Д. Анђелковић: Занемаривање Русије

Шта се крије иза тихог пропагандно-алхемичарског покушаја да се у време пандемије историјски утемељена русофилија Срба претвори у обожавање Кине?

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да глобална паника која је завладала поводом – свакако не за потцјењивање али несумњиво код нас и у свијету из разних разлога драстично предимензиониране опасности од ширења и посљедица вируса корона – праћена је бројним геополитичким и пропагандним играма.

У ауторском тексту за политички магазин Печат Анђелковић је навео да како је отпочела свеобухватна, хистерична борба против потенцијалне COVID-19 пандемије, у низу земаља кренула је нова лавина директних и индиректних антируских изјава, као да су Русија и корона синоними: Ђаво и Луцифер. Он је нагласио да је Москва оптуживана да у ономе што се олако оцјењује као изузетно тешка криза, гледа само себе и никоме не прискаче у помоћ.

– И готово у исто време, гле парадокса, од неких других фактора, а понекад и истих који је један дан нападају по једном основу а следећи по супротном, оптужена је да помаже другима само да би за себе извукла геополитичку корист. Па је л’ помаже или не? Али идемо сада даље. Укратко, Москва је крива и када помаже и када, наводно, не помаже. Попреко су је гледали и што у почетку релативно одмерено, без претеривања, односила према новом вирусу, а онда су је поново прозивали када су под притиском уплашене јавности и руске власти повукле низ мера – истакао је Анђелковић.

Он је подсјетио да је тада речено да херметичким затварањем граница и на друге начине “крши људска права”.

– А када се није баш толико дрско поступало са намером да се и у вези са короном Русија оцрни, њена улога је игнорисана или макар маргинализована. Све то се, нажалост, у некој мери дешавало и код нас, а не само у Пољској, Црној Гори или у балтичким државама. Тек што је у Србији уведено ванредно стање, из неких наших изразито прозападних медија одапета је ка Русији киша стрела натопљених старим отровом о њеној неспремности да Србима помогне када нам је тешко – истакао је Анђелковић.

Поводом оцјена државног врха да је ЕУ подбацила, додао је Анђелковић, постављено је питање – “што не проговоре о изостанку руске солидарности”.

– На то су се надовезивале, од силне злоупотребе већ излизане, отужне фразе да док нам је у претходним деценијама Запад слао велике донације, од Русије скоро ништа нисмо добили /иначе увек без анализа колико тога су НАТО силе овде девастирале санкцијама и током агресије/. Јер, као, Руси саможиво гледају само себе а нас третирају као своју периферну ‘губернију’, док они што су нас огњем и мачем таманили ваљда нас воле што доказују поклањањем ‘лилихипа’. Док су пласиране такве бесмислице, никоме од њихових твораца није пало на памет да се запита да ли је Србија на путу ЕУ или неких руских интеграција? Да ли већ двадесет година слушамо мантре о европским или о руским вредностима? Је л’ смо већ дуже од десет година придружена чланица Евроазијске уније или ЕУ? Коначно, да ли смо са НАТО толико развили сарадњу да смо његовим припадницима дали имунитет као да смо у том пакту, док Руској хуманитарној мисији избегавамо да пружимо много мање од тога, а што смо одавно обећали? Или је обрнуто – упитао је Анђелковић, нагласивши да одговоре добро знамо.

Он је навео да “смо скоро хипнотисано дуго ишли ЕУ странпутицама занемарујући многе друге стране свијета”.

– То се донекле, само донекле, у последњим годинама променило, али и даље наши званичници причају да су ЕУ интеграције за Србију приоритет. Отуда, ако на некога имамо право да се љутимо то је онда Брисел који нас третира маћехински. И у реду је што се државни врх сада на њега љути. С друге стране и те како имамо разлога да будемо захвални Москви за помоћ у вези са одбраном виталних националних интереса, од опстанка Републике Српске до одбране Косова и Метохије /које је питање колико као држава адекватно бранимо али то је већ друга тема, ствар није до Руса/. Било је потребно и да Руској Федерацији благовремено одамо признање за помоћ око спречавања ширења короне. У оквиру пакета помоћи Србији у контексту епидемиолошке претње, Руска хуманитарна мисија у нашој земљи муњевито је реаговала. Примера ради одмах је у сарадњи са домовима здравља у Медвеђи и Пожеги започела са дијагностичким прегледима потенцијално угрожених људи. У ту сврху су коришћење од Русије раније дониране покретне амбуланте опремљене свим потребним средствима – подсјетио је Анђелковић, упитавши да ли је јавност о томе на вријеме чула од медија са националном фреквенцијом.

Он је одговорио да није, те да су сви накнадни покушаји да се то компензује не мијењају оно што је у почетку учињено.

“Ако можемо да разумемо што се према Русији односе негативно опозициона прозападна средства информисања или она сличне геополитичке оријентације која су своје услуге изнајмила владајућој екипи, запањујуће је да су се према Москви неко време игнорантски односили медији блиски властима који се представљају као патриотски”, навео је Анђелковић у ауторском тексту. Он је истакао да су Руси реаговали а да још није било кинеске помоћи.

– Деловали би и много опсежније, слично као током поплава 2014, да се званична Србија одмах обратила Москви. Али она то није учинила. Упркос томе што су нам Руси први и то самоиницијативно прискочили у помоћ, од стране врха наше власти у почетку им није упућена ни једна једина реч похвале, као ни захтев за додатним ангажовањем људи и технике из Русије. Уместо тога слушали смо театрална обраћања за помоћ Пекингу, пропраћена срцепарајућим захваљивањима иако нам до тада из Кине није стигла никаква помоћ. Међутим, пошто је она стигла, што је дало основ за помпезни дочек и пропагандни удар у прилог српско-кинеског ‘братства’, уследио је захтев Београда Кремљу да нам упути додатну помоћ. У провладине медије је, али и тада дискретно, пуштена информација о већ постојећој руској подршци – истакао је Анђелковић.

Он је навео да претпоставља да је намјера била да се не засјени “кинески спектакл”, а послије тога је прагматично затражена потпора од Москве и, да се она баш не наљути, упућена јој је по која топла ријеч.

– На поменути захтев Београда Москва је моментално одговорила позитивно. Како је Лавров рекао: ‘Русија ће, као и увек, помоћи Србији’. Од Кремља смо добили уверавање да ће на било који начин за који проценимо да нам је користан и затражимо ту врсту потпоре, Русија бити уз нас. Само треба да тражимо а не да намерно ћутимо па онда оптужујемо Москву да нас се није сетила. Наша администрација је свакако знала и пре одговора званичне Москве да ће он бити позитиван. Па зашто је онда оклевала да се одмах адекватно обрати Руској Федерацији? И зашто је њу медијски игнорисала? То да је хтела да Кини пружи прилику за посебну почаст јасно је, али зашто јој је то толико битно – нагласио је Анђелковић?

Он је оцијенио да је тешко на то питање дати прави одговор и да нема сумње да је Кина важан економски партнер Србији али у околностима када се завршава изградња “Јужног тога два” или како се он сада именује “Турског тога” кроз Србију /са значајним учешћем који ће то ове године имати у бруто домаћем производу/ – о чему се углавном ћути да не би револтирали Вашингтон – неозбиљно је рећи да је Москва мање важан привредно-енергетски чинилац од Кине.

Он је констатовао да је у /гео/политичкој сфери тим прије тако.

– Када је реч о спречавању даље централизације БиХ, односно пружању подршке Републици Српској, ту се значај Москве не може ни упоредити са кинеским. Напросто, Пекинг се држи по страни. У вези са Косовом и Метохијом није баш тако, али подршка коју ту имамо од њега само је сенка руске. Када се ради о одбрани угрожене Српске православне цркве од стране тоталитарног црногорског режима, односно подршци српском народу у Црној Гори изложеног свим могућим притисцима, значај Кине је још мањи него по питању Републике Српске. Сагледа ли се све то, јасно је да нам је, уз сву повећану улогу Кине, Русија много већи ослонац – констатовао је Анђелковић.

Упркос томе, наводи он, Београд, не само претходних дана већ и мјесеци, упућује Пекингу похвале као да се ради о додворавању вођства једне кинеске провинције централним лидерима тамошње свемоћне комунистичке партије.

– Стигли смо до тога да се током церемонијалних обраћања јавности, уместо уклоњених ЕУ, уз српске заставе појаве и кинеске. Уз то и да се кинески лекари /не умањујући њихов значај/, на начин који је понижавајући за нашу медицинску струку, представљају као антички хероји који су дошли међу дивљаке да их подуче основним стварима – оцијенио је Анђелковић.

Он је упитао да ли је ту ријеч о ирационалној фасцинацији Кином која се може поредити са пређашњим ЕУ фанатизмом или је у питању процјена да уз сво надметање са Пекингом, релевантни евроатлантски центри моћи много лакше подносе сарадњу Србије са том силом, која је и просторно и цивилизацијски далеко, него са Русијом која је у сваком погледу блиска?

– Можда се, надовезујем се на већ речено, у нашем естаблишменту – који се помало дистанцира од ЕУ али остаје близак неким другим евроатлантским формалним и неформалним структурама – процењује да се оне руководе логиком клин се клином избија, па трпе на нашим просторима по себе мање опасан /кинески/ фактор, ради елиминације онога /руског/ кога, основано или не, али утемељено на хладноратовском наслеђу, доживљавају овде као примерну претњу. Уз то наши званичници, стиче се неодољив утисак, да не би револтирали српску јавност кивну на Запад, делом као допуну, делом као замену Русији, полако али сигурно уводе Кину. Тако се не прави радикалан заокрет ма које врсте али се ствара геополитичка папазјанија слична унутрашњеполитичком концепту знаном као ‘Кеч ол’ /catch all/, који подразумева да се под једним лидерском плаштом окупљају све могуће идеолошке опције које су спремне да буду кооперативне. То све, на унутрашњем и спољњем плану у неком наредном кораку, ако то власт процени да је опортуно, теоријски отвара могућности за разне маневре – истакао је Анђелковић.

Са лично-партијског становишта можда је то и добро, додаје он, али када је ријеч о националном интересу није.

“Поготово што иза тихог пропагандно-алхемичарског покушаја да се историјски утемељена русофилија Срба претвори у обожавање Кине – а и да се, узгред буди речено, према Русији промовише снисходљив однос као што се то сада чини у односу на азијску силу, било би ми непријатно – можда крије и нека много гора комбинација од поменуте, у које су укључене неолибералне перјанице са којима је део наше власти и даље близак, а које праве чудне савезе са Кином против Трампа. Свакако је циљ и, на пример Сороша, као и официјелног Пекинга, да он изгуби изборе. Ипак, надам се да то није случај када се ради о званичном Београду, па нећу сада у то шире да улазим”, навео је Анђелковић.

Оно што јесте случај, каже он, то је да су не само експоненти тих кругова, већ и други кључни амерички клијенти, претходних дана ишли толико далеко у испољавању мржње према Русији да су спречавали руску доставу неопходне помоћи од короне/или још више хаоса изазваног страхом од ње који је тамошњи лош медицински систем довео до колапса/ веома угроженој Италији.

– Радили су агресивно као да је у питању војна опрема за противничку страну, а не хуманитарна подршка угроженом народу ‘савезничке’ Италије, али то нису чинили без разлога. Јер, руска помоћ не само што је огромна већ је и тако профилисана да је сврсисходнија од било које друге. То је лако уочљиво и самим тиме је пропраћено буром проруских осећања не само у Италији, која се осећа изневерено од својих наводних атлантских пријатеља, већ и у другим земљама свест чијих грађана није потпуно контаминирана антируском пропагандом – нагласио је Анђелковић.

Он је навео да се Русија лажно представља као баук са циљем да се између ње и других европских народа ископа непремостив понор, а томе свакако не погодује истина у вези са тим да је она, кад год се деси нека трагедија, била и остала солидарна са остатком Европе.

– Русија се и те како осећа делом европског културног круга /коме уистину и припада/ и више је него на другим меридијанима /где такође хуманитарно делује/ спремна да прискочи у помоћ када је то потребно. Спречавају је да то учини али по правилу она успе да много помогне. Онда је до неке наредне кризе потребно улагати велики народ да се њена улога гурне у други план. Но, ни црни евроатлантски магови нису у стању да сасвим анулирају сећање људи на руску помоћ. Тако је данас али је тако било и у прошлости. И када се ради о спремности Русије да помогне, али и о упорности њених непријатеља да то омаловаже, обесмисле, оцрне. Да не идемо даље од Италије. Њу, конкретно сицилијански град Месину, 28. децембра 1908. године погодио је страшан земљотрес. По разорним последицама и броју погинулих /око 60.000 у првој фази а са касније преминулим од повреда и до 80.000/, то је био најстрашнији земљотрес у Европи у 20. веку. И ко је први притекао Италијанима у помоћ? Руси”, подсјетио је Анђелковић.

Игром случаја, навео је он, недалеко од обала Сицилије налазила се једна ескадра руске ратне морнарице. Руси су муњевито реаговали те су се искрцали и притекли у помоћ становништву разореног града. Сматра се да су самопожртвовано спасли хиљада живота. То Италијани памте до данас. О томе свједочи и монументални споменик руским морнарима у Месини. Као што и чињеница да је то дјело једног италијанског вајара из 1911. добило адекватно мјесто тек 2012. године говори о упорности и систематичности контраакција руских непријатеља, навео је политички аналитичар.

“Ми Срби све то треба да имамо у виду али и чињеницу да су руски војници, убрзо пошто су недавно стигли у Италију, у знак сећања на НАТО агресију на Србију која је започела такође у марту али 1999. године, уз руске истакли и српску заставу. Русија нам је кроз историју много пута помогла. И данас нам помаже. Добро је да Кина буде све јача. То доприноси глобалној равнотежи, али нисмо нити ћемо бити у зони њеног већег утицаја. Ни када се ради о Русији нисмо у сфери њене доминације али јесмо на једној значајној траси њеног утицаја. У прилог руско–српских веза раде и прошли векови, односно дубинска осећања оба народа. Отуда, само на крилима руске геополитике нешто можемо да постигнемо за себе. Тим пре што после предстојећих америчких председничких избора, ако Трамп победи /а по свему судећи хоће/, руско—амерички односи ући ће у ново раздобље. Ту превелико везивање за Кину може да буде контрапродуктивно – оцијенио је Анђелковић.

Ако наша власт већ толико прича о рационалном приступу политици, онда би то морала у већој мери да демонстрира, без жеље да потценим кинески политички значај и економски домет. Будимо и према њој, као и према Русији и свима другима који нам на неки начин помажу, захвални, али промишљено гледајмо своје интересе и имајмо разумне приоритета у међународним односима, поручио је Анђелковић.

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Срна/РТРС, 03. април 2020.