Pandemija nije rat

Ratovi proizvode katastrofe i ako se već ne mogu sprečiti, onda i definicije rata ne treba širiti. Takvim širenjem katastrofe mogu biti nesrazmerno veće

Emanuel Makron je izričit: „Mi smo u ratu! Zdravstvenom ratu, ali svakako – ratu. Naš neprijatelj je nevidljiv, neuhvatljiv i napreduje“. Donaldu Trampu se to svidelo, pa je nastavio o „medicinskom ratu“, što je predstavljalo okidač za širenje formulacije po celom svetu. Uz „epske dodatke“ kako se čovečanstvo prvi put sreće sa ovakvim neprijateljem…

Mereno „klasičnim parametrima“, rat je oružana borba između najmanje dve strane. Šire definisanje podrazumeva da se ratovi mogu voditi i drugim sredstvima, te otuda i teze o ekonomskim, psihološkim, biološkim, informacionim i ostalim ratovima. Ratovi se najčešće vode zbog teritorija ili vrlo konkretnih interesa, mada pokušaji da se istakne moralna dimenzija učestvovanja u sukobu postoje od kada se važni događaji zapisuju. Sukobljene strane su najčešće države, ali mogu to biti i druge organizovane grupe – religijske, etničke, političke… Organizovane grupe sačinjavaju pojedinci, karakteristika rata je da se sukobljavaju grupe ljudi.

OPASNO ŠIRENjE PANIKE
Može li čovek voditi rat protiv virusa? Virusi, svakako, mogu biti upotrebljavani u biološkom ratu, ali samo kao „oružje“, agensi. Ako smo u ratu, kako to tvrdi Makron, onda se postavlja pitanje: ko je ta druga strana? Kakvi su njeni ratni ciljevi? Opasno je poistovećivanje ovog „vanrednog stanja“ sa ratom. Još opasnije „puštanje u promet“ ovakave teze. Posledice mogu biti dalekosežne. Prvo, ratovi se dobijaju mobilizacijom, a ova bitka, preporuke su — imobilizacijom.

Ivo Andrić piše o sarajevskim epidemijama kuge i kolere (samo u 19. veku bilo ih je tri): „U tim slučajevima kasaba se pridržavala uputstava koja je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim vernicima za njihovo držanje u slučaju zaraze: ʼDok bolest vlada u nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti drugeʼ“. Ratna mobilizacija po pravilu uzrokuje ili egzaltaciju, ili histeriju, ili strah, što u „tekućim okolnostima“ nije na polzu nikome.

Ovih dana često je citirana priča Antonija de Mela. Negde u pustinji kuga je prestigla karavan. Na pitanje kuda žuri, rekla je: „U Damask. Želim uzeti hiljadu života“. Vraćajući se iz Damaska opet je naletela na karavan, a predvodnik povorke joj reče: „Rekla si da ćeš uzeti hiljadu, a odnela si 50 hiljada života“. „Ne, odgovori kuga, ja sam uzela hiljadu, ostalo je odneo Strah“.

Medicinski radnici prevoze telo umotano u plastiku u mrtvačnicu iz bolničkog centra Bruklin, Njujork, 31. mart 2020. (Foto: AP Photo/John Minchillo)
Medicinski radnici prevoze telo umotano u plastiku iz bolničkog centra Bruklin u mrtvačnicu, Njujork, 31. mart 2020. (Foto: AP Photo/John Minchillo)

Profesor Dragan Delić piše: „Ono što je nama potrebno, tokom ove epidemije, to je opravdana zabrinutost koja rađa ozbiljnost i odgovornost, a zatim stručno i sinhronizovano delovanje zdravstvenog sistema i drugih službi (npr. sanitarne inspekcije, policije i tako dalje).“ Zabrinutost – da, ali zbog ozbiljnog i odgovornog delanja. Bez „ratnih“ strahova. Čovečanstvo se sa zarazama suočavalo, protiv njih borilo. Tokom Velikog rata u Srbiji se beleži epidemija pegavog tifusa, nakon rata u celoj Evropi — španske groznice.

Profesor Delić naglašava: „Iskreno verujem da je novonastala planetarna uzbuna povodom tekuće epidemije posledica, pre svega, našeg neznanja o biološkim mogućnostima, raznovrsnosti i značaju virusa na naš celokupan život… Od oko 5.000 različitih humanih virusa, bar tridesetak (virus gripa, enterovirusi, virus zapadnog Nila, virus denga groznice, virusi ebola i marburg groznice, neki hantaan virusi itd.) ima epidemijski potencijal…” Virusi su deo „ravnoteže prirodnog sistema“. Boriti se protiv virusa sa epidemijskim potencijalom znači unapređivati preventivni sistem, investirati u istraživački rad, širiti „znanja o biološkim mogućnostima“.

LOGIKA PRIRODE
En Eplbaum odlično primećuje kako „epidemije, poput katastrofa, trasiraju put za otkrivanje osnovnih istina o društvima na koja utiču“. Istina je sumorna. Savremena društva, proizvodi postmoderne svesti i tehnokratskog pristupa, sklona su tome da proglašavaju ratove svemu onome što ne razumeju. Lakše je uništiti nego rešavati, jednostavnije je ubiti nego razumeti. Zalaganja da se pristup promeni imaju skromne domete, i zbog toga što je odlika savremenog – uprosečavanje.

Ne može se ratovati protiv prirode. Već pratiti „logika prirode“. Zabrinjavajuće je, istorija pokazuje, da kada čovek jednom krene u ovakve „ratove protiv prirode“, teško se zaustavlja čak i u trenucima spoznaje da nastavak „rata“ direktno vodi u ekološku katastrofu.

ULOGA ČOVEKA
Za najveću brigu, jeste pitanje uloge čoveka u ovom „ratu“. Časlav Koprivica upozorava da je epidemija „pogodila ʼsamokrunisanogʼ čoveka kojem opasnost preti od drugog čoveka – kao potencijalnog prenosnika virusa (kao što me i u univerzalnom antropometrizmu svaki drugi čovek potencijalno može svesti na svoju meru/cenu)“. Ako je virus neprijatelj, šta je onda u tom ratu čovek kao „prenosnik“!? Logično, on je oružje za uništenje drugih ljudi. Samim tim je dozvoljeno i njegovo uništenje, kao preventivna radnja koja može sprečiti veće gubitke.

Preterivanje? Tako se činio i Hitlerov pokret u minhenskim pivnicama u vreme španske groznice. Tako se danas čini i pokret koji je podigao zagonetni spomenik u džordžijskom okrugu Elbert, sa prvom zapovešću: „održavaj čovečanstvo ispod pola milijarde u stalnoj ravnoteži sa prirodom“. Širenje panike, sveobuhvatna histerija i delovanje straha uzrokuju različite reakcije, stvaraju plodno tle za bujanje kobnih ideja, ludačkih ideologija. Najmanje što treba činiti u takvim okolnostima jeste menjati postojeće okvire kojima tumačimo određene političke procese.

Italijanski vojnici patroliraju ispred gotičke katedrale Duomo, Milano, 05. april 2020. (Foto: Claudio Furlan/LaPresse via AP)
Italijanski vojnici patroliraju ispred gotičke katedrale Duomo, Milano, 05. april 2020. (Foto: Claudio Furlan/LaPresse via AP)

Ratova će nakon pandemije biti. Nažalost, ali je tako. Ipak, to istovremeno ne mora značiti da će se ti ratovi razlikovati od do sada vođenih. Ratovi proizvode katastrofe. Međutim, ako se već ne mogu sprečiti, onda i definicije rata ne treba dalje širiti. Takvim širenjem katastrofe mogu biti nesrazmerno veće nego situacije sa kojima se čovečanstvo do sada suočavalo. Pandemija nije rat, sve dok se virus ne koristi kao oružje. I tako treba da ostane.

 

Naslovna fotografija: Agence France-Presse/Getty Images

 

Izvor Sputnjik