Оаза православља у пустињи Аризоне

Свуда влада спокојство, склад и мир. Иако је пејзаж у целини битно различит од Свете Горе, дух овог невероватног места истоветан је, што и не може бити друкчије

Када се од метрополе Аризоне, вишемилионског Финикса, крене аутопутем 60 ка истоку, а потом према Меси ка југоистоку, после тридесетак километара урбанизовани ланац предграђа замењује јединствен крајолик пустиње Сонора. Оивичена голим планинским масивима на хоризонту, она се простире на 260 хиљада квадратних километара (отприлике као бивша Југославија) на обе стране мексичко-америчке границе. Насеља се нагло проређују, а песковити и каменити пејзаж обогаћују само џиновски сагуаро кактуси, који достижу и пет метара висине, и растиње које у ове пролећне дане краткотрајно даје пустињи колорит и утисак живота.

Град Флоренс, седиште среза Пинал, путнику-намернику остаје у сећању пре свега по вожњи поред два велика затворска комплекса, са осматрачницама и вишеструким редовима металних ограда и жица, који су видљиви са главног пута. Имајући у виду околни терен, избор локације за казнено-поправне институције федералне владе и државе Аризоне делује логично. Намеће се помисао да је трагикомична жеља оснивача овог града – пионира тада „дивљег“ Запада који су му ударили темеље далеке 1866. године – да њихово насеље макар именом асоцира на бесмртну Фиренцу и на боје и мирисе Тоскане.

Унутрашњост манастирског комплекса (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)

Међутим, кад се прође десетак километара од Флоренсе и скрене лево споредним путем, на хоризонту се укаже острвце интензивног зеленила над којим се оцртавају силуете високих палми. Како се приближавате тој оази, тако призор постаје све нестварнији. Долазите до капије над чијим се луком налази крст и икона Богородице у мозаику, а кад кроз њу прођете пред вама се отвара уистину нестваран призор. Цркве и капеле у грчком, српско-византијском, румунско-карпатском и руском стилу, између њих фонтане из којих жубори вода, стазе окружене пребогатим растињем и цветним алејама, а у позадини комплекса воћњаци, стотине стабала поморанџи, мандарина и још младих маслина. Непосредно пред вама указаће се загасито црвена црква Св. Антонија, египатског аскете из четвртог века и оснивача монашких заједница, којем је ова светиња посвећена.

Унутрашњост Цркве Светог Антонија (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)

Десно од цркве је још незавршена капела, окружена грађевинским материјалом. У њој почивају мошти старца Јефрема Аризонског, који се упокојио осмог децембра 2019. и који је био зачетник овог невероватног пројекта пре пуних четврт века. Манастир светог Антонија је не само сведочанство о снази људске воље надахнуте вером и њене победе над негостољубивом природом, већ и јединствене упорности тог Старца који је осетио надахнутост да започне и истраје један величанствени подвиг.

(НЕ)ОЧЕКИВАНИ ГЕЈЗИР
Свуда влада спокојство, склад и мир. Иако је пејзаж у целини битно различит од Свете Горе, дух овог невероватног места истоветан је, што и не може бити друкчије. Старац Јефрем Филотејски, много касније прозван Аризонски, свој дуг монашки подвиг почео управо на ветром брисаним литицама Атоса, далеке 1948, као млади искушеник код старца Јосифа Хезихаста који се упокојио 1959.

Почетком 1990-тих година, након што је боравио у Америци и Канади ради лечења, отац Јефрем је у разговорима са припадницима грчко-америчке заједнице упознат са тешким искушењима православних верника у новоме свету. Њима је услед продора духа постмодернизма и секуларизације јавног дискурса претила опасност од утапања у дух западног хришћанства, како протестантског тако и католичког, који се у супротстављању изазовима овога света показао одвећ попустљивим.

Бујно зеленило у црквеном комплексу (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)
Бујно зеленило у црквеном комплексу (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)

Старац Јефрем је закључио да је за препород неопходно монаштво. Решио је да управо у пустињи Аризоне – изгледом и климом донекле сродној пустињи Египта, где је Свети Антоније започео свој подвиг – доведе првих шест монаха са Свете Горе Атонске, који су испрва живели у баракама. Пролазећи у близини места на коме је никао манастир, он је чуо брујање звона које га је неодољиво подсетило на звук светогорских звона. Знао је да се налази на правом месту. И отац Антоније, који га је пратио на путу по Америци, имао је исти осећај, иако стварних звона није било нигде десетинама километара око њих. Сагласили су се да управо ту саграде манастир.

Велики изазов је представљало трагање за водом, што је изискивало скупе бушотине и сложену опрему. Међутим, ава Јефрем је био непоколебљив, ослухујући звона која брује. Није посустао у решености да ће управо овде наћи велики извор над којим ће настати манастир, иако су му искусни амерички инжењери и геолози тврдили да је вероватноћа занемарива. Кад су сонде допрле до дубине од 240 метара без резултата, што је био претходно договорени лимит, старац Јефрем је инсистирао да наставе даље. Наставио је да плаћа сондажу иако су му средства била све оскуднија. Неколико дана касније, за све друге осим за њега представљало је огромно изненађење када су на дубини од 300 метара наишли на подземну реку из које је ка спеченој пустињској земљи потекао пенушави гејзир кристално чисте, за пиће спремне воде.

ИМПРЕСИВНА АРХИТЕКТУРА
Ово чудо, о коме постоје обилно документована сведочанства, само је једно у низу чуда која су била предуслов опстанка и раста светиње у пустињи Аризоне. Потом је све ишло лакше. Кактуси су омеђили посед унутар којег су посејане, никле, цветале и почеле да богато рађају маслине, поморанџе, грејпфрут, јабуке, банане, поврће, као и разне врсте цвећа и зачинских биљака. Истовремено су ницала и здања која већ својом архитектуром симболизују наслеђе водећих нација православног света.

Стотинак корака пред капијом посетиоце дочекује Црква Св. Антонија, обложена попут Жиче загасито црвеним малтером, али скромнијих димензија. Саграђена је по узору на традиционалне византијске базилике са куполом. Скоро комплетна опрема, иконе и столарија, како ове и свих других цркава и капела у манастирском комплексу, израђена је и довезена из Грчке.

Манастирски комплекс (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)

На припрату, којом доминира икона св. Антонија Великог, улази се у пространи, богато осветљени главни храм. Поглед одмах привлачи камени позлаћени иконостас са огромним иконама. Испред њега је, са десне стране, Господ Исус Христ, у седећем положају као Првосвештеник у одговарајућој одори и на трону. Са леве стране посебну пажњу привлачи велика и необична икона Богородице, која држи Господа не као мало детенце већ као дечачића. То је Богородица Аризонска! Око ње је лаки сребрни покров који је вазда покривен свежим и мирисним цветним венцем. Испод ње су металне плочице са молитвама болесних ходочасника. Овде се свакодневно, већ четврт века, служе сви обреди и службе по светогорском типику.

Икона Богородице Аризонске (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)

Продуживши право иза цркве св. Антонија, доћи ћете до фијалија, засвођеног простора за предах на раскршћу стаза, под сеновитом куполом коју носе танки стубови. Лево одатле су монашке келије, десно је конак за ходочаснике, као и засебан комплекс за посетиоце, како епископе и свештенике тако и мирјане. Право пред вама, међутим, видећете капелу Св. Николе чудотворца, у српско-византијском стилу. Црква асоцира на Грачаницу смањених димензија. И у њој, као и у свом другим капелама, нема никога. Колико год је баш епидемија мене навела да дођем овој светињи у походе, толико је изгледа многе одвратила.

Капела Св. Николе Чудотворца (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)

Ако од капеле св. Николе наставите стазом која раздваја манастирски комплекс, препун бујног зеленила са леве стране, од имања под маслинама и поморанџама на десној, долазите до капеле Св. Ђорђа. Познаћете је издалека по импресивном звонику који висином прелази сва друга здања у манастиру. Архитектура асоцира, а поготову у дрвету резбарени ентеријер, на цркве-брвнаре у румунским Карпатима и Буковини. Величанствен иконостас је такође мајсторски изрезбарен, као и масивна врата са рељефима Свеца који убија аждају.

Недалеко од капеле налази се и величанствени крст са кога тече вода. Ово је тек једна од пет великих фонтана које красе ову светињу. Уистину је нереалан звук жубореће воде и распеваних птичица у пустињском крају где се миљама унаоколо, поред хука ветра, само чује кликтање птица-грабљивица дању и завијање којота ноћу. До краја обиласка преостају још две капеле у руском стилу. Једна је љупка црквица посвећена Св. Димитрију који је у четвртом веку мученички умро за веру у Солуну. Друга је отворена дрвена капела Св. Серафима, која је саграђена по узору на сеоске капелице широм бескрајних пространстава северне Русије.

Капела Св. Серафима (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)

По први пут ову сам светињу посетио пре дванаест година. Оставила је дубок утисак на мене, као и на свакога ко јој дође у походе. Овом приликом, међутим, долазак у манастир је имао посебан значај налажења мира и утехе. Околностима ван своје контроле, услед епидемије, после затварања граница и прекида летова затекао сам се у Аризони – вероватно на неки дужи рок и не знајући када ћу се вратити у Београд. Ово неминовно изазива забринутост, тескобу и осећај немоћи. Ноћ уочи доласка у манастир нисам добро провео, мучен црним слутњама и несаницом.

Крст са водом у оквиру манастирског комплекса (Фото: Срђа Трифковић/Нови стандард)

Неколико сати у овој јединственој светињи, међутим, уистину је благотворно деловало. Ово нестварно место смирује душу и обнавља наду и веру да ће све бити добро и Богу угодно. Посетилаца скоро да и није било, али без обзира на епидемију манастир за њих остаје отворен сваког дана. Православни могу да се исповеде, а и други хришћани да са једним од свештеника по жељи разговарају. Ако и Аризона не ограничи приступ верским објектима – што за сада није случај – сигурно ћу долазити опет, у неизвесним временима која нам свима предстоје.

Прилаз манастирском комплексу (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)
Прилаз манастирском комплексу (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)

Један успешан пословни човек из Финикса је чуо како је од пустиње настала оаза, па да је желео својим очима да се увери у то чудо. Када га је обишао, задивљен свиме шта је видео, питао је домаћине које су архитекте, урбанисте и планере ангажовали за редизајн пустиње. Речено му је, сасвим тачно, да је Старац сам пројектовао читав тај простор до најситнијих детаља. Посетиоцу је то, наравно, било несхватљиво, поготову кад је чуо да о. Јефрем има само завршену основну школу.

Црква Св. Антонија (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)
Црква Св. Илије унутар манстирског комплекса (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)

Манастир св. Антонија у свему следи светогорски богослужбени типик, по чему је дуго био јединствен у Америци. Сада већ има братство од преко педесет монаха под игуманом који је наследио старца Јефрема. Њихова дневна рутина почиње два сата пре поноћи, са молитвама и читањем светих отаца у келијама, да би у пола два ујутру почео богослужбени циклус. Манастир је већ увелико способан да се сам издржава.

Двориште манастирског комплекса (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)
Двориште манастирског комплекса (Фото: Срђа Трифковић/Нови Стандард)

Надахнутим подвигом пок. старца Јефрема, од оснивања монашке заједнице светог Антонија у Аризони средином 1990-их, настало је још 19 њих широм северноамеричког континента, у славу Богу и за јачање вере и љубави међу људима. Нека му Господ подари рајско насеље.

 

Насловна фотографија: Срђа Трифковић/Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард