Oaza pravoslavlja u pustinji Arizone

Svuda vlada spokojstvo, sklad i mir. Iako je pejzaž u celini bitno različit od Svete Gore, duh ovog neverovatnog mesta istovetan je, što i ne može biti drukčije

Kada se od metropole Arizone, višemilionskog Finiksa, krene autoputem 60 ka istoku, a potom prema Mesi ka jugoistoku, posle tridesetak kilometara urbanizovani lanac predgrađa zamenjuje jedinstven krajolik pustinje Sonora. Oivičena golim planinskim masivima na horizontu, ona se prostire na 260 hiljada kvadratnih kilometara (otprilike kao bivša Jugoslavija) na obe strane meksičko-američke granice. Naselja se naglo proređuju, a peskoviti i kameniti pejzaž obogaćuju samo džinovski saguaro kaktusi, koji dostižu i pet metara visine, i rastinje koje u ove prolećne dane kratkotrajno daje pustinji kolorit i utisak života.

Grad Florens, sedište sreza Pinal, putniku-namerniku ostaje u sećanju pre svega po vožnji pored dva velika zatvorska kompleksa, sa osmatračnicama i višestrukim redovima metalnih ograda i žica, koji su vidljivi sa glavnog puta. Imajući u vidu okolni teren, izbor lokacije za kazneno-popravne institucije federalne vlade i države Arizone deluje logično. Nameće se pomisao da je tragikomična želja osnivača ovog grada – pionira tada „divljeg“ Zapada koji su mu udarili temelje daleke 1866. godine – da njihovo naselje makar imenom asocira na besmrtnu Firencu i na boje i mirise Toskane.

Unutrašnjost manastirskog kompleksa (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)

Međutim, kad se prođe desetak kilometara od Florense i skrene levo sporednim putem, na horizontu se ukaže ostrvce intenzivnog zelenila nad kojim se ocrtavaju siluete visokih palmi. Kako se približavate toj oazi, tako prizor postaje sve nestvarniji. Dolazite do kapije nad čijim se lukom nalazi krst i ikona Bogorodice u mozaiku, a kad kroz nju prođete pred vama se otvara uistinu nestvaran prizor. Crkve i kapele u grčkom, srpsko-vizantijskom, rumunsko-karpatskom i ruskom stilu, između njih fontane iz kojih žubori voda, staze okružene prebogatim rastinjem i cvetnim alejama, a u pozadini kompleksa voćnjaci, stotine stabala pomorandži, mandarina i još mladih maslina. Neposredno pred vama ukazaće se zagasito crvena crkva Sv. Antonija, egipatskog askete iz četvrtog veka i osnivača monaških zajednica, kojem je ova svetinja posvećena.

Unutrašnjost Crkve Svetog Antonija (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)

Desno od crkve je još nezavršena kapela, okružena građevinskim materijalom. U njoj počivaju mošti starca Jefrema Arizonskog, koji se upokojio osmog decembra 2019. i koji je bio začetnik ovog neverovatnog projekta pre punih četvrt veka. Manastir svetog Antonija je ne samo svedočanstvo o snazi ljudske volje nadahnute verom i njene pobede nad negostoljubivom prirodom, već i jedinstvene upornosti tog Starca koji je osetio nadahnutost da započne i istraje jedan veličanstveni podvig.

(NE)OČEKIVANI GEJZIR
Svuda vlada spokojstvo, sklad i mir. Iako je pejzaž u celini bitno različit od Svete Gore, duh ovog neverovatnog mesta istovetan je, što i ne može biti drukčije. Starac Jefrem Filotejski, mnogo kasnije prozvan Arizonski, svoj dug monaški podvig počeo upravo na vetrom brisanim liticama Atosa, daleke 1948, kao mladi iskušenik kod starca Josifa Hezihasta koji se upokojio 1959.

Početkom 1990-tih godina, nakon što je boravio u Americi i Kanadi radi lečenja, otac Jefrem je u razgovorima sa pripadnicima grčko-američke zajednice upoznat sa teškim iskušenjima pravoslavnih vernika u novome svetu. Njima je usled prodora duha postmodernizma i sekularizacije javnog diskursa pretila opasnost od utapanja u duh zapadnog hrišćanstva, kako protestantskog tako i katoličkog, koji se u suprotstavljanju izazovima ovoga sveta pokazao odveć popustljivim.

Bujno zelenilo u crkvenom kompleksu (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)
Bujno zelenilo u crkvenom kompleksu (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)

Starac Jefrem je zaključio da je za preporod neophodno monaštvo. Rešio je da upravo u pustinji Arizone – izgledom i klimom donekle srodnoj pustinji Egipta, gde je Sveti Antonije započeo svoj podvig – dovede prvih šest monaha sa Svete Gore Atonske, koji su isprva živeli u barakama. Prolazeći u blizini mesta na kome je nikao manastir, on je čuo brujanje zvona koje ga je neodoljivo podsetilo na zvuk svetogorskih zvona. Znao je da se nalazi na pravom mestu. I otac Antonije, koji ga je pratio na putu po Americi, imao je isti osećaj, iako stvarnih zvona nije bilo nigde desetinama kilometara oko njih. Saglasili su se da upravo tu sagrade manastir.

Veliki izazov je predstavljalo traganje za vodom, što je iziskivalo skupe bušotine i složenu opremu. Međutim, ava Jefrem je bio nepokolebljiv, osluhujući zvona koja bruje. Nije posustao u rešenosti da će upravo ovde naći veliki izvor nad kojim će nastati manastir, iako su mu iskusni američki inženjeri i geolozi tvrdili da je verovatnoća zanemariva. Kad su sonde doprle do dubine od 240 metara bez rezultata, što je bio prethodno dogovoreni limit, starac Jefrem je insistirao da nastave dalje. Nastavio je da plaća sondažu iako su mu sredstva bila sve oskudnija. Nekoliko dana kasnije, za sve druge osim za njega predstavljalo je ogromno iznenađenje kada su na dubini od 300 metara naišli na podzemnu reku iz koje je ka spečenoj pustinjskoj zemlji potekao penušavi gejzir kristalno čiste, za piće spremne vode.

IMPRESIVNA ARHITEKTURA
Ovo čudo, o kome postoje obilno dokumentovana svedočanstva, samo je jedno u nizu čuda koja su bila preduslov opstanka i rasta svetinje u pustinji Arizone. Potom je sve išlo lakše. Kaktusi su omeđili posed unutar kojeg su posejane, nikle, cvetale i počele da bogato rađaju masline, pomorandže, grejpfrut, jabuke, banane, povrće, kao i razne vrste cveća i začinskih biljaka. Istovremeno su nicala i zdanja koja već svojom arhitekturom simbolizuju nasleđe vodećih nacija pravoslavnog sveta.

Stotinak koraka pred kapijom posetioce dočekuje Crkva Sv. Antonija, obložena poput Žiče zagasito crvenim malterom, ali skromnijih dimenzija. Sagrađena je po uzoru na tradicionalne vizantijske bazilike sa kupolom. Skoro kompletna oprema, ikone i stolarija, kako ove i svih drugih crkava i kapela u manastirskom kompleksu, izrađena je i dovezena iz Grčke.

Manastirski kompleks (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)

Na pripratu, kojom dominira ikona sv. Antonija Velikog, ulazi se u prostrani, bogato osvetljeni glavni hram. Pogled odmah privlači kameni pozlaćeni ikonostas sa ogromnim ikonama. Ispred njega je, sa desne strane, Gospod Isus Hrist, u sedećem položaju kao Prvosveštenik u odgovarajućoj odori i na tronu. Sa leve strane posebnu pažnju privlači velika i neobična ikona Bogorodice, koja drži Gospoda ne kao malo detence već kao dečačića. To je Bogorodica Arizonska! Oko nje je laki srebrni pokrov koji je vazda pokriven svežim i mirisnim cvetnim vencem. Ispod nje su metalne pločice sa molitvama bolesnih hodočasnika. Ovde se svakodnevno, već četvrt veka, služe svi obredi i službe po svetogorskom tipiku.

Ikona Bogorodice Arizonske (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)

Produživši pravo iza crkve sv. Antonija, doći ćete do fijalija, zasvođenog prostora za predah na raskršću staza, pod senovitom kupolom koju nose tanki stubovi. Levo odatle su monaške kelije, desno je konak za hodočasnike, kao i zaseban kompleks za posetioce, kako episkope i sveštenike tako i mirjane. Pravo pred vama, međutim, videćete kapelu Sv. Nikole čudotvorca, u srpsko-vizantijskom stilu. Crkva asocira na Gračanicu smanjenih dimenzija. I u njoj, kao i u svom drugim kapelama, nema nikoga. Koliko god je baš epidemija mene navela da dođem ovoj svetinji u pohode, toliko je izgleda mnoge odvratila.

Kapela Sv. Nikole Čudotvorca (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)

Ako od kapele sv. Nikole nastavite stazom koja razdvaja manastirski kompleks, prepun bujnog zelenila sa leve strane, od imanja pod maslinama i pomorandžama na desnoj, dolazite do kapele Sv. Đorđa. Poznaćete je izdaleka po impresivnom zvoniku koji visinom prelazi sva druga zdanja u manastiru. Arhitektura asocira, a pogotovu u drvetu rezbareni enterijer, na crkve-brvnare u rumunskim Karpatima i Bukovini. Veličanstven ikonostas je takođe majstorski izrezbaren, kao i masivna vrata sa reljefima Sveca koji ubija aždaju.

Nedaleko od kapele nalazi se i veličanstveni krst sa koga teče voda. Ovo je tek jedna od pet velikih fontana koje krase ovu svetinju. Uistinu je nerealan zvuk žuboreće vode i raspevanih ptičica u pustinjskom kraju gde se miljama unaokolo, pored huka vetra, samo čuje kliktanje ptica-grabljivica danju i zavijanje kojota noću. Do kraja obilaska preostaju još dve kapele u ruskom stilu. Jedna je ljupka crkvica posvećena Sv. Dimitriju koji je u četvrtom veku mučenički umro za veru u Solunu. Druga je otvorena drvena kapela Sv. Serafima, koja je sagrađena po uzoru na seoske kapelice širom beskrajnih prostranstava severne Rusije.

Kapela Sv. Serafima (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)

Po prvi put ovu sam svetinju posetio pre dvanaest godina. Ostavila je dubok utisak na mene, kao i na svakoga ko joj dođe u pohode. Ovom prilikom, međutim, dolazak u manastir je imao poseban značaj nalaženja mira i utehe. Okolnostima van svoje kontrole, usled epidemije, posle zatvaranja granica i prekida letova zatekao sam se u Arizoni – verovatno na neki duži rok i ne znajući kada ću se vratiti u Beograd. Ovo neminovno izaziva zabrinutost, teskobu i osećaj nemoći. Noć uoči dolaska u manastir nisam dobro proveo, mučen crnim slutnjama i nesanicom.

Krst sa vodom u okviru manastirskog kompleksa (Foto: Srđa Trifković/Novi standard)

Nekoliko sati u ovoj jedinstvenoj svetinji, međutim, uistinu je blagotvorno delovalo. Ovo nestvarno mesto smiruje dušu i obnavlja nadu i veru da će sve biti dobro i Bogu ugodno. Posetilaca skoro da i nije bilo, ali bez obzira na epidemiju manastir za njih ostaje otvoren svakog dana. Pravoslavni mogu da se ispovede, a i drugi hrišćani da sa jednim od sveštenika po želji razgovaraju. Ako i Arizona ne ograniči pristup verskim objektima – što za sada nije slučaj – sigurno ću dolaziti opet, u neizvesnim vremenima koja nam svima predstoje.

Prilaz manastirskom kompleksu (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)
Prilaz manastirskom kompleksu (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)

Jedan uspešan poslovni čovek iz Finiksa je čuo kako je od pustinje nastala oaza, pa da je želeo svojim očima da se uveri u to čudo. Kada ga je obišao, zadivljen svime šta je video, pitao je domaćine koje su arhitekte, urbaniste i planere angažovali za redizajn pustinje. Rečeno mu je, sasvim tačno, da je Starac sam projektovao čitav taj prostor do najsitnijih detalja. Posetiocu je to, naravno, bilo neshvatljivo, pogotovu kad je čuo da o. Jefrem ima samo završenu osnovnu školu.

Crkva Sv. Antonija (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)
Crkva Sv. Ilije unutar manstirskog kompleksa (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)

Manastir sv. Antonija u svemu sledi svetogorski bogoslužbeni tipik, po čemu je dugo bio jedinstven u Americi. Sada već ima bratstvo od preko pedeset monaha pod igumanom koji je nasledio starca Jefrema. Njihova dnevna rutina počinje dva sata pre ponoći, sa molitvama i čitanjem svetih otaca u kelijama, da bi u pola dva ujutru počeo bogoslužbeni ciklus. Manastir je već uveliko sposoban da se sam izdržava.

Dvorište manastirskog kompleksa (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)
Dvorište manastirskog kompleksa (Foto: Srđa Trifković/Novi Standard)

Nadahnutim podvigom pok. starca Jefrema, od osnivanja monaške zajednice svetog Antonija u Arizoni sredinom 1990-ih, nastalo je još 19 njih širom severnoameričkog kontinenta, u slavu Bogu i za jačanje vere i ljubavi među ljudima. Neka mu Gospod podari rajsko naselje.

 

Naslovna fotografija: Srđa Trifković/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard