Ф. Родић: Паушално мишљење

Да је паметнији, Секуловић би о причешћу питао некога ко има везе с вером, а не би сам покушавао да размрси то, и за потковане теологе, веома комплексно питање

Влатко Секуловић, адвокат с листе британске амбасаде (не знам тачно шта то значи, али тако пише на страници његове канцеларије) којег сам се дотакао у прошлонедељном тексту, поново је одлучио да мудрује о стварима које нити зна, нити може да их схвати, али, ето, има своје “мишљење”. Иако се још тешко сналази и с нечим елементарним попут употребе падежа или предлога, мисли да боље од владика зна како православни хришћани треба да се причешћују и жели да уређује ствари у Цркви у коју не верује. То је још бесмисленије него да владика Иринеј Буловић или ја њему објашњавамо основе адвокатуре. Не знам за владику, али када ми треба правни савет, зовем адвокате (много озбиљније од Секуловића) и не покушавам сам да смислим решење. Да је паметнији, и Секуловић би о причешћу питао некога ко има везе с вером, а не би сам покушавао да размрси то, и за потковане теологе, веома комплексно питање.

Поново с омаловажавањем називајући владику Иринеја световним именом, а монашко представљајући као “алијас” (занимљиво је да владику Григорија зове искључиво монашким именом не имплицирајући да се ради о “алијасу”, ваљда зато што су му његови ставови ближи), Секуловић оспорава могућност да владика зна да се за две хиљаде година од причешћа нико није заразио, јер нема прецизне податке о томе колико је садашња епидемија узела маха међу свештенством и монаштвом. “Дакле, Буловић нема евиденцију о томе шта се данас дешава, али са сигурношћу зна шта се дешавало током последња два миленијума”, наводи он, иако евиденција болесних није баш у домену једног владике. Ако таквим аргументима заступа клијенте, Британци би требало да га скину с листе. Има ли он доказ да се неко заразио причешћем? Као адвокат, требало би да зна да је терет доказивања на тужиоцу.

Наводи он даље да су људи све од Христовог времена па до 18. века веровали да су “заразне болести попут куге изазване положајем звезда, штетним испарењима или чинима које су бацали зли људи”, те да “нису имали појма да ову болест изазива неки микроорганизам који се преноси са човека на човека”. Ако под “ову болест” мисли на грип, односно COVID-19, мало се преварио, јер по дефиницији вирус не спада у микроорганизме, пошто се не сматра живим. Питање је и зашто помиње 18. век, јер се тада ништа значајно у микробиологији није догодило. Многи су људи веровали у постојање микроорганизама много пре него што их је 1673. открио Антоан ван Левенхук.

Од ђаиниста, који их помињу у својим списима из петог века пре Христа, преко “најученијег Римљанина” Марка Теренција Варона, који је умро 27 година пре него што је Христос рођен, до персијског научника и филозофа Ибн Сина, који могућност преношења заразе на тај начин помиње у свом “Канону медицине” из 1020. године. Ако је мислио на Роберта Коха, који је дефинитивно утврдио да микроорганизми могу изазвати болести, погрешио је за читав век, јер је то било 1876. Дакле, Секуловић нема ни основна знања о развоју науке о којој претендује да пише, него и о томе пише паушално, како он мисли да јесте, баш као што то ради и када је у питању причешћивање.

Можда знање о микроорганизмима, вирусима и болестима којим владика Иринеј располаже није довољно за његове високе критеријуме, али би знање једног од наших најчувенијих епидемиолога Братислава Тиодоровића ваљда било. Он је у сличној ситуацији пре неколико година изјавио да се не сећа да се ико икада разболео на тај начин и додао: “Постоје ствари у науци које се не могу објаснити, а то је управо овај случај. Е сад, да ли је у питању вера или имунитет људи, то не знам.” Истакао је да се не би усудио да “религију мења нити коментарише, а начин причешћа је јасно дефинисан – истом кашиком”. За разлику од овог епидемиолога, Секуловић је из своје богате адвокатске праксе научио да, како каже, “причешће по себи није претња по јавно здравље ако се користе дезинфекциона средства, не користи иста кашика, ако је дистанца најмање од једног метра, итд”.

Оптужујући владику, а посредно и СПЦ, за “нетолерантност” и “фундаменталистичку нетрпељивост”, трпељиви Секуловић нуди решење: “Вера може обитавати у истом друштву са модерном медицином, ако се прихватају и усклађују људска права и слободе, попут права на здравље и слобода вероисповести.” Лепо звучи, али јасно је да то како би нас Секуловић “усклађивао” уопште не би било пријатно онима који другачије мисле или верују од њега. На крају, у праву је ипак у једној ствари коју наводи у свом мишљењу. “За сваког здраворазумског човека је јасно да ко користи исту кашику као да се љуби са свима онима који су је претходно користили.” Па да. То и јесте суштина – сједињавање и са Христом, и са Црквом и међу собом.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Вечерње новости, 05. април 2020.