Обронци планинског предела Рајац (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Zemlja i voda u srpskoj mitologiji prirode

Kakav značaj i kakva dejstva se pripisuju zemlji i vodi u srpskoj mitologiji prirode, i kakva se narodna verovanja vezuju za ta dva prirodna elementa?

Elementima su se u mitologiji nazivale one supstancije za koje se smatralo da obezbeđuju život: zemlja, voda, vazduh i vatra. Dok je u prirodi vladao harmonični red, ovi su se elementi „ponašali“ u skladu sa ljudskim potrebama. Čim se taj red poremetio, oni su postajali opasni, a mogli su često da ugroze i sam život tokom elementarnih katastrofa, kao što su zemljotresi, poplave, olujne stihije ili veliki požari. Zbog takvih svojih osobina, pomenuti elementi su izazivali mnoštvo različitih verovanja. Ne znajući da objasne „čudna ponašanja“ pojedinih elemenata, ljudi su im pripisivali natprirodni duh i izvesnu tajanstvenu silu, koja ih iznutra pokreće i usmerava. Ta se sila često personifikovala i uzimala oblike raznih božanstava ili demona.

Dugim posmatranjem zemlje tokom života na njoj, uvrežena je u tradiciji činjenica da je ona rodna materija i da svojim plodovima obezbeđuje uslove za opstanak celokupnog živog sveta. Ciklus rodnosti zemlje se neprestano obnavlja i donosi nove plodove, koji su od nezapamćenih vremena, od sakupljačke do kultivisane privrede, bili temelj opstanka čovečanstva. Ovakva rodnost je kod ljudi izazivala asocijaciju sa pojmom majke, pa je tako počela da se naziva i zemlja. U mnogim svetskim mitologijama zemlja se smatrala praroditeljkom ili pramajkom sveta. Zato se u tradiciji i u jeziku, kao najupornijim čuvarima starina, za zemlju i do danas očuvao naziv „Majka Zemlja“. U većini svetskih jezika zemlja je ženskog roda, a u kasnijim fazama razvoja religije ona se personifikovala kao žensko božanstvo. Zamišljalo se da ona ima muža sa kojim obezbeđuje plodnost u prirodi.

MAJKA ZEMLjA
U mnogim svetskim mitologijama zemlja se zamišljala kao majka, a nebo ili nebeske pojave kao otac. Tako se kod severnoameričkih Indijanaca verovalo da je sunce otac, a zemlja majka svega. Asteci su zemlju zamišljali kao ženu sa velikim grudima, Peruanci su je zvali Mama Alpa – Majka Zemlja, a Karaibi Mama Nono – Dobra Majka. Na Novom Zelandu se verovalo da su stvaraoci sveta Papa i Rangi – nebo i zemlja. U kineskom taoizmu dualistička snaga je sastavljena od Jang – muškog principa i Jin – ženskog principa. Jang se izjednačava sa nebom, a Jin sa zemljom; čovek je stvoren u vezi neba i zemlje. U japanskom šintoizmu, stvaralački par su Izanagi i Izanami.[1] U literaturi staroindijskih Veda, Diaus Pitar je nebo i otac, dok je majka Prithivi ili zemlja. Složenica Divaprithivi dobro karakteriše uzajamnu sadržinu stvaralaca sveta. Raspolaže se mnogim verzijama vavilonske teogonije, po kojima su se stvaraoci sveta Anu (nebo) i Antu (zemlja) uobličili iz prvobitnog haosa. U helenskoj mitologiji prvobitni otac je Uran, a majka Geja, koja se izjednačavala sa zemljom.

Božanstvo neba se u svetskim mitologijama često zamenjuje božanstvom sunca. Veza neba i zemlje obično se iskazivala vezom božanstva sunca i božanstva zemlje. Prvobitni otac – nebo, izraz koji nije sasvim precizan – smatrao se pre svega za izvor svetlosti i toplote koja se izražava suncem. Sa njim zajedno ide i drugi prvobitni princip, oplodna materija zemlja, koju animira nebeska vatra. Ovome treba dodati da sa neba dolazi i vlaga, koja ima važnu ulogu u ciklusima plodnosti.

U sledećim epohama razvoja religije, do stepena poštovanja personifikovanih božanstava, došlo se do jednog novog pojma – „svetog braka“. Prema tim shvatanjima, plodnost na zemlji je zavisila od plodnosti bogova. Smatralo se da će i priroda slediti primer spajanja Boga i boginje. U verskim obredima ljudi su preuzimali njihove funkcije. Simboličku kopulaciju božanstva podražavali su vladari ili sveštenici, a svečanosti su bile praćene opštom razuzdanošću i orgijama. Prednja Azija je bila prostor na kojem se razvio jedan veoma zanimljiv kult. To je kult moćnih ženskih božanstava, koja su predstavljala Majku Zemlju. Te velike boginje su se smatrale personifikacijom svih oplodnih energija prirode. Sa boginjom se spajao njen muški partner. Njihovi odnosi smatrali su se presudnim za rodnost prirode, a sveti obredi oblikovali su orgijazmom. Te su se boginje javljale pod raznim imenima: Ištar u Vaviloniji, Astarta u Fenikiji, Kibela u Frigiji, Anahita u Persiji itd. Kultovi ovih boginja prešli su u Heladu i tamo nadovezali na slične kultove još u petom veku p.n.e.,[2] dok je u Rimu njihov kult zvanično usvojen 204. godine p.n.e.[3]

Sličnih kultova bilo je i drugde, što svedoči da su oni stariji i mnogo rasprostranjeniji. Tacit je germansku Nertu identifikovao sa Majkom Zemljom i tvrdio da su i Esti obožavali Majku Bogova.[4] Laponci su među svoja božanstva ubrajali i boginju Sames Mate, koja koja je isto što i litvanska Zemienede – Majka Zemlja.[5] Pri krštavanju deteta kod slovačkih Cigana bila je naglašavana uloga elemenata zemlje i vode. Decu su krštavali u rupi izdubljenoj u zemlji, koju su punili vodom. Zemlja je tom prilikom predavala detetu svoju snagu. Samrtnika koji teško izdiše polagali su na zemlju da bi joj vratio snagu dobijenu pri rođenju i lakše izdahnuo.[6]

Obronci planine Suvobor (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Obronci planine Suvobor (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Slovenima je takođe bila poznata predstava zemlje kao majke i neba kao oca.[7] Niderle malo govori o mitskim svojstvima zemlje u Slovena, ali ističe da je i u njih bilo poznato arijevsko verovanje o spoju božanstva neba i zemlje.[8] Mošinski je nešto opširniji, ali ni on ne daje potpuna obaveštenja. Kaže da je predstava zemlje majke bila poznata svim Slovenima. Zemlja je svetinja i plodna je, bremenita plodovima svakog proleća. Nije se smela povrediti oranjem ili kopanjem dok se ljudi ne iskupe žrtvom. Pominje se i ležanje na zemlji kao trag polnog akta, koji se na tom mestu obavljao radi stimulisanja plodnosti.[9]

SRPSKI OBIČAJI
U srpskom folkloru ima nešto tragova da su slične predstave o majci zemlji postojale i u nas. U starim basnama, koje su se koristile pri vračanju a u kojima su sačuvane najarhaičnije predstave prošlosti, postoji i trag obožavanja zemlje kao praroditeljke. Pri vračanju za održavanje deteta u životu srpski seljaci su se obraćali zemlji rečima: „Zemljo bogomajko“.[10] Nekada su pri venčanju oko udaje bosanske devojke  počinjale vračanje rečima: „Crna zemljo, po Bogu majko“.[11] Mnogobrojne su verzije naših narodnih umotvorina u kojima se neko ispoveda i poverava zemlji, baš kao majci, na primer u pripoveci U cara Trojana kozije uši. Savremeni jezik očuvao je mnoge arhaične izraze poput „pijan kao majka“ ili „pijan kao zemlja“.

Pored toga što se u ovim izrazima personifikuje zemlja kao majka, iz metafore o pijanstvu može se pretpostaviti da su njeni kultovi bili povezani sa orgijazmom. Kao što Mošinski navodi za Slovene uopšte, neki srpski običaji takođe upućuju na orgijazam. Kad zagrmi, u Srbiji se smatralo da se treba provaljati po zemlji radi plodnosti. Ovo je možda trag kopulacije, pošto se nekada verovalo da se nebo i zemlja spajaju posredstvom groma i kiše. U prethodnim izlaganjima je istaknuto da je spajanje boga neba i boginje zemlje proslavljalo i orgijastičkim svečanostima zajednice, jer se smatralo da se takvim radnjama podstiče plodnost u prirodi. Istu pojavu zabeležio je i Grim kod Germana.[12]

Dosta tragova se sačuvalo i u nekim narodnim svečanostima oko zimskog i letnjeg solsticija (koleda, kresovi, itd). U ovim obredima učestvuje i žensko lice pod nazivom baba, nevesta, snaška i slično. Ovo je lice glavna figura oko koje se izvode radnje takve da se za današnje pojmove ne bi mogle nazvati pristojnim. Ova lica, kao i pomenute radnje, ukazuju na nekadašnji kult Majke Zemlje. Pored naziva baba, sreće se i muško lice pod nazivom deda, ili starac, što bi mogao da bude trag prvog božanskog para. Pretpostavlja se da u ritualnim povorkama za plodnost učestvuje i samo božanstvo plodnosti.

Toponimi nekih planina koje u svom nazivu nose naziv baba takođe mogu biti jedan od putokaza za utvrđivanje postojanja ovakvog božanstva i u prehrišćanskoj srpskoj religiji. Na osnovu svojih istraživanja, Čajkanović tvrdi da se nekada tako nazivalo starinsko slovensko žensko božanstvo koje je imalo htoničan karakter i osobine Majke Zemlje.[13] Ispitujući toponim naselja Dajbabe kraj Podgorice i naziv istoimene crkve u jednoj pećini kraj tog naselja, Milan Budimir ukazuje na činjenicu da je i Kibelin kult bio vezan za pećinu, pa zaključuje da je i Dajbaba, kao Majka Zemlja htonsko božanstvo i supruga nebeskog božanstva. On kaže da se naziv baba javlja i u kultu i rečniku svih Slovena, što ukazuje na postojanje takvog božanstva na slovenskom Olimpu.[14]

Zemlja je u srpskom verovanju i oličenje snage. „Jak kao zemlja“ jeste izraz koji se često čuje u našem jeziku. Kao trag starih shvatanja da je ona izvor energije i stvaralac svega, zemlju su i drugi narodi smatrali personifikacijom moći. O tome svedoči i klasični mit o Anteju. Kao sin Geje, boginje zemlje, Antej se smatrao nepobedivim, jer je snagu dobijao od svoje Majke Zemlje. Kada bi se u borbi umorio ili posrnuo, doticao bi zemlju, od koje bi ponovo zadobijao snagu i nastavljao borbu. Herakle ga je pobedio tek kada se dosetio odakle Antej crpe svoju snagu. Odigao ga je od zemlje, lišio izvora snage i u vazduhu zadavio.

Ogist Kuder, „Zemlja, ili borba Heraklea i Anteja“, 1819. (ilustracija iz muzeja Luvr u Parizu) (Foto: Marie-Lan Nguyen/Wikimedia Commons)
Ogist Kuder, „Zemlja, ili borba Heraklea i Anteja“, 1819. (ilustracija iz muzeja Luvr u Parizu) (Foto: Marie-Lan Nguyen/Wikimedia Commons)

Slični pogledi bili su poznati i našim narodnim običajima prilikom rođenja ili smrti. U mnogim našim krajevima bio je običaj da novorođenče pri rođenju „padne“ na zemlju kako bi od nje dobilo životnu snagu. Pored običajne prakse, o tome postoje i mnoge narodne priče. Njihova sadržina veli da je Bog svako mladunče koje dođe na svet, pa i ljudsko dete, prebacivao preko neke crkve, sa čije bi strane novorođenče padalo na zemlju. Nekoj ženi beše žao svog deteta, pa ga, u strahu da se ne ugruva, sa druge strane dočeka u kecelju. Bog se na to naljuti i osudi ljudski rod da mu deca ne mogu da prohodaju i samostalno žive odmah po rođenju, već da određeno vreme puze dok ne ojačaju i stanu na noge. Mada na prvi pogled ova narodna priča nema nikakvog smisla, u njoj možemo otkriti odjeke negdašnje obredne prakse.

Smisao se, dakle, pronalazi u starim religijskim predstavama da zemlja, kao pramajka svega, prenosi na svako novorođeno biće deo svoje snage, čime ga osposobljava za život. I na samrtnom času događa se nešto slično. Samrtnika koji teško umire trebalo je položiti na zemlju ili ga posuti zemljom, kako bi mu ona oduzela snagu stečenu pri rođenju i olakšala rastanak sa dušom. U nekim su krajevima tom prilikom samrtnika skidali golog, kako bi dodir sa zemljom bio što neposredniji. Smisao pomenutih običajnih postupaka sastoji se u tome što životna snaga Majke Zemlje struji kroz sva živa bića od rođenja do smrti.[15][16][17]

Srbi su verovali da će samrtnik lakše umreti ako se pre sudnjeg časa izmiri sa ljudima sa kojima je bio u zavadi. Ako je neko od samrtnikovih protivnika već bio preminuo, uzimala se zemlja sa njegovog groba, rastvarala u vodi i davala samrtniku da je popije. Bilo je poznato verovanje da će ljudi rođeni istog dana ili meseca doživeti istu sudbinu. „Oslobađanje“ od takve sudbine vršilo se tradicionalnim postupkom „otvaranja“. Po tom običaju vezivale bi se noga preminulog i noga živog „jednodanca“, a „oslobađanje“ se obavljalo posredstvom „pobratima“. Ako bi preminuli već bio sahranjen, njegova čarapa se punila zemljom sa groba i vezivala za nogu živoga. Kada je trebalo preduprediti vampirenje, čarapa pokojnika se punila zemljom sa groba i bacala u tekuću vodu.

Zanimljiva su i verovanja o poremećajima u ponašanju zemlje, odnosno o uzrocima nastajanja zemljotresa. U svom delu Priroda u verovanju i predanju našega naroda Tihomir Đorđević ne govori ništa o personifikaciji zemlje, ali daje niz podataka o narodnom tumačenju zemljotresa. Ta je tumačenja on podelio u tri velike grupe. Prema prvom tumačenju Zemlja leži na volu ili njegovom rogu, na vodi ili na ribi, pa ako se pomakne ono na čemu Zemlja leži, nastaju zemljotresi. Verovanja  iz druge grupe svode se na to da Zemlja leži na nekom stubu, koji đavo želi da pregrize ili preseče, pa se usled toga zemlja trese. Po trećoj grupi verovanja, zemljotres nastaje otuda što se Bog naljutio na ljude zbog njihovih grehova, pa zemljotresom hoće da ih kazni.[18]

Očigledno je da verovanja o personifikaciji zemlje i nastajanju zemljotresa ne pripadaju istom dobu, već različitim fazama razvoja religije. Pri tumačenju zemljotresa Zemlja se zamišljala kao predmet, a u verovanjima o njenoj personifikaciji – kao ličnost, što je svakako kasnija faza razvoja religije.

BOŽANSTVO VODE
Personifikacija vode ili verovanja u mitska bića koja žive u vodi nastala su veoma davno i još žive u kolektivnoj svesti. Tako reku Gang u Indiji mnogi danas smatraju za božanstvo. Tu se i sada vrši ritualno kupanje i mnogi drugi obredi, a nekada su, jednom godišnje, utapali nekog čoveka kao žrtvu vodenom božanstvu. Stari Iranci su kao jedan od glavnih predmeta svoje religije obožavali vodu, koja je za njih bila velika svetinja. Alemani i Franci su poštovali reke i izvore. Za mnoga vrela se smatralo da su otvorena čarobnim štapom ili konjskom kopitom. Mislilo se da vodom gospodare duhovi ili božanstva koja su u njoj žive, a da vodene izvore čuvaju zmije, zmajevi ili aždaje.

Švedi su lekovitost nekih izvora pripisivali beloj zmiji, za koju se verovalo da prebiva u njima. Verovalo se da germanska boginja Helda živi u izvorima. Grci i Rimljani su reke personifikovali kao muška, a Germani kao ženska bića.[19] Grčka mitologija je poznavala čitav niz vodenih božanstava ili duhova, počev od veoma moćnog Posejdona, preko morske starine Nereja i njegovih kćeri Nereida, do raznih vodenih nimfi i drugih mitskih bića nižeg ranga. Ilirski bog Bind imao je svoja svetilišta oko vode. Tračani su takođe poznavali vodena božanstva. Žrtvovanje devojaka u vodenoj nemani bio je omiljeni motiv priča svih Indoevropljana.

Statua Posejdona u fontani u Vašingtonu (Foto: matthewmonarca.com)
Statua Posejdona (Neptuna) u fontani ispred Kongresne biblioteke u Vašingtonu (Foto: matthewmonarca.com)

Kao grana indoevropskog stabla, i Sloveni su poznavali varijante ovih verovanja. Prvi pisani podatak o poštovanju vode ostavio je Prokopije polovinom VI veka naše ere, u vreme kada su se naši preci naseljavali na Balkan. On kaže da su Sloveni njegovog doba poštovali izvore, reke i vodene duhove, koje on naziva grčkim imenom „nimfe“. Stare ruske hronike pominju žrtve vodi. Letopisac Nestor piše o žrtvama rekama i izvorima. U staroslovenskim verzijama beseda hrišćanskih propovednika, u kojima pronalazimo ostatke prehrišćanskih verovanja protiv kojih se crkva borila, ima podataka o poštovanju vode i prinošenju žrtava vodi.

Tako se u Slovu svetog Grigorija iz XI veka veli da su se Sloveni toga doba, u cilju dobijanja kiše, molili na kladencima i prinosili žrtve. Slovo svetog Jovana Zlatoustog od kojeg je sačuvan novgorodski prepis iz XIV ili XV veka, kaže da su se Sloveni molili na izvoru i na tom mestu prinosili žrtve. U Slovu se govori o poštovanju vodenih vila bereginja.[20] Ditmar je ostavio vesti o poštovanju reka, jezera i mora kod Pomeranskih Slovena. Crkveni ustav kneza Vsevoloda iz XII veka saopštava da je o Vaskrsu mladež bacala u reku kakvoga čoveka kao uspomenu na ljudsku žrtvu nekom starom božanstvu. Uspomena na stvarno žrtvovanje očuvala se i u kasnijem polivanju vodom. Niderle opširno izlaže o rusalkama, vodenim duhovima ženskog pola.[21]

VODA KAO ŽIVO BIĆE
Srpski i južnoslovenski folklor obiluju primerima prehrišćanskih verovanja i tragovima poštovanja vode i vodenih površina. Kod Srba se voda poštovala kao da je živo biće. Pri prolazu pored vode trebalo joj je nazvati dobro jutro, dan, ili veče. Ovo se naročito odnosilo na one vode za koje se verovalo da su nastanjene vodenim duhovima, ili da su se tamo kupale vile. Smatralo se nedoličnim bacanje nečistoće, pljuvanje ili obavljanje nužde u vodi ili čak, pored nje. Ako se ništa ne kuva, vodu na vatri nije trebalo ostavljati da ključa, da se voda ne bi „mučila“.[22]

U nas se verovalo da je voda prvenstveno čistilački i isceliteljski, a zatim i htonski element. O tome svedoče mnogi narodni običaji i obredi. Nisu retka ni verovanja u oduhovljenu vodu, tj. mitska bića koja u njoj stanuju i njome upravljaju. Ritualno pijenje vode, posipanje, škropljenje ili kupanje ili zabrane ovakvih postupaka objašnjavaju se mnogim verovanjima. Nekim vodama se pripisivala izuzetna mitska snaga. To su živa voda, omaja, nenačeta voda, bogojavljenska vodica i druge. Ritualno pijenje vode, umivanje ili kupanje obavljalo se o pojedinim praznicima ili u prilikama kada se smatralo da je to potrebno. Mnogobrojni su i primeri žrtvovanja vodi. Mitska bića čija su boravišta u vodi ili čije je postojanje vezivano za nju bile su vile, rusalke, zmajevi ili vodeni demoni.

Živa voda je u narodnim verovanjima ona voda za koju se mislilo da daje i održava život i koja bi ga mogla i povratiti u slučaju da se ugasi. To je bila tekuća voda koja je izvirala na mestima smatranim kultnim, lekovitim i čudotvornim. Radi očuvanja i povratka zdravlja tu je vodu trebalo piti, njome se umivati ili se kupati u njoj. Kao jedan od izvora „žive vode“ poštovalo se vrelo kraj crkve Svete Petke u Beogradu, na Kalemegdanu. Na žbunju kraj ovog izvora sujeverni svet je ostavljao votive, čime je darovao „živu vodu“. Bilo je veoma teško doći u posed one „žive vode“, za koju se verovalo da može povratiti ugašeni život, jer se mislilo da ona izvire na kraju sveta ili na kakvom drugom nepristupačnom mestu. Za te su izvore znale samo vile i verovalo se da je samo one mogu koristiti.

Nenačetom vodom se nazivala voda koja se u osvit dana prva zahvatila na izvoru. Po tu vodu se, stoga, išlo u rano jutro, pre nego što iko drugi stigne na izvor. Ovoj se vodi takođe pripisivala magijska moć, njome su se mesili obredni hlebovi, bojila vaskršnja jaja i kupala novorođenčad. Omaja ili omaha je ona voda koja prska sa vodeničnog točka. Ta voda se takođe smatrala čudotvornom. Uoči Đurđevdana njome su se umivali mladići i devojke radi zdravlja i ljubavi. Radi odagnanja zlih sila i radi plodnosti tada su se njome škropili i stoka, voćke, usevi i košnice. Verovalo se da ova voda utiče na ljudsku plodnost, pa su se u njoj kupale nerotkinje. Nema, ili mutava voda noću se zahvatala sa stava dva ili više potoka, pa se bez reči ili razgovora nosila kući i davala samrtniku da pije. Verovalo se da ova voda može ublažiti agoniju i pomoći samrtniku da se lakše rastane sa dušom. Jutarnjoj su se rosi takođe pridavala mitska svojstva. Ona se sakupljala sa lišća i njome se trebalo umivati radi zdravlja, krepkosti i lepote. Molitvena voda je osvećena voda u kojoj se kupalo novorođenče.

Krštenje bebe u pravoslavnoj crkvi
Krštenje bebe u pravoslavnoj crkvi

Trag ljudske žrtve vodi sačuvao se u našoj narodnoj priči o Usudu. Na pitanje „zašto neka voda nema roda“ odgovorio je Usud da je to stoga što nikada nije udavila čoveka. Prema legendi, reku Taru nije mogao preći niko dok vile (svakako duhovi vode) nekog ne utope. Za Bukumirsko jezero u Komovima takođe se verovalo da davi ljude. U Staroj Srbiji se mislilo da svako jezero ima svoga stopanina – gospodara, kojeg bi trebalo umilostiviti žrtvom. O ljudskoj žrtvi kod Slovena postoje i pisani podaci. Stare ruske hronike još u H veku pominju ljudsku žrtvu a letopisac Nestor piše o žrtvama „rekama i izvorima“.

OBREDI ZA KIŠU
Kada bi se o Vaskrsu iskupila mladež, kaže Gustinski letopis, bacali bi u vodu kakva čoveka, kao uspomenu na žrtvu nekom starom božanstvu. Uspomena na stvarno žrtvovanje očuvala se u kasnijem polivanju takvog lica vodom. Iako je ovaj surovi običaj već davno iskorenjen, u našem folkloru postoji obimna dokumentacija koja svedoči o nekadašnjem postojanju ljudske žrtve vodi. U nekim obredima za kišu zaista je bilo poznato bacanje ljudi u vodu, kupanje ili polivanje vodom, koje je ponekad imalo i nasilan karakter, što je rudiment stvarnog davljenja ljudi u vodi pri obredima za kišu.

Tako su nekada u Homolju, o Đurđevdanu, momci bacali u vodu devojke da bi te godine bilo kiše. Prilikom „nošenja krsta“ takođe srećemo polivanje vodom ili zagnjurivanje u vodu. Ova obredna praksa zadržana je u okolini Leskovca, Aleksinca, Pirota i mnogim drugim krajevima. Izlivanje vode na dodolu, glavnog učesnika ženskog prolećnog obreda za kišu, tumači se poznatim principima imitativne magije: kao što se voda izliva na dodolu, tako će se i kiša izliti u polje. Ovo tumačenje je jednostrano i zahteva pažljiviji pristup. Kvašenje ovakvih lica može biti i ekvivalent njihovog stvarnog bacanja i davljenja u vodi. O ovome svedoči malopređašnji primer kvašenja krstonoša ili bacanja devojaka u vodu, posle čega se pevaju dodolske pesme.

Posle izvođenja obreda na Kosovu, dodole se same kupaju u reci. U Pustoj Reci dodole bi uoči izvođenja obreda prespavale na golom podu (kao i u pomenutom primeru sveštenika kod Prusa), a obred završavale na reci. Po ovim elementima vidi se da je dodola vršila negdašnju svešteničku funkciju, što se ogleda i u nekim drugim uslovima (da bude siroče, devica, poslednje dete, itd). Paralele kod susednih naroda ukazuju na isto. Za bugarsku peperunu Manhart ističe da se tim izrazom označava ne samo devojka koja vrši obred, već i duh nastanjen u njoj. Rumunska papaluga činom davljenja se u vodi sjedinjava sa božanstvom i odlazi njemu, što se vidi iz obredne pesme rumunskih papaluga: „Papaluga, kad odeš na nebo, otvori nam nebeska vrata i pošalji kišu.“[23]

Na Kopaoniku, kada je suša, obred za kišu se izvodio uz reku. Tom bi prilikom putnika u prolazu prskali vodom, pevajući: „Odole, Dodole, meni kiša, Odole“.[24] Indicija da ovde nije reč samo o principima imitativne mađije, ogleda se u činjenici da se voda izliva na određeno lice, a ne na bilo koga. Stranac u prolazu predstavlja božanstvo (teofanija), a krstonoša i dodola takođe. To je slučaj i pri davljenju obredne lutke Germana u srpskim obredima za kišu. O davljenju sveštenih lica ima dosta tragova u našim narodnim obredima za dobijanje kiše. U Zaglavku, prilikom nošenja litije, seljaci su bacali sveštenika u vodu; u mnogim krajevima, pri obredima za kišu sveštenik mora zagaziti u vodu (Homolje, Bosna, planinska jezera na Šari i drugde). U nekim krajevima pri obredima za kišu u vodu se zagnjuruju ikone i druge svete utvari.

Brojne su paralele i kod drugih slovenskih naroda. U Rusiji narod obori sveštenika na zemlju i poliva ga vodom. U Bugarskoj, pri obredima za kišu, sveštenik sa narodom zagazi u vodu i vrši obred. „Hajde da udavimo nekoga da bi pala kiša“, čuli bi se glasovi. Običaj se postepeno gubio, ali se zadržalo bacanje mrtvih ljudi u vodu ili prelivanje njihovih grobova vodom, što bi mogao biti ekvivalent žrtvovanja živog čoveka. Posebno je zanimljiv motiv kupanja bremenite žene, koji je poznat u našim narodnim verovanjima. Ako se želi kiša, u nekim krajevima bacaju u vodu bremenitu ženu. Ovo se može dovesti u vezu sa tamnim i unekoliko protivrečnim verovanjima u Srbiji da će se udaviti i njeno dete, što može biti još jedan trag ljudske žrtve. Uopšte, tragovi negdašnje ljudske žrtve prilično su izbledeli i teško ih je identifikovati, dok su životinjske zamene još žive i prilično rasprostranjene u obrednoj praksi.

Obred prizivanja kiše (dodola, perperuda) u Bugarskoj
Obred prizivanja kiše (dodola, perperuda) u Bugarskoj

Aždaja je zamišljeno mitsko biće koje nije specifično za naša naroda verovanja, jer ga poznaju gotovo sve mitologije sveta. U nas je mnogi mešaju sa alom – našim demonom nepogode. Iako je voda element za koji se vetuju oba ova bića, ona se ipak razlikuju. Kao predvodnik oluje i grada, ala živi u oblacima, dok aždaja prebiva u nekoj vodi na zemlji, naročito u jezeru. Zato je ona poglavito jezerski demon. Od ale se razlikuje i po obliku: zamišljaju je kao ogromnog polikefalnog reptila, što je možda deo kolektivnog sećanja na stvarno postojanje sličnih, davno izumrlih vodozemaca. Naša je tradicija puna priča kako aždaja, pri prelasku preko vode, guta „konje i junake“, a nisu retke ni ni priče o žrtvovanju devojaka jezerskoj aždaji. Ovo ukazuje na negdašnje ljudske žrtve demonu vode, čije tragove nalazimo u predanjima mnogih naroda.

 

Tekst je preuzet iz: Zenit časopis za književnost, umetnost i filosofiju, godina III, broj 7, Beograd, Konras, Draslar partner, 2008.

 

Slobodan Zečević (1918-1983) je istaknuti srpski i svetski etnolog

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] P. D. Chantepie de la Saussaye, Lehbruch der Religionsgeschichte, Tübingen,1905, 36-144.
[2] M. Vasić, Dionisos i naš folklor, Glas SAN CCIV, Beograd, 1954, 149.
[3] Dž. Dž. Frejzer, Zlatna grana, Beograd, 1937/1977.
[4] V. Čajkanović, Tacitova Germanija, Godišnjica Nikole Čupića XXXVI, Beograd, 1927, 136.
[5] P. Bulat, Mati zemlja, Etnološka biblioteka 9, Zagreb, 1920, 3.
[6] E. Horvatova, Cigani na Slovensku, Bratislava, 1964, 336.
[7] H. Machal, Nakres slovenskeho bajeslovi, Praha, 1891, 13.
[8] L. Niederle, Život starych Slavanu II, Praha, 1924, 85.
[9] K. Moszynski, Kultura ludowa Slowian II, 1, Warszawa 1967, 510-513.
[10] M. J. Majzner, Oranje-oboravanje, Godišnjica Nikole Čupića XXXV, Beograd, 1923, 18.
[11] M. Đ. Milićević, Život Srba seljaka, Srpski etnografski zbornik I, Beograd, 1894, 204.
[12] S. Zečević, Elementi naše mitologije u narodnim obredima za igru, Zenica, 1973, 42-48.
[13] V. Čajkanović, „Baba“ u St. Stanojević, Narodna enciklopedija I, Zagreb, 1929, 58.
[14] M. Budimir, Sa slovenskog Olimpa, Zbornik Filozofskog fakulteta IV/1, Beograd, 1957, 39.
[15] S. Zečević, Mitska bića srpskih predanja, Beograd, 1982, 109-114 (fusnota nije obeležena u rukopisu, prim.prir.)
[16] S. Trojanović, Glavni srpski žrtveni običaji, Srpski etnografski zbornik XVII, Beograd, 1911, 13-16 (fusnota nije obeležena u rukopisu, prim.prir.)
[17] S. Zečević, Poreklo verovanja da samrtnik lakše izdiše na zemlji, Narodno stvaralaštvo 21, Beograd, 1962, 26-30.
[18] T. Đorđević, Priroda u verovanju i predanju našeg naroda, Srpski etnografski zbornik LXXI, Beograd, 1958, 6-12.
[19] J. Grimm, Deutsche Mythologie, Frankfurt, Berlin, Wien, Ulstein, 1981. (reprint prvog izdanja), 484-500.
[20] V. J. Mansikka, Religion der Ostslaven, Helsinki, 1922.
[21] Nidederle, op. cit. 53-60.
[22] Srpski mitološki rečnik, „Voda“, 104 i dalje.
[23] Prema saopštenju Emilije Komišel, profesora Konzervatorijuma u Bukureštu
[24] S. Zečević, Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru, Zenica, 1973.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard