R. Ljušić: Kako se Srbija borila protiv kuge?

Jedna od mera koje je preduzimala država u kritičnim danima kad bi se pojavila zaraza bila je dezinfekcija, ili kađenje, kako se onda govorilo

Zdravstvena služba u Srbiji počinje da se uvodi i organizuje tek od Hatišerifa iz 1830. godine. U početku je bila u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova (1835), potom Ministarstva prosvete, a popečitelj je bio u isto vreme „vrhovni nadziratelj karantina u Srbiji”. Od 1837. godine radio je i „Špitaljski fundus” (bolesnički fond) na poboljšanju zdravstvenih prilika u zemlji.

Država u povoju, vladar nepismen, narod sujeveran. Prvi diplomirani lekar došao je u Srbiju 1820, ali već 1837. godine bilo ih je 18. Prva bolnica i apoteka otvoreni su u Šapcu (1826), potom u svim većim mestima, a „špitalj palilulski” sa 100 bolesničkih mesta bio je najveći i najbolji u zemlji.

„Blagodarenije Bogu, bolesti nikakovih nema”, obaveštavali su kneza lokalni organi vlasti, misleći na epidemijske bolesti, u koje nisu ubrajali frengu (sifilis), polnu bolest veoma rasprostranjenu u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji. Vredno je pomena da je u Srbiji rano započeto kalemljenje boginja „srebrnom iglom, sa dečijih krasta”. Pošto je dalo dobre rezultate, pelcovanje je postalo opšta pojava, pa su izdata „Pravila za kalemljenje boginja” (1839).

Učestale epidemije kuge i kolere u Turskoj, koje nisu mimoilazile ni daleko naprednije zemlje Evrope (Austriju – 1831, 1836; Francusku – 1832; Italiju – 1836), prinudile su kneza da ubrza rad na uređenju sanitetskih ustanova. Njega je na to posredno nagonila i Austrija, koja je u vreme pojave epidemija u Turskoj zatvarala granicu. S druge strane, Turska nije poklanjala nikakvu pažnju sanitetskoj službi i ustanovama, budući da je tek 1838. godine uvela karantine. Avrama Petronijevića, koji je boravio u Carigradu kao deputat, angažovali su Turci na ovom poslu, a on je, u pismu knezu Milošu, pisao da su svi Turci protiv osnivanja kontumaca, osim sultana i ministra spoljnih poslova.

Tridesetih godina 19. veka kneževinu su zahvatile tri epidemije kolere i kuge: 1831, 1836. i 1837. godine. Sve tri epidemije unete su iz Ugarske i Turske. One nisu zatekle Srbiju nespremnu: knez je izgradio na srpsko-turskoj granici sedam karantina i devet sastanaka, prema austrijskim uzorima, i odštampao tri brošure u vidu uputstava za lečenje od kolere i kuge. Karantin u Aleksincu, na Carigradskom drumu, bio je najuređeniji jer je tuda išao najveći promet dobara i ljudi.

Čim se kuga pojavila u Turskoj 1836, knez je odmah preduzeo hitne mere: izveo je vojsku na granicu, a karantinski period podigao na šest nedelja. Avrama Petronijevića postavio je za glavnog nadziratelja srpsko-turske granice i naredio mu: „Prebudite tamo i čuvajte, ama da ni vrana ne preleti!” Kugu nisu prenele vrane, već turski nizami koji su dolazili u Beogradsku tvrđavu u proleće 1837. godine. Jedan vojnik je umro u Aleksinačkom kontumacu, a jedan na putu do Beograda, ostali su se nekako dokopali beogradske tvrđave. Lekar, koji je pregledao oba mrtva turska vojnika, nije prepoznao čumu, a beogradski vezir je krio šta se potom dešavalo u tvrđavi. Iz straha da se kuga ne proširi iz tvrđave u beogradsku varoš, knez je opseo Beograd jakom stražom i odsekao ga od sveta, usled čega je došao u sukob s beogradskim vezirom. Na sreću, kuga je poštedela i Turke i Srbe u Beogradu.

Prva srpska žrtva pala je početkom avgusta u Ražnju. Pored Ražnja i Jagodine, kuga je zahvatila Paraćin, Ćićevac, Radoševac, Varoš i Pardik. Sva ova mesta odmah su strogo izolovana. Pukim slučajem kuga je preneta u dva sela Valjevskog okruga: Brezju i Osečini. Zahvaljujući strogim kneževim naredbama – ubijani su svi koji se nisu pridržavali uputstava – kuga je brzo lokalizovana. U navedenim mestima Aleksinačkog, Ćuprijskog i Jagodinskog okruga razbolele su se 243 osobe, od kojih su 192 umrle, a 51 ozdravila. U Valjevskom okrugu umrlo je 20 lica. Bilans žrtava (212) je očigledno mali, pogotovu kad se zna da je u Zemunu 1831. godine stradalo od kolere 200 osoba, a u Turskoj daleko više.

Potom je doktor Karlo Nađ, pridošli zemunski karantinski lekar, izvršio potpuno čišćenje svih okuženih mesta. Zgrade u kojim je kuga harala i mnogi predmeti, u svim zaraženim mestima, predati su ognju. Spaljena je i varoš Ražanj, posle velikog otpora stanovništva, koji je knez Miloš suzbio surovim merama, i potom premestio varoš na jednu uzvišicu, podalje od druma. Uz pomoć doktora Nađa napisana je i obnarodovana nova uredba o karantinima i sanitetskoj službi.

Tako se kneževina izbavila „od strapše opasnosti” zahvaljujući ogromnim naporima i oštrim kneževim merama, uz relativno malo žrtava. Budući da je ova epidemija desetkovala mnoga naselja u Turskoj, uspešna odbrana od kuge ostavila je o kneževini lep utisak u Evropi, a naročito u Austriji.

 

Autor Radoš Ljušić

 

Izvor Politika, 17. mart 2020.

 

NEKOLIKO ZANIMLjIVOSTI O KUGI U SRBIJI
Na podsticaj prijatelja koji su pročitali moj tekst „Kako se knez Miloš borio protiv kolere i kuge”, objavljen u Politici 17. marta, želim da čitaoce obavestim o još nekim zanimljivostima u vezi sa ovom epidemijom, koje sam izostavio zbog obima.

Jedna od mera koje je preduzimala država u kritičnim danima kad bi se pojavila zaraza bila je dezinfekcija, ili kađenje, kako se onda govorilo. Kađenje se doslovno sprovodilo kneževom naredbom tokom svih kužnih dana u godinama kuge. Katkad se primenjivalo i kada nije bilo kuge u Srbiji, već u Turskoj, iz predostrožnosti. Dezinfekcija se sprovodila u karantinima, tako što bi se okadili svi predmeti putnika i njegova garderoba, a u slučaju trgovine i sva trgovačka roba. Kađena je i prepiska, tako što bi se stavljala u posebnu spravu koja je bušila pisma i kroz probušena mesta upumpavala dim neke hemikalije. U Arhivu Srbije čuvaju se mnoga okađena i izbušena pisma, kao pouzdani svedok tih nemilih dana.

O knezu Milošu sačuvana su razna kazivanja, od kojih su neka tačna i mogu se proveriti u istorijskim izvorima, dok druga nemaju potvrdu i mogu se smatrati narodnim izmišljotinama. Jedna od takvih je i ova. Vredni Milan Đ. Milićević zapisao je da je knez Miloš proveo deo vremena u Požarevcu dok je kuga harala Srbijom (1837). Iako otresit i domišljat, katkad je dopuštao da sujeverje nadvlada njegov razum. Iako smo uvereni da je ova priča izmišljena, prenosimo je kao primer narodnog verovanja. Čim se kuga pojavila, Obrenović je naredio da se devet požarevačkih baba svuku gole i da tokom noći, prema vatri, opredu i izatkaju poveću košulju. Kad su posao završile, knez se provukao kroz košulju, a zatim i članovi njegove porodice, njegova svita i svi vojnici u požarevačkoj kasarni. Potvrdu da se ovako nešto zbilo nismo mogli da nađemo u istorijskim izvorima, pa bi kazivanje trebalo uzeti s rezervom, budući da se kuga nije pojavila u Požarevcu. Činjenica je da se i kod kneza, katkad, osećalo sujeverje i potreba za primenom narodnog lekarstva. Obrenović je tokom svoje prve vladavine više puta navukao polnu bolest. Iako je raspolagao s nekoliko školovanih lekara, lečenje je poveravao čuvenoj Ciganki Begzi.

Ono malo medicinske literature što se pojavilo u kalendarima, novinama, almanasima i časopisima, u Srbiji nije imao ko da čita, jer je narod bio nepismen. Budući da je tada otvorena štamparija, Knjažesko-srbska knjigopečatnja, u njoj je odštampano Uputstvo za lečenje kolere, a potom i knjižica Sredstvo protiv kolere (1832). Postoji još jedan rukopis, napisan 1836. godine, za koji ne znamo da li je trukovan, ali znamo da se čuva u Arhivu Srbije, autora Pavla Jovičića, „medicine i hirurgije doktora” – Kolera azijatičeska, kako se od nje čuvati i lečiti treba.

Engleskinja Džulija Pardou u svom putopisu Sultanov grad i domaći običaji Turaka zabeležila je svoj boravak u Beogradu u vreme kuge 1837. godine. Pošto su ona i njen pratilac, kavaljer Petrić, izdržali karantin u Zemunu, poželeli su da posete beogradsku tvrđavu i varoš. Dobivši posebnu dozvolu, ukrcali su se na jednu austrijsku barku sa „zastavom koja označava kugu” i u pratnji dva čuvara karantina i carinika stigli su u „poslednji grad sa minaretima u Evropi”. Dozvolu za posetu mogli su da dobiju pošto je knez Miloš digao opsadu Beograda. Međutim, oprez se i dalje osećao, jer su njihovi beogradski pratioci sprečavali svaki dodir s predmetima i stanovnicima srpske i turske varoši. Džuliji je smetala tolika pažnja i postala je nervozna, budući da su se „Turci diskretno osmehivali dok smo prolazili kraj njih, jer veruju da kuga neće Evropljane, pa stoga ovakve predostrožnosti smatraju samo posledicom sklonosti ka uzbuđivanju i gužvi”. S pratiocem Petrićem posetila je austrijskog konzula i Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša. Beogradski vezir dozvolio joj je da obiđe tvrđavu, ali nije je udostojio prijema. Vredno je pažnje njeno upoređenje vremena provedenog u austrijskom kontumacu u Zemunu s ukinutim opsadnim stanjem u Beogradu: „Ovako čuvani, shvatili smo da je ponekad gore biti van karantina, nego u njemu”.

Dimitrije Vladisavljević, učitelj srpske opštine u Trstu, pisao je Vuku Karadžiću o stanju u tom gradu i prvi put upotrebio reč „grip” za bolest (kugu) koja je harala tim delom Austrijskog carstva (1837): „Grip zulume čini, i gori postaje nego što je bio. Bog zna šta će biti sa ovim zlim vremenom”. Iz prepiske Vuka Karadžića saznajemo mnoge pojedinosti o kugi. Navodim još dve zanimljivosti. „Javljam da u Serbiji, u mestu Jagodini, kuga mori. Kragujevac i Beograd sasvim su zatvoreni, niti kom unutra niti napolje dadu”, obaveštavao je Georgije Kirjaković Vuka. A kad je kuga uminula, knez Miloš je pozvao dr Mušickog u Srbiju, ali je prethodno morao da prakticira u Zemunskom kontumacu, i potom dođe u Kneževinu „kao vešt i iskusan kontumacki doktor” (1838). Za ovo angažovanje zaslužan je Jovan Stejić, lekar i književnik.

 

Autor Radoš Ljušić

 

Naslovna fotografija: istorijskizabavnik.rs

 

Izvor Politika, 04. april 2020.

Pratite nas na YouTube-u