Обронци планинског предела Рајац (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Земља и вода у српској митологији природе

Какав значај и каква дејства се приписују земљи и води у српској митологији природе, и каква се народна веровања везују за та два природна елемента?

Елементима су се у митологији називале оне супстанције за које се сматрало да обезбеђују живот: земља, вода, ваздух и ватра. Док је у природи владао хармонични ред, ови су се елементи „понашали“ у складу са људским потребама. Чим се тај ред пореметио, они су постајали опасни, а могли су често да угрозе и сам живот током елементарних катастрофа, као што су земљотреси, поплаве, олујне стихије или велики пожари. Због таквих својих особина, поменути елементи су изазивали мноштво различитих веровања. Не знајући да објасне „чудна понашања“ појединих елемената, људи су им приписивали натприродни дух и извесну тајанствену силу, која их изнутра покреће и усмерава. Та се сила често персонификовала и узимала облике разних божанстава или демона.

Дугим посматрањем земље током живота на њој, уврежена је у традицији чињеница да је она родна материја и да својим плодовима обезбеђује услове за опстанак целокупног живог света. Циклус родности земље се непрестано обнавља и доноси нове плодове, који су од незапамћених времена, од сакупљачке до култивисане привреде, били темељ опстанка човечанства. Оваква родност је код људи изазивала асоцијацију са појмом мајке, па је тако почела да се назива и земља. У многим светским митологијама земља се сматрала прародитељком или прамајком света. Зато се у традицији и у језику, као најупорнијим чуварима старина, за земљу и до данас очувао назив „Мајка Земља“. У већини светских језика земља је женског рода, а у каснијим фазама развоја религије она се персонификовала као женско божанство. Замишљало се да она има мужа са којим обезбеђује плодност у природи.

МАЈКА ЗЕМЉА
У многим светским митологијама земља се замишљала као мајка, а небо или небеске појаве као отац. Тако се код северноамеричких Индијанаца веровало да је сунце отац, а земља мајка свега. Астеци су земљу замишљали као жену са великим грудима, Перуанци су је звали Mama Alpa – Мајка Земља, а Караиби Mama Nono – Добра Мајка. На Новом Зеланду се веровало да су ствараоци света Papa и Rangi – небо и земља. У кинеском таоизму дуалистичка снага је састављена од Јанг – мушког принципа и Јин – женског принципа. Јанг се изједначава са небом, а Јин са земљом; човек је створен у вези неба и земље. У јапанском шинтоизму, стваралачки пар су Изанаги и Изанами.[1] У литератури староиндијских Веда, Diaus Pitar је небо и отац, док је мајка Prithivi или земља. Сложеница Divaprithivi добро карактерише узајамну садржину стваралаца света. Располаже се многим верзијама вавилонске теогоније, по којима су се ствараоци света Ану (небо) и Анту (земља) уобличили из првобитног хаоса. У хеленској митологији првобитни отац је Уран, а мајка Геја, која се изједначавала са земљом.

Божанство неба се у светским митологијама често замењује божанством сунца. Веза неба и земље обично се исказивала везом божанства сунца и божанства земље. Првобитни отац – небо, израз који није сасвим прецизан – сматрао се пре свега за извор светлости и топлоте која се изражава сунцем. Са њим заједно иде и други првобитни принцип, оплодна материја земља, коју анимира небеска ватра. Овоме треба додати да са неба долази и влага, која има важну улогу у циклусима плодности.

У следећим епохама развоја религије, до степена поштовања персонификованих божанстава, дошло се до једног новог појма – „светог брака“. Према тим схватањима, плодност на земљи је зависила од плодности богова. Сматрало се да ће и природа следити пример спајања Бога и богиње. У верским обредима људи су преузимали њихове функције. Симболичку копулацију божанства подражавали су владари или свештеници, а свечаности су биле праћене општом разузданошћу и оргијама. Предња Азија је била простор на којем се развио један веома занимљив култ. То је култ моћних женских божанстава, која су представљала Мајку Земљу. Те велике богиње су се сматрале персонификацијом свих оплодних енергија природе. Са богињом се спајао њен мушки партнер. Њихови односи сматрали су се пресудним за родност природе, а свети обреди обликовали су оргијазмом. Те су се богиње јављале под разним именима: Иштар у Вавилонији, Астарта у Феникији, Кибела у Фригији, Анахита у Персији итд. Култови ових богиња прешли су у Хеладу и тамо надовезали на сличне култове још у петом веку п.н.е.,[2] док је у Риму њихов култ званично усвојен 204. године п.н.е.[3]

Сличних култова било је и другде, што сведочи да су они старији и много распрострањенији. Тацит је германску Нерту идентификовао са Мајком Земљом и тврдио да су и Ести обожавали Мајку Богова.[4] Лапонци су међу своја божанства убрајали и богињу Sames Mate, која која је исто што и литванска Zemienede – Мајка Земља.[5] При крштавању детета код словачких Цигана била је наглашавана улога елемената земље и воде. Децу су крштавали у рупи издубљеној у земљи, коју су пунили водом. Земља је том приликом предавала детету своју снагу. Самртника који тешко издише полагали су на земљу да би јој вратио снагу добијену при рођењу и лакше издахнуо.[6]

Обронци планине Сувобор (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)
Обронци планине Сувобор (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Словенима је такође била позната представа земље као мајке и неба као оца.[7] Нидерле мало говори о митским својствима земље у Словена, али истиче да је и у њих било познато аријевско веровање о споју божанства неба и земље.[8] Мошински је нешто опширнији, али ни он не даје потпуна обавештења. Каже да је представа земље мајке била позната свим Словенима. Земља је светиња и плодна је, бременита плодовима сваког пролећа. Није се смела повредити орањем или копањем док се људи не искупе жртвом. Помиње се и лежање на земљи као траг полног акта, који се на том месту обављао ради стимулисања плодности.[9]

СРПСКИ ОБИЧАЈИ
У српском фолклору има нешто трагова да су сличне представе о мајци земљи постојале и у нас. У старим баснама, које су се користиле при врачању а у којима су сачуване најархаичније представе прошлости, постоји и траг обожавања земље као прародитељке. При врачању за одржавање детета у животу српски сељаци су се обраћали земљи речима: „Земљо богомајко“.[10] Некада су при венчању око удаје босанске девојке  почињале врачање речима: „Црна земљо, по Богу мајко“.[11] Многобројне су верзије наших народних умотворина у којима се неко исповеда и поверава земљи, баш као мајци, на пример у приповеци У цара Тројана козије уши. Савремени језик очувао је многе архаичне изразе попут „пијан као мајка“ или „пијан као земља“.

Поред тога што се у овим изразима персонификује земља као мајка, из метафоре о пијанству може се претпоставити да су њени култови били повезани са оргијазмом. Као што Мошински наводи за Словене уопште, неки српски обичаји такође упућују на оргијазам. Кад загрми, у Србији се сматрало да се треба проваљати по земљи ради плодности. Ово је можда траг копулације, пошто се некада веровало да се небо и земља спајају посредством грома и кише. У претходним излагањима је истакнуто да је спајање бога неба и богиње земље прослављало и оргијастичким свечаностима заједнице, јер се сматрало да се таквим радњама подстиче плодност у природи. Исту појаву забележио је и Грим код Германа.[12]

Доста трагова се сачувало и у неким народним свечаностима око зимског и летњег солстиција (коледа, кресови, итд). У овим обредима учествује и женско лице под називом баба, невеста, снашка и слично. Ово је лице главна фигура око које се изводе радње такве да се за данашње појмове не би могле назвати пристојним. Ова лица, као и поменуте радње, указују на некадашњи култ Мајке Земље. Поред назива баба, среће се и мушко лице под називом деда, или старац, што би могао да буде траг првог божанског пара. Претпоставља се да у ритуалним поворкама за плодност учествује и само божанство плодности.

Топоними неких планина које у свом називу носе назив баба такође могу бити један од путоказа за утврђивање постојања оваквог божанства и у прехришћанској српској религији. На основу својих истраживања, Чајкановић тврди да се некада тако називало старинско словенско женско божанство које је имало хтоничан карактер и особине Мајке Земље.[13] Испитујући топоним насеља Дајбабе крај Подгорице и назив истоимене цркве у једној пећини крај тог насеља, Милан Будимир указује на чињеницу да је и Кибелин култ био везан за пећину, па закључује да је и Дајбаба, као Мајка Земља хтонско божанство и супруга небеског божанства. Он каже да се назив баба јавља и у култу и речнику свих Словена, што указује на постојање таквог божанства на словенском Олимпу.[14]

Земља је у српском веровању и оличење снаге. „Јак као земља“ јесте израз који се често чује у нашем језику. Као траг старих схватања да је она извор енергије и стваралац свега, земљу су и други народи сматрали персонификацијом моћи. О томе сведочи и класични мит о Антеју. Као син Геје, богиње земље, Антеј се сматрао непобедивим, јер је снагу добијао од своје Мајке Земље. Када би се у борби уморио или посрнуо, дотицао би земљу, од које би поново задобијао снагу и настављао борбу. Херакле га је победио тек када се досетио одакле Антеј црпе своју снагу. Одигао га је од земље, лишио извора снаге и у ваздуху задавио.

Огист Кудер, „Земља, или борба Хераклеа и Антеја“, 1819. (илустрација из музеја Лувр у Паризу) (Фото: Marie-Lan Nguyen/Wikimedia Commons)
Огист Кудер, „Земља, или борба Хераклеа и Антеја“, 1819. (илустрација из музеја Лувр у Паризу) (Фото: Marie-Lan Nguyen/Wikimedia Commons)

Слични погледи били су познати и нашим народним обичајима приликом рођења или смрти. У многим нашим крајевима био је обичај да новорођенче при рођењу „падне“ на земљу како би од ње добило животну снагу. Поред обичајне праксе, о томе постоје и многе народне приче. Њихова садржина вели да је Бог свако младунче које дође на свет, па и људско дете, пребацивао преко неке цркве, са чије би стране новорођенче падало на земљу. Некој жени беше жао свог детета, па га, у страху да се не угрува, са друге стране дочека у кецељу. Бог се на то наљути и осуди људски род да му деца не могу да проходају и самостално живе одмах по рођењу, већ да одређено време пузе док не ојачају и стану на ноге. Мада на први поглед ова народна прича нема никаквог смисла, у њој можемо открити одјеке негдашње обредне праксе.

Смисао се, дакле, проналази у старим религијским представама да земља, као прамајка свега, преноси на свако новорођено биће део своје снаге, чиме га оспособљава за живот. И на самртном часу догађа се нешто слично. Самртника који тешко умире требало је положити на земљу или га посути земљом, како би му она одузела снагу стечену при рођењу и олакшала растанак са душом. У неким су крајевима том приликом самртника скидали голог, како би додир са земљом био што непосреднији. Смисао поменутих обичајних поступака састоји се у томе што животна снага Мајке Земље струји кроз сва жива бића од рођења до смрти.[15][16][17]

Срби су веровали да ће самртник лакше умрети ако се пре судњег часа измири са људима са којима је био у завади. Ако је неко од самртникових противника већ био преминуо, узимала се земља са његовог гроба, растварала у води и давала самртнику да је попије. Било је познато веровање да ће људи рођени истог дана или месеца доживети исту судбину. „Ослобађање“ од такве судбине вршило се традиционалним поступком „отварања“. По том обичају везивале би се нога преминулог и нога живог „једноданца“, а „ослобађање“ се обављало посредством „побратима“. Ако би преминули већ био сахрањен, његова чарапа се пунила земљом са гроба и везивала за ногу живога. Када је требало предупредити вампирење, чарапа покојника се пунила земљом са гроба и бацала у текућу воду.

Занимљива су и веровања о поремећајима у понашању земље, односно о узроцима настајања земљотреса. У свом делу Природа у веровању и предању нашега народа Тихомир Ђорђевић не говори ништа о персонификацији земље, али даје низ података о народном тумачењу земљотреса. Та је тумачења он поделио у три велике групе. Према првом тумачењу Земља лежи на волу или његовом рогу, на води или на риби, па ако се помакне оно на чему Земља лежи, настају земљотреси. Веровања  из друге групе своде се на то да Земља лежи на неком стубу, који ђаво жели да прегризе или пресече, па се услед тога земља тресе. По трећој групи веровања, земљотрес настаје отуда што се Бог наљутио на људе због њихових грехова, па земљотресом хоће да их казни.[18]

Очигледно је да веровања о персонификацији земље и настајању земљотреса не припадају истом добу, већ различитим фазама развоја религије. При тумачењу земљотреса Земља се замишљала као предмет, а у веровањима о њеној персонификацији – као личност, што је свакако каснија фаза развоја религије.

БОЖАНСТВО ВОДЕ
Персонификација воде или веровања у митска бића која живе у води настала су веома давно и још живе у колективној свести. Тако реку Ганг у Индији многи данас сматрају за божанство. Ту се и сада врши ритуално купање и многи други обреди, а некада су, једном годишње, утапали неког човека као жртву воденом божанству. Стари Иранци су као један од главних предмета своје религије обожавали воду, која је за њих била велика светиња. Алемани и Франци су поштовали реке и изворе. За многа врела се сматрало да су отворена чаробним штапом или коњском копитом. Мислило се да водом господаре духови или божанства која су у њој живе, а да водене изворе чувају змије, змајеви или аждаје.

Шведи су лековитост неких извора приписивали белој змији, за коју се веровало да пребива у њима. Веровало се да германска богиња Хелда живи у изворима. Грци и Римљани су реке персонификовали као мушка, а Германи као женска бића.[19] Грчка митологија је познавала читав низ водених божанстава или духова, почев од веома моћног Посејдона, преко морске старине Нереја и његових кћери Нереида, до разних водених нимфи и других митских бића нижег ранга. Илирски бог Бинд имао је своја светилишта око воде. Трачани су такође познавали водена божанства. Жртвовање девојака у воденој немани био је омиљени мотив прича свих Индоевропљана.

Статуа Посејдона у фонтани у Вашингтону (Фото: matthewmonarca.com)
Статуа Посејдона (Нептуна) у фонтани испред Конгресне библиотеке у Вашингтону (Фото: matthewmonarca.com)

Као грана индоевропског стабла, и Словени су познавали варијанте ових веровања. Први писани податак о поштовању воде оставио је Прокопије половином VI века наше ере, у време када су се наши преци насељавали на Балкан. Он каже да су Словени његовог доба поштовали изворе, реке и водене духове, које он назива грчким именом „нимфе“. Старе руске хронике помињу жртве води. Летописац Нестор пише о жртвама рекама и изворима. У старословенским верзијама беседа хришћанских проповедника, у којима проналазимо остатке прехришћанских веровања против којих се црква борила, има података о поштовању воде и приношењу жртава води.

Тако се у Слову светог Григорија из XI века вели да су се Словени тога доба, у циљу добијања кише, молили на кладенцима и приносили жртве. Слово светог Јована Златоустог од којег је сачуван новгородски препис из XIV или XV века, каже да су се Словени молили на извору и на том месту приносили жртве. У Слову се говори о поштовању водених вила берегиња.[20] Дитмар је оставио вести о поштовању река, језера и мора код Померанских Словена. Црквени устав кнеза Всеволода из XII века саопштава да је о Васкрсу младеж бацала у реку каквога човека као успомену на људску жртву неком старом божанству. Успомена на стварно жртвовање очувала се и у каснијем поливању водом. Нидерле опширно излаже о русалкама, воденим духовима женског пола.[21]

ВОДА КАО ЖИВО БИЋЕ
Српски и јужнословенски фолклор обилују примерима прехришћанских веровања и траговима поштовања воде и водених површина. Код Срба се вода поштовала као да је живо биће. При пролазу поред воде требало јој је назвати добро јутро, дан, или вече. Ово се нарочито односило на оне воде за које се веровало да су настањене воденим духовима, или да су се тамо купале виле. Сматрало се недоличним бацање нечистоће, пљување или обављање нужде у води или чак, поред ње. Ако се ништа не кува, воду на ватри није требало остављати да кључа, да се вода не би „мучила“.[22]

У нас се веровало да је вода првенствено чистилачки и исцелитељски, а затим и хтонски елемент. О томе сведоче многи народни обичаји и обреди. Нису ретка ни веровања у одуховљену воду, тј. митска бића која у њој станују и њоме управљају. Ритуално пијење воде, посипање, шкропљење или купање или забране оваквих поступака објашњавају се многим веровањима. Неким водама се приписивала изузетна митска снага. То су жива вода, омаја, неначета вода, богојављенска водица и друге. Ритуално пијење воде, умивање или купање обављало се о појединим празницима или у приликама када се сматрало да је то потребно. Многобројни су и примери жртвовања води. Митска бића чија су боравишта у води или чије је постојање везивано за њу биле су виле, русалке, змајеви или водени демони.

Жива вода је у народним веровањима она вода за коју се мислило да даје и одржава живот и која би га могла и повратити у случају да се угаси. То је била текућа вода која је извирала на местима сматраним култним, лековитим и чудотворним. Ради очувања и повратка здравља ту је воду требало пити, њоме се умивати или се купати у њој. Као један од извора „живе воде“ поштовало се врело крај цркве Свете Петке у Београду, на Калемегдану. На жбуњу крај овог извора сујеверни свет је остављао вотиве, чиме је даровао „живу воду“. Било је веома тешко доћи у посед оне „живе воде“, за коју се веровало да може повратити угашени живот, јер се мислило да она извире на крају света или на каквом другом неприступачном месту. За те су изворе знале само виле и веровало се да је само оне могу користити.

Неначетом водом се називала вода која се у освит дана прва захватила на извору. По ту воду се, стога, ишло у рано јутро, пре него што ико други стигне на извор. Овој се води такође приписивала магијска моћ, њоме су се месили обредни хлебови, бојила васкршња јаја и купала новорођенчад. Омаја или омаха је она вода која прска са воденичног точка. Та вода се такође сматрала чудотворном. Уочи Ђурђевдана њоме су се умивали младићи и девојке ради здравља и љубави. Ради одагнања злих сила и ради плодности тада су се њоме шкропили и стока, воћке, усеви и кошнице. Веровало се да ова вода утиче на људску плодност, па су се у њој купале нероткиње. Нема, или мутава вода ноћу се захватала са става два или више потока, па се без речи или разговора носила кући и давала самртнику да пије. Веровало се да ова вода може ублажити агонију и помоћи самртнику да се лакше растане са душом. Јутарњој су се роси такође придавала митска својства. Она се сакупљала са лишћа и њоме се требало умивати ради здравља, крепкости и лепоте. Молитвена вода је освећена вода у којој се купало новорођенче.

Крштење бебе у православној цркви
Крштење бебе у православној цркви

Траг људске жртве води сачувао се у нашој народној причи о Усуду. На питање „зашто нека вода нема рода“ одговорио је Усуд да је то стога што никада није удавила човека. Према легенди, реку Тару није могао прећи нико док виле (свакако духови воде) неког не утопе. За Букумирско језеро у Комовима такође се веровало да дави људе. У Старој Србији се мислило да свако језеро има свога стопанина – господара, којег би требало умилостивити жртвом. О људској жртви код Словена постоје и писани подаци. Старе руске хронике још у Х веку помињу људску жртву а летописац Нестор пише о жртвама „рекама и изворима“.

ОБРЕДИ ЗА КИШУ
Када би се о Васкрсу искупила младеж, каже Густински летопис, бацали би у воду каква човека, као успомену на жртву неком старом божанству. Успомена на стварно жртвовање очувала се у каснијем поливању таквог лица водом. Иако је овај сурови обичај већ давно искорењен, у нашем фолклору постоји обимна документација која сведочи о некадашњем постојању људске жртве води. У неким обредима за кишу заиста је било познато бацање људи у воду, купање или поливање водом, које је понекад имало и насилан карактер, што је рудимент стварног дављења људи у води при обредима за кишу.

Тако су некада у Хомољу, о Ђурђевдану, момци бацали у воду девојке да би те године било кише. Приликом „ношења крста“ такође срећемо поливање водом или загњуривање у воду. Ова обредна пракса задржана је у околини Лесковца, Алексинца, Пирота и многим другим крајевима. Изливање воде на додолу, главног учесника женског пролећног обреда за кишу, тумачи се познатим принципима имитативне магије: као што се вода излива на додолу, тако ће се и киша излити у поље. Ово тумачење је једнострано и захтева пажљивији приступ. Квашење оваквих лица може бити и еквивалент њиховог стварног бацања и дављења у води. О овоме сведочи малопређашњи пример квашења крстоноша или бацања девојака у воду, после чега се певају додолске песме.

После извођења обреда на Косову, додоле се саме купају у реци. У Пустој Реци додоле би уочи извођења обреда преспавале на голом поду (као и у поменутом примеру свештеника код Пруса), а обред завршавале на реци. По овим елементима види се да је додола вршила негдашњу свештеничку функцију, што се огледа и у неким другим условима (да буде сироче, девица, последње дете, итд). Паралеле код суседних народа указују на исто. За бугарску пеперуну Манхарт истиче да се тим изразом означава не само девојка која врши обред, већ и дух настањен у њој. Румунска папалуга чином дављења се у води сједињава са божанством и одлази њему, што се види из обредне песме румунских папалуга: „Папалуга, кад одеш на небо, отвори нам небеска врата и пошаљи кишу.“[23]

На Копаонику, када је суша, обред за кишу се изводио уз реку. Том би приликом путника у пролазу прскали водом, певајући: „Одоле, Додоле, мени киша, Одоле“.[24] Индиција да овде није реч само о принципима имитативне мађије, огледа се у чињеници да се вода излива на одређено лице, а не на било кога. Странац у пролазу представља божанство (теофанија), а крстоноша и додола такође. То је случај и при дављењу обредне лутке Германа у српским обредима за кишу. О дављењу свештених лица има доста трагова у нашим народним обредима за добијање кише. У Заглавку, приликом ношења литије, сељаци су бацали свештеника у воду; у многим крајевима, при обредима за кишу свештеник мора загазити у воду (Хомоље, Босна, планинска језера на Шари и другде). У неким крајевима при обредима за кишу у воду се загњурују иконе и друге свете утвари.

Бројне су паралеле и код других словенских народа. У Русији народ обори свештеника на земљу и полива га водом. У Бугарској, при обредима за кишу, свештеник са народом загази у воду и врши обред. „Хајде да удавимо некога да би пала киша“, чули би се гласови. Обичај се постепено губио, али се задржало бацање мртвих људи у воду или преливање њихових гробова водом, што би могао бити еквивалент жртвовања живог човека. Посебно је занимљив мотив купања бремените жене, који је познат у нашим народним веровањима. Ако се жели киша, у неким крајевима бацају у воду бремениту жену. Ово се може довести у везу са тамним и унеколико противречним веровањима у Србији да ће се удавити и њено дете, што може бити још један траг људске жртве. Уопште, трагови негдашње људске жртве прилично су избледели и тешко их је идентификовати, док су животињске замене још живе и прилично распрострањене у обредној пракси.

Обред призивања кише (додола, перперуда) у Бугарској
Обред призивања кише (додола, перперуда) у Бугарској

Аждаја је замишљено митско биће које није специфично за наша народа веровања, јер га познају готово све митологије света. У нас је многи мешају са алом – нашим демоном непогоде. Иако је вода елемент за који се ветују оба ова бића, она се ипак разликују. Као предводник олује и града, ала живи у облацима, док аждаја пребива у некој води на земљи, нарочито у језеру. Зато је она поглавито језерски демон. Од але се разликује и по облику: замишљају је као огромног поликефалног рептила, што је можда део колективног сећања на стварно постојање сличних, давно изумрлих водоземаца. Наша је традиција пуна прича како аждаја, при преласку преко воде, гута „коње и јунаке“, а нису ретке ни ни приче о жртвовању девојака језерској аждаји. Ово указује на негдашње људске жртве демону воде, чије трагове налазимо у предањима многих народа.

 

Текст је преузет из: Зенит часопис за књижевност, уметност и философију, година III, број 7, Београд, Конрас, Драслар партнер, 2008.

 

Слободан Зечевић (1918-1983) је истакнути српски и светски етнолог

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] P. D. Chantepie de la Saussaye, Lehbruch der Religionsgeschichte, Tübingen,1905, 36-144.
[2] М. Васић, Дионисос и наш фолклор, Глас САН CCIV, Београд, 1954, 149.
[3] Џ. Џ. Фрејзер, Златна грана, Београд, 1937/1977.
[4] В. Чајкановић, Тацитова Германија, Годишњица Николе Чупића XXXVI, Београд, 1927, 136.
[5] P. Bulat, Mati zemlja, Etnološka biblioteka 9, Zagreb, 1920, 3.
[6] E. Horvatova, Cigani na Slovensku, Bratislava, 1964, 336.
[7] H. Machal, Nakres slovenskeho bajeslovi, Praha, 1891, 13.
[8] L. Niederle, Život starych Slavanu II, Praha, 1924, 85.
[9] K. Moszynski, Kultura ludowa Slowian II, 1, Warszawa 1967, 510-513.
[10] М. Ј. Мајзнер, Орање-оборавање, Годишњица Николе Чупића XXXV, Београд, 1923, 18.
[11] М. Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, Српски етнографски зборник I, Београд, 1894, 204.
[12] С. Зечевић, Елементи наше митологије у народним обредима за игру, Зеница, 1973, 42-48.
[13] В. Чајкановић, „Баба“ у Ст. Станојевић, Народна енциклопедија I, Загреб, 1929, 58.
[14] М. Будимир, Са словенског Олимпа, Зборник Филозофског факултета IV/1, Београд, 1957, 39.
[15] С. Зечевић, Митска бића српских предања, Београд, 1982, 109-114 (фуснота није обележена у рукопису, прим.прир.)
[16] С. Тројановић, Главни српски жртвени обичаји, Српски етнографски зборник XVII, Београд, 1911, 13-16 (фуснота није обележена у рукопису, прим.прир.)
[17] С. Зечевић, Порекло веровања да самртник лакше издише на земљи, Народно стваралаштво 21, Београд, 1962, 26-30.
[18] Т. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашег народа, Српски етнографски зборник LXXI, Београд, 1958, 6-12.
[19] J. Grimm, Deutsche Mythologie, Frankfurt, Berlin, Wien, Ulstein, 1981. (репринт првог издања), 484-500.
[20] V. J. Mansikka, Religion der Ostslaven, Helsinki, 1922.
[21] Nidederle, op. cit. 53-60.
[22] Српски митолошки речник, „Вода“, 104 и даље.
[23] Према саопштењу Емилије Комишел, професора Конзерваторијума у Букурешту
[24] С. Зечевић, Елементи наше митологије у народним обредима уз игру, Зеница, 1973.

 

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард