M. Dojčinović: Zašto radnička klasa glasa za populiste?

Jedan od razloga je i taj da levica ne poseduje kolektivnu nacionalnu svest kao većina ljudi u Srbiji

Podrška siromašnog stanovništva vladajućim populističkim strukturama u svetu jeste realnost koja treba da nas zabrine, ali ona nije istorijski fenomen koji se dešava od skorašnjeg vremena. Nemogućnost levice u Srbiji da opipa glavne probleme sa kojima se susreće pre svega obespravljeni sloj stanovništva i nerazumevanje globalnih političkih procesa koji se odvijaju kako u zemlji tako i u inostranstvu jesu jedan od ključnih razloga vladajućeg populizma.

Levica u Srbiji faktički i ne postoji kao neka iole ozbiljna organizacija kako na lokalnom, tako ni na republičkom nivou. Celokupna aktivnost domaćih levičara je svedena na nekoliko portala koji nemaju apsolutno nikakav društveni uticaj. Ti portali okupljaju autore koji imaju slično poimanje levice, onako kako je ona danas prihvaćena na globalnom nivou, i koji redovno objavljuju svoje jedni – drugima identične ideološki angažovane tekstove. Ono što je glavni problem autora leve provinijencije, jeste njihova nemogućnost da shvate problem otuđene nacionalne svesti koji bistvuje u redovima domaće levice.

Levičari su zadnjih petnaestak godina, i to onaj liberalni deo levičara, izjednačavali srpsku nacionalnu svest sa ionako već kompromitovanim domaćim nacionalizmom. Pojedini liberalni levičari su godinama u svojim internet glasilima uporno, išli i mnogo koraka dalje, pa su svaku iskru srpskog patriotizma zloćudno poredili sa „fašizmom“. Recimo, svako ko se pozivao na Rezoluciju 1244 ili je ukazivao na odbranu nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji, bio je automatski nazivan „fašistom“.

Ali ovaj tekst nije usmeren na ekstremnu levicu u srpskoj javnosti koja poprima maligni oblik najradikalnije levice u SAD, koja sve Trampove glasače naziva fašistima, već na onaj usredsređeniji deo levice koji sebe sa ponosom smatra „autentičnom levicom“.

Kao što sam spomenuo, problem naših mlađanih levičara, jeste njihova nemogućnost da odvoje nacionalnu svest od nacionalizma. Primera radi, u jednom tekstu na jednom „levo orijentisanom sajtu“ autor iako smatra da je trenutna međunacionalna zategnutost oko verskih sloboda ostvarivanje političkog interesa aktuelnog režima u Podgorici, sa druge strane ipak on tvrdi da je masovno okupljanje Srba na protestnim šetnjama za njega zapravo stvar „velikosrpskog nacionalizma“ koji „podgreva“, kako mlađani autor ističe, niko drugi do Srpska pravoslavna crkva. Zašto je ovo jako licemerno i apsolutno pogrešno sagledavanje realnosti?

Levica u Srbiji koja pretenduje da sebe nametne borcima za ljudska prava, negira i kompromituje versko pravo srpske nacionalne manjine, koje je ujedno i osnovno ljudsko pravo svakog pojedinca te nacionalne grupe. Ako vi negirate osnovna ljudska prava ljudi kojima je podgorička vlast de fakto i de jure ukinula, na taj način indirektno stajete u odbranu autokratskom i nedemokratskom režimu u Crnoj Gori. Ako vi isti taj srpski ustanak protiv antidemokratskog režima pogrdno nazivate „velikosrpskim pretenzijama na Crnu Goru“ kako onda očekujete podršku od tih istih ljudi, pa i od glasačkog tela u Srbiji koji osećaju nacionalnu solidarnost sa tim ljudima?

I to je ključna greška koju redovno pravi sadašnja leva intelektualna javnost. Isti je slučaj i sa stavom u vezi južne srpske pokrajine. Srpski levičari u svojoj viziji rešavanja problema uvek traže „prečice“ slepo verujući da će sistemom „Kosovo nizašta“ Srbiji biti omogućen ekspresan proces demokratizacije. Ova teoretisanja i nadanja su naravno čisto praznoverje, budući da se rešenje Kosova jedino može rešiti nedemokratskim putem. Dakle, ono što tvrde naši levi aktivisti jeste da je izlazak Srbije iz večite centrifuge političke zone sumraka, apsolutno odricanje od bilo kakvih srpskih interesa, kako u okviru okupacije sopstvene teritorije (slučaj Kosova i Metohije) tako i izvan državnih granica (slučaj Crne Gore).

Ali da se vratimo na nepostojanje nacionalne svesti naših levičara. Kao što sam i pisao u mom tekstu „Levičarenje u Srbiji i ostale tlapnje“, naši levičari kada govore o nacionalnoj pripadnosti, najčešće se izjašnjavaju kao jugosloveni. Ono što je bizarno jeste činjenica da se naši mlađani levičari koji se i ne sećaju te Jugoslavije, automatizovano po difoltu prihvataju jugoslovensku ideologiju kao sopstvenu. Po njihovom viđenju stvari, izjašnjavati se kao Srbin je isto kao i izjašnjavanje da ste nacionalista(!?).

Opravdanja njihovim tvrdnjama jesu brojne „humanitarno – helsinške“ i ostale „antiratne“ depeše kojima su godinama bili medijski bombardovani i u kojima se naširoko pisalo da je zapravo „srpski nacionalizam glavni krivac za raspad Jugoslavije“. Znači u njihovoj izvedbi, ukoliko želite da budete levičar, pa i po mogućnosti „slobodni levičar“ poznatiji kao „liberalni levičar“, morate odbaciti bilo kakav pridev „srpski“ iz svog izražavanja jer on „ukazuje na nacionalizam“. Recimo, umesto reči narod trebate koristiti reč „građani Srbije“ iako je sam pojam „građanin“ samo građansko – pravna povezanost „čoveka – građanina“ sa unutrašnjim sistemom države i nema nikakve veze sa njegovom biološkom osnovom. Umesto da govorite o „srpskoj kulturi“ trebate govoriti o „kulturi Republike Srbije“ što samo po sebi nije pogrešno, ali insistiranje na tome ukazuje na političko – ideološku osnovu takvog insistiranja.

I sada dolazimo do odgovora zbog čega radnička klasa i uopšte taj socijalno ugroženi sloj stanovništva ne prepoznaje levicu kao bitan faktor u političkom životu Srbije. Jedni od razloga su već pobrojani i odnose se na to da levica ne poseduje kolektivnu nacionalnu svest kao većina ljudi u Srbiji. Zatim tu je i opterećenost političkom korektnošću i temama koje nisu od naročite važnosti za obične ljude, kao što su „izborni uslovi“ ili „govor mržnje u javnosti“ ili „zastupljenost pripadnika nacionalnih manjina u skupštini“, koje nisu za potcenjivanje, ali u trenutnim okolnostima apsolutno zanemarljive u odnosu na prave probleme koji tište obično stanovništvo. Skretanje javnosti na manje važne probleme, od onih više važnih kao što su minimalna primanja, niska potrošačka korpa, nepovoljno materijalno stanje većine građana, je postala učestala praksa naše liberalne javnosti putem svojih medija, pa isto tako i naših prononsiranih „autentičnih levičara“.

Ono što naša leva grupacija, ne razume jeste da su većina zapadnoevropskih država zapravo nacionalne države. Da prosečan Britanac ili Španac ima svest o nacionalnom interesu, osećaj nacionalne pripadnosti, dakle nacionalnu svest koju on iz svog ličnog ugla ne doživljava kao nacionalizam već kao na dužnost prema društvu. Pošto većina pripadnika našeg naroda ima svest o elementarnim nacionalnim stvarima kao što su Srpska pravoslavna crkva, Kosovo i Metohija, tradicija, ćirilica, značaj vojske za odbranu državne teritorije i slično, sasvim je i očekivano da će takav narod glasati za one koji iako iz svojih ličnih interesa to zloupotrebljavaju, opet makar govore o nacionalnim interesima.

I koliko god da su ti populistički političari kompromitovali, oni su opet u startnoj prednosti u odnosu na one kojima je svest o ugroženosti Srba na Kosovu i Metohiji manje važna tema od teme „otvaranja evropskih poglavlja“ ili „normalizacije odnosa sa Prištinom“. Domaća levica ne shvata da je moguće i svetosavlje i levica. Da možete biti pravoslavac koji ide u crkvu, a da kući čitate Karla Libknehta. Da biti antifašista ne znači negirati državne simbole zemlje ili omalovažavati sopstvene tradicionalne vrednosti. Da biti antinacionalista ne znači nužno biti i anacionalan. Da je svest o nacionalnoj pripadnosti uslov boljitka, solidarnosti i kolektiviteta koji je danas nažalost u svetu strogog individualizma postao zanemarljiv i prokazan izraz.

 

Autor Miloš Dojčinović

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

 

Izvor IN4S, 06. april 2020.