Припреме за мировну конференцију

Између САД, Кине и Русије у догледно време неизбежан је мировни споразум који ће преуредити њихове периферије и успоставити нову организацију света

Савремену кризу односа великих сила прате три расправе. Идеолошка се води између либерала (владајућа група) и конзервативаца и комуниста који настоје да поврате ранији утицај и моћ. Друга се тиче успостављања нових интересних сфера: САД, Русије, Кине, Индије, Немачке, Велике Британије и Француске. Трећа се односи на регионална питања – Блиски исток (Сирија, Турска, Курдистан), Корејско полуострво, Балкан и др. Све три расправе се преплићу и по свему судећи завршиће се мировном конференцијом на којој ће бити успостављена нова организација света и утврђена економска парадигма.[1] Контакти између великих сила и њихови потези на пољу унутрашње политике указују на убрзање процеса трансформације света.[2] Иако сваки од учесника има свој план, још увек је неизвесно како ће свет изгледати на крају треће деценије ХХI столећа.[3]

Расправе о идеолошким питањима, интересним сферама и регионалним односима жустро се воде између елитних група великих сила. Амерички конзервативци (Трампов покрет) покушавају да покрену нови циклус технолошких иновација у САД. Кремаљска елита пројектом Евроазије наставља послове Русије Романова и СССР-а. Кинески пројекат првенствено је окренут усавршавању садашњег економског модела и прилагођавању новим међународним околностима. У текућој фази глобалног сукоба, Трампов покрет је против кинеских прилагођавања либералног капитализма и пројекта Евроазије, Кина је против протекционизма и националних економија, Кремљ је против атлантизма и униполаризма.

АМЕРИЧКА ПЕРЕСТРОЈКА
Америчка и британска империја више столећа неговале су колонијални начин размишљања и уткивале га у политику, социјални живот и културу (науку, филм, моду, економију, технику, обичаје). Али слом либералног економског поретка принудио је САД на смањење империјалних трошкова и то сужавањем обавеза према удаљеним, зависним земљама. Отуда би већ сутра низ нација и држава могао да заврши као биомаса потребна за стварање нових економских и војно-политичких целина.

Трампов покрет изашао је на светску сцену у име конзервативних кругова америчке елите и започео успостављање нове светске поделе рада и сфера утицаја. Нова организација америчких геополитичких актива постаје предмет нагађања и јавних анализа. Разматра се повлачење трупа из западне Африке (чак потпуно) ради концентрисања снага на борбу против Кине и Русије.[4] Неизвесна је позиција САД и у другим деловима света, попут Корејског полуострва и Турске.[5] Има гласина o одласку америчке војске са Балкана.[6] Међутим, свеобухватном и далекосежном прегруписавању америчких трупа супротстављају се глобалистички кругови, засад успешно.[7]

С. Бенон, пропагандиста и бивши секретар за националну безбедност САД, ближе скицира постулате покрета који предводи Трамп: заштита породичних вредности, уважавање Вестфалског система и националног суверенитета и спуштање на нижи ниво политичког одлучивање (повратак власти народу).[8] Америчке глобалисте, Волстрит и Силиконску долину, прецизно смешта у обједињену партију Давоса.[9] Поред тога, Кину означава као настављача глобализације и сарадника странке финансијских глобалиста незадовољан идејом председника Сија изреченом у Давосу 2017. о продужетку глобализације.[10]

С обзиром на све израженију русофобију на западу, Бенонов предлог о обједињавању јудео-хришћанског света (у њега уврштава и Русију) вероватно је преурањен.[11] Већина из америчке и британске елите Русију сматра паријом а Кину конкурентом, који је јачи од Русије али слабији од САД.[12] Проницљиви атлантисти подозревају да је савремена Русија њихов истински идеолошки противник јер може да изнедри нови глобални пројекат прихватљив значајном делу света.

Мада је започео велике реформе Трамп не доводи у питање постојећу америчку елиту. У више наврата је изјављивао да САД под његовом влашћу неће бити социјалистичка (комунистичка) земља.[13] Упркос томе, већи део америчке финансијске елите узнемирен је надолазећим променама и отворено позива на свргавање Трампа.[14] О дубини сукоба елита у САД говоре и острашћене изјаве чланова америчке академске јавности који Трампа називају терористом и траже истребљење присталица његовог покрета.[15] Посебно опасна појава у америчком друштву јесте мржња уперена против тзв. белих супрематиста.[16] Oмаловажавање америчких белаца (Трампових гласача) и повезивање боље будућности Америке с њиховим изумирањем продубљује јаз између различитих раса и идеолошких табора.[17]

Доналд Трамп поздравља своје присталице на митингу у Пенсилванији, мај 2019. (Фото: Drew Angerer/Getty Images)
Доналд Трамп поздравља своје присталице на митингу у Пенсилванији, мај 2019. (Фото: Drew Angerer/Getty Images)

Поједини чланови више класе отворено говоре о грађанском рату у САД.[18] И сам амерички председник преносио је прогнозе о сукобима у случају да буде опозван.[19] Данас је тешко предвидети развој социјалних и политичких процеса у САД у наредних 10 година, а још теже њихов исход. Али ваља имати у виду да је за неколико деценија „краја историје“ (Ф. Фукујама) стасало 30-40 генерација америчких и европских политичара и дипломата усредсређених на економске теме униполарног света. Ови стручњаци данас чине преко 90 одсто персонала вашингтонског и бриселског апарата и решавају питања и проблеме који су резултат дуготрајних процеса започетих у ХХ столећу. Постхладноратовско поколење политичара и високих функционера (ЕУ, САД) стицало је искуство у кризним ситуацијама изван својих територија. Држање евроатлантских елита при разбијању СФРЈ и СССР-а даје основ за претпоставку да Евроамерику чека раздобље економског пада и политичке нестабилности.

РЕСЕТ СОВЈЕТСКОГ НАСЛЕЂА
Након распада СССР-а, Русија је територијално враћена неколико столећа уназад али сачувано је империјално језгро довољно за велику политику. Покушај совјетског руководства (у другој половини ХХ столећа), да крене путем конвергенције са евроатлантским светом завршио се неуспехом и разградњом СССР-а. Путинова изјава да је распад СССР-а највећа геополитичка катастрофа века те да би је спречио да је могао, најбоље одражава лутања и недоумице совјетске и руске елите.[20] А његова оцена Лењинових идеја о светској револуцији и уређењу СССР-а (постављању граница република и аутономија против којих је био Стаљин) указује на правце деловања елите будуће евроазијске империје.[21]

Након 1999. на рушевинама СССР-а започела је изградња новог модела државе и друштва и то уз помоћ персонала распоређеног у време Горбачова и Јељцина. Главнину руске елите чине економски реформатори уподобљени либералној економији. Други део елите су обновљене војне и безбедносне структуре (силовици) идеолошки усклађене с војним доктринама СССР-а, однедавно и РФ. Данашњи носиоци моћи у Русији (силовици и либерали) неједнаког су учинка. Војни врх бележи успехе и подиже технолошки ниво индустрије наоружања и борбену готовост армије што се видело приликом преузимања Крима (2014), за време операције у Сирији (2015) и у Венецуели (2019). Истовремено, група која управља привредом није успела да начини продоре и иновације. Са заоштравањем сукоба елитних клубова у САД и ЕУ либерална група у Москви све више је под притиском.[22] Време ручног управљања империјалном машинеријом истиче.

С почетка је светска јавност распад СССР-а тумачила као неминован исход кризе у који је запала бољшевичка империја. Ипак, планови кремаљске елите мењани су у ходу тако да је у једном моменту начињен скок с перестројке на изградњу темеља новог Царства. Распад СССР-а дао је необичну прилику новом поколењу политичара у Москви да заиграју на победу. Осим што је претрпела губитке, Русија се ослободила буџетских терета, првенствено издвајања за пољопривреду (Украјина) и социјалну помоћ (средња Азија и Закавказје).[23] Украјина је у СССР-у била важан извор радне снаге, људства за оружане снаге и стручњака за државну управу и највиша политичка места. Међутим, појава нуклеарног и ракетног оружја умањила је значај овог простора као потпоре руске војне силе.[24]

Пошто је започео империјално престројавање Кремљ је на Минхенској конференцији 2007. затражио место за преговарачким столом и изазвао чуђење атлантске елите. Немуштим језиком му је без оклевања поручено: „Ми Вас не сматрамо равноправним преговарачем јер сте своје место изгубили 1917. Али ако баш желите, јавите се за педесет година. Размислићемо о Вашем чланству. Узгред знајте и ово: нико од нас није за столом краће од једног столећа а многи су овде столећима.“ У Кремљу нису били задовољни одговором те су наставили са војним припремама и осмишљавањем новог империјалног механизма. Није ни чудо што су у Москви с почетка вешто прикривали размере предузетих војних реформи.[25] Након учвршћивања војне моћи руске војске опрезни атлантисти увидели су значај договора Америке с Русијом.[26]

 Председник Русије Владимир Путин се рукује са министром одбране Сергејем Шојгуом током састанка са представницима војске, Сочи, 24. новембар 2014. (Фото: Alexei Druzhinin/RIA Novosti/Kremlin/Reuters)
Председник Русије Владимир Путин се рукује са министром одбране Сергејем Шојгуом током састанка са представницима војске, Сочи, 24. новембар 2014. (Фото: Alexei Druzhinin/RIA Novosti/Kremlin/Reuters)

Треће прилагођавање Русије (Руска империја; СССР) одиграва се за мандата Јељцина и Путина. Нова кремаљска елита која је изашла на светску сцену у последњих неколико година, за разлику од краљице Елизабете и Трампа, све је прихватљивија остатку света. Капиталистичким конзервативцима јер поштује приватну својину, атеистима јер не тера људе у цркву (партију), диктаторима јер поштује сувереност и споразуме, народу јер не оснива радне логоре а верујућим јер уважава цркву и свештенство. Једном речју са њом се може преговарати и постићи договор. Ако господари Кремља буду имали снаге, стрпљења и среће, већ за деценију Евроазија ће започети нов живот, различит од оног ког је водила до распада СССР-а.

КИНЕСКИ МОДЕЛ
Кина традиционално води уравнотежену и опрезну спољну политику. Кинеска елита руковођена настојањем да превазиђе технолошки заостатак за развијеним земљама склона је еклектицизму и прилагођавању међународним приликама. Посебне заслуге за економски узлет земље има Комунистичка партија Кине (КПК). Успон и долазак на власт КПК није резултат револуције (као у Русији) већ тешког грађанског рата. Комунистичка партија Кине основана је 1921. уз помоћ Коминтерне и била је претежно партија сељака. Њена идеологија израсла је из борбе за ослобођење од јапанске окупације, корумпираног чиновништва и владајуће политичке елите а не сложених теоријских разматрања класика марксизма.

СССР је признао Народну Републику Кину и склопио с њом договор о пријатељству, савезу и узајамној помоћи. Уз подршку СССР-а Кина је добила стално место у Савету безбедности УН и почела да развија нуклеарни програм. За разлику од СССР-а, колективизацију села спровела је без разорних последица. Али већ 1960. дошло је до разлаза између Москве и Пекинга. У јеку хладног рата, руковођена својим поимањем светске равнотеже моћи, Кина је започела отварање према САД. Уздигла је своју економију преузимањем западних технологија и пребацивањем на кинеско тле фабрика из САД и Европе. Кроз две деценије, Кина је постала светска радионица. Успон кинеске економије није ометао Хладни рат нити је Пекинг био под теретом издржавања „пријатељских“ режима широм света као што беху Вашингтон и Москва. Захваљујући повољним међународним приликама КПК је крајем ХХ столећа лакше поднела слом комунизма од других комунистичких партија, ојачала је и постала ослонац националне политике.

Нестанак СССР-а (посебно очекивани брзи распад РФ), подстакао је тумачење међународних односа језиком економије и јачања положаја Кине. Док је имала несметан приступ америчком тржишту, Кина се држала националног плана: решавала је бројна унутрашња питања и подизала друштво и привреду на нови технолошки ниво. Најмногољуднија држава градила је свој космос и није истицала универзалистичке циљеве нити је разматрала заједничке планове с другим народима. Кина, будући колосална национална држава, у ХIХ и ХХ столећу није се бавила преуређењем света те атлантисти нису ширили синофобију као што су распиривали (и распирују) русофобију. Искуство афричких земаља у којима је Кина била активни инвеститор у протеклих неколико деценија иде у прилог становишту да до скора средишна држава није имала глобални план већ снажно опредељење да учврсти своју економију и армију.

Трампово једнострано напуштање договора склопљеног пре скоро пет деценија између Вашингтона и Пекинга, приморава кинеску елиту да убрзано успостави свој развојни модел. Кисинџер, архитекта великог договора САД и Кине, још у време преговора с Кинезима предвиђао је да ће кроз неколико деценија америчка политика сарадње с Пекингом бити замењена зближавањем с Русијом. Управо је Трампов покрет носилац нове политике према Кини и Русији. У суштини, Трамп трговинским ратом против Кине руши либерални економски поредак и обесхрабрује глобалистичке планове кинеске елите.

Брз развој и сарадња са западним капиталистичким светом имао је и негативан утицај на кинеско друштво. Убрзано је раслојавање становништва и региона, раширен је конзумеризам (потребан да подстакне производњу), проширила се корупција, нагомилани су тзв. „лоши дугови“ локалних власти и државних предузећа и сл. Новонастале околности приморале су кинески врх да спроведе прерасподелу ресурса између региона и унутар елите. Истовремено руководство жели да сачува социјални договор између КПК и народа заснован на размени раста животног стандарда за лојалност. Педесетогодишња економска сарадња с Пекингом, Вашингтону олакшава подстицање незадовољства Ујгура и Кинеза у Хонгконгу против централне власти.

Председник Кине Си Ђинпинг држи говор на отварању 19. Конгреса Комунистичке партије Кине у Великој сали народа, Пекинг, 18. октобар 2017. (Фото: Andy Wong/Associated Press)
Председник Кине Си Ђинпинг држи говор на отварању 19. Конгреса Комунистичке партије Кине у Великој сали народа, Пекинг, 18. октобар 2017. (Фото: Andy Wong/Associated Press)

Осим што води царински рат, Вашингтон захтева да се кинески нуклеарни потенцијал укључи у будуће споразуме о наоружању.[27] Да у кинеском врху пажљиво процењују постојеће процесе сведочи чињеница да је уочи другог избора Си Ђинпинга за председника Кине (2018.) промењен устав земље и укинуто ограничење избора председника на два мандата.[28] Ове промене Сију омогућавају да остане доживотно на челу Кине а земљи да избегне сукобе владајућих кланова за превласт у раздобљу промена светског поретка.

Многобројни изазови с којима се суочава Кина наводе је на изналажење иновација у различитим областима живота. Развија и примењује вештачку интелигенцију, технологије за видео надзор људи, анализу великих база података и сл. Последњих година у Кини се испробава тзв. систем социјалних кредита ради контроле домаћег становништва и кризних региона у земљи.[29] Ова социјална технологија бележи успешну примену, одговара кинеском културном обрасцу и не изазива одбијање и противљење становништва. Међутим, евроатлантски свет бурно реагује и тврди да Кина жели да уз помоћ високих технологија мења суседе и читав свет кинеским методама управљања, заснованим на традиционалним конфуцијанским вредностима.[30]

Кинеска цивилизација у стара времена привлачила је суседе великим културним и привредним достигнућима а данас има своје институте имена Конфуција широм света (у преко 100 земаља). Да би успешно решавала безбедносна и спољнополитичка питања Кина гради глобални екосистем дигиталног управљања у који ће све више бити укључена и вештачка интелигенција. Не уздржава се ни од примене различитих техника обесхрабривања такмаца и непријатеља преувеличавањем показатеља моћи, броја становника и сл.[31]

При анализи кинеске политике према остатку света (и страха од ње) свагда је умесно имати у виду да је слика савремене Кине настала првенствено на темељу евроатлантских извора. Поједини аналитичари су мишљење да је „Кина противник са каквим се запад досад није суочио“, за разлику од Русије која није озбиљна опасност, будући да је демографски и економски слаба.[32] Није згорег присетити да је слика цветајућег Јапана (пре три деценије) раширена у западним гласилима, заборављена после дуге јапанске рецесије и техногене катастрофе у Фукушими. Истицање снаге Кине и њене наводне економске доминације од атлантистичких аналитичара понајпре је израз перфидне синофобије.

*****

После престанка важења јалтског политичког договора (пад Берлинског зида 1991.) и распада економског споразума у Бретон Вудсу (берзански слом 2008.) настао је геополитички вакум. Будући да није био могућ договор заинтересованих страна о новом уређењу света у међународним организацијама (УН, ММФ, СТО, Г7, Г20) а ни у клубовима затвореног типа (Билдерберг група, Римски клуб, Трилатерала и др.) сукоби су настављени. Између три велике силе у догледно време неизбежан је мировни споразум, потом и преуређење њихове периферије. Ипак, пре самог мировног споразума, све три силе (географски препознатљиве) понаособ ће морати да разреше свој однос са четвртим, скоро невидљивим, учесником хибридног рата, либералном фрондом чији је нескривен заступник млади новац Волстрита. Либерали делују мрежно те их је немогуће повезати са одређеним крајем света већ једино са институцијама старог економског поретка.

Бизнисмен иде у смеру ка Њујоршкој берзи на Волстриту, 23. октобар 2018. (Фото: Spencer Platt/Getty Images)
Бизнисмен иде у смеру ка Њујоршкој берзи на Волстриту, 23. октобар 2018. (Фото: Spencer Platt/Getty Images)

Текућа пандемија изазвана вирусом корона на упечатљив начин је потврдила снагу либералне фронде која неочекиваном снагом распаљује хибридни рат. До краја ове године можемо очекивати барем још једно подизање улога свих учесника. Чим сукоби уђу у завршницу време се убрзава, а догађаји згушњавају. Ко се данас уопште сећа убиства иранског генерала Касема Солејманија првих дана 2020.?

 

Славољуб С. Лекић је професор Пољопривредног факултета Универзитета у Београду. Аутор је више универзитетских уџбеника из области пољопривреде и стручних и научних чланака из области семенарства, геополитике и геополитике хране. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Dalio, R. 2019. Paradigm Shifts. LinkedIn, July 17, 2019. Аутор је познати инвеститор и оснивач инвестиционе фирме Бриџвотер која управља имовином од око 150 милијарди долара.
[2] Састанак Путина и Трампа у Хелсинкију 2018, царински рат САД-Кина, дуги телефонски разговор између Путина и Трампа, 3. маја 2019, Путинова мајска посета Пекингу 2019, састанак Г20 у јуну 2019, оставка Медведевљеве владе у јануару 2020. и уставна реформа РФ те Путинов предлог (јануар 2020.) да сталне чланице Савета безбедности УН-а размотре важне теме данашњице.
[3] Секретар савета безбедности РФ Николај Патрушев у тексту: „Безбедност Русије у савременом свету“ дао је четири сценарија будућих међународних односа: први је прелаз на полицентрични поредак света; други је наставак настојања САД да сачува своју доминацију; трећи је успостављање биполарног модела уређења света и четврти је појачавање процеса регионализације. Видети: Российская газета – Федеральный выпуск № 254(8012).
[4] Cooper, H., Gibbons-Neff, T., Savage, C., Schmitt, E. 2019. Pentagon Eyes Africa Drawdown as First Step in Global Troop Shift, Dec. 24, 2019. The New York Times
[5] Поповић, Н. 2019. Крај турско-америчког савезништва: Вашингтон разматра повлачење свих 50 нуклеарки из Инџирлика, Спутњик, 16. октобар 2019.
[6] Поповић, Н. 2019. Фантастични сценарио о изласку САД из НАТО-а „преко Балкана“, Спутњик, 14. октобар 2019. Амерички званичници све чешће се оглашавају по питању повлачења трупа са простора Србије (Косова). Видети на пример твитове сенатора Ренда Пола и Дејвида Пердјуа.
[7] Патрик Бјукенен у свом чланку се пита: Хоће ли Трамп успети да повуче САД са Блиског истока? Нови Стандард, 09. октобар 2019.
[8] Bannon, S .K. 2019. We screwed up people who had respected the rules of the game all their lives. Le Figaro Magazine, Interview, April 11, 2019. Преузето са Citizens of the American Republic.
[9] Bannon, S. K. 2019. Исто.
[10] Bannon, S. K. 2019. Исто.
[11] Кина је претња Западу, а не Русија, Политика, 26. март 2019.
[12] Dobbins, Ј., Shatz, H. J., Wyne, A. 2018. Russia Is a Rogue, Not a Peer; China Is a Peer, Not a Rogue. Different Challenges, Different Responses. October 2018. PE-310-A RAND corporation.
[13] Видети Трампову поруку на Твитеру:  We will never be a Socialist or Communist Country. IF YOU ARE NOT HAPPY HERE, YOU CAN LEAVE! It is your choice, and your choice alone. This is about love for America. Certain people HATE our Country… 15. јул 2019. Сличне поруке упућује и сенатор Ренд Пол, видети на Твитеру 28. новембар 2019.
[14] Cohan, W. 2019. Only the Fed Can Save Us. The New York Times Company, Aug. 31, 2019.
[15] Тако професор Калифорнијског универзитета Реза Аслан позива на истребљење Трамповаца. Извор Твитер.
[16] We Have a White Nationalist Terrorist Problem. By The Editorial Board, Aug. 4, 2019 The New York Times
[17] Видети изјаве Мајкла Мура пуне нетрпељивости према америчким белцима: Michael Moore: “White People Are Not Good People…You Should Be Afraid Of Them”. Zero Hedge, 27. децембар 2019.
[18] Видети изјаву државног тужиоца САД Вилијама Бара: EXCLUSIVE: AG Bill Barr goes one-on-one with Martha MacCallum. Fox news, Dec 19, 2019.  и оцену ексцентричног америчко-британског магната Џона Мекафија: McAfee Offers Latest Advice For Coming Civil War: “Arm Yourselves To The Fu*king Teeth” Zero Hedge, 9. август 2019.
[19] Видети Твитер налог председника САД Доналда Трампа 30. септембар 2019.
[20] Путин: Да сам могао, спречио бих распад СССР-а, РТС/ФоНет/Танјуг, 2. март 2018.
[21] Видети изјаву: Путин: Лењин поставио “атомску бомбу” под Русију, Москоу тајмс/РТС, 22. јануар 2016.
[22] Борбе кланова открива лишавање слободе Р. Арашукова (сенатор), В. Ишаева (бивши губернатор) и М. Абизова (бивши министар) 2019. блиских руском премијеру Медведеву. Видети: Халдей, А. 2019. Либеральный реванш отменяется. Завтра, 2. април 2019. ; Алексеј Уљукајев, министар економије ухапшен је 2016. РТС, 15. новембар 2016.
[23] Тезу о контролисаном распаду Сојетског Савеза наводно је изнео бивши председник САД Џорџ Буш (1988-1992) у разговору са Саром Меклендон (Sarah McClendon 1910-2003) јуна 1992. Подробније: Загадка интервью Буша-старшего о России. Экс-президент США унес тайну с собой в могилу.
[24] Видети поменути интервју Џ. Буша старијег.
[25] Руски генерал Леонид Ивашов сведочи о подозрењу западних земаља према руској војној моћи. Ивашов препричава разговор с бившим министром одбране САД Вилијемом Перијем кога је 1999. г упитао зашто се САД приближавају руским границама и покрећу изградњу високопрецизног оружја у условима слабости Русије? Том приликом Пери је открио бојазан Пентагона и приметио да је СССР од 1921. до 1941. године направио такав војно-технолошки пробој, какав није извео ни један други народ у историји. Видети: Ивашов, Л. 2018. В Нью-Йорке очень боятся отставки Медведева. Аврора, 12. август 2018.
[26] Видети: Грејем, Т. 2019. Време је за промену политике САД према Русији. Нови Стандард, 18. новембар 19, такође и: Beebe, G. 2019. We’re More at Risk of Nuclear War With Russia Than We Think. POLITICO, October 07, 2019.
[27] INF nuclear treaty: Trump says new pact should include China. ВВС, 3 August 2019.
[28] Видети: Си Ђинпинг једногласно реизабран за председника Кине, РТС, 17. март 2018.
[29]  Hoffman, S. 2018. Social Credit. Technology-enhanced authoritarian control with global consequences. Policy Brief, Report No 6,  Australian Strategic Policy Institute, https://www.aspi.org.au/report/social-credit
[30] Hoffman, S. 2019. Engineering global consent: The Chinese Communist Party’s data-driven power expansion. Policy Brief, Report No 21,  Australian Strategic Policy Institute, https://www.aspi.org.au/report/engineering-global-consent-chinese-communist-partys-data-driven-power-expansion  Такођe: Кина: експеримент са примјерним грађанима, ДВ, 7. јануар 2018.
[31] Лимонов, Э. 2019. Всё нечестно. Завтра, 7. март 2019.
[32] Катић, Н. 2019. Кина је противник са каквим се Запад никада није суочио, 26. април 2019. Нови Стандард

 

Насловна фотографија: REUTERS/Ng Han Guan/Pool

 

Извор Нови Стандард