Kriza će najviše pogoditi Ameriku

Zašto američki model ekonomskog rasta doprinosi uvećanju krize izazvane koronavirusom, dok to nije slučaj sa nemačkim, pa čak ni sa britanskim modelom?

Dva konkurentna epidemiološka modela trenutno upravljaju mišljenjima eksperata i dele ih povodom pitanja kako najbolje odgovoriti na novi koronavirus. Prvi, koji je potekao sa Imperijalnog koledža u Londonu, strahom je naterao američku i britansku vladu da uvedu stroge mere društvene izolacije. On je polazio od predviđanja da, ukoliko se ne obuzda, COVID-19 (bolest koju izaziva virus) bi mogao da ubije preko pola miliona ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu i 2.2 miliona u Sjedinjenim Državama – ne računajući mnoge druge smrtne slučajeve koje bi izazvao kolaps zdravstvenog sistema u obe zemlje.

Drugi model, koji su razvili istraživači sa Oksfordskog univerziteta, pretpostavlja da je virus već inficirao 40 odsto britanske populacije, ali je većina imala blage ili nikakve simptome. I prema ovom modelu, COVID-19 bi izazvao mnogo smrti i takođe bi snažno napregao sistem zdravstva. Ali kako se u ovoj studiji predviđa manje kritičnih slučajeva, Oksford smatra da totalno karantinsko zatvaranje gradova na neodređeno dug period možda nije neophodno. Privlačnost oksfordskog modela je očigledna. Ali ako politički lideri naprave planove u skladu sa oksfordskim modelom, a ispostavi se da žive u svetu koji je opisao model londonskog Imperijalnog koledža, to će značiti da su lošu situaciju učinili još mnogo, mnogo gorom.

Isto tako, moraju se doneti i visokorizične odluke o zaštiti nacionalnih ekonomija od efekata COVID-19. To su odluke koje se donose prema predviđanjima druge vrste modela. Politički ekonomisti koriste „modele rasta“ da opišu šta države rade kako bi osigurale rast u normalnim okolnostima, ali ovi modeli ukazuju i kako će države najverovatnije odgovoriti u slučaju krize kao što je smrtonosna pandemija. Na primer, osnovni model rasta Ujedinjenog Kraljevstva vrti se oko finansija, domaćinstava i, više od bilo čega ostalog, domaće potrošnje. Kad je britansku ekonomiju pogodila kriza izazvana koronavirusom, nakon čega je svima rečeno da ostanu kod kuće, preduzimanje mera za jačanje potrošnje – poput garantovanja 80 odsto plata – predstavljalo je neophodnu reakciju. Za razliku od toga, u Nemačkoj, koja praktično predstavlja džinovsku izvoznu platformu što usisava potražnju sa drugih mesta, neophodna reakcija uključivala je uvođenje kraće radne nedelje i garancije za bilanse kompanija, ali ne i podršku platama.

UBLAŽAVANjE ŠOKA
Za Sjedinjene Države je pitanje najboljeg načina za zaštitu ekonomije od efekata pandemije dosta komplikovanije. U kontekstu modela rasta, Sjedinjene Države su ogromni izvoznik primarnih proizvoda – aviona, oružja, nafte, usluga, softvera, elektronske trgovine i finansija – prosto zato što njihova ekonomija čini četvrtinu svetskog BDP-a. Ali ono što najviše pokreće američku ekonomiju i dalje je domaća potrošnja. Premda ona nije toliko vezana za kredite i toliko zavisna od dugova kao što neki analitičari tvrde  (Sjedinjene Države nalaze u sredini grupe zemalja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (Organization for Economic Cooperation and Development – OECD) po odnosu dugova i prihoda domaćinstava), uloga koju dug privatnog sektora ima u američkoj ekonomiji otežava reagovanje na ovakvu krizu. Ova realnost postaje jasno uočljiva kad se američki model rasta uporedi sa modelima drugih zemalja.

Modeli rasta koji zavise od trgovine, poput onih koje možemo naći u severnoj i zapadnoj Evropi, skloni su uspostavljanju država blagostanja (engl. „welfare state“ – socijalna država ili država blagostanja podrazumeva društveno-ekonomski poredak u kome država pruža glavninu usluga socijalne zaštite, odnosno poredak u kome programi socijalne zaštite uzimaju veliki udeo finansijskih i drugih resursa države, prim. prev.) koje imaju funkciju „amortizera šokova“, odnosno pomažu ublažavanje efekata ekonomskih šokova. Generalno, što je ekonomija neke evropske zemlje otvorenija za međunarodnu trgovinu, to intenzivnije se sledi model države blagostanja koja bi delovala kao tampon u slučaju gašenja trgovine. Države u kojim je ovaj model razvijen takođe dopuštaju svojim građanima da imaju visoka dugovanja, jer ih efikasno štite od nezaposlenosti. Tako najzaduženiji ljudi na svetu nisu Amerikanci, nego Danci i Holanđani.

 Građani Kopenhagena prelaze raskrsnicu (Foto: Mauricio Lima/The New York Times)
Građani Kopenhagena prelaze ulicu (Foto: Mauricio Lima/The New York Times)

Za razliku od toga, države sa modelima rasta anglo-američkog tipa, a naročito Sjedinjene Države, imaju malo učešće države, niske poreze i glomazan finansijski sektor. Takve države umesto razvijenog sistema blagostanja imaju visoko fleksibilno tržište rada, što znači da u krajnjoj liniji njihov ekonomski rast zavisi od plata. Kako su te plate vremenom imale sve manju kupovnu moć, kreditne kartice, studentske pozajmice i zdravstvena dugovanja postala su standardni deo budžeta američkih domaćinstava. A kada se budžeti tih domaćinstava drastično smanje, njihove dugove neće kompenzovati amortizeri kakve imaju države poput Ujedinjenog Kraljevstva ili Nemačke.

Ovaj nedostatak amortizera za ekonomske šokove je integralni deo američkog modela rasta i on u normalnim okolnostima predstavlja prednost, a ne manu. Kad se u modelima poput američkog dogode šokovi, oni nastoje da spasavaju svoje finansijske sisteme kako bi krediti i dalje neometano funkcionisali, dok puštaju realnu ekonomiju da apsorbuje udarac kroz nezaposlenost i mere štednje. Ovaj model polazi od pretpostavke da će se – u odsustvu amortizera – cene i plate brzo prilagoditi, kapital biti preraspodeljen, a rast će se vratiti bez potrebe za državnom intervencijom. Međutim, ovo nisu normalne okolnosti. A američki kreatori politike brzo shvataju da njihov uobičajeni priručnik ima ograničenu upotrebnu vrednost pred licem pandemije koronavirusa.

KATASTROFA, POJEDNOSTAVLjENA
Tokom svetske ekonomske krize, Sjedinjene Države imaju veliku prednost u odnosu na druge zemlje – one štampaju svetsku rezervnu valutu. Drugim državama su potrebni američki dolari jer se njihovi bankarski sistemi zadužuju u dolarima iako ne mogu da ih štampaju. Tokom prethodnih kriza, poput one finansijske iz 2008. godine, oštri padovi na globalnim finansijskim tržištima ispeglani su potezima Federalnih rezervi, poput smanjenja kamatnih stopa i programa kupovine obveznica. Ali ovog puta, potez Federalnih rezervi nije imao svoj uobičajeno umirujući efekat: finansijska tržišta nastavljaju da padaju, a dominacija dolara nije uspela da zaustavi grabež za kešom.

Iako je Kongres konačno usvojio dva biliona dolara vredan stabilizacioni paket, njegova kontinuirana nesposobnost da se odluči koga da spasava – kompanije ili potrošače – reflektuje tenzije unutar čitavog ovog modela rasta. Sjedinjene Države se obično odlučuju za zaštitu kapitala, dok puštaju tržište rada da se prilagodi kroz nezaposlenost. No, ovaj instinkt – da se čuvaju veliki igrači, a da se glavnina udarca preusmeri na radnike – takođe je ključni razlog zašto je američki model rasta faktor uvećanja katastrofe izazvane pandemijom koronavirusa, dok to nije slučaj sa nemačkim, pa čak ni sa britanskim modelom.

Američki model rasta dobro funkcioniše dokle god je nezaposlenost niska, plate se isplaćuju i troše, a krediti recikliraju kako bi pokrili razlike između prihoda i troškova koje imaju potrošači i kompanije. Ali kada se tržišta zamrznu i kada ne mogu pravilno da utvrđuju cene (npr. niko ne zna koliko zapravo vrede akcije Junajted erlajnsa jer niko ne zna kada će Amerikanci ponovo moći da lete avionom), ovaj model rasta se raspada. Jednom kada se to dogodi, teško je videti gde je dno. Federalne rezerve i Kongres mogu pokušati da održe limit cena spasavanjem kompanija, ali nema kraja široj krizi potrošnje do koje dolazi kad se trećina tržišta rada ugasi, a preostale dve trećine budu zaključane kod kuće u dužem vremenskom periodu. Spasavanje kapitala na ovaj način, uz očekivanje da će se tržište rada prilagoditi rastom nezaposlenosti i smanjenjem plata, prosto je nemoguće ako imamo u vidu obim gašenja privrede.

Upravna zgrada Federalnih rezervi u Vašingtonu (Foto: AP Photo/Andrew Harnik)
Upravna zgrada Federalnih rezervi u Vašingtonu (Foto: AP Photo/Andrew Harnik)

Američki model rasta je izgrađen na takav način da jednostavno nije moguće da se zaustavi a da istovremeno sebi ne nanese katastrofalnu štetu. Kako je ovaj model dizajniran tako da se prilagođava kroz smanjene plate i smanjenu zaposlenost, umesto kroz uvećanje socijalnih izdataka, politički lideri mogu da dopuste privremeni rast nezaposlenosti u uslovima bankarskih šokova, ali ne i na polutrajne transfere keša – što rade Britanci – i skoro totalni kolaps vrednosti imovine. Britansko rešenje je u američkom kontekstu previše politički toksično da bi predstavljalo išta više od kratkoročnog rekvizita. Tako da, jednom kada je postalo jasno da je – makar po modelu londonskog Imperijalnog koledža – sa epidemiološke tačke gledišta ispravan odgovor da se ekonomija na par meseci stavi u hibernaciju, američki lideri su počeli da traže druga rešenja.

Jedno alternativno rešenje, koje je izneo predsednik Donald Tramp zajedno sa zastupnicima u mnogim američkim državama, jeste da se prosto „restartuje ekonomija“. Direktna cena toga, prema modelu Imperijalnog koledža, bila bi smrt čak 2.2 miliona Amerikanaca – ili, kako je viceguverner Teksasa Den Patrik to sročio u nedavnom intervjuu: „Stari ljudi moraju da umru kako bi spasili ekonomiju“.

NAPUŠTANjE KARANTINA
Nažalost, čak i ako se ispostavi da je manje strašni oksfordski model ispravan odgovor sa epidemiološke tačke gledišta, prosto restartovanje ekonomije možda neće biti moguće ukoliko to znači da će 70 odsto Amerikanaca dobiti bolest koja zahteva intenzivnu negu u preko deset odsto slučajeva. Ukoliko se Amerikanci vrate na posao, ove stope zaraze bi praktično ugasile tržišta rada, hteo to predsednik ili ne. Malo je verovatno da će se potrošači gurati po šoping molovima u siutuaciji kada postoji mogućnost da ih kupovina doslovno „obori s nogu“, a kompanije čiji radnici pune hitne sobe po bolnicama neće biti naročito sklone da investiraju u proizvode koje neće moći da isporuče.

Sjedinjene Države, sa svojih 330 miliona stanovnika, 270 miliona komada vatrenog oružja, 80 miliona radnika bez prava na plaćeno bolovanje i 28 miliona zdravstveno neosiguranih, suočavaju se sa izazovima kakvi ne postoje u drugim zemljama. Zamrzavanje ekonomije na šest ili više meseci uništilo bi ono što je ostalo od društvenog tkiva ove zemlje, zajedno sa njenim modelom rasta. Ali restartovanje ekonomije bi moglo da pretvori pandemiju u pravu pravcatu kugu koja bi nanela isto štete koliko i zamrzavanje.

Za koju od ovih neprivlačnih opcija će se Sjedinjene Države najverovatnije opredeliti? I ovde nagoveštaj pruža proučavanje aktuelnog modela rasta u ovoj zemlji. On ukazuje da će Sjedinjene Države privremeno spasavati kompanije, delimično podržavati potrošnju i okončati karantine što je pre moguće. Izgleda da su Tramp i njegovi savetnici savršeno spremni da se kockaju sa sudbinom par miliona američkih života kako bi spasili imovinu, računajući da će zdravstveni sistem u svakom trenutku biti u stanju da zbrine elitu.

Ukoliko se pandemija koronavirusa odigra po modelu Imperijalnog koledža iz Londona, naknadno ekonomsko otvaranje Sjedinjenih Država će prosto nadoknaditi štetu koju bi u tom slučaju izazvao američki odgovor. Ukoliko pandemija krene kursom koji je opisao oksfordski model, ekonomije drugih zemalja pretrpeće manju štetu nego američka ekonomija i brže će se povratiti jer totalna karantinska zatvaranja nanose manju ekonomsku štetu nego dopuštanje nekontrolisanog širenja zaraze. Američke berze mogle bi da nabujaju ukoliko se ispostavi da je oksfordski model ispravan, ali to neće značiti ništa za milione radnika koji bi bili otpušteni, za hiljade malih kompanija koje bi bankrotirale i za milione ljudi koji će biti zaraženi ukoliko Sjedinjene Države prerano obnove poslovanje.

Građani Njujorka prolaze pored zgrade Ministarstva rada, 18. mart 2020. (Foto: AP Photo/John Minchillo)
Građani Njujorka prolaze pored zgrade Ministarstva rada, 18. mart 2020. (Foto: AP Photo/John Minchillo)

Ukoliko Sjedinjene Države krenu ovom stazom, moglo bi da se desi da konačno stignu do tačke za koju je predsednik Bil Klinton rekao da se nikada neće desiti – da ljudi poveruju da će Amerika biti gubitnik. Na kraju krajeva, ukoliko je najbolja strategija američkih lidera za pandemiju da je „puste da protutnji“, ostatak sveta će brzo prestati da tretira Sjedinjene Države kao uzoran model za rast ili bilo šta drugo.

 

Više o virusu COVID-19 pročitajte OVDE

 

Mark Blajt je profesor međunarodne ekonomije na Braun univerzitetu. Koautor je knjige „Ljutonomija” (Angrynomics) koja izlazi u junu 2020.

 

Naslovna fotografija: Getty Images

 

Izvor Foreign Affairs