М. Дојчиновић: Зашто радничка класа гласа за популисте?

Један од разлога је и тај да левица не поседује колективну националну свест као већина људи у Србији

Подршка сиромашног становништва владајућим популистичким структурама у свету јесте реалност која треба да нас забрине, али она није историјски феномен који се дешава од скорашњег времена. Немогућност левице у Србији да опипа главне проблеме са којима се сусреће пре свега обесправљени слој становништва и неразумевање глобалних политичких процеса који се одвијају како у земљи тако и у иностранству јесу један од кључних разлога владајућег популизма.

Левица у Србији фактички и не постоји као нека иоле озбиљна организација како на локалном, тако ни на републичком нивоу. Целокупна активност домаћих левичара је сведена на неколико портала који немају апсолутно никакав друштвени утицај. Ти портали окупљају ауторе који имају слично поимање левице, онако како је она данас прихваћена на глобалном нивоу, и који редовно објављују своје једни – другима идентичне идеолошки ангажоване текстове. Оно што је главни проблем аутора леве провинијенције, јесте њихова немогућност да схвате проблем отуђене националне свести који биствује у редовима домаће левице.

Левичари су задњих петнаестак година, и то онај либерални део левичара, изједначавали српску националну свест са ионако већ компромитованим домаћим национализмом. Поједини либерални левичари су годинама у својим интернет гласилима упорно, ишли и много корака даље, па су сваку искру српског патриотизма злоћудно поредили са „фашизмом“. Рецимо, свако ко се позивао на Резолуцију 1244 или је указивао на одбрану националних интереса на Косову и Метохији, био је аутоматски називан „фашистом“.

Али овај текст није усмерен на екстремну левицу у српској јавности која поприма малигни облик најрадикалније левице у САД, која све Трампове гласаче назива фашистима, већ на онај усредсређенији део левице који себе са поносом сматра „аутентичном левицом“.

Као што сам споменуо, проблем наших млађаних левичара, јесте њихова немогућност да одвоје националну свест од национализма. Примера ради, у једном тексту на једном „лево оријентисаном сајту“ аутор иако сматра да је тренутна међунационална затегнутост око верских слобода остваривање политичког интереса актуелног режима у Подгорици, са друге стране ипак он тврди да је масовно окупљање Срба на протестним шетњама за њега заправо ствар „великосрпског национализма“ који „подгрева“, како млађани аутор истиче, нико други до Српска православна црква. Зашто је ово јако лицемерно и апсолутно погрешно сагледавање реалности?

Левица у Србији која претендује да себе наметне борцима за људска права, негира и компромитује верско право српске националне мањине, које је уједно и основно људско право сваког појединца те националне групе. Ако ви негирате основна људска права људи којима је подгоричка власт де факто и де јуре укинула, на тај начин индиректно стајете у одбрану аутократском и недемократском режиму у Црној Гори. Ако ви исти тај српски устанак против антидемократског режима погрдно називате „великосрпским претензијама на Црну Гору“ како онда очекујете подршку од тих истих људи, па и од гласачког тела у Србији који осећају националну солидарност са тим људима?

И то је кључна грешка коју редовно прави садашња лева интелектуална јавност. Исти је случај и са ставом у вези јужне српске покрајине. Српски левичари у својој визији решавања проблема увек траже „пречице“ слепо верујући да ће системом „Косово низашта“ Србији бити омогућен експресан процес демократизације. Ова теоретисања и надања су наравно чисто празноверје, будући да се решење Косова једино може решити недемократским путем. Дакле, оно што тврде наши леви активисти јесте да је излазак Србије из вечите центрифуге политичке зоне сумрака, апсолутно одрицање од било каквих српских интереса, како у оквиру окупације сопствене територије (случај Косова и Метохије) тако и изван државних граница (случај Црне Горе).

Али да се вратимо на непостојање националне свести наших левичара. Као што сам и писао у мом тексту „Левичарење у Србији и остале тлапње“, наши левичари када говоре о националној припадности, најчешће се изјашњавају као југословени. Оно што је бизарно јесте чињеница да се наши млађани левичари који се и не сећају те Југославије, аутоматизовано по дифолту прихватају југословенску идеологију као сопствену. По њиховом виђењу ствари, изјашњавати се као Србин је исто као и изјашњавање да сте националиста(!?).

Оправдања њиховим тврдњама јесу бројне „хуманитарно – хелсиншке“ и остале „антиратне“ депеше којима су годинама били медијски бомбардовани и у којима се нашироко писало да је заправо „српски национализам главни кривац за распад Југославије“. Значи у њиховој изведби, уколико желите да будете левичар, па и по могућности „слободни левичар“ познатији као „либерални левичар“, морате одбацити било какав придев „српски“ из свог изражавања јер он „указује на национализам“. Рецимо, уместо речи народ требате користити реч „грађани Србије“ иако је сам појам „грађанин“ само грађанско – правна повезаност „човека – грађанина“ са унутрашњим системом државе и нема никакве везе са његовом биолошком основом. Уместо да говорите о „српској култури“ требате говорити о „култури Републике Србије“ што само по себи није погрешно, али инсистирање на томе указује на политичко – идеолошку основу таквог инсистирања.

И сада долазимо до одговора због чега радничка класа и уопште тај социјално угрожени слој становништва не препознаје левицу као битан фактор у политичком животу Србије. Једни од разлога су већ побројани и односе се на то да левица не поседује колективну националну свест као већина људи у Србији. Затим ту је и оптерећеност политичком коректношћу и темама које нису од нарочите важности за обичне људе, као што су „изборни услови“ или „говор мржње у јавности“ или „заступљеност припадника националних мањина у скупштини“, које нису за потцењивање, али у тренутним околностима апсолутно занемарљиве у односу на праве проблеме који тиште обично становништво. Скретање јавности на мање важне проблеме, од оних више важних као што су минимална примања, ниска потрошачка корпа, неповољно материјално стање већине грађана, је постала учестала пракса наше либералне јавности путем својих медија, па исто тако и наших прононсираних „аутентичних левичара“.

Оно што наша лева групација, не разуме јесте да су већина западноевропских држава заправо националне државе. Да просечан Британац или Шпанац има свест о националном интересу, осећај националне припадности, дакле националну свест коју он из свог личног угла не доживљава као национализам већ као на дужност према друштву. Пошто већина припадника нашег народа има свест о елементарним националним стварима као што су Српска православна црква, Косово и Метохија, традиција, ћирилица, значај војске за одбрану државне територије и слично, сасвим је и очекивано да ће такав народ гласати за оне који иако из својих личних интереса то злоупотребљавају, опет макар говоре о националним интересима.

И колико год да су ти популистички политичари компромитовали, они су опет у стартној предности у односу на оне којима је свест о угрожености Срба на Косову и Метохији мање важна тема од теме „отварања европских поглавља“ или „нормализације односа са Приштином“. Домаћа левица не схвата да је могуће и светосавље и левица. Да можете бити православац који иде у цркву, а да кући читате Карла Либкнехта. Да бити антифашиста не значи негирати државне симболе земље или омаловажавати сопствене традиционалне вредности. Да бити антинационалиста не значи нужно бити и анационалан. Да је свест о националној припадности услов бољитка, солидарности и колективитета који је данас нажалост у свету строгог индивидуализма постао занемарљив и проказан израз.

 

Аутор Милош Дојчиновић

 

Насловна фотографија: Танјуг/Сава Радовановић

 

Извор ИН4С, 06. април 2020.