Европска цивилизација у огледалу коронавируса

Како је пандемија коронавируса разоткрила индивидуалистички егоизам савременог Европљанина, лишеног есхатолошког схватања историје?

Било је потребно свега два месеца бујања стихијске епидемије да се фатаморгана нашег рајског европоцентричног света распрши као да је никад није ни било. У ствари, епидемија вируса короне није нам показала ништа што већ и раније нисмо наслућивали или, штавише, знали. Азија је у незаустављивом успону, њихов ауторитарни колективистички модел друштва надвладава наш олигархијски индивидуалистички модел. Тежиште читавог света премешта се на Далеки исток, коме је Балкан још даљи и непотребнији него што је био за Берлин, Париз, Вашингтон или Москву. Међутим, управо се у доба криза, а актуелна епидемија није ништа друго до акутна глобална криза, разоткривају све слабости, недостаци и мане дотад устаљеног и наизглед стабилног система. Онима који се баве војном историјом није страна спознаја да се из пораза много више учи него из тријумфа, па је тако српско војно руководство извукло преко потребне поуке из неправедног и штетног српско-бугарског рата 1885. године, док су потоњи генерали Југословенске краљевске армије безбрижно уживали у ловорикама ненадмашних победа српског народа, српског сељака, 1918. године.

Кризе могу бити производ доминантне структуре, на пример, економске или политичке. У том случају оне су предвидиве, многи теоретичари на њих упозоравају, али врхови датог система остају глуви на њихове критике. Најчешће је то случај са цикличним кризама капиталистичког економског система (Велика депресија 1929, нафтни шок 1973, велика криза 2008. године, „корона криза“ која је у току), али је историја забележила и да су командни економски системи константно страдали од криза. Отуда многобројни периоди глади у Совјетском Савезу ‘30-их година у доба структурирања новог колективног модела пољопривреде, или акутне несташице разноразних производа широке потрошње кроз читаво трајање командног економског модела. До ових криза долази или због користољубивих спрега различитих интересних група (капиталистички модел) или због ригидне идеологизованости доносилаца одлука, фактички због некомпетентности државног руководства (командни модел).

Поред криза које су производ човека, постоје и непредвидиве кризе, недаће које су ван контроле човечанства. Ту спадају све врсте природних катастрофа, па и садашња епидемија нове врсте вируса короне. Таква криза је, рецимо, била велика поплава која је погодила Србију 2014. године, или многобројни разорни земљотреси као што су потреси у Скопљу 1963. године или у Подгорици 1979. године. Ту, примера ради, можемо убројити и чернобиљску хаварију 1986. године. Ове кризе чине директну непланирану штету људима, друштву и економији, али се непосредно надовезују на већ постојеће структуралне проблеме актуелног економског и политичког система. Дакле, природне непланиране кризе могу бити опасније од предвидивих структуралних криза управо зато што често служе као окидач за избијање самих структуралних криза. Ово је нарочито истинито ако је природна криза глобалног карактера, као што је данас случај са епидемијом коронавируса.

ШЕСТ МОДЕЛА ИСТОРИЈЕ
Зашто нас интересује баш европска цивилизација? Зато што српски народ припада управо тој цивилизацији – њени успони су били и наши успони, њени падови су и наши падови. Постоје и други цивилизацијски модели који у први ред истичу религијску припадност, па би онда Срби припадали источно-православној, а западна Европа западној католичко-протестантској цивилизацији. Обично су то конфликтни модели, који претпостављају сукобе међу различитим цивилизацијама, па су стога оне у толикој мери фрагментиране. Ипак, и унутар једне исте цивилизације, као и унутар једне државе или породице могу пламтети конфликти, али то не значи да различите стране у тим сукобима морају обавезно бити класификоване у различите групе.

Постоје и интегративни цивилизацијски модели, који спајају различите цивилизације, као на пример руски евроазијски модел. Он је био изразито популаран у предреволуционарној Русији, а задржао се и у првим деценијама тоталитарног бољшевичког система. Нови стадијуми конфликта Русије и Запада, чине евроазијски модел привлачним и за савремене руске руководеће кругове, али економска и политичка сарадња не прејудицирају припадност истој цивилизацији. Напротив, острва која припадају европској цивилизацији као што су Кипар или Малта могу теоријски имати снажније економске везе са северном Африком или Блиским истоком, али Грци и Малтежани ни под којим условима не би себе због тога издвојили из европске цивилизације. Тешко да ће и руски народ кренути да се идентификује више са кинеском него са европском цивилизацијом.

Задржимо се стога на цивилизацијском моделу који се ослања пре свега на културним везама, а затим и на економским и политичким. Полазимо од основног постулата да су и Срби и Руси подједнако Европљани, као Енглези и Французи, притом не негирајући све разлике које постоје међу источним (словенским) и западним делом европске цивилизације (германо-романским), али и међу северним (германским) и јужним (романским).

Руски званичници и медицинско особље у заштитној опреми проверавају здравствено стање путника због вируса COVID-19 на московском аеродрому Домодедово, 07. март 2020. (Фото: REUTERS/Stringer)
Руски званичници и медицинско особље у заштитној опреми проверавају здравствено стање путника због вируса COVID-19 на московском аеродрому Домодедово, 07. март 2020. (Фото: REUTERS/Stringer)

Следеће питање је: да ли је европска цивилизација у кризи? Одговор зависи од нашег погледа на свет, наше парадигме, светоназора. Најпрецизнији начин да одредимо свој поглед на свет јесте да се определимо за модел историје који је најближи нашем доживљају света. Филозофија историје познаје шест основних модела историје од антике до савремености, то су: циклични модел који се базира на миту вечног понављања; есхатолошки модел који се базира на вери у крај историје – хришћанство, јудаизам, ислам; прогресивни модел који се базира на вери у вечни напредак – историја нема краја; модел културно-историјских типова као надоградња, преосмишљавање античког цикличног модела, по коме свака цивилизација пролази кроз етапе рођења, процвата и пада, након чега се процес бесконачно понавља са новонасталим цивилизацијама; постмодернистички модел по коме је историја субјективно тумачење разноврсних митова – крајње истине нема; модел вишелинијског развоја цивилизација по коме различите цивилизације крећу од различитих полазишта, али деле одредиште.

Уколико се придржавамо есхатолошког модела, хришћанског схватања историје, које се своди на предање с колена на колено јасно прописаних хришћанских вредности и одржавање истих до другог доласка Исуса Христа, Европа је засигурно у кризи јер је одступила од тих задатих вредности. У конзервативним круговима широм Европе, које представљају антисистемске десничарске партије, пежоративно назване популистичким од стране мејнстрим медија, овај модел је доминантан. Ако се придржавамо прогресивног модела, који се своди на сцијентистички поглед на свет, по коме ће научни прогрес решити све проблеме с којим се суочава човечанство, онда је европска цивилизација тренутно у периоду стагнације, у ишчекивању новог технолошког скока, нове технолошке револуције. Овај модел у теорији треба да буде ближи људима који се декларишу као либерали или социјалисти, али у пракси често наилазимо на амалгам овог и есхатолошког модела, у виду савременог човека који нагиње ка традицији, док истовремено полаже наде у научни прогрес.

По слободној процени аутора ово је тренутно доминантни модел у ширим друштвеним круговима унутар европске цивилизације. Постмодернистички модел је најзаступљенији у културно-уметничким круговима, пошто истине нема, а ни вредности, све је само игра, тако да по њима европска цивилизација никада не може да буде у кризи, осим ако на власт дођу поборници есхатолошког модела, које они називају фашистима, и крену да намећу своју веру у непромењиву истину. Преостала три типа су или превазиђени, као циклични модел, или су чисто теоријски модели у које верују уски интелектуални кругови.

ГЛАВНИ СПОР
Као што можемо видети, главни спор унутар европске цивилизације се своди на то кога чекамо – Бога, или спасоносну вештачку интелигенцију и свеопшту роботизацију. Коронавирус нам је дао свеобразан одговор на то питање и он је разочаравајући за конзервативце. Просечни Европљанин очекује да ће експерти, научници, професионални менаџери и политичари, једном речју – технократе, решити главне проблеме с којима се Европа данас суочава. С друге стране, свештеници треба да буду у самоизолацији, као и остатак становништва, а цркве забрављене. Традиционални Европљанин би испунио цркве до пуцања када би се суочио са пандемијском стихијом, савремени Европљанин остаје код куће и пише бесне или лажно радосне коментаре на интернету. Он је јасно ставио до знања властима широм континента да је спреман да се одрекне својих основних права, па и верских, не би ли сачувао сопствену безбедност.

Можемо се само запитати да ли ће Европљанин направити исти избор када не буде више суочен са вирусном епидемијом, већ са опасношћу тероризма, социјалних и политичких немира, расних, верских и етничких сукоба… Хоће ли и тада Европљанин френетично аплаудирати ко некад у осам, хоће ли његова реакција подсећати на реплику из филма „Три карте за Холивуд“: „Милицијо моја, хватај, хапси, гази… ово није наш народ?!“ У Србији су то прво били гастарбајтери који су се вратили кућама када су најпотребнији, верници који су се причешћивали у црквама као што су чинили од Ћирила и Методија, пензионери који су се усудили да промоле нос на улицу, па напослетку шетачи паса и просто шетачи. Притом је савременом опсимењеном Европљанину јасна разлика између епидемије вируса короне и заиста смртоносних епидемија попут еболе, сиде, вариоле вере и других. Он је јасно ставио до знања политичким круговима и економским моћницима да је спреман да лиши слободе своје суграђане, па и себе, чак иако су шансе да ће његов живот бити у опасности минималне.

По глобалној статистици 31. марта 2020. године, ризик од смртности од вируса короне међу децом од 0-9 година износи 0,00 одсто, децом од 10-19 година износи 0,2 одсто, међу људима старосног доба од 20-29 година износи 0,2 одсто, од 30-39 година такође 0,2 одсто, од 40-49 година 0,4 одсто, од 50-59 година 1,3 одсто, међу старијим особама од 60-69 година 3,6 одсто, од 70-79 година 8,0 одсто и међу најстаријом популацијом од 80 и више година износи 14,8 одсто.[1]

Медицински радници у заштитним оделима превозе оболелог од коронавируса у једну од болница у Риму (Фото: Andreas Solaro/Agence France-Presse/Getty Images)
Медицински радници у заштитним оделима превозе оболелог од коронавируса у једну од болница у Риму (Фото: Andreas Solaro/Agence France-Presse/Getty Images)

Општа стопа смртности од вируса короне износи 4,84 одсто, или 38,748 фаталних случајева од укупно 799,998 потврђених пацијената са дијагнозом обољења од коронавируса. У Италији, која је највише погођена епидемијом коронавируса, забележено је 11,591[2] смртних исхода од ове болести, док је укупан број грађана Италије старији од 65 година 13,781,691[3], што значи да, чак и када би сви преминули у Италији од вируса короне до 31. марта 2020. године били старији од 65 година, број преминулих од ове болести међу старијом популацијом Италије би износио свега 0.084 одсто. Ако претпоставимо да ће се у наступајућим месецима број преминулих у Италији удесетостручи и да ће износити 100,000, та би цифра кореспондирала са 0,74 одсто од укупне популације старијих од 65 година у овој медитеранској земљи.

Изнесене бројке немају сврху да омаловаже страдање људи и емотивни бол оних који су изгубили најмилије, нити је то покушај да се на епидемију једноставно одмахне руком или пак да се импутира да је епидемија измишљена у циљу партикуларних интереса ове или оне групе моћника. Поента је да су савремени Европљани, лишени есхатолошког схватања историје и привржени идеји вечитог научног прогреса, ставили чак и најмањи страх од смрти изнад свега осталог, па и изнад квалитета сопственог живота. Треба ли онда да чуди да је изостао било који пројекат Европске уније да помогне својим чланицама да преживе ову здравствену, али и дубоку економску кризу? Одговор се сам по себи намеће.

Индивидуалистички егоизам савременог Европљанина једноставно се преноси на највиши ниво политичке организације – на државне и наднационалне структуре. Тачно је да је Европска унија у потпуности заказала пред изазовом епидемије, као што је заказала и пред мигрантском кризом, америчком агресивном спољном политиком пре Трампа и егоистичним протекционизмом Трампове ере, али оно што је још занимљивије од тога јесте понашање стуба ЕУ – Немачке. Наиме, ова строга, веберовска, гвоздена држава која је оковала Европу мерама штедње, које све време гуше економски раст њених конкурената и обезбеђују јој доминантно место у економској и политичкој структури западне Европе, једним потезом пера своје канцеларке обећала је упумпавање чак 822 милијарде евра у своју привреду[4], док је претходно излобирала да се први пут у историји суспендује европски Пакт о стабилности и расту[5], који је дугорочни пандан економије штедње, лудачка кошуља наметнута свим европским земљама.

ДВА ИЗБОРА
Одговор појединачних држава једнак је одговору појединаца – свако за себе. Једино су Русија и Кина послале помоћ Италији. Русија је то учинила да би утицала на европско јавно мњење и мотивисала чланице Европске уније да јој укину санкције, што се неће десити чак ни за време пандемије, али и да би показала сопственом јавном мњењу да је Русија увек спремна да помогне свима, па чак и својим конкурентима („ко тебе каменом, ти њега хлебом“ је популаран принцип међу руским бирачима). Кина је то учинила како би демонстрирала своју силу („и поред епидемије смо први, успињемо се на светски трон“) и благонаклоност према онима које сматра својим будућим вазалним партнерима (својеврсни азијатски noblesse oblige).

Сједињене Америчке Државе су поступиле онако како су увек поступале пре него што су постале кичма, сада већ пољуљаног, глобалистичког поретка – изоловале су се од целог света. Трамп ће просто пустити да епидемија вируса короне протутњи Америком, што због непостојећег универзалног здравственог система у тој земљи, а што због придржавања традиционалног америчког социјал-дарвинистичког схватања света – јаки једу слабе, велики мале; богати се лече, сиромашнима шта Бог да. Треба имати у виду да ће нижи слојеви у Америци додатно осиромашити јер ће изгубити послове у услужном сектору током кризе. По најновијим истраживањима јавног мњења агенције Ипсос – 24 одсто Американаца је тренутно остало без посла или се налази на принудном одмору.[6] Нови број америчког Тајмса пренео је причу Американке која није имала здравствено осигурање (у САД-у живи 27 милиона неосигураних људи, што је око 10 одсто од укупне популације), а имала је несрећу да се зарази коронавирусом, па је на крају третмана добила рачун од око 35 хиљада америчких долара.[7] Ако том броју придодамо још и људе који су изгубили посао, ситуација изгледа критично.

Наметнути неолиберални економски модел, који захтева драстично смањење улагања у јавну потрошњу, што значи и у здравствени систем, демонстрирао је све своје недостатке на југу Европе. Шпанија и Италија, које су последњих деценија строго спроводиле буџетску штедњу под палицом Немачке, данас у виду лешева на улицама добијају дивиденде своје политике. Стање здравственог система у Русији није много боље, јер се последњих година спроводила здравствена реформа у неолибералном духу, која је имала за циљ смањење број уско специјализованих лекара, а нарочито пулмолога, који су у овом тренутку Русији преко потребни. Тако је у Русији после циљаног смањења финансирања пулмологије остало свега 1,680 специјалиста пулмолога[8], зато не чуди да се напослетку и Русија придружила својим европским колегама у увођењу драконских мера забране кретања својих грађана. Државе са неолибералном економијом, а то су све државе Европе, укључујући и Русију, имају само два модела на располагању – да претворе своје државе у огромне казамате, како би успориле ширење вируса, или да не раде ништа и суоче се са већим бројем жртава, али мањом штетом по економију као Трампова Америка.

 Радник на виљушкару утовара замотана тела преминулих од вируса COVID-19 у камионе-хладњаче у Бруклину, Њујорк, 31. март 2020. (Фото: AP Photo/John Minchillo)
Радник на виљушкару утовара замотана тела преминулих од вируса COVID-19 у камионе-хладњаче у Бруклину, Њујорк, 31. март 2020. (Фото: AP Photo/John Minchillo)

Путин, Макрон, Меркелова, Конте, Џонсон, Вучић су направили свој избор, он гласи: казамат за све, јер осиромашени, сужени, неолиберални здравствени систем није способан да се избори са епидемијом (есхатолошки човек би се сада прекрстио и захвалио Свевишњем што је допустио епидемију вируса короне, а не вариоле вере). Врли Европљани, некада велики бели ловци, цивилизатори и колонизатори, одговарају својим вођама аплаузима са уредних балкончића својих трособних станова, достојних европске средње класе. Аплаудирају им и источни Европљани који, ето, нису успели ништа да колонизују и цивилизују, ниједан се град од светског гласа не зове Ново Панчево или Нови Краков, њихови су станови нешто мањи, балкони малецни, али и они ваљда заслужују својих пет минута. Аплаудирај Европљанине, аплаудирај да се чује до Пекинга, пријаће им.

 

Више о вирусу COVID-19 прочитајте ОВДЕ

 

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви. Ексклузивно за Нови Стандард

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://www.worldometers.info/coronavirus/coronavirus-age-sex-demographics/

[2] https://www.worldometers.info/coronavirus/country/italy/

[3] https://www.statista.com/statistics/789270/population-in-italy-by-age-group/

[4] https://www.thelocal.de/20200323/germany-agrees-on-economic-package-worth-hundreds-of-billions-in-coronavirus-fight

[5] https://rs.sputniknews.com/evropa/202003231122143334-eu-prvi-put-u-istoriji-suspendovan-pakt-stabilnosti-i-rasta/

[6] https://tass.ru/ekonomika/8103547

[7] https://time.com/5806312/coronavirus-treatment-cost/

[8] https://medvestnik.ru/content/news/V-Rossii-ostalos-1680-pulmonologov.html

 

Насловна фотографија: Alfredo Falcone/LaPresse via AP

 

Извор Нови Стандард