Evropska civilizacija u ogledalu koronavirusa

Kako je pandemija koronavirusa razotkrila individualistički egoizam savremenog Evropljanina, lišenog eshatološkog shvatanja istorije?

Bilo je potrebno svega dva meseca bujanja stihijske epidemije da se fatamorgana našeg rajskog evropocentričnog sveta rasprši kao da je nikad nije ni bilo. U stvari, epidemija virusa korone nije nam pokazala ništa što već i ranije nismo naslućivali ili, štaviše, znali. Azija je u nezaustavljivom usponu, njihov autoritarni kolektivistički model društva nadvladava naš oligarhijski individualistički model. Težište čitavog sveta premešta se na Daleki istok, kome je Balkan još dalji i nepotrebniji nego što je bio za Berlin, Pariz, Vašington ili Moskvu. Međutim, upravo se u doba kriza, a aktuelna epidemija nije ništa drugo do akutna globalna kriza, razotkrivaju sve slabosti, nedostaci i mane dotad ustaljenog i naizgled stabilnog sistema. Onima koji se bave vojnom istorijom nije strana spoznaja da se iz poraza mnogo više uči nego iz trijumfa, pa je tako srpsko vojno rukovodstvo izvuklo preko potrebne pouke iz nepravednog i štetnog srpsko-bugarskog rata 1885. godine, dok su potonji generali Jugoslovenske kraljevske armije bezbrižno uživali u lovorikama nenadmašnih pobeda srpskog naroda, srpskog seljaka, 1918. godine.

Krize mogu biti proizvod dominantne strukture, na primer, ekonomske ili političke. U tom slučaju one su predvidive, mnogi teoretičari na njih upozoravaju, ali vrhovi datog sistema ostaju gluvi na njihove kritike. Najčešće je to slučaj sa cikličnim krizama kapitalističkog ekonomskog sistema (Velika depresija 1929, naftni šok 1973, velika kriza 2008. godine, „korona kriza“ koja je u toku), ali je istorija zabeležila i da su komandni ekonomski sistemi konstantno stradali od kriza. Otuda mnogobrojni periodi gladi u Sovjetskom Savezu ‘30-ih godina u doba strukturiranja novog kolektivnog modela poljoprivrede, ili akutne nestašice raznoraznih proizvoda široke potrošnje kroz čitavo trajanje komandnog ekonomskog modela. Do ovih kriza dolazi ili zbog koristoljubivih sprega različitih interesnih grupa (kapitalistički model) ili zbog rigidne ideologizovanosti donosilaca odluka, faktički zbog nekompetentnosti državnog rukovodstva (komandni model).

Pored kriza koje su proizvod čoveka, postoje i nepredvidive krize, nedaće koje su van kontrole čovečanstva. Tu spadaju sve vrste prirodnih katastrofa, pa i sadašnja epidemija nove vrste virusa korone. Takva kriza je, recimo, bila velika poplava koja je pogodila Srbiju 2014. godine, ili mnogobrojni razorni zemljotresi kao što su potresi u Skoplju 1963. godine ili u Podgorici 1979. godine. Tu, primera radi, možemo ubrojiti i černobiljsku havariju 1986. godine. Ove krize čine direktnu neplaniranu štetu ljudima, društvu i ekonomiji, ali se neposredno nadovezuju na već postojeće strukturalne probleme aktuelnog ekonomskog i političkog sistema. Dakle, prirodne neplanirane krize mogu biti opasnije od predvidivih strukturalnih kriza upravo zato što često služe kao okidač za izbijanje samih strukturalnih kriza. Ovo je naročito istinito ako je prirodna kriza globalnog karaktera, kao što je danas slučaj sa epidemijom koronavirusa.

ŠEST MODELA ISTORIJE
Zašto nas interesuje baš evropska civilizacija? Zato što srpski narod pripada upravo toj civilizaciji – njeni usponi su bili i naši usponi, njeni padovi su i naši padovi. Postoje i drugi civilizacijski modeli koji u prvi red ističu religijsku pripadnost, pa bi onda Srbi pripadali istočno-pravoslavnoj, a zapadna Evropa zapadnoj katoličko-protestantskoj civilizaciji. Obično su to konfliktni modeli, koji pretpostavljaju sukobe među različitim civilizacijama, pa su stoga one u tolikoj meri fragmentirane. Ipak, i unutar jedne iste civilizacije, kao i unutar jedne države ili porodice mogu plamteti konflikti, ali to ne znači da različite strane u tim sukobima moraju obavezno biti klasifikovane u različite grupe.

Postoje i integrativni civilizacijski modeli, koji spajaju različite civilizacije, kao na primer ruski evroazijski model. On je bio izrazito popularan u predrevolucionarnoj Rusiji, a zadržao se i u prvim decenijama totalitarnog boljševičkog sistema. Novi stadijumi konflikta Rusije i Zapada, čine evroazijski model privlačnim i za savremene ruske rukovodeće krugove, ali ekonomska i politička saradnja ne prejudiciraju pripadnost istoj civilizaciji. Naprotiv, ostrva koja pripadaju evropskoj civilizaciji kao što su Kipar ili Malta mogu teorijski imati snažnije ekonomske veze sa severnom Afrikom ili Bliskim istokom, ali Grci i Maltežani ni pod kojim uslovima ne bi sebe zbog toga izdvojili iz evropske civilizacije. Teško da će i ruski narod krenuti da se identifikuje više sa kineskom nego sa evropskom civilizacijom.

Zadržimo se stoga na civilizacijskom modelu koji se oslanja pre svega na kulturnim vezama, a zatim i na ekonomskim i političkim. Polazimo od osnovnog postulata da su i Srbi i Rusi podjednako Evropljani, kao Englezi i Francuzi, pritom ne negirajući sve razlike koje postoje među istočnim (slovenskim) i zapadnim delom evropske civilizacije (germano-romanskim), ali i među severnim (germanskim) i južnim (romanskim).

Ruski zvaničnici i medicinsko osoblje u zaštitnoj opremi proveravaju zdravstveno stanje putnika zbog virusa COVID-19 na moskovskom aerodromu Domodedovo, 07. mart 2020. (Foto: REUTERS/Stringer)
Ruski zvaničnici i medicinsko osoblje u zaštitnoj opremi proveravaju zdravstveno stanje putnika zbog virusa COVID-19 na moskovskom aerodromu Domodedovo, 07. mart 2020. (Foto: REUTERS/Stringer)

Sledeće pitanje je: da li je evropska civilizacija u krizi? Odgovor zavisi od našeg pogleda na svet, naše paradigme, svetonazora. Najprecizniji način da odredimo svoj pogled na svet jeste da se opredelimo za model istorije koji je najbliži našem doživljaju sveta. Filozofija istorije poznaje šest osnovnih modela istorije od antike do savremenosti, to su: ciklični model koji se bazira na mitu večnog ponavljanja; eshatološki model koji se bazira na veri u kraj istorije – hrišćanstvo, judaizam, islam; progresivni model koji se bazira na veri u večni napredak – istorija nema kraja; model kulturno-istorijskih tipova kao nadogradnja, preosmišljavanje antičkog cikličnog modela, po kome svaka civilizacija prolazi kroz etape rođenja, procvata i pada, nakon čega se proces beskonačno ponavlja sa novonastalim civilizacijama; postmodernistički model po kome je istorija subjektivno tumačenje raznovrsnih mitova – krajnje istine nema; model višelinijskog razvoja civilizacija po kome različite civilizacije kreću od različitih polazišta, ali dele odredište.

Ukoliko se pridržavamo eshatološkog modela, hrišćanskog shvatanja istorije, koje se svodi na predanje s kolena na koleno jasno propisanih hrišćanskih vrednosti i održavanje istih do drugog dolaska Isusa Hrista, Evropa je zasigurno u krizi jer je odstupila od tih zadatih vrednosti. U konzervativnim krugovima širom Evrope, koje predstavljaju antisistemske desničarske partije, pežorativno nazvane populističkim od strane mejnstrim medija, ovaj model je dominantan. Ako se pridržavamo progresivnog modela, koji se svodi na scijentistički pogled na svet, po kome će naučni progres rešiti sve probleme s kojim se suočava čovečanstvo, onda je evropska civilizacija trenutno u periodu stagnacije, u iščekivanju novog tehnološkog skoka, nove tehnološke revolucije. Ovaj model u teoriji treba da bude bliži ljudima koji se deklarišu kao liberali ili socijalisti, ali u praksi često nailazimo na amalgam ovog i eshatološkog modela, u vidu savremenog čoveka koji naginje ka tradiciji, dok istovremeno polaže nade u naučni progres.

Po slobodnoj proceni autora ovo je trenutno dominantni model u širim društvenim krugovima unutar evropske civilizacije. Postmodernistički model je najzastupljeniji u kulturno-umetničkim krugovima, pošto istine nema, a ni vrednosti, sve je samo igra, tako da po njima evropska civilizacija nikada ne može da bude u krizi, osim ako na vlast dođu pobornici eshatološkog modela, koje oni nazivaju fašistima, i krenu da nameću svoju veru u nepromenjivu istinu. Preostala tri tipa su ili prevaziđeni, kao ciklični model, ili su čisto teorijski modeli u koje veruju uski intelektualni krugovi.

GLAVNI SPOR
Kao što možemo videti, glavni spor unutar evropske civilizacije se svodi na to koga čekamo – Boga, ili spasonosnu veštačku inteligenciju i sveopštu robotizaciju. Koronavirus nam je dao sveobrazan odgovor na to pitanje i on je razočaravajući za konzervativce. Prosečni Evropljanin očekuje da će eksperti, naučnici, profesionalni menadžeri i političari, jednom rečju – tehnokrate, rešiti glavne probleme s kojima se Evropa danas suočava. S druge strane, sveštenici treba da budu u samoizolaciji, kao i ostatak stanovništva, a crkve zabravljene. Tradicionalni Evropljanin bi ispunio crkve do pucanja kada bi se suočio sa pandemijskom stihijom, savremeni Evropljanin ostaje kod kuće i piše besne ili lažno radosne komentare na internetu. On je jasno stavio do znanja vlastima širom kontinenta da je spreman da se odrekne svojih osnovnih prava, pa i verskih, ne bi li sačuvao sopstvenu bezbednost.

Možemo se samo zapitati da li će Evropljanin napraviti isti izbor kada ne bude više suočen sa virusnom epidemijom, već sa opasnošću terorizma, socijalnih i političkih nemira, rasnih, verskih i etničkih sukoba… Hoće li i tada Evropljanin frenetično aplaudirati ko nekad u osam, hoće li njegova reakcija podsećati na repliku iz filma „Tri karte za Holivud“: „Milicijo moja, hvataj, hapsi, gazi… ovo nije naš narod?!“ U Srbiji su to prvo bili gastarbajteri koji su se vratili kućama kada su najpotrebniji, vernici koji su se pričešćivali u crkvama kao što su činili od Ćirila i Metodija, penzioneri koji su se usudili da promole nos na ulicu, pa naposletku šetači pasa i prosto šetači. Pritom je savremenom opsimenjenom Evropljaninu jasna razlika između epidemije virusa korone i zaista smrtonosnih epidemija poput ebole, side, variole vere i drugih. On je jasno stavio do znanja političkim krugovima i ekonomskim moćnicima da je spreman da liši slobode svoje sugrađane, pa i sebe, čak iako su šanse da će njegov život biti u opasnosti minimalne.

Po globalnoj statistici 31. marta 2020. godine, rizik od smrtnosti od virusa korone među decom od 0-9 godina iznosi 0,00 odsto, decom od 10-19 godina iznosi 0,2 odsto, među ljudima starosnog doba od 20-29 godina iznosi 0,2 odsto, od 30-39 godina takođe 0,2 odsto, od 40-49 godina 0,4 odsto, od 50-59 godina 1,3 odsto, među starijim osobama od 60-69 godina 3,6 odsto, od 70-79 godina 8,0 odsto i među najstarijom populacijom od 80 i više godina iznosi 14,8 odsto.[1]

Medicinski radnici u zaštitnim odelima prevoze obolelog od koronavirusa u jednu od bolnica u Rimu (Foto: Andreas Solaro/Agence France-Presse/Getty Images)
Medicinski radnici u zaštitnim odelima prevoze obolelog od koronavirusa u jednu od bolnica u Rimu (Foto: Andreas Solaro/Agence France-Presse/Getty Images)

Opšta stopa smrtnosti od virusa korone iznosi 4,84 odsto, ili 38,748 fatalnih slučajeva od ukupno 799,998 potvrđenih pacijenata sa dijagnozom oboljenja od koronavirusa. U Italiji, koja je najviše pogođena epidemijom koronavirusa, zabeleženo je 11,591[2] smrtnih ishoda od ove bolesti, dok je ukupan broj građana Italije stariji od 65 godina 13,781,691[3], što znači da, čak i kada bi svi preminuli u Italiji od virusa korone do 31. marta 2020. godine bili stariji od 65 godina, broj preminulih od ove bolesti među starijom populacijom Italije bi iznosio svega 0.084 odsto. Ako pretpostavimo da će se u nastupajućim mesecima broj preminulih u Italiji udesetostruči i da će iznositi 100,000, ta bi cifra korespondirala sa 0,74 odsto od ukupne populacije starijih od 65 godina u ovoj mediteranskoj zemlji.

Iznesene brojke nemaju svrhu da omalovaže stradanje ljudi i emotivni bol onih koji su izgubili najmilije, niti je to pokušaj da se na epidemiju jednostavno odmahne rukom ili pak da se imputira da je epidemija izmišljena u cilju partikularnih interesa ove ili one grupe moćnika. Poenta je da su savremeni Evropljani, lišeni eshatološkog shvatanja istorije i privrženi ideji večitog naučnog progresa, stavili čak i najmanji strah od smrti iznad svega ostalog, pa i iznad kvaliteta sopstvenog života. Treba li onda da čudi da je izostao bilo koji projekat Evropske unije da pomogne svojim članicama da prežive ovu zdravstvenu, ali i duboku ekonomsku krizu? Odgovor se sam po sebi nameće.

Individualistički egoizam savremenog Evropljanina jednostavno se prenosi na najviši nivo političke organizacije – na državne i nadnacionalne strukture. Tačno je da je Evropska unija u potpunosti zakazala pred izazovom epidemije, kao što je zakazala i pred migrantskom krizom, američkom agresivnom spoljnom politikom pre Trampa i egoističnim protekcionizmom Trampove ere, ali ono što je još zanimljivije od toga jeste ponašanje stuba EU – Nemačke. Naime, ova stroga, veberovska, gvozdena država koja je okovala Evropu merama štednje, koje sve vreme guše ekonomski rast njenih konkurenata i obezbeđuju joj dominantno mesto u ekonomskoj i političkoj strukturi zapadne Evrope, jednim potezom pera svoje kancelarke obećala je upumpavanje čak 822 milijarde evra u svoju privredu[4], dok je prethodno izlobirala da se prvi put u istoriji suspenduje evropski Pakt o stabilnosti i rastu[5], koji je dugoročni pandan ekonomije štednje, ludačka košulja nametnuta svim evropskim zemljama.

DVA IZBORA
Odgovor pojedinačnih država jednak je odgovoru pojedinaca – svako za sebe. Jedino su Rusija i Kina poslale pomoć Italiji. Rusija je to učinila da bi uticala na evropsko javno mnjenje i motivisala članice Evropske unije da joj ukinu sankcije, što se neće desiti čak ni za vreme pandemije, ali i da bi pokazala sopstvenom javnom mnjenju da je Rusija uvek spremna da pomogne svima, pa čak i svojim konkurentima („ko tebe kamenom, ti njega hlebom“ je popularan princip među ruskim biračima). Kina je to učinila kako bi demonstrirala svoju silu („i pored epidemije smo prvi, uspinjemo se na svetski tron“) i blagonaklonost prema onima koje smatra svojim budućim vazalnim partnerima (svojevrsni azijatski noblesse oblige).

Sjedinjene Američke Države su postupile onako kako su uvek postupale pre nego što su postale kičma, sada već poljuljanog, globalističkog poretka – izolovale su se od celog sveta. Tramp će prosto pustiti da epidemija virusa korone protutnji Amerikom, što zbog nepostojećeg univerzalnog zdravstvenog sistema u toj zemlji, a što zbog pridržavanja tradicionalnog američkog socijal-darvinističkog shvatanja sveta – jaki jedu slabe, veliki male; bogati se leče, siromašnima šta Bog da. Treba imati u vidu da će niži slojevi u Americi dodatno osiromašiti jer će izgubiti poslove u uslužnom sektoru tokom krize. Po najnovijim istraživanjima javnog mnjenja agencije Ipsos – 24 odsto Amerikanaca je trenutno ostalo bez posla ili se nalazi na prinudnom odmoru.[6] Novi broj američkog Tajmsa preneo je priču Amerikanke koja nije imala zdravstveno osiguranje (u SAD-u živi 27 miliona neosiguranih ljudi, što je oko 10 odsto od ukupne populacije), a imala je nesreću da se zarazi koronavirusom, pa je na kraju tretmana dobila račun od oko 35 hiljada američkih dolara.[7] Ako tom broju pridodamo još i ljude koji su izgubili posao, situacija izgleda kritično.

Nametnuti neoliberalni ekonomski model, koji zahteva drastično smanjenje ulaganja u javnu potrošnju, što znači i u zdravstveni sistem, demonstrirao je sve svoje nedostatke na jugu Evrope. Španija i Italija, koje su poslednjih decenija strogo sprovodile budžetsku štednju pod palicom Nemačke, danas u vidu leševa na ulicama dobijaju dividende svoje politike. Stanje zdravstvenog sistema u Rusiji nije mnogo bolje, jer se poslednjih godina sprovodila zdravstvena reforma u neoliberalnom duhu, koja je imala za cilj smanjenje broj usko specijalizovanih lekara, a naročito pulmologa, koji su u ovom trenutku Rusiji preko potrebni. Tako je u Rusiji posle ciljanog smanjenja finansiranja pulmologije ostalo svega 1,680 specijalista pulmologa[8], zato ne čudi da se naposletku i Rusija pridružila svojim evropskim kolegama u uvođenju drakonskih mera zabrane kretanja svojih građana. Države sa neoliberalnom ekonomijom, a to su sve države Evrope, uključujući i Rusiju, imaju samo dva modela na raspolaganju – da pretvore svoje države u ogromne kazamate, kako bi usporile širenje virusa, ili da ne rade ništa i suoče se sa većim brojem žrtava, ali manjom štetom po ekonomiju kao Trampova Amerika.

 Radnik na viljuškaru utovara zamotana tela preminulih od virusa COVID-19 u kamione-hladnjače u Bruklinu, Njujork, 31. mart 2020. (Foto: AP Photo/John Minchillo)
Radnik na viljuškaru utovara zamotana tela preminulih od virusa COVID-19 u kamione-hladnjače u Bruklinu, Njujork, 31. mart 2020. (Foto: AP Photo/John Minchillo)

Putin, Makron, Merkelova, Konte, Džonson, Vučić su napravili svoj izbor, on glasi: kazamat za sve, jer osiromašeni, suženi, neoliberalni zdravstveni sistem nije sposoban da se izbori sa epidemijom (eshatološki čovek bi se sada prekrstio i zahvalio Svevišnjem što je dopustio epidemiju virusa korone, a ne variole vere). Vrli Evropljani, nekada veliki beli lovci, civilizatori i kolonizatori, odgovaraju svojim vođama aplauzima sa urednih balkončića svojih trosobnih stanova, dostojnih evropske srednje klase. Aplaudiraju im i istočni Evropljani koji, eto, nisu uspeli ništa da kolonizuju i civilizuju, nijedan se grad od svetskog glasa ne zove Novo Pančevo ili Novi Krakov, njihovi su stanovi nešto manji, balkoni malecni, ali i oni valjda zaslužuju svojih pet minuta. Aplaudiraj Evropljanine, aplaudiraj da se čuje do Pekinga, prijaće im.

 

Više o virusu COVID-19 pročitajte OVDE

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi. Ekskluzivno za Novi Standard

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] https://www.worldometers.info/coronavirus/coronavirus-age-sex-demographics/

[2] https://www.worldometers.info/coronavirus/country/italy/

[3] https://www.statista.com/statistics/789270/population-in-italy-by-age-group/

[4] https://www.thelocal.de/20200323/germany-agrees-on-economic-package-worth-hundreds-of-billions-in-coronavirus-fight

[5] https://rs.sputniknews.com/evropa/202003231122143334-eu-prvi-put-u-istoriji-suspendovan-pakt-stabilnosti-i-rasta/

[6] https://tass.ru/ekonomika/8103547

[7] https://time.com/5806312/coronavirus-treatment-cost/

[8] https://medvestnik.ru/content/news/V-Rossii-ostalos-1680-pulmonologov.html

 

Naslovna fotografija: Alfredo Falcone/LaPresse via AP

 

Izvor Novi Standard