Криза ће највише погодити Америку

Зашто амерички модел економског раста доприноси увећању кризе изазване коронавирусом, док то није случај са немачким, па чак ни са британским моделом?

Два конкурентна епидемиолошка модела тренутно управљају мишљењима експерата и деле их поводом питања како најбоље одговорити на нови коронавирус. Први, који је потекао са Империјалног колеџа у Лондону, страхом је натерао америчку и британску владу да уведу строге мере друштвене изолације. Он је полазио од предвиђања да, уколико се не обузда, COVID-19 (болест коју изазива вирус) би могао да убије преко пола милиона људи у Уједињеном Краљевству и 2.2 милиона у Сједињеним Државама – не рачунајући многе друге смртне случајеве које би изазвао колапс здравственог система у обе земље.

Други модел, који су развили истраживачи са Оксфордског универзитета, претпоставља да је вирус већ инфицирао 40 одсто британске популације, али је већина имала благе или никакве симптоме. И према овом моделу, COVID-19 би изазвао много смрти и такође би снажно напрегао систем здравства. Али како се у овој студији предвиђа мање критичних случајева, Оксфорд сматра да тотално карантинско затварање градова на неодређено дуг период можда није неопходно. Привлачност оксфордског модела је очигледна. Али ако политички лидери направе планове у складу са оксфордским моделом, а испостави се да живе у свету који је описао модел лондонског Империјалног колеџа, то ће значити да су лошу ситуацију учинили још много, много гором.

Исто тако, морају се донети и високоризичне одлуке о заштити националних економија од ефеката COVID-19. То су одлуке које се доносе према предвиђањима друге врсте модела. Политички економисти користе „моделе раста“ да опишу шта државе раде како би осигурале раст у нормалним околностима, али ови модели указују и како ће државе највероватније одговорити у случају кризе као што је смртоносна пандемија. На пример, основни модел раста Уједињеног Краљевства врти се око финансија, домаћинстава и, више од било чега осталог, домаће потрошње. Кад је британску економију погодила криза изазвана коронавирусом, након чега је свима речено да остану код куће, предузимање мера за јачање потрошње – попут гарантовања 80 одсто плата – представљало је неопходну реакцију. За разлику од тога, у Немачкој, која практично представља џиновску извозну платформу што усисава потражњу са других места, неопходна реакција укључивала је увођење краће радне недеље и гаранције за билансе компанија, али не и подршку платама.

УБЛАЖАВАЊЕ ШОКА
За Сједињене Државе је питање најбољег начина за заштиту економије од ефеката пандемије доста компликованије. У контексту модела раста, Сједињене Државе су огромни извозник примарних производа – авиона, оружја, нафте, услуга, софтвера, електронске трговине и финансија – просто зато што њихова економија чини четвртину светског БДП-а. Али оно што највише покреће америчку економију и даље је домаћа потрошња. Премда она није толико везана за кредите и толико зависна од дугова као што неки аналитичари тврде  (Сједињене Државе налазе у средини групе земаља Организације за економску сарадњу и развој (Organization for Economic Cooperation and Development – OECD) по односу дугова и прихода домаћинстава), улога коју дуг приватног сектора има у америчкој економији отежава реаговање на овакву кризу. Ова реалност постаје јасно уочљива кад се амерички модел раста упореди са моделима других земаља.

Модели раста који зависе од трговине, попут оних које можемо наћи у северној и западној Европи, склони су успостављању држава благостања (енгл. „welfare state“ – социјална држава или држава благостања подразумева друштвено-економски поредак у коме држава пружа главнину услуга социјалне заштите, односно поредак у коме програми социјалне заштите узимају велики удео финансијских и других ресурса државе, прим. прев.) које имају функцију „амортизера шокова“, односно помажу ублажавање ефеката економских шокова. Генерално, што је економија неке европске земље отворенија за међународну трговину, то интензивније се следи модел државе благостања која би деловала као тампон у случају гашења трговине. Државе у којим је овај модел развијен такође допуштају својим грађанима да имају висока дуговања, јер их ефикасно штите од незапослености. Тако најзадуженији људи на свету нису Американци, него Данци и Холанђани.

 Грађани Копенхагена прелазе раскрсницу (Фото: Mauricio Lima/The New York Times)
Грађани Копенхагена прелазе улицу (Фото: Mauricio Lima/The New York Times)

За разлику од тога, државе са моделима раста англо-америчког типа, а нарочито Сједињене Државе, имају мало учешће државе, ниске порезе и гломазан финансијски сектор. Такве државе уместо развијеног система благостања имају високо флексибилно тржиште рада, што значи да у крајњој линији њихов економски раст зависи од плата. Како су те плате временом имале све мању куповну моћ, кредитне картице, студентске позајмице и здравствена дуговања постала су стандардни део буџета америчких домаћинстава. А када се буџети тих домаћинстава драстично смање, њихове дугове неће компензовати амортизери какве имају државе попут Уједињеног Краљевства или Немачке.

Овај недостатак амортизера за економске шокове је интегрални део америчког модела раста и он у нормалним околностима представља предност, а не ману. Кад се у моделима попут америчког догоде шокови, они настоје да спасавају своје финансијске системе како би кредити и даље неометано функционисали, док пуштају реалну економију да апсорбује ударац кроз незапосленост и мере штедње. Овај модел полази од претпоставке да ће се – у одсуству амортизера – цене и плате брзо прилагодити, капитал бити прерасподељен, а раст ће се вратити без потребе за државном интервенцијом. Међутим, ово нису нормалне околности. А амерички креатори политике брзо схватају да њихов уобичајени приручник има ограничену употребну вредност пред лицем пандемије коронавируса.

КАТАСТРОФА, ПОЈЕДНОСТАВЉЕНА
Током светске економске кризе, Сједињене Државе имају велику предност у односу на друге земље – оне штампају светску резервну валуту. Другим државама су потребни амерички долари јер се њихови банкарски системи задужују у доларима иако не могу да их штампају. Током претходних криза, попут оне финансијске из 2008. године, оштри падови на глобалним финансијским тржиштима испеглани су потезима Федералних резерви, попут смањења каматних стопа и програма куповине обвезница. Али овог пута, потез Федералних резерви није имао свој уобичајено умирујући ефекат: финансијска тржишта настављају да падају, а доминација долара није успела да заустави грабеж за кешом.

Иако је Конгрес коначно усвојио два билиона долара вредан стабилизациони пакет, његова континуирана неспособност да се одлучи кога да спасава – компаније или потрошаче – рефлектује тензије унутар читавог овог модела раста. Сједињене Државе се обично одлучују за заштиту капитала, док пуштају тржиште рада да се прилагоди кроз незапосленост. Но, овај инстинкт – да се чувају велики играчи, а да се главнина ударца преусмери на раднике – такође је кључни разлог зашто је амерички модел раста фактор увећања катастрофе изазване пандемијом коронавируса, док то није случај са немачким, па чак ни са британским моделом.

Амерички модел раста добро функционише докле год је незапосленост ниска, плате се исплаћују и троше, а кредити рециклирају како би покрили разлике између прихода и трошкова које имају потрошачи и компаније. Али када се тржишта замрзну и када не могу правилно да утврђују цене (нпр. нико не зна колико заправо вреде акције Јунајтед ерлајнса јер нико не зна када ће Американци поново моћи да лете авионом), овај модел раста се распада. Једном када се то догоди, тешко је видети где је дно. Федералне резерве и Конгрес могу покушати да одрже лимит цена спасавањем компанија, али нема краја широј кризи потрошње до које долази кад се трећина тржишта рада угаси, а преостале две трећине буду закључане код куће у дужем временском периоду. Спасавање капитала на овај начин, уз очекивање да ће се тржиште рада прилагодити растом незапослености и смањењем плата, просто је немогуће ако имамо у виду обим гашења привреде.

Управна зграда Федералних резерви у Вашингтону (Фото: AP Photo/Andrew Harnik)
Управна зграда Федералних резерви у Вашингтону (Фото: AP Photo/Andrew Harnik)

Амерички модел раста је изграђен на такав начин да једноставно није могуће да се заустави а да истовремено себи не нанесе катастрофалну штету. Како је овај модел дизајниран тако да се прилагођава кроз смањене плате и смањену запосленост, уместо кроз увећање социјалних издатака, политички лидери могу да допусте привремени раст незапослености у условима банкарских шокова, али не и на полутрајне трансфере кеша – што раде Британци – и скоро тотални колапс вредности имовине. Британско решење је у америчком контексту превише политички токсично да би представљало ишта више од краткорочног реквизита. Тако да, једном када је постало јасно да је – макар по моделу лондонског Империјалног колеџа – са епидемиолошке тачке гледишта исправан одговор да се економија на пар месеци стави у хибернацију, амерички лидери су почели да траже друга решења.

Једно алтернативно решење, које је изнео председник Доналд Трамп заједно са заступницима у многим америчким државама, јесте да се просто „рестартује економија“. Директна цена тога, према моделу Империјалног колеџа, била би смрт чак 2.2 милиона Американаца – или, како је вицегувернер Тексаса Ден Патрик то срочио у недавном интервјуу: „Стари људи морају да умру како би спасили економију“.

НАПУШТАЊЕ КАРАНТИНА
Нажалост, чак и ако се испостави да је мање страшни оксфордски модел исправан одговор са епидемиолошке тачке гледишта, просто рестартовање економије можда неће бити могуће уколико то значи да ће 70 одсто Американаца добити болест која захтева интензивну негу у преко десет одсто случајева. Уколико се Американци врате на посао, ове стопе заразе би практично угасиле тржишта рада, хтео то председник или не. Мало је вероватно да ће се потрошачи гурати по шопинг моловима у сиутуацији када постоји могућност да их куповина дословно „обори с ногу“, а компаније чији радници пуне хитне собе по болницама неће бити нарочито склоне да инвестирају у производе које неће моћи да испоруче.

Сједињене Државе, са својих 330 милиона становника, 270 милиона комада ватреног оружја, 80 милиона радника без права на плаћено боловање и 28 милиона здравствено неосигураних, суочавају се са изазовима какви не постоје у другим земљама. Замрзавање економије на шест или више месеци уништило би оно што је остало од друштвеног ткива ове земље, заједно са њеним моделом раста. Али рестартовање економије би могло да претвори пандемију у праву правцату кугу која би нанела исто штете колико и замрзавање.

За коју од ових непривлачних опција ће се Сједињене Државе највероватније определити? И овде наговештај пружа проучавање актуелног модела раста у овој земљи. Он указује да ће Сједињене Државе привремено спасавати компаније, делимично подржавати потрошњу и окончати карантине што је пре могуће. Изгледа да су Трамп и његови саветници савршено спремни да се коцкају са судбином пар милиона америчких живота како би спасили имовину, рачунајући да ће здравствени систем у сваком тренутку бити у стању да збрине елиту.

Уколико се пандемија коронавируса одигра по моделу Империјалног колеџа из Лондона, накнадно економско отварање Сједињених Држава ће просто надокнадити штету коју би у том случају изазвао амерички одговор. Уколико пандемија крене курсом који је описао оксфордски модел, економије других земаља претрпеће мању штету него америчка економија и брже ће се повратити јер тотална карантинска затварања наносе мању економску штету него допуштање неконтролисаног ширења заразе. Америчке берзе могле би да набујају уколико се испостави да је оксфордски модел исправан, али то неће значити ништа за милионе радника који би били отпуштени, за хиљаде малих компанија које би банкротирале и за милионе људи који ће бити заражени уколико Сједињене Државе прерано обнове пословање.

Грађани Њујорка пролазе поред зграде Министарства рада, 18. март 2020. (Фото: AP Photo/John Minchillo)
Грађани Њујорка пролазе поред зграде Министарства рада, 18. март 2020. (Фото: AP Photo/John Minchillo)

Уколико Сједињене Државе крену овом стазом, могло би да се деси да коначно стигну до тачке за коју је председник Бил Клинтон рекао да се никада неће десити – да људи поверују да ће Америка бити губитник. На крају крајева, уколико је најбоља стратегија америчких лидера за пандемију да је „пусте да протутњи“, остатак света ће брзо престати да третира Сједињене Државе као узоран модел за раст или било шта друго.

 

Више о вирусу COVID-19 прочитајте ОВДЕ

 

Марк Блајт је професор међународне економије на Браун универзитету. Коаутор је књиге „Љутономија” (Angrynomics) која излази у јуну 2020.

 

Насловна фотографија: Getty Images

 

Извор Foreign Affairs