Б. Ристивојевић: Корона уништава либерални поредак

Иако се, како је то Шпенглер назвао, „пропаст Запада“ неће десити у нашем животном веку, криза ће довести до његовог преиспитивања и постепене промене

Бранислав Ристивојевић је редовни професор, шеф Катедре за кривично право и декан Правног факултета Универзитета у Новом Саду. У оквиру ширег друштвеног ангажовања у два мандата био је саветник премијера за правна питања, народни посланик у парламенту Републике Србије, председник законодавног одбора, те одбора за правосуђе Народне скупштине. Повод за наш разговор је утицај пандемије вируса корона на будуће устројство Европе и света.

Средњи век је, између осталих појава, дефинисала куга, која је пустошила тела, али и умове. Почетком треће деценије 21. века (толико напредног да му је припала част да буде последњи, рекао би Владимир Соловјев) суочили смо се с пандемијом вируса корона. Какве су опште последице пошасти која је снашла човечанство?
Свака епидемија која у размери и обиму одговара овој пред нама није и не може бити само једна проста биолошка појава. Епидемије су увек друштвени, културни, економски и геополитички феномени. Иако је генерална оцена већине пажљивих посматрача наше брзо и на силу измењене свакодневице „да више ништа неће бити исто“ након што ова пошаст прође, нико не каже шта ће то бити другачије. Будући да ће за технолошки напредак (вакцине, лекови) који ће колико-толико изједначити наше шансе за борбу с овом болешћу бити потребно време, сигурно неколико година, чини се да ће њене највеће последице бити у сфери организације друштва. У првом реду то се односи на друштвено устројство карактеристично за тзв. „западни свет“, који је изграђен на идеји неограничених права и слобода индивидуа, незаузданом слободном тржишту и разобрученој изборној парламентарној демократији.

Дакле, суочавамо се с кризом либералне демократије. Шта ће то конкретно значити?
Највећа последица ове болести биће опадање поверења грађана и народа у поменуто устројство јер је криза оголила његове слабости, што ће значити његово преиспитивање и тражење алтернатива истом. Такође, биће доведене у питање различите институције глобалних интегративних процеса (УН и њене агенције, ЕУ и њене институције, ОЕБС, војни савези попут НАТО-а итд.) које су све надградња тог устројства.

То се да објаснити на примеру разлике која постоји у резултатима борбе против вируса у Кини и Европи. Кини се цео западни свет само пре неколико недеља у време избијања епидемије скоро без изузетка злурадо смејао. Данас, када се упореде кинеске стопе заражености и смртности с оним у европским државама, сви јој се диве када оцењују резултат мера које је предузела у циљу спречавања епидемије.

Разлог за ово лежи у чињеници да Кина, као комунистичка земља, није изграђена на поменутом устројству. У земљи у којој нема највећег дела политичких нити грађанских права и слобода (са изузетком основних људских права и слобода и пуне мере економских) на начин на који их схватамо и доживљавамо у Европи, грађани нису на њих ни навикли. То значи да када им се и то мало права и слобода које уживају још више ограничава, они су склонији да их ћутећи истрпе и беспоговорно следе наређења власти.

С друге стране, на заједничкој седници министара здравља земаља с којима се Италија граничи, 26. фебруара, сви су се сложили да не затварају своје границе према Италији из солидарности. Само две седмице касније тај заједнички став, од срамоте, ниједан учесник те седнице више се није усудио да помене. Распао се као да никад није постојао, али не пре него што се вирус раширио из Италије у Аустрију, Немачку, Швајцарску и ко зна где још. Болећивост према слободи кретања плаћена је ширењем болести. Када се италијанска влада коначно одлучила да објави меру карантина за велике градове севера земље, почела је да ју спроводи млако и безвољно тек следећег дана, давши тиме избезумљеним грађанима времена да последњим превозним средствима напусте жаришта болести и пренесу је другде по Италији и ван ње.

Како је могуће да је до овога дошло?
Разлог за ово лежи у чињеници да земље Запада оправдање и легитимитет за владајући поредак, захваљујући поменутим правима и слободама, морају да црпе из сагласности народа која се, редовно на сваке четири године, обнавља на изборима, а ванредно по потреби. У друштвима у којима не постоји изборна парламентарна демократија легитимитет почива на револуцијама изведеним ко зна када (у Кини 1949. године), те таквог играња није било и неће бити.

Потреба за оправдавањем и објашњавањем политичких одлука, тако и мера које се предузимају у корист здравља народа једноставно нема. Од првог дана када су схватили озбиљност ситуације, забране кретања су биле оштре, недвосмислене, потпуне и тоталне. У Европској унији, чак и данас, забране кретања су половичне. Читав низ којекаквих изузетака у преласку преко државних граница је дозвољен, а унутар низа држава још увек (20. 3. 2020) нема полицијског часа.

У питању је, наравно, страх од диктатуре. Колико је он заиста оправдан? Зар се слобода и у ванредним околностима не мора чувати?
Занимљиво је да Европљани имају добар и светао пример у сада непостојећој држави из чијег права и данас црпе инспирацију за сопствене кодификације. Стари Римљани су добро знали да када се држава суочава са смртном опасношћу, нема времена ни за скупштинске расправе и дебате, ни за оне у јавности. За такве случајеве римско право је предвиђало избор једног магистрата у институцију тзв. диктатора. Сви други цивилни органи власти би се распуштали, а овај магистрат-диктатор би преузео сву власт и сам одлучивао.

Да се држава не претвори у трајну диктатуру, трајање ове институције је било ограничено на шест месеци. Сигуран сам да институција диктатора није за то искључиво заслужна, али је имала своју улогу у чињеници да је стари Рим као држава трајао хиљаду година и преживео је десетине епидемија куге, колере и великих богиња. Поређења ради, прве институције ЕУ су старе свега 70 година, а тој европској супердржави читуљу данас пише један вирус опасан колико сезонски грип.

Дакле, сматрате да после пандемије вируса корона следи преиспитивање овог модела друштвене организације. Како би то преиспитивање могло да изгледа?
Описана генетска грешка западног модела организације државе и друштва постаје болно очита свима, а највише обичном народу који живи у земљама, како још Запад зову, „слободног света“. Зато ће и почети да га преиспитују. То преиспитивање ће се пренети на поменуте институције, у првом реду на ЕУ. Зашто баш ЕУ? Зато што је у њено функционисање уложено толико енергије, новца, времена и живаца грађана појединих држава, да се сада, када се она показује потпуно неефикасном, с добрим разлогом њена сврха доводи у питање. Сва та различита питања која ће постављати себи свешће се на једно: Да ли желим да жртвујем „слободу“ у замену за безбедност?

Ово питање је, иначе, старо и већ су га више пута постављали себи. На пример 2001. године, након терористичког напада на САД и рушења зграда Светског трговинског центра. Тада су САД донеле тзв. Патриотски закон, којим је омогућен потпуно тајни надзор над свим електронским комуникацијама које се воде у САД без икакве одлуке суда или органа који води истрагу у кривичном поступку. И данас, двадесет година од изгласавања овог закона, нити једна америчка власт није пала због њега. Оправдање које су просечни Американци нашли за овај закон мање-више може се свести на ово: Ако ће надзор мог мобилног телефона и електронске поште помоћи да се ухвате терористи, тим боље, ја нисам криминалац па немам страха.

У описаној реченици се налази то трајно овлашћење за укидање права на приватност које су Американци прећутно дали њиховом невидљивом диктатору: нарастајућем сплету безбедносних служби и агенција. Истовремено, они ни том диктатору потпуно не верују да ће бити у стању да им пружи безбедност. Тако, док Немци у стампеду на продавнице изазваним хистеријом због болести праве гужву око рафова с тоалет-папиром, Американци купују оружје.

Да ли је овај амерички модел одговарајући за преуређење европског дела западног света пред опасношћу непознате болести?
Да ли ће инсталирање неког новог европског диктатора спасти ЕУ у очима њених грађана? Делимичан одговор на ту недоумицу даје нам чињеница да Европљани и не схватају да треба да купују оружје. Чак и када би постојала идеја за измену система неограничених људских права и слобода у циљу спасавања ЕУ, њено спровођење је врло вероватно немогуће. Ово стога што је састављена од скоро три десетине држава, од којих је свака понаособ, суочена с опасношћу болести, већ почела разградњу најважније и најтемељније тековине скоро 70-годишњег развоја уједињене Европе – слободе кретања. На наше очи Шенгенски споразум распада се у прах. Његова разградња је иначе почела нешто раније, с мигрантском кризом која је ставила на велики тест солидарност држава чланица и једна по једна су, истина полако, падале на њему.

Распад ЕУ се дешава у сфери оне слободе која је не само њена најважнија карактеристика и њено оличење већ је главна одлика сваке успешне империје. Америка је дефинитивно установљена тек када је железничком пругом повезала обале и обезбедила је од Индијанаца. Русија је заокружена изградњом Транссибирске железнице. Сетимо се да је стари Рим у свакој новоосвојеној провинцији прво зидао путеве којима би исту повезао с престоницом. Отуд изрека да „сви путеви воде у Рим“. Знали су добро стари Римљани, царски Руси и амерички колонисти да без безбедног и слободног кретања по земљи коју желе да задрже неће бити ничега. Ако нема потпуне слободе кретања људи, робе и капитала, нема ни целовитог јединственог тржишта, а кад њега нема – нема ниједне империје, па тако ни ЕУ какву познајемо.

СЛЕДИ ПРЕИСПИТИВАЊЕ
Како ће се ова криза окончати?
Ова криза се понаша исто као и нова болест: болесника зараженог вирусом корона не убија COVID-19 већ болесник умире зато што је његово тело старо, истрошено и неспособно да се бори услед имунокомпромитације претходним болестима и постојећим телесним слабостима. Иако се, како је то Шпенглер назвао, „пропаст Запада“ неће десити у нашем животном веку, криза ће довести до његовог преиспитивања и постепене промене. Тојнби је писао да када цивилизације прођу свој зенит и њихов развој крене силазном путањом, сјај њиховог врхунца још дуго заслепљује све оне који су у њу загледани. То посматрачима смета да цивилизацију виде у пуном и правом светлу. У пропадању.

Можда нам се, у оваквој кризи, причињава да ће бити горе него што ће стварно бити. Шта ако се ЕУ после свега врати изворним начелима свог настанка?
Ко има дилему нека се упита: када ће ограничења слободе кретања између држава ЕУ бити потпуно укинута? Ово треба размотрити у светлу чињенице да ће се ЕУ тек суочити с новим (јачим?) таласима епидемије јер ефикасне вакцине неће бити бар још две године, а мигранти и даље надиру.

То значи да ће се ограничења слободе кретања постепено, споро укидати, а какве-такве граничне контроле ће опстати, како за грађане земаља које су део ЕУ, тако и за оне који то нису. Нека се не варају они који мисле да ће потреба за радном снагом у земљама ЕУ вратити те људе назад. Привреда земаља ЕУ ће трпети толико последица да ће се та потреба нагло смањити. Милиони људи тамо већ губе послове. Привредна слика ЕУ, и с њом повезаних земаља врло брзо ће се дугорочно и темељно променити.

Зар је могуће да ће један вирус направити такву кризу у свету?
Треба нагласити да ова криза није створена вирусом смртоносне болести. Она је само оголила већ постојеће дубоке унутрашње противречности западног система уређења државе и друштва и његову темељну кризу која се прикрива дуже време. На привредном пољу она се прикрива емисијом централних банака и финансијским акробатикама на берзама које су замениле реалну производњу робе, а на демографском новим „данком у крви“ који се наплаћује по целом свету, а нарочито у источној Европи, и који замењује породицу и родитељство. На политичком пољу криза се прикрива одлагањем њеног решавања путем различитих европских и светских институционалних замрзнутих конфликата који су бедна замена за преко потребну нову архитектонику света, односно нови, како би то Шмит рекао, „Номос земље“.

На вредносном пољу криза се прикрива тврдоглавим инсистирањем на постепеном културном преображају у својеврсни нихилизам. У њему хомосексуалност постаје образац за обликовање породице па млади морају да се увозе са тзв. глобалног истока, а забрањује се физичко санкционисање у васпитању па деца постају учитељи родитељима. Материја је заменила дух па уместо Бога људи обожавају ствари, а уместо у цркву недељом ходочасте тржне центре. Апсолутно све је постало роба па се мењањем дефиниције живота његов крај убрзава ради трговине органима. Олакшавање и поједностављивање краја у виду еутаназије (чак и за децу!) нуди се као функционална алтернатива лечењу те је смрт постала замена животу.

А шта ћемо с демократијом, са слободним изборима, са чињеницом да је развој Запада значио пут ка грађанину који учествује у политичком животу своје државе?
Криза ће, истина нешто спорије, оголити чињеницу да је други стуб тог западног модела устројства друштва, слободни избори, у већини западних земаља одавно постао бесмислен. Слободе нема тамо где се пристанак људи фабрикује хистеричним кампањама путем медија. Ако ова процедура не успе, тада се свеједно на кључне позиције моћи доводе припадници, како каже Чомски, „неизабраних елита“. Отуд је модел владавине и след политичких одлука исти без обзира на државу, континент где се налази и политички профил изабране партије.

Уколико је земља мала и слаба, тада ће се свакако успоставити трули механизам колонијалне управе у којем се чак више и не осећа потреба бар за тим бедним привидом слободних избора на којима грађани маштају да доносе одлуке о својој судбини. Тако је Црна Гора ушла у НАТО без референдума, а Република Македонија престала да постоји иако је већина њених грађана гласала за опстанак те, сада већ бивше, државе. Србија овде нуди такође сликовит пример: свеједно је да ли гласаш за Ђинђића, Тадића или Вучића, увек ћеш добити Чеду.

 

Аутор Владимир Димитријевић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор Печат/Вечерње новости, 07. април 2020.