Odgovor sudiji Majiću ili pravosuđe će preživeti

Pravosudna aždaja se srećno ugnezdila u krilu izvršne vlasti, i izgleda da joj je u tom položaju udobno. Možda je sudija Majić i ponajbolji primer za to

Zarad sažetosti, svoju ću kritiku teksta sudije Majića (Da li će pravosuđe preživeti koronu?) započeti kratkom analizom njegove poslednje tačke. Radi se o poruci u kojoj je sadržano podsećanje na sudijsku zakletvu koja nalaže pokoravanje Ustavu i obavezuje na bezuslovno služenje istini i pravdi. Drage volje priznajem da ova sudijina opaska predstavlja muziku za uši podanika zaglavljenih u granicama tradicionalnog načina mišljenja. Međutim, posmatrana kroz optiku autonomnih vrednosti koje su se u modernim zapadnim društvima samostalno formirale kroz proces raščaravanja sveta, ova se poruka pokazuje kao neumesna šala. Sada ću objasniti šta to znači za pravosuđe (za koje koristim, po mom sudu, prikladniji naziv Pravosudna aždaja).

Zvuk trube koja poziva da se u sudskom postupku služi istini i pravdi odavno se ne čuje. Sudske odluke su i pre nego što je to Luman glasno objavio prestale sticati legitimitet ispravnošću (istinitošću, pravednošću) svog sadržaja. Jer, kao što je neko praktično primetio, sistem koji mora garantovati da će svi sporovi biti rešeni ne može istovremeno garantovati i ispravnost rešenja. Ukratko: sudske odluke svoj legitimitet više ne crpe iz istinitosti svog sadržaja, nego ga zadobijaju načinom kojim se donose, tj. pukim poštovanjem pravila ustanovljene procedure.

Ovde nema mesta za podrobniju raspravu o propadanju istine kao vrednosti, odnosno o disoluciji načela traženja istine u sudskom postupku. Ali bi sve to sudiji Majiću moralo biti poznato, budući da je i sam aktivno učestvovao u proterivanju načela istine iz domaćeg krivičnog postupka i njegovom pretvaranju u muzejski inventar (radom na stvaranju normi aktuelnog, u mnogim aspektima nesolidnog, Zakonika o krivičnom postupku).

Pošto živimo u svetu u kojem je, zajedno sa religijom, proterana i pravda, pozivanje na nju je samo diskretna fasada. Pravda, kakvu smo do sada poznavali, utemeljivala se na religiji. Danas se, međutim, na religiju gleda kao na nedolične trenutke iz mladosti čovečanstva, i kao na uvredu za moderni um. Drugim rečima: pošto je poreklo pravde božansko, a savremena se društva nalaze u procesu izlaska iz religije,  ukidanje pravde je prirodna i neizbežna posledica kolapsa religije. O tome šta je stupilo na mesto pravde, morala bi se povesti odvojena rasprava.

Sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić (Foto: Pres centar UNS)
Sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić (Foto: Pres centar UNS)

Što se tiče pokoravanja Ustavu, držim da je krajnje vreme da se ovo kurvanje sa srpskim Ustavom prekine. Ustav je ukinut s potpisivanjem Briselskog sporazuma, a u kukavičkom držanju Ustavnog suda povodom tog pitanja pokazale su se, kao sunce u maloj kaplji vode, sve slabosti i bolesti domaćeg pravosuđa. I zato učestalo cviljenje zbog nepoštovanja Ustava (počevši od rasprava o uređenju pravosuđa, preko rasprava o pravima LGBT populacije, do rasprava o pravima životinja, i tako u beskraj), i sve to uz izveštačeno glumatanje da Ustav i dalje važi – preti da se pretvori u nekrofiliju, a u najmanju ruku deluje perverzno.

Na kraju ću još objasniti zašto je oštrica Majićeve kritike srpskog pravosuđa tupa. Odgovor je prost: zato što ovaj sudija predstavlja samo drugu frakciju unutar iste grupe (u kojoj je i aktuelni režim) – grupe u kojoj ima mesta za sve koji su spremni da usvoje smer koji došaptavaju „naši“ inostrani tutori. Budući takvi, članovi ovog društva preporučuju ono što kolonizator očekuje i što traži. To je tajni mehanizam nastanka i Zakonika o krivičnom postupku iz 2011. godine.

Prema tome, trzavice i tenzije unutar sistema nisu u stanju, niti im je to namera, da dovedu u pitanje njegovu stabilnost ili pravac u kojem treba da se razvija. Pravo ime ovakvog stanja jeste simulakrum, koji nam nudi privid pluralizma mišljenja. Ovde se ujedno krije i odgovor zašto će ovo pravosuđe preživeti koronu (i još štošta drugo): zato što se nalazi u winwin poziciji. Pravosudna aždaja se srećno ugnezdila u krilu izvršne vlasti, i izgleda da joj je u tom položaju sasvim udobno. Možda je sudija Majić i ponajbolji primer za to.

 

Isak Davidov je doktor pravnih nauka iz Novog Sada i autor naučnih monografija „Rasprava o krivičnom postupku“ (Svetionik, Novi Sad, 2017) i „Sudovi kao hajdučke pećine – prilog pravnoj sociologiji“ (Ukronija, Beograd, 2019). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u