pljačke Apolonovog hrama, jedan rimski vojnik otvorio zlatnu kutiju iz koje je „izleteo zarazni duh koji je zatim preplavio čitav rimski svet“. A taj „zarazni duh“ je nemilosrdno pokazao istinu carstva na samrti.

Prikaz Antoninijeve kuge u Rimskom carstvu od od 165. do 180. godine
Antoninijeva kuga (165.-180.) u Rimskom carstvu (ilustracija, nepoznat autor)

Ni današnja pandemija koronavirusa nije donela ništa suštinski novo, samo je pokazala postojeće pod novim i oštrijim svetlom. Razotkrila je do kraja inače ružnu i mučnu stvarnost. Geopolitički sukob velikih sila se zaoštrio do te mere da je ušao u novu fazu: fazu biološkog rata, fazu u kojoj se virus bez skrupula koristi kao biološko oružje protiv konkurenata. Izostala je svaka međunarodna solidarnost na Zapadu, čak i među dojučerašnjim saveznicima. Sada se svako bori za sebe, iako na taj način ne može pobediti.

Budući da liberalni sistemi ne mogu da se nose s krizom prouzrokovanom pandemijom, pojedine zapadne zemlje prisiljene su da zatraže pomoć od „autoritarnih režima“. Preraspodela vodećih pozicija u svetu već je uveliko u toku. Jedna od prvih žrtava koronavirusa je mit o evropskoj solidarnosti i funkcionalnosti takozvanih evropskih institucija: „Evropi treba petnaest dana da odluči šta činiti, kome i kako pomoći, ako uopšte bude pomagala… To je ludost“, zaključio je Mateo Salvini, jer za to vreme ljudi umiru, danas od upale pluća, sutra možda od gladi.

Pre mita o EU, srušen je onaj o „globalnom liderstvu SAD“: Amerika više nikog ne predvodi, već i sama, teško ošamućena i zbunjena događajima, luta u pokušajima da iznađe nekakvo rešenje. „Poput reflektora“, piše Mark Sakser, rukovodilac azijskog odeljenja Fondacije Fridrih Ebert, „’korona kriza’ osvetljava geopolitičke, ekonomske, ideološke i kulturne linije raskola našeg vremena. Može li ova pukotina na zdanju signalizirati epohalni prekid?…Da li će palica garanta sistema naprosto preći iz ruku Sjedinjenih Država u ruke Kine, ili doživljavamo proboj multipolarnog sveta?“

Možda je koronavirus zaista stvoren u laboratorijama, na primer Fort Detrika u SAD, ali sve posle izbijanja epidemije u Kini pokazalo se neočekivanim, počev od brzog i uspešnog „narodnog rata“ koji je Kina povela i na koncu, za kratko vreme, dobila. Jednom oslobođen iz Pandorine kutije modernih zala, koronavirus, kao i kriza koju je on izazvao, počeo je da se ponaša na nepredvidljiv način. Da li je Zapad mogao da očekuje da će koronavirus tako brzo zakucati i na njegova vrata? Da li je mogao da predvidi da on neće biti imun na nepogodu, „elementarno zlo“, i da li je civilizacija toliko duboko ubeđena u svoja preimućstva mogla da pretpostavi ne samo da će biti pogođena na takav način, već i da će, u suočavanju s krizom, svi njeni sistemi tako kobno i tragično zakazati?

Svako zna, podseća nas Kami, da je kuga na Zapadu nestala, da se ne može pojaviti, a sve i da se pojavi u to, barem u prvo vreme, niko ne bi mogao da poveruje. (I nisu poverovali, sve do sada.) Ali virus postoji i svakog dana dokazuje ljudima da postoji, pokazujući im da „nisu slobodni“; ljudi su ranjiva, krhka bića. Samo umišljaju da su slobodni i da im je sve moguće. I da je svet koji su sami stvorili u ravnoteži. Ali svuda postoje veoma čvrsta ograničenja. Postoje granice, čak i za ljudske želje.

ČISTA ILUZIJA
Šta preduzima Zapad pogođen takvom krizom? Čini ono što jedino i može: „spasava ekonomiju i tržišta“, zaboravljajući na ljude bez kojih nikakva ekonomija ne može da postoji, i omogućavajući tako virusu da se manje-više nesmetano širi. Da li je Zapad mogao da preduzme nešto drugo, da zauzda epidemiju pre nego što je izbila s elementarnom snagom, kao što je to, na primer, uradila Kina? Virus ne trpi odlaganja, već zahteva hitne odluke i odbacuje sve zahteve za odgodu kakvi mu se isporučuju iz Vašingtona i Brisela.

Američki predsednik Donald Tramp u prisustvu stručnjaka objavljuje uvođenje vanrednog stanja u SAD povodom pandemije virusa COVID-19, Bela kuća, 13. mart 2020. (Foto: Yasin Öztürk/Anadolu Agency)
Američki predsednik Donald Tramp u prisustvu stručnjaka objavljuje uvođenje vanrednog stanja u SAD povodom pandemije virusa COVID-19, Bela kuća, 13. mart 2020. (Foto: Yasin Öztürk/Anadolu Agency)

„Elementarno zlo“ iskače iz svih ljudskih merila. Pandemija je zapravo od samog početka zakoračila u zonu nepredvidljivosti i otrgla se svakoj kontroli. „Sve ono što savremeni ljudi smatraju ‘održivim’ i ‘pouzdanim’ je čista iluzija“, primećuje Dugin, „a koronavirus to pokazuje jasno i živopisno“.

I pandemija koronavirusa na svoj surovi način već oblikuje svet budućnosti. To su velike epidemije oduvek i činile, to je uvek bila jedna od njihovih važnih istorijskih posledica: „Posle epidemije kuge u XIV veku,“ primećuje Pol Mejson, „koja je broj stanovnika Evrope smanjila za trećinu, ekonomski sistem feudalizma bio je osuđen na propast. Pišući o bunama koje su usledile, Samjuel Klajn Kon (Žudnja za slobodom) opisuje izlazak iz stanja „potpunog beznađa i straha i rađanje nove samosvesti kod seljaka, zanatlija i radnika, uverenih da i oni mogu menjati svet i preoblikovati društvene i političke uslove sopstvenog života“. Danas, po svemu sudeći, još nismo suočeni sa smrtonosnom katastrofom kakva se odigrala četrdesetih godina XIV veka, „ali katastrofu bi mogla proizvesti naša komplikovana i finansijalizovana ekonomija“.

Male su, gotovo nikakve, šanse da će se sve nastaviti onako kako je nekad bilo, da će neoliberalni sistem biti uspešno reanimiran infuzijama novca bez pokrića i da će sve proći bez ozbiljnih posledica. Glavni udar koronavirusa se tek očekuje, barem na Zapadu, ali međunarodni poredak je već nepovratno promenjen, i ispod ruševina starog postepeno počinju da se naziru konture nečeg novog.

Ne bi to bilo prvi put u ljudskoj istoriji da je neka epidemija označila početak pada jednog carstva. Istorijske analogije postoje: smatra se da su Antoninijevu kugu (165-180. naše ere) u Rim donele rimske legije tokom ratova protiv Partije, duž Puta svile, verovatno sa prostora Srednje Azije. Epidemija je označila kraj „zlatnog doba Rimske imperije“ i početak njenog mračnog doba – u stvari, početak završne faze dugog sumraka Rima.

Predsednik Tramp je u početku mislio da je reč o običnoj prehladi, nalik na sezonski grip, kijavicu koja će proći sama od sebe, bez karantina, skupe terapije, respiratora, bolovanja i poštede obolelog. Sada se pokazuje da je rad Njujorške berze mnogo važniji od života Njujorčana: Njujork neće biti stavljen u karantin kako bi se izbegla potpuna paraliza finansijskog sistema. Možda će sutra i bolesni Amerikanci biti prinuđeni da rade?

Građani Njujorka sa zaštitnim maskama čekaju u redu za tesitranje na virus COVID-19, 25. mart 2020. (Foto: AP/John Minchillo)
Građani Njujorka sa zaštitnim maskama čekaju u redu za tesitranje na virus COVID-19, 25. mart 2020. (Foto: AP/John Minchillo)

Moglo bi se ispostaviti da je reč o smrtonosnoj infekciji već načetog organizma planetarnog hegemona. Kako, međutim, poverovati u kugu kada nam ona, kako piše Kami, „oduzima budućnost“, za koju smo verovali da nam neopozivo pripada po prirodnom pravu jačeg?

 

Više o virusu COVID-19 pročitajte OVDE.

 

Boris Nad je pisac, publicista, saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018)

 

Naslovna fotografija: ANDREA PATTARO/AFP/Getty Images

 

Izvor Novi Standard