Интелектуалци о „Српском питању“ које покреће САНУ

Председник САНУ В. Костић најавио је покретање циклуса под називом „Српско питање“. Ево шта о томе мисле Ратко Марковић, Мило Ломпар, Слободан Рељић и Латинка Перовић

Србија дуго већ живи два паралелна живота. Први је митомански, он се заводљиво из кафанске епике прелива у јавни наратив чију цену плаћамо већ два века. Други је последица првог: он је мучан, поданички и сурово реалан. Обичним смртницима непрестано намеће питање – да ли смо то заслужили? Одговор је такође суров.

Да ли је, после два века, дошло време да се Србија суочи са својим националним питањем? Српска академија наука и уметности је закључила да та велика и неизбежна одлука не трпи чекање, да је сазрело време да Србија у вишевременској научној академској дебати, у којој би учествовали сви важни делови друштва, добије национални програм, да дефинише главне смернице политичког, економског, културног и свеукупног развоја. Позив на тај велики посао упутио је прошле недеље др Владимир Костић, председник САНУ, у ауторском тексту Српско питање у Експресу.

ОТВОРЕНА ДЕБАТА
У овом броју позвали смо важне представнике академске и политичке заједнице, отварајући тако дебату питањем: Како они виде ову идеју, шта је чини ваљаном и које су јој мањкавости… То је, надамо се, истовремено одговор на питање да ли смо ми заиста заслужили судбину коју живимо у свим страдањима, погибељима, непрестаним крварењима и понижењима и како и уз коју цену да се усправимо?

Ако то јесте одговор, онда он и није баш охрабрујући, пре свега за самог академика Костића, а онда и целу САНУ. Јер већина саговорника који су прихватили наш позив није се баш похвално изразила о целој идеји. Истовремено, готово сви који нису желели да се укључе у ову својеврсну полемику, свој став образложили су на мање-више исти начин – нема смисла причати и писати о нечему о чему је већ толико и написано и испричано, а без икаквог ефекта. Како то рече један од оних који нас је одбио, „све је слепо, све је глуво и нема шансе да неко прогледа“.

У свему поменутом неспорно је да је Србија дуго већ разграђен виноград, земља без међа, нација расута од Суботице, преко Беча, Чикага, до Сиднеја. Главињамо у магли, више гасећи нашом глупошћу подметнуте пожаре, подрепашки снисходљиво слушајући налоге старих и нових колонизатора. Такође је неспорно да мали народ, некад хегемони, дуго већ производи вишак историје и мањак социјалне и ине интелигенције. Уосталом, треба ли овој тврдњи боље уверење од чињенице да су Срби у грађанском рату при распаду СФРЈ доживели већи и далекосежнији пораз од оног косовског, а актере тог пораза данас славимо као хероје, на његовом гробу под липом.

Срби су први пут добили национални програм у, не баш читљивом Гарашаниновом Начертанију, мада не смемо заборавити да је кнез Михаило у осмогодишњем „просвећеном апсолутизму“ први упутио на значај науке, језика, културе, али је најавио политику уједињења свих Срба на Балкану. Можда смо га баш због свих поменутих заслуга убили као да је био разбојнички доушник?

Р. МАРКОВИЋ: КАПИТАЛНО ПИТАЊЕ
Један од оних који не мисли да је ангажман академика Костића узалудан је Ратко Марковић, универзитетски професор и познавалац политичких прилика током последњих пет деценија. Он каже да је „покретање расправе о ‘српском питању’ крупан догађај и капитално питање, а Србија је пред озбиљним искушењима”.

Професор др Ратко Марковић (Фото: Profimedia/AFP)
Професор др Ратко Марковић (Фото: Profimedia/AFP)

„Др Владимир Костић је на ту тему причао са Војиславом Коштуницом и са мном, упућен сам у ту причу. Ја, нажалост, имам озбиљне здравствене проблеме, тако да је мој ангажман на поменутом послу упитан. Али ако смо паметни, свакако око ‘Српског програма’ треба удружити снаге, а САНУ јесте институција, центар који окупља умне људе“, каже професор Ратко Марковић. И он, међутим, додаје да је његов утисак да је за овај посао издвојено мало времена.

„Није могуће, рецимо, то завршити за две године. И још – скренуо бих пажњу јавности на озбиљне поделе у нашој академској и научној заједници. Завист и поделе, сви смо се сврстали у некакве таборе, од тога није заштићена ни САНУ. На универзитетима професори по болоњи јуре бодове, то им је више новца. Како у том миљеу наћи наду да ће се они ангажовати у уобличавању ‘српског питања’. Све се некако свело на лично, а те поделе је најбоље описао писац Душан Ковачевић“, закључује професор Марковић.

М. ЛОМПАР: СПОРНО ПОНАШАЊЕ У САНУ
Ставови других саговорника Експреса, међутим, махом потврђују Марковићеву тезу о поделама и доносе више критике на рад самог академика Костића и целе САНУ него што, на пример, одговарају на оно што је он написао у свом ауторском тексту. Тако, на пример, Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду, на почетку наводи како нагађа да је за мишљење позван због тога што не спада у оне који су, како их је академик Костић у свом тексту описао, „током живота брижно и готово опсесивно настојали да се ни око чега не изјасне или не определе“.

„Када је пре неколико година САНУ организовала скуп ‘Култура као основа националног идентитета’, позвани су били искључиво људи једне политичке оријентације, који спадају у нашу невладину интелигенцију. Да ли председник САНУ мисли да су сви заборавили овакве поступке? Они упућују на могућност да и у овој расправи учествују само (1) они који одговарају тренутним политичким околностима и (2) они који одговарају идеолошким предодређењима руководства САНУ. Уколико не припадају овим унапред изабраним формацијама, друкчија мишљења бивају оцењена – у чланку председника САНУ – као ‘рецепти из Патиног кувара’. Није јасно како се ова ароганција може спојити са истовременим захтевом да се људи не осуђују ‘због различитог мишљења’. Да ли некадашње председниково предлагање да се српска држава ‘елегантно’ повуче са Косова и Метохије спада у различито мишљење? Било је толико различито да се подударило са деценијским ставом невладине интелигенције и нашло у временском дослуху са предлозима председника Србије? Да ли они који се таквом виђењу ствари противе преписују из Патиног кувара“, пита се професор Ломпар.

Не делује, према његовом мишљењу, мудро ни председникова осуда концепата „који потиру нашу будућност“. „Будућност је у начелу непозната, да би се у њено име могло нешто захтевати. То по правилу чине идеолози. Зашто лекари немају никакав одговор на питање о корони кад знају будућност из које је он нетом стигао? Они препоручују карантин и хигијену. То су средњовековне медицинске мере против куге и колере. Као да прошлост понекад више помаже него будућност: чак и у медицини“, наводи професор Ломпар.

Професор др Мило Ломпар (Фото: Медија центар Београд)
Професор др Мило Ломпар (Фото: Медија центар Београд)

Потом додаје: „У настојању да успори вишеструку ерозију свог јавног угледа, САНУ организује ову расправу. До ерозије је дошло услед духовне ситуације времена, јер свет банака и осигуравајућих друштава, као страховлада изопаченог споја финансијског капитала и медијске надмоћи над човековим разумом, циљано срозава јавну свест на пуку идеологију својих потреба: отуд установе научне и уметничке врсности немају значаја. Тако је нарочито у земљама предвиђеним за колоније“.

„Но, код нас је ерозија појачана одсуством личних ауторитета у самој установи. Не могу зграда и привилегије бити ауторитет нити традиција. Само личност даје истинску слику ауторитета који не проистиче из моћи. У Одељењу за језик и књижевност на месту на ком је био Никола Милошевић седи Слободан Грубачић. Мисли ли председник САНУ да нико не види разлику између ових људи? Отуд следи кључна поука: није – ни у САНУ – спорно знање него понашање. Оно се показује човековом спремношћу да се нечег одрекне, баш зато што зна да нешто ризикује, баш зато што до неке вредности држи, да неку границу прекорачи, баш зато што га никаква моћ не прати. Да ли је то нереалан захтев постављен пред касту бесмртних? Можда. Но, на врху пирамиде оних који се ничег не одричу, САНУ организује једну причаоницу еснафски уобличених мудрости“, закључује професор Мило Ломпар.

С. РЕЉИЋ: НЕМА ЖЕЉЕ ЗА ПРОМЕНОМ
Критички је према академику Костићу и САНУ настројен и Слободан Рељић, универзитетски професор и бивши главни и одговорни уредник НИН-а. Према његовом мишљењу, две чињенице обележавају ауторски текст академика Костића. Прво, да лица из Академије за науку и културу из Кнез Михаилове 35 „уопште не мисле исто“ и „верујем да је тако боље и корисније“ и друго, стрепња да би – шта год да се чини, могло бити „нови Меморандум два“ (овде је вишак или „нови“ или „два“, али проблем није у томе).

„Криза је, како је говорио Грамши, кад стари поредак умире, а нови још не може да се роди. Кад би се академици сложили око те очигледности, из дијагнозе би испао прилог ‘уопште’. И могли би да дијалошки разматрају решења. Велике теме су за Академију. Али људи изабрани у установи у Кнез Михаиловој досад баш очигледно не показују жељу да ствари помере из статуса кво. Додуше, није море сасвим мртво“, каже Рељић. Он подсећа да је годину дана пре него што ће на чело Академије доћи др Владимир Костић Одељење друштвених наука САНУ објавило „Могуће стратегије развоја Србије“ (1.150 страна, шездесетак аутора), али је тада започета расправа „куда иде Србија“. За шест године које следе угашена је.

„Др Костић је у јавном спору с др Оцићем који је ту расправу организовао. Сукоб је увек личан, али су поводи принципијелни. Ако упоредите изношене ставове ‘две стране’ о Косову, видећете да су они директно супротни. Академији споља наметнути ‘унутрашњи дијалог о Косову’ (2017) показао је да је председник у мањини. Јесте, на такве расцепе се односи оно ‘уопште не мислимо исто’. Али, ако је стање расцеп о Косову, о чему се ‘уопште’ могу саветовати академици? Ако је та заједница (српска) САНУ, одбрани Косова једино би оданија могла бити СПЦ“, оцењује Рељић. Такође, ако је ово још увек САНУ, пита се Рељић, чему панично бежање од Меморандума из 1986. који је потписао одбор од 16 академика.

Професор др Слободан Рељић (Фото: Прес центар УНС)
Професор др Слободан Рељић (Фото: Прес центар УНС)

„Кажем ‘ако’, јер три деценије је учена да не буде САНУ. Да јој је ‘С’ камен око врата. Ипак, оркан оптужби против тог документа не може бити сметња интелектуалцима да се он сагледа реално и контекстуално. После изјава Стипе Месића у парламенту октобра 1991: ‘Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема’ и документовања у мемоарској књизи Како смо срушили Југославију (1992), нема смисла озбиљно држати да је САНУ разорила СФРЈ, а за шта је оптуживана у пропагандном рату против Срба. Али лица из данашње Академије наука и уметности немају разлога да брину. Овакви каквим су се показали, они сигурно не могу створити документ који би изазвао толику јавну буку о актуелним – самоубилачким ризицима српског неолибералног пута у будућност. После ове тродеценијске обраде, требаће им бар још две деценије да се усуде. И што би рекао први међу њима, ‘верују да је тако боље и корисније’. Зато оно бацање на папир 25 тема које ће покренути одбор од 20 чланова делује као сејање зрневља у реку. У најмању руку звучи претерано. А личи као да је намерено да се претвара у ‘бугарску скупштину’“, закључује Рељић.

Л. ПЕРОВИЋ: ВРТИМО СЕ УКРУГ
Историчарка Латинка Перовић била је много сажетија, али и много мање лична при оцењивању идеје академика Костића. Није, међутим, и мање оштра. „Када сте ми рекли да је реч о ауторском тексту, очекивала сам да ће то бити неки биланс, да ће бити покушај подстицања расправе о томе како смо довде стигли, како бисмо могли да расправљамо о томе куда идемо. То је, међутим, само једна информација о томе шта Академија намерава да уради. Па, у реду, нека пробају. Ту нема ништа ново. Сваки разговор о томе је врло користан. Мислим да су неке од тема које предлаже Академија већ врло дуго предмет дијалога у друштву. Треба да узму у обзир оно што се већ ради у друштву. Ту мислим и на питање Косова. На крају крајева, и држава је била организовала дијалог. Сам председник Академије се тим поводом огласио. Расправе има. Није тачно да нема размишљања“, оцењује Перовићева.

Латинка Перовић (Фото: Медија центар Београд)
Историчарка Латинка Перовић (Фото: Медија центар Београд)

Она додаје да се стално вртимо укруг. „Стално тражимо одговор на једно питање. А нема једног питања и нема само једног одговора. То је и питање демографије и економије и образовања, одласка младих. То су све бројна питања, која треба прво истраживати и проучавати. И то очекујем од Академије“, закључује Латинка Перовић.

 

Аутори: Ђоко Кесић, Марко Р. Петровић

 

Текст објављен уз дозволу редакције Експреса

 

Насловна фотографија: Танјуг/Раде Прелић

 

Извор Експрес