Одговор судији Мајићу или правосуђе ће преживети

Правосудна аждаја се срећно угнездила у крилу извршне власти, и изгледа да јој је у том положају удобно. Можда је судија Мајић и понајбољи пример за то

Зарад сажетости, своју ћу критику текста судије Мајића (Да ли ће правосуђе преживети корону?) започети кратком анализом његове последње тачке. Ради се о поруци у којој је садржано подсећање на судијску заклетву која налаже покоравање Уставу и обавезује на безусловно служење истини и правди. Драге воље признајем да ова судијина опаска представља музику за уши поданика заглављених у границама традиционалног начина мишљења. Међутим, посматрана кроз оптику аутономних вредности које су се у модерним западним друштвима самостално формирале кроз процес рашчаравања света, ова се порука показује као неумесна шала. Сада ћу објаснити шта то значи за правосуђе (за које користим, по мом суду, прикладнији назив Правосудна аждаја).

Звук трубе која позива да се у судском поступку служи истини и правди одавно се не чује. Судске одлуке су и пре него што је то Луман гласно објавио престале стицати легитимитет исправношћу (истинитошћу, праведношћу) свог садржаја. Јер, као што је неко практично приметио, систем који мора гарантовати да ће сви спорови бити решени не може истовремено гарантовати и исправност решења. Укратко: судске одлуке свој легитимитет више не црпе из истинитости свог садржаја, него га задобијају начином којим се доносе, тј. пуким поштовањем правила установљене процедуре.

Овде нема места за подробнију расправу о пропадању истине као вредности, односно о дисолуцији начела тражења истине у судском поступку. Али би све то судији Мајићу морало бити познато, будући да је и сам активно учествовао у протеривању начела истине из домаћег кривичног поступка и његовом претварању у музејски инвентар (радом на стварању норми актуелног, у многим аспектима несолидног, Законика о кривичном поступку).

Пошто живимо у свету у којем је, заједно са религијом, протерана и правда, позивање на њу је само дискретна фасада. Правда, какву смо до сада познавали, утемељивала се на религији. Данас се, међутим, на религију гледа као на недоличне тренутке из младости човечанства, и као на увреду за модерни ум. Другим речима: пошто је порекло правде божанско, а савремена се друштва налазе у процесу изласка из религије,  укидање правде је природна и неизбежна последица колапса религије. О томе шта је ступило на место правде, морала би се повести одвојена расправа.

Судија Апелационог суда у Београду Миодраг Мајић (Фото: Прес центар УНС)
Судија Апелационог суда у Београду Миодраг Мајић (Фото: Прес центар УНС)

Што се тиче покоравања Уставу, држим да је крајње време да се ово курвање са српским Уставом прекине. Устав је укинут с потписивањем Бриселског споразума, а у кукавичком држању Уставног суда поводом тог питања показале су се, као сунце у малој капљи воде, све слабости и болести домаћег правосуђа. И зато учестало цвиљење због непоштовања Устава (почевши од расправа о уређењу правосуђа, преко расправа о правима ЛГБТ популације, до расправа о правима животиња, и тако у бескрај), и све то уз извештачено глуматање да Устав и даље важи – прети да се претвори у некрофилију, а у најмању руку делује перверзно.

На крају ћу још објаснити зашто је оштрица Мајићеве критике српског правосуђа тупа. Одговор је прост: зато што овај судија представља само другу фракцију унутар исте групе (у којој је и актуелни режим) – групе у којој има места за све који су спремни да усвоје смер који дошаптавају „наши“ инострани тутори. Будући такви, чланови овог друштва препоручују оно што колонизатор очекује и што тражи. То је тајни механизам настанка и Законика о кривичном поступку из 2011. године.

Према томе, трзавице и тензије унутар система нису у стању, нити им је то намера, да доведу у питање његову стабилност или правац у којем треба да се развија. Право име оваквог стања јесте симулакрум, који нам нуди привид плурализма мишљења. Овде се уједно крије и одговор зашто ће ово правосуђе преживети корону (и још штошта друго): зато што се налази у winwin позицији. Правосудна аждаја се срећно угнездила у крилу извршне власти, и изгледа да јој је у том положају сасвим удобно. Можда је судија Мајић и понајбољи пример за то.

 

Исак Давидов је доктор правних наука из Новог Сада и аутор научних монографија „Расправа о кривичном поступку“ (Светионик, Нови Сад, 2017) и „Судови као хајдучке пећине – прилог правној социологији“ (Укронија, Београд, 2019). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Нови Стандард