Избијање куге

Да ли су роман „Куга” Албера Камија и „Антонинијева куга“ којом је отпочет пад Римског царства добри социополитички водичи у свету суоченом са пандемијом?

Да ли је економија, којом влада свемоћна и „невидљива рука тржишта“, друштвена вредност по себи, изнад које не постоји ништа друго, никаква друга вредност, попут солидарности на пример, као што то мисле они који фанатично верују у свете догме „турбокапитализма“, савремени поклоници идолатрије „монотеизма тржишта“ (Дијего Фузаро)? Да ли је смисао живота садржан искључиво у економији и потрошњи? И да ли је друштвено благостање могуће поистоветити са пуким конзумеризмом, а идеално друштво са добро опскрбљеним супермаркетом, у коме је тренутно могуће задовољити сваку (материјалну) људску потребу, па чак и ону измишљену и непостојећу? Сваку, изузев оних најдубљих, које људској егзистенцији дају смисао.

„Израз ‘потрошачка цивилизација’“, примећује Драгош Калајић у књизи Смак света, „једна је од најучесталијих, али и најтачнијих ознака модерне цивилизације, у смислу реализације самсарског круга узалудности живота“. Сама „потрошачка цивилизација органски је повезана с капиталистичким системом“, који „живи храњен увећањем и ширењем вештачких потреба“. Живот „потрошача“ у „потрошачкој цивилизацији“ је можда пријатан али је узалудан и потпуно лишен смисла. Већина „потреба“, као и производа који се ту нуде да би оне биле задовољене, заправо су сасвим лажне: ми купујемо бескорисне, непотребне и углавном неквалитетне ствари. Конзумеризам је само сурогат који прикрива недостатак унутрашњег животног смисла. То постаје посебно видљиво и тога постајемо нарочито свесни у временима кризе.

КАПИТАЛИЗАМ ЈЕ ВИРУС
Реч је у ствари о сталном и упорном „померању тежишта живота модерног човека и друштва ка потрошачким финалитетима“. Коначно, не само у социолошкој литератури, на место човека са својим особеностима ступа безлични „потрошач“: човек ту вреди онолико колико троши. А толико (занемарљиво мало) вреди и сам људски живот. И он је само пуко средство тржишта и размене, слободног протока роба и новца, и може бити жртвован ради њиховог несметаног функционисања. Постоје ли ипак ситуације које човека могу пробудити из те свеопште наркозе потрошње и вратити га једној елементарној чињеници: „чињеници да он јесте, да је овде и сада“ – како каже руски мислилац Александар Дугин – а то је „чињеница коју он упорно и доследно настоји да заборави“? Није ли пандемији коронавируса управо то пошло за руком?

Она је већ прекинула глобалне ланце производње и потрошње, спречила раднике да ујутро устају, одлазе на посао и увече посећују пабове, потпуно онемогућавајући функционисање глобалног финансијског система, који није никаква „надградња“, већ управо „носећа структура (савременог) капитализма“. Како примећује француски филозоф Мишел Онфре: „Сада видимо да у таквој ситуацији – када је вирус расејан свуда на планети – тржиште не може да влада“.

Пандемија коронавируса зауставља или разара глобализацију и свемогуће тржиште, и наноси највеће штете управо онима који су од тога имали највише користи. Разара и националне економије и токове новца који чине крвоток модерног глобализованог друштва. Могуће је, чак и врло вероватно, да смо прешли тачку после које повратак на старо више није могућ.

Глобална управљачка елита већ је смислила одговор на кризу: упумпавање фантастичних сума новца „произведеног ни из чега“, до сада невиђену инфузију у смртоносном инфекцијом погођен организам који разједа финансијализација. Да ли ће та мера имати очекиване ефекте и вратити нас тамо где смо и били пре почетка кризе? Да ли ће се механизам некако покренути и изнова оживети вештачку идилу „цивилизације потрошње“? Такав рецепт упалио је 2008, постоји ли неки разлог да и овог пута не буде тако? „Финансијализовани, монетаристички светоназор који је догматски пропагиран последњих деценија,“ констатује Алистер Крук, „свео је палету могућности на само једну опцију – више новца, више ликвидности. Тако је свет сатеран у текућу монетаристичку слепу улицу.“

Радници на Њујоршкој берзи слушају вести (Фото: Timothy A. Clary/AFP via Getty Images)
Радници на Њујоршкој берзи слушају вести о паду берзанских индекса (Фото: Timothy A. Clary/AFP via Getty Images)

Други могући одговор на кризу био би плански, „социјалистички“: повратак на систем државног планирања, успостављање чврсте државне контроле над економијом и усмеравање ка производњи оног што је заиста витално и неопходно за живот. Предности таквог приступа за сада видимо у здравству. „То значи да ће државе морати да обраћају пажњу на стање својих здравствених система и на њихову спремност да издрже такве епидемије“, пошто ће се епидемије јављати и у будућности.

На Западу се данас све гласније захтева национализација и успостављање система јавног здравства, или се с речи већ прелази на дела. Системи који „нису заиста либерални“, попут Кине, Русије или Јужне Кореје, реаговали су далеко спремније од либералних. Пандемија није први и једини узрок наступајуће економске кризе, она је дошла као последица „начина живота“ и само је убрзала слом. Како примећује Пол Мејсон, то није „егзогени шок“, налик на удар астероида, већ (крајњи) „производ система који називамо капитализмом“. Капитализам је вирус.

КУГА У ОРАНУ
У Камијевом роману Куга, становници Орана, једног малог и сасвим обичног града, једне „обичне француске префектуре на алжирској обали“, посвећују се својим, исто тако обичним и свакодневним пословима. Тај град је, у ствари, „сам по себи ружан“; а ружан је и зато што је то град без птица, без дрвећа и без вртова. Његови становници напорно раде, али раде само с једним циљем: „само зато да би се обогатили“.У суботу увече и у недељу потрошиће све оно што зараде другим данима, „на карте, на кафану и брбљарије“. На исти начин они троше и време које им преостаје за живот. „Могло би се рећи, то није ништа посебно, сви наши савременици припадају истом соју“.

Оран је ипак по нечему посебан: то је град где нико не сумња да негде постоји и нешто друго, и зато је „апсолутно модеран“. По томе се Оран, додаје хроничар епидемије, разликује од свих других градова и од свих других места за живот, у којима се људи барем понекад, с времена на време, запитају да ли постоји и нешто друго. Остали сумњају, за разлику од становника Орана, иако то „углавном не мења њихов начин живота“. А сама сумња је увек (некакав) добитак.

Становници Орана не сумњају. Због тога је болесник у том граду осамљен, а још је у њему осамљенији човек који је на самрти: ухваћен је у клопку, опкољен зидовима, док сви његови становници, на телефону или у кафани (у то доба, 1940-их, није било интернета ни „паметних телефона“), „говоре о ратама, товарним листовима и одбицима“: „Сватко ће разумјети да смрт, па била то и модерна смрт, може бити јако непријатна кад се појави на тако сухопарном мјесту“.

Становници Орана не сумњају, све док се не суоче са нечим што једноставно није могуће мерити људским мерилима: са „нечим што није могуће“. Појава куге „није могућа“ у Орану, јер „свако зна да је куга са Запада нестала“. Куга је „елементарно зло“, а елементарно зло никад није по људској мери. Зато становници Орана мисле да је то нешто нестварно и немогуће, „ружан сан који ће (убрзо) проћи“. Односно: они су „мислили да је њима још увијек све могуће, што би претпостављало да су катастрофе о којима је ријеч немогуће“: „Вјеровали су да су слободни, а нитко неће бити слободан док буде елементарних зала“.

Мишијел Свиртс „Куга у древном граду“ (Фото: Los Angeles County Museum of Art/Wikimedia)
„Куга у древном граду“, Михијел Свиртс (Фото: Los Angeles County Museum of Art/Wikimedia)

Људи Орана заборавили су на скромност. „Како да мисле на кугу, која укида будућност?“ Куга, епидемија, то су елементарне пошасти, непогоде, налик на рат. Али елементарне непогоде су ипак, шта год ми о томе мислили, прилично „обична појава“; дешавају се стално, мада људи у њих „не верују“. И рат је такође, као и вирус, „глуп“: у његовој појави нема никакве логике. Рат је сигурно „глуп“, али то му нимало не смета да се појави и да траје. „Глупа“ је и пандемија. Уосталом, „глупост је увијек упорна, свијет би то примијетио кад не би увијек мислио само на себе. Наши су суграђани били у томе као остали свијет: мишљаху на себе, бијаху – другим ријечима – хуманисти“. Ми бисмо данас рекли: били су убеђени либерали, веровали су да је такав, либерални поредак вечан, природан и непромењив, и нису се нимало обазирали на упозорења. А таквих упозорења је наравно било.

Куга, као и свака пошаст, примећује Ками, тера нас да мислимо. Да ли је њена појава случајна, или је у њеној кобној појави ипак било дубоке логике и неопходности? Да ли нас је управо наш начин живота учинио рањивим и опасно изложеним пошасти? Веровали смо да смо „слободни“ и да је све то „немогуће“. „Куга“ је ипак могућа и дешава се, управо пред нашим очима, показујући нам да „нисмо слободни“, већ да смо рањива људска бића, огрезла у себичности, која су заборавила на људску солидарност.

„Пандемија коронавируса открила је готово све слабости савременог света,“, уочава белоруски политиколог Алексеј Дзермант, „свега оног што се сматрало за његове неспорне предности: глобална економска повезаност, отворене границе, мобилност…А главни удар нанесен је управо по онима који су од ње имали највећу добит.“

ЗАРАЗНИ ДУХ
За разлику од Орана, једне мале и обичне француске префектуре погођене кугом, живот се после ове пандемије неће вратити у „нормалу“. Између осталог, и зато што живот пре катастрофе није био нимало нормалан, зато што никакве нормале у том свету није ни било, и зато што је сам начин живота погодовао инфекцији. Можда је још „рано за прецизне закључке, али неки геополитички и идеолошки елементи вероватно су већ прешли тачку без повратка“ (А. Дугин). Да ли је закључак да „епидемија коронавируса представља крај глобализације“ преурањен?

Отворено друштво је, у најмању руку, било„зрело за инфекцију“. „Суманута и хаотична урбанизација глобалног југа, сеча шума и разарање природних станишта већ дуго производе талас за таласом зоонотичних вируса. Елите не хају за то што нови вируси најтеже погађају друштва са неразвијеним системима јавног здравства, лошим санитарним и стамбеним условима, као и појединце са придруженим болестима попут астме, срчаних обољења и дијабетеса, што такође није случајност. Све је то производ система који називамо капитализмом“ (П. Мејсон: Економија после вируса).

И ту је могуће повући јасне историјске паралеле са епидемијом куге у другом веку нове ере, на пример, која је опустошила Римско царство. Језиком мита, према компендију Historia Augusta, ова епидемија започела је заузећем града Селеукије у Вавилонији, када је, приликом пљачке Аполоновог храма, један римски војник отворио златну кутију из које је „излетео заразни дух који је затим преплавио читав римски свет“. А тај „заразни дух“ је немилосрдно показао истину царства на самрти.

Приказ Антонинијеве куге у Римском царству од од 165. до 180. године
Aнтонинијева куга (165.-180.) у Римском царству (илустрација, непознат аутор)

Ни данашња пандемија коронавируса није донела ништа суштински ново, само је показала постојеће под новим и оштријим светлом. Разоткрила је до краја иначе ружну и мучну стварност. Геополитички сукоб великих сила се заоштрио до те мере да је ушао у нову фазу: фазу биолошког рата, фазу у којој се вирус без скрупула користи као биолошко оружје против конкурената. Изостала је свака међународна солидарност на Западу, чак и међу дојучерашњим савезницима. Сада се свако бори за себе, иако на тај начин не може победити.

Будући да либерални системи не могу да се носе с кризом проузрокованом пандемијом, поједине западне земље присиљене су да затраже помоћ од „ауторитарних режима“. Прерасподела водећих позиција у свету већ је увелико у току. Једна од првих жртава коронавируса је мит о европској солидарности и функционалности такозваних европских институција: „Европи треба петнаест дана да одлучи шта чинити, коме и како помоћи, ако уопште буде помагала… То је лудост“, закључио је Матео Салвини, јер за то време људи умиру, данас од упале плућа, сутра можда од глади.

Пре мита о ЕУ, срушен је онај о „глобалном лидерству САД“: Америка више никог не предводи, већ и сама, тешко ошамућена и збуњена догађајима, лута у покушајима да изнађе некaкво решење. „Попут рефлектора“, пише Марк Саксер, руководилац азијског одељења Фондације Фридрих Еберт, „’корона криза’ осветљава геополитичке, економске, идеолошке и културне линије раскола нашег времена. Може ли ова пукотина на здању сигнализирати епохални прекид?…Да ли ће палица гаранта система напросто прећи из руку Сједињених Држава у руке Кине, или доживљавамо пробој мултиполарног света?“

Можда је коронавирус заиста створен у лабораторијама, на пример Форт Детрика у САД, али све после избијања епидемије у Кини показало се неочекиваним, почев од брзог и успешног „народног рата“ који је Кина повела и на концу, за кратко време, добила. Једном ослобођен из Пандорине кутије модерних зала, коронавирус, као и криза коју је он изазвао, почео је да се понаша на непредвидљив начин. Да ли је Запад могао да очекује да ће коронавирус тако брзо закуцати и на његова врата? Да ли је могао да предвиди да он неће бити имун на непогоду, „елементарно зло“, и да ли је цивилизација толико дубоко убеђена у своја преимућства могла да претпостави не само да ће бити погођена на такав начин, већ и да ће, у суочавању с кризом, сви њени системи тако кобно и трагично заказати?

Свако зна, подсећа нас Ками, да је куга на Западу нестала, да се не може појавити, а све и да се појави у то, барем у прво време, нико не би могао да поверује. (И нису поверовали, све до сада.) Али вирус постоји и сваког дана доказује људима да постоји, показујући им да „нису слободни“; људи су рањива, крхка бића. Само умишљају да су слободни и да им је све могуће. И да је свет који су сами створили у равнотежи. Али свуда постоје веома чврста ограничења. Постоје границе, чак и за људске жеље.

ЧИСТА ИЛУЗИЈА
Шта предузима Запад погођен таквом кризом? Чини оно што једино и може: „спасава економију и тржишта“, заборављајући на људе без којих никаква економија не може да постоји, и омогућавајући тако вирусу да се мање-више несметано шири. Да ли је Запад могао да предузме нешто друго, да заузда епидемију пре него што је избила с елементарном снагом, као што је то, на пример, урадила Кина? Вирус не трпи одлагања, већ захтева хитне одлуке и одбацује све захтеве за одгоду какви му се испоручују из Вашингтона и Брисела.

Амерички председник Доналд Трамп у присуству стручњака објављује увођење ванредног стања у САД поводом пандемије вируса COVID-19, Бела кућа, 13. март 2020. (Фото: Yasin Öztürk/Anadolu Agency)
Амерички председник Доналд Трамп у присуству стручњака објављује увођење ванредног стања у САД поводом пандемије вируса COVID-19, Бела кућа, 13. март 2020. (Фото: Yasin Öztürk/Anadolu Agency)

„Елементарно зло“ искаче из свих људских мерила. Пандемија је заправо од самог почетка закорачила у зону непредвидљивости и отргла се свакој контроли. „Све оно што савремени људи сматрају ‘одрживим’ и ‘поузданим’ је чиста илузија“, примећује Дугин, „а коронавирус то показује јасно и живописно“.

И пандемија коронавируса на свој сурови начин већ обликује свет будућности. То су велике епидемије одувек и чиниле, то је увек била једна од њихових важних историјских последица: „После епидемије куге у XIV веку,“ примећује Пол Мејсон, „која је број становника Европе смањила за трећину, економски систем феудализма био је осуђен на пропаст. Пишући о бунама које су уследиле, Самјуел Клајн Кон (Жудња за слободом) описује излазак из стања „потпуног безнађа и страха и рађање нове самосвести код сељака, занатлија и радника, уверених да и они могу мењати свет и преобликовати друштвене и политичке услове сопственог живота“. Данас, по свему судећи, још нисмо суочени са смртоносном катастрофом каква се одиграла четрдесетих година XIV века, „али катастрофу би могла произвести наша компликована и финансијализована економија“.

Мале су, готово никакве, шансе да ће се све наставити онако како је некад било, да ће неолиберални систем бити успешно реанимиран инфузијама новца без покрића и да ће све проћи без озбиљних последица. Главни удар коронавируса се тек очекује, барем на Западу, али међународни поредак је већ неповратно промењен, и испод рушевина старог постепено почињу да се назиру контуре нечег новог.

Не би то било први пут у људској историји да је нека епидемија означила почетак пада једног царства. Историјске аналогије постоје: сматра се да су Aнтонинијеву кугу (165-180. наше ере) у Рим донеле римске легије током ратова против Партије, дуж Пута свиле, вероватно са простора Средње Азије. Епидемија је означила крај „златног доба Римске империје“ и почетак њеног мрачног доба – у ствари, почетак завршне фазе дугог сумрака Рима.

Председник Трамп је у почетку мислио да је реч о обичној прехлади, налик на сезонски грип, кијавицу која ће проћи сама од себе, без карантина, скупе терапије, респиратора, боловања и поштеде оболелог. Сада се показује да је рад Њујоршке берзе много важнији од живота Њујорчана: Њујорк неће бити стављен у карантин како би се избегла потпуна парализа финансијског система. Можда ће сутра и болесни Американци бити принуђени да раде?

Грађани Њујорка са заштитним маскама чекају у реду за теситрање на вирус COVID-19, 25. март 2020. (Фото: AP/John Minchillo)
Грађани Њујорка са заштитним маскама чекају у реду за теситрање на вирус COVID-19, 25. март 2020. (Фото: AP/John Minchillo)

Могло би се испоставити да је реч о смртоносној инфекцији већ начетог организма планетарног хегемона. Како, међутим, поверовати у кугу када нам она, како пише Ками, „одузима будућност“, за коју смо веровали да нам неопозиво припада по природном праву јачег?

 

Више о вирусу COVID-19 прочитајте ОВДЕ.

 

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018)

 

Насловна фотографија: ANDREA PATTARO/AFP/Getty Images

 

Извор Нови Стандард