B. Ristivojević: Korona uništava liberalni poredak

Iako se, kako je to Špengler nazvao, „propast Zapada“ neće desiti u našem životnom veku, kriza će dovesti do njegovog preispitivanja i postepene promene

Branislav Ristivojević je redovni profesor, šef Katedre za krivično pravo i dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. U okviru šireg društvenog angažovanja u dva mandata bio je savetnik premijera za pravna pitanja, narodni poslanik u parlamentu Republike Srbije, predsednik zakonodavnog odbora, te odbora za pravosuđe Narodne skupštine. Povod za naš razgovor je uticaj pandemije virusa korona na buduće ustrojstvo Evrope i sveta.

Srednji vek je, između ostalih pojava, definisala kuga, koja je pustošila tela, ali i umove. Početkom treće decenije 21. veka (toliko naprednog da mu je pripala čast da bude poslednji, rekao bi Vladimir Solovjev) suočili smo se s pandemijom virusa korona. Kakve su opšte posledice pošasti koja je snašla čovečanstvo?
Svaka epidemija koja u razmeri i obimu odgovara ovoj pred nama nije i ne može biti samo jedna prosta biološka pojava. Epidemije su uvek društveni, kulturni, ekonomski i geopolitički fenomeni. Iako je generalna ocena većine pažljivih posmatrača naše brzo i na silu izmenjene svakodnevice „da više ništa neće biti isto“ nakon što ova pošast prođe, niko ne kaže šta će to biti drugačije. Budući da će za tehnološki napredak (vakcine, lekovi) koji će koliko-toliko izjednačiti naše šanse za borbu s ovom bolešću biti potrebno vreme, sigurno nekoliko godina, čini se da će njene najveće posledice biti u sferi organizacije društva. U prvom redu to se odnosi na društveno ustrojstvo karakteristično za tzv. „zapadni svet“, koji je izgrađen na ideji neograničenih prava i sloboda individua, nezauzdanom slobodnom tržištu i razobručenoj izbornoj parlamentarnoj demokratiji.

Dakle, suočavamo se s krizom liberalne demokratije. Šta će to konkretno značiti?
Najveća posledica ove bolesti biće opadanje poverenja građana i naroda u pomenuto ustrojstvo jer je kriza ogolila njegove slabosti, što će značiti njegovo preispitivanje i traženje alternativa istom. Takođe, biće dovedene u pitanje različite institucije globalnih integrativnih procesa (UN i njene agencije, EU i njene institucije, OEBS, vojni savezi poput NATO-a itd.) koje su sve nadgradnja tog ustrojstva.

To se da objasniti na primeru razlike koja postoji u rezultatima borbe protiv virusa u Kini i Evropi. Kini se ceo zapadni svet samo pre nekoliko nedelja u vreme izbijanja epidemije skoro bez izuzetka zlurado smejao. Danas, kada se uporede kineske stope zaraženosti i smrtnosti s onim u evropskim državama, svi joj se dive kada ocenjuju rezultat mera koje je preduzela u cilju sprečavanja epidemije.

Razlog za ovo leži u činjenici da Kina, kao komunistička zemlja, nije izgrađena na pomenutom ustrojstvu. U zemlji u kojoj nema najvećeg dela političkih niti građanskih prava i sloboda (sa izuzetkom osnovnih ljudskih prava i sloboda i pune mere ekonomskih) na način na koji ih shvatamo i doživljavamo u Evropi, građani nisu na njih ni navikli. To znači da kada im se i to malo prava i sloboda koje uživaju još više ograničava, oni su skloniji da ih ćuteći istrpe i bespogovorno slede naređenja vlasti.

S druge strane, na zajedničkoj sednici ministara zdravlja zemalja s kojima se Italija graniči, 26. februara, svi su se složili da ne zatvaraju svoje granice prema Italiji iz solidarnosti. Samo dve sedmice kasnije taj zajednički stav, od sramote, nijedan učesnik te sednice više se nije usudio da pomene. Raspao se kao da nikad nije postojao, ali ne pre nego što se virus raširio iz Italije u Austriju, Nemačku, Švajcarsku i ko zna gde još. Bolećivost prema slobodi kretanja plaćena je širenjem bolesti. Kada se italijanska vlada konačno odlučila da objavi meru karantina za velike gradove severa zemlje, počela je da ju sprovodi mlako i bezvoljno tek sledećeg dana, davši time izbezumljenim građanima vremena da poslednjim prevoznim sredstvima napuste žarišta bolesti i prenesu je drugde po Italiji i van nje.

Kako je moguće da je do ovoga došlo?
Razlog za ovo leži u činjenici da zemlje Zapada opravdanje i legitimitet za vladajući poredak, zahvaljujući pomenutim pravima i slobodama, moraju da crpe iz saglasnosti naroda koja se, redovno na svake četiri godine, obnavlja na izborima, a vanredno po potrebi. U društvima u kojima ne postoji izborna parlamentarna demokratija legitimitet počiva na revolucijama izvedenim ko zna kada (u Kini 1949. godine), te takvog igranja nije bilo i neće biti.

Potreba za opravdavanjem i objašnjavanjem političkih odluka, tako i mera koje se preduzimaju u korist zdravlja naroda jednostavno nema. Od prvog dana kada su shvatili ozbiljnost situacije, zabrane kretanja su bile oštre, nedvosmislene, potpune i totalne. U Evropskoj uniji, čak i danas, zabrane kretanja su polovične. Čitav niz kojekakvih izuzetaka u prelasku preko državnih granica je dozvoljen, a unutar niza država još uvek (20. 3. 2020) nema policijskog časa.

U pitanju je, naravno, strah od diktature. Koliko je on zaista opravdan? Zar se sloboda i u vanrednim okolnostima ne mora čuvati?
Zanimljivo je da Evropljani imaju dobar i svetao primer u sada nepostojećoj državi iz čijeg prava i danas crpe inspiraciju za sopstvene kodifikacije. Stari Rimljani su dobro znali da kada se država suočava sa smrtnom opasnošću, nema vremena ni za skupštinske rasprave i debate, ni za one u javnosti. Za takve slučajeve rimsko pravo je predviđalo izbor jednog magistrata u instituciju tzv. diktatora. Svi drugi civilni organi vlasti bi se raspuštali, a ovaj magistrat-diktator bi preuzeo svu vlast i sam odlučivao.

Da se država ne pretvori u trajnu diktaturu, trajanje ove institucije je bilo ograničeno na šest meseci. Siguran sam da institucija diktatora nije za to isključivo zaslužna, ali je imala svoju ulogu u činjenici da je stari Rim kao država trajao hiljadu godina i preživeo je desetine epidemija kuge, kolere i velikih boginja. Poređenja radi, prve institucije EU su stare svega 70 godina, a toj evropskoj superdržavi čitulju danas piše jedan virus opasan koliko sezonski grip.

Dakle, smatrate da posle pandemije virusa korona sledi preispitivanje ovog modela društvene organizacije. Kako bi to preispitivanje moglo da izgleda?
Opisana genetska greška zapadnog modela organizacije države i društva postaje bolno očita svima, a najviše običnom narodu koji živi u zemljama, kako još Zapad zovu, „slobodnog sveta“. Zato će i početi da ga preispituju. To preispitivanje će se preneti na pomenute institucije, u prvom redu na EU. Zašto baš EU? Zato što je u njeno funkcionisanje uloženo toliko energije, novca, vremena i živaca građana pojedinih država, da se sada, kada se ona pokazuje potpuno neefikasnom, s dobrim razlogom njena svrha dovodi u pitanje. Sva ta različita pitanja koja će postavljati sebi svešće se na jedno: Da li želim da žrtvujem „slobodu“ u zamenu za bezbednost?

Ovo pitanje je, inače, staro i već su ga više puta postavljali sebi. Na primer 2001. godine, nakon terorističkog napada na SAD i rušenja zgrada Svetskog trgovinskog centra. Tada su SAD donele tzv. Patriotski zakon, kojim je omogućen potpuno tajni nadzor nad svim elektronskim komunikacijama koje se vode u SAD bez ikakve odluke suda ili organa koji vodi istragu u krivičnom postupku. I danas, dvadeset godina od izglasavanja ovog zakona, niti jedna američka vlast nije pala zbog njega. Opravdanje koje su prosečni Amerikanci našli za ovaj zakon manje-više može se svesti na ovo: Ako će nadzor mog mobilnog telefona i elektronske pošte pomoći da se uhvate teroristi, tim bolje, ja nisam kriminalac pa nemam straha.

U opisanoj rečenici se nalazi to trajno ovlašćenje za ukidanje prava na privatnost koje su Amerikanci prećutno dali njihovom nevidljivom diktatoru: narastajućem spletu bezbednosnih službi i agencija. Istovremeno, oni ni tom diktatoru potpuno ne veruju da će biti u stanju da im pruži bezbednost. Tako, dok Nemci u stampedu na prodavnice izazvanim histerijom zbog bolesti prave gužvu oko rafova s toalet-papirom, Amerikanci kupuju oružje.

Da li je ovaj američki model odgovarajući za preuređenje evropskog dela zapadnog sveta pred opasnošću nepoznate bolesti?
Da li će instaliranje nekog novog evropskog diktatora spasti EU u očima njenih građana? Delimičan odgovor na tu nedoumicu daje nam činjenica da Evropljani i ne shvataju da treba da kupuju oružje. Čak i kada bi postojala ideja za izmenu sistema neograničenih ljudskih prava i sloboda u cilju spasavanja EU, njeno sprovođenje je vrlo verovatno nemoguće. Ovo stoga što je sastavljena od skoro tri desetine država, od kojih je svaka ponaosob, suočena s opasnošću bolesti, već počela razgradnju najvažnije i najtemeljnije tekovine skoro 70-godišnjeg razvoja ujedinjene Evrope – slobode kretanja. Na naše oči Šengenski sporazum raspada se u prah. Njegova razgradnja je inače počela nešto ranije, s migrantskom krizom koja je stavila na veliki test solidarnost država članica i jedna po jedna su, istina polako, padale na njemu.

Raspad EU se dešava u sferi one slobode koja je ne samo njena najvažnija karakteristika i njeno oličenje već je glavna odlika svake uspešne imperije. Amerika je definitivno ustanovljena tek kada je železničkom prugom povezala obale i obezbedila je od Indijanaca. Rusija je zaokružena izgradnjom Transsibirske železnice. Setimo se da je stari Rim u svakoj novoosvojenoj provinciji prvo zidao puteve kojima bi istu povezao s prestonicom. Otud izreka da „svi putevi vode u Rim“. Znali su dobro stari Rimljani, carski Rusi i američki kolonisti da bez bezbednog i slobodnog kretanja po zemlji koju žele da zadrže neće biti ničega. Ako nema potpune slobode kretanja ljudi, robe i kapitala, nema ni celovitog jedinstvenog tržišta, a kad njega nema – nema nijedne imperije, pa tako ni EU kakvu poznajemo.

SLEDI PREISPITIVANjE
Kako će se ova kriza okončati?
Ova kriza se ponaša isto kao i nova bolest: bolesnika zaraženog virusom korona ne ubija COVID-19 već bolesnik umire zato što je njegovo telo staro, istrošeno i nesposobno da se bori usled imunokompromitacije prethodnim bolestima i postojećim telesnim slabostima. Iako se, kako je to Špengler nazvao, „propast Zapada“ neće desiti u našem životnom veku, kriza će dovesti do njegovog preispitivanja i postepene promene. Tojnbi je pisao da kada civilizacije prođu svoj zenit i njihov razvoj krene silaznom putanjom, sjaj njihovog vrhunca još dugo zaslepljuje sve one koji su u nju zagledani. To posmatračima smeta da civilizaciju vide u punom i pravom svetlu. U propadanju.

Možda nam se, u ovakvoj krizi, pričinjava da će biti gore nego što će stvarno biti. Šta ako se EU posle svega vrati izvornim načelima svog nastanka?
Ko ima dilemu neka se upita: kada će ograničenja slobode kretanja između država EU biti potpuno ukinuta? Ovo treba razmotriti u svetlu činjenice da će se EU tek suočiti s novim (jačim?) talasima epidemije jer efikasne vakcine neće biti bar još dve godine, a migranti i dalje nadiru.

To znači da će se ograničenja slobode kretanja postepeno, sporo ukidati, a kakve-takve granične kontrole će opstati, kako za građane zemalja koje su deo EU, tako i za one koji to nisu. Neka se ne varaju oni koji misle da će potreba za radnom snagom u zemljama EU vratiti te ljude nazad. Privreda zemalja EU će trpeti toliko posledica da će se ta potreba naglo smanjiti. Milioni ljudi tamo već gube poslove. Privredna slika EU, i s njom povezanih zemalja vrlo brzo će se dugoročno i temeljno promeniti.

Zar je moguće da će jedan virus napraviti takvu krizu u svetu?
Treba naglasiti da ova kriza nije stvorena virusom smrtonosne bolesti. Ona je samo ogolila već postojeće duboke unutrašnje protivrečnosti zapadnog sistema uređenja države i društva i njegovu temeljnu krizu koja se prikriva duže vreme. Na privrednom polju ona se prikriva emisijom centralnih banaka i finansijskim akrobatikama na berzama koje su zamenile realnu proizvodnju robe, a na demografskom novim „dankom u krvi“ koji se naplaćuje po celom svetu, a naročito u istočnoj Evropi, i koji zamenjuje porodicu i roditeljstvo. Na političkom polju kriza se prikriva odlaganjem njenog rešavanja putem različitih evropskih i svetskih institucionalnih zamrznutih konflikata koji su bedna zamena za preko potrebnu novu arhitektoniku sveta, odnosno novi, kako bi to Šmit rekao, „Nomos zemlje“.

Na vrednosnom polju kriza se prikriva tvrdoglavim insistiranjem na postepenom kulturnom preobražaju u svojevrsni nihilizam. U njemu homoseksualnost postaje obrazac za oblikovanje porodice pa mladi moraju da se uvoze sa tzv. globalnog istoka, a zabranjuje se fizičko sankcionisanje u vaspitanju pa deca postaju učitelji roditeljima. Materija je zamenila duh pa umesto Boga ljudi obožavaju stvari, a umesto u crkvu nedeljom hodočaste tržne centre. Apsolutno sve je postalo roba pa se menjanjem definicije života njegov kraj ubrzava radi trgovine organima. Olakšavanje i pojednostavljivanje kraja u vidu eutanazije (čak i za decu!) nudi se kao funkcionalna alternativa lečenju te je smrt postala zamena životu.

A šta ćemo s demokratijom, sa slobodnim izborima, sa činjenicom da je razvoj Zapada značio put ka građaninu koji učestvuje u političkom životu svoje države?
Kriza će, istina nešto sporije, ogoliti činjenicu da je drugi stub tog zapadnog modela ustrojstva društva, slobodni izbori, u većini zapadnih zemalja odavno postao besmislen. Slobode nema tamo gde se pristanak ljudi fabrikuje histeričnim kampanjama putem medija. Ako ova procedura ne uspe, tada se svejedno na ključne pozicije moći dovode pripadnici, kako kaže Čomski, „neizabranih elita“. Otud je model vladavine i sled političkih odluka isti bez obzira na državu, kontinent gde se nalazi i politički profil izabrane partije.

Ukoliko je zemlja mala i slaba, tada će se svakako uspostaviti truli mehanizam kolonijalne uprave u kojem se čak više i ne oseća potreba bar za tim bednim prividom slobodnih izbora na kojima građani maštaju da donose odluke o svojoj sudbini. Tako je Crna Gora ušla u NATO bez referenduma, a Republika Makedonija prestala da postoji iako je većina njenih građana glasala za opstanak te, sada već bivše, države. Srbija ovde nudi takođe slikovit primer: svejedno je da li glasaš za Đinđića, Tadića ili Vučića, uvek ćeš dobiti Čedu.

 

Autor Vladimir Dimitrijević

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Pečat/Večernje novosti, 07. april 2020.