Kriza i Levijatan

Reakcije na pandemiju liče na upozorenje iz knjige „Kriza i Levijatan“, u kojoj se upozorava da vanredne situacije trajno povećavaju troškove i moć vlasti

U ratu protiv virusa COVID-19 odbrana se svela na samozaštitu. Toga je postala svesna i svetska javnost, pa se u urbanom rečniku pojavio termin „covidiot“, za osobu koja ignoriše upozorenja u pogledu bezbednosti javnog zdravlja; koja u prodavnici grabi bez obzira za potrebe svojih komšija; koja uporno ignoriše postupke društvene izolacije ili procedure samozaštite i tako pomaže agresiju neprijateljskog virusa.[1] Ove mere spadaju u arsenal zaštite od svake zaraze, samo što se ovaj put suočavamo sa virusom za koji nema vakcine. Nadu uliva nalaz australijskih virusologa o leku koji inhibira razmnožavanje COVID-19.[2] Do tada, moramo se odbraniti, ali isto tako i izvući pouke.

Vesti iz sveta govore da najmoćnije države najavljuju sve veće javne rashode, od čega veliki deo otpada na kompanije. Tako, javne vlasti postaju nalik na velike korporacije. Ideja o dometu javnih vlasti u oporavku nacionalnih privreda ne zvuči uverljivo. Radi se o istim vlastima koje su do pandemije zagovarale globalnu podelu rada. Uzrok krize je upravo način na koji su one ostvarivale svoju osnovnu funkciju – zaštitu javnog zdravlja i sigurnosti svog stanovništva.

UZROK RASULA
Najneposrednije, uzrok globalnog rasula je, u krajnjoj liniji, taj da sistemi javnog zdravlja, sa silnim parama poreskih obveznika i proizvođača lekova i opreme, nisu bili pripremljeni za reagovanje na epidemiju mutiranog (čak ne toliko opasnog) virusa. Politički, moguće je objašnjavati da niko nije mogao da pretpostavi COVID-19. Međutim, nadležni, koji bi trebalo da prate naučna dostignuća, mogli su da znaju da je identifikovan takav virus (svet se, inače, povremeno suočava sa mutiranim virusima) i njihov je posao da razrađuju planove postupanja za takav slučaj. Ni oni, ni birokratija Svetske zdravstvene organizacije, nisu bili spremni. Službenici nadležni za planiranje nisu imali jasan plan za slučaj epidemije. Posledica je globalni zastoj ekonomije usled razvoja događaja koji se čak i ne smatra najgorim od svih mogućih scenarija.

Bizarno je da se sada najavljuje kako je za izlazak iz krize, koju administracije nisu uspele da kontrolišu, potrebno više njihovog uplitanja, veća budžetska potrošnja i više birokratije. Uprkos neuspehu da se pravovremeno prepozna rizik i reaguje na pretnje, malo je verovatno da će po okončanju pandemije uslediti masovna otpuštanja. U neoliberalnom poretku, za činovnike državne uprave nema odgovornosti. Uz takav učinak globalno nametnutog birokratsko-poslovnog sistema u javnom zdravstvu, kako imati povernja u plan o širem uplitanju neoliberalnih država u privredu?

Ako iz ove krizne predstave proizađe neko dobro, osim zbližavanja porodica i oporavka prirode, biće to činjenica da sve više ljudi uviđa kako se administracija ustrojena na neoliberalnim načelima ne razlikuje od NVO, da ona ne garantuje rešenja, nego probleme tretirao kao projekte. Sve administracije imaju organe i službe nadležne za zaštitu javnog zdravlja. Povrh toga, postoji i birokratski sistem na međunarodnom nivou, pa opet, kad je mutirani virus napao nije bilo koordinisanog postupanja. U nedostatku spremnih mera, države su ulazile u vanredna stanja za biološki rat protiv virusa, u kojem se ni armije, sa svojim specijalnim snagama za protivbiološka dejstva, nisu proslavile, a sistemi za hitno reagovanje ostali su u šoku. Mora biti da je postojao bolji način da se raspolaže novcem građana.

RAČUN ĆE BITI PLAĆEN
Većina preduzeća trpi pad prodaje i, posledično, pad obrtnog kapitala. Prve reakcije najrazvijenijih država ticale su se saniranja te situacije politikom obimne podrške kompanijama. Računski je moguće izvoditi pozitivno i negativno dejstvo ovakvog pristupa, ali logički nije jasno kako će podrška potražnji ublažiti šok pada ponude. Ta nejasnoća je još veća ako se ima u vidu da politika tražnje povećava dug i preuveličava kapacitet i da su privredni sektori već prezaduženi i prenaduvani. Zato bi sa sumnjom trebalo gledati na politiku moćnih država kojom se pomažu sektori koji trpe pad aktivnosti, jer to znači da će se emitovati novac bez pokrića i fiktivno održavati likvidnost banaka. To će sve neko morati da plati.

Od 17. septembra 2019. njujorške Federalne rezerve su počele hitno upumpavanje novca na tržište otkupa (repo), koje banke koriste za međusobne kratkoročne zajmove, otkada nisu prestale sa ovom merom i sa širenjem svojih bilansa stanja. U međuvremenu, FED je počeo da kupuje neograničene količine državnih i hipotekarnih hartija od vrednosti. Radi se o bilionima dolara kojih nema. FED je stvorio tri nova kreditna sredstva, a šef FED-a, Džerom Pauel, izjavio je da će se pozajmiti onoliko koliko je potrebno za oživljavanje ekonomije. Kako FED smanjuje kamatne stope na nulu, kamate na štednju postaju realno negativne (de fakto i porez), što dovodi do nedostatka privatnih sredstava na raspolaganju za investiranje. Emisija novca za pomoć kompanijama je opasna zato što je inflatorna i udara na fiksne prihode i fondove sa stabilnim punjenjem. Inflacija sigurno nije sredstvo za odbranu od neprijateljskog virusa, niti može da obezbedi kapitalna dobra, kao ni lek za nezadovoljavajuće tržišne uslove. Ona samo pomaže da opstanu politika i sistem za koji se ispostavilo da su deo problema.

Proces štampanja dolara (Foto: Getty Images)
Proces štampanja dolara (Foto: Getty Images)

Analiza emisionih ustanova, poput FED-a, i spoznaja njihovog vođenja monetarne politike je korak ka vraćanju zdravlja ekonomskom sistemu i okončavanju pandemije dekretnog novca koji je omogućio privredu zasnovanu na dugu. Iako poplava ekonomije novim novcem, širenje kupovine bezvrednih hartija i naduvavanje javne potrošnje samo fingira privredni život, teško da će se ove „hitne“ mere okončati nakon što bude bezbedno nastavljen normalan život. Potrošači, preduzeća i vlade su prihvatili zavisnost od niskih kamata, monetarizacije dugova i drugih intervencija, pa bi svaki pokušaj dozvoljavanja da tržište diktira kamate ili zaustavljanja stvaranja dekretnog novca vodio u recesiju. Tako će, na kraju, mehure potrošačkih, poslovnih i državnih obaveza stvoriti emisione ustanove, a pre svih FED. Međutim, to u današnjem svetu neće promeniti poluge globalne ekonomije.

Reakcije na aktuelnu pandemiju asociraju na upozorenje iz knjige Roberta Higsa, 1987. godine, Kriza i Levijatan, u kojoj se upozorava na istorijsko iskustvo da vanredne situacije imaju tendenciju da trajno povećavaju troškove i moć vlasti.

UTICAJ ZLATA
Ne treba zanemariti da je danas u toku i proces restrukturiranja uticaja na globalne procese. Dve ekonomski najmoćnije države na svetu danas su SAD i Kina. Valja se podsetiti da su zarazni kapacitet virusa iz slepog miša istraživali naučnici iz laboratorija u Vuhanu i Severnoj Karolini i da su ta istraživanja finansirali, i u njima zajedno učestvovali, Kina i SAD. Pretpostavimo da neodrživo štampanje dolara dovede do pada njegove vrednosti u SAD, zbog čega ne bi mogao da opstane kao rezervna valuta. Pretpostavimo da berze, koje su postale psihološke operacije, prestanu da funkcionišu zbog obezvređivanja slobodnog kapitala i štednje. Jedna od mogućih alternativa bilo bi ustrojavanje globalnog uticaja na zlatu.

Zlatna obveznica je vrednosna hartija čija je vrednost denominovana u zlatu, a kamata i glavnica plative u zlatu. Izdavaoci mogu biti kompanije koje ostvaruju prihod od zlata i države u čijoj nadležnosti postoji delatnost iskopavanja zlata. Za izdavaoca zlatnih obveznica postoje fiskalne koristi i nema rizika od poslovanja u valutama. Za imaoca, zlatna obveznica predstavlja dugoročnu investiciju i pruža način da zlato poseduju i institucije koje inače ne mogu da ga fizički poseduju kao robu. Korišćenje zlata kao kolaterala za obveznice, u kontekstu krize, moglo bi biti korisno zbog smanjenja troškova finansiranja i za premošćavanje, zato što nema prenosa kreditnog rizika između država visokog i niskog rizika, zato što gubitke snose konkretne države a ne akcionari banaka. Zlatne obveznice su transparentnije i nisu inflatorne.

U novom poretku, koji bi se gradio na toj osnovi, osim država koje imaju zlato ali ga ne knjiže u robnim rezervama (poput Brazila, Rusije…), ostaju dva ključna igrača koja mogu lako da aktiviraju taj potencijal u kreditne svrhe: SAD i Kina. Ukidanje zlatne klauzule od strane Vlade SAD 1930-ih, u javnim i privatnim dugovima, obavezalo je zajmoprimca da otplati ili zlato ili valutu po izboru držaoca. Vrhovni sud SAD je povodom isplate glavnice i kamata na zlatne obveznice američke vlade, izdatih radi finansiranja troškova Prvog svetskog rata, prihvatio obaveznost obećanja datog u nameri „da se obezbedi onaj koji je pozajmio svoj novac vladi i uzeo obveznicu da neće pretrpeti gubitak amortizacijom u mediju plaćanja” iznad zakonodavne vlasti.[3]

Pre komunističke revolucije, Kina je izdavala zlatne obveznice. Neizvršene kineske obveznice mogu se naći kod hiljada Amerikanaca, ili na I-beju (eBay). Narodna Republika Kina, nakon svrgavanja carske dinastije, nije priznala ovaj dug, ali je decenijama pokušavala da naplati potraživanja po njima. Fond vlasnika obveznica, koji predstavlja vlasnike pretkomunističkog kineskog duga, nada se da će Donald Tramp pokrenuti njihov zahtev, iako delovi američke vlade optužuju ljude da na prevaru prodaju istu hartiju. Trampova administracija proučava mogućnosti da ove zahteve oživi.[4]

Zgrada ministarstva finansija SAD (Foto: Reuters)
Zgrada ministarstva finansija SAD (Foto: Reuters)

Ostaje pitanje šta bi bilo sa Evropom. Evropska centralna banka je pristala na privremeni prenos zlata iz centralnih banaka država članica ka nezavisnoj agenciji za dugovanja.[5] Agencija za dugovanja prosleđuje zlato, uz zabranu da se finansira monetarni dug. Na žalost svih uljuljkanih u vekovni evrocentrizam, brzo bi mogla da se uključi samo bivša članica EU, Velika Britanija. Ostali bi bili svedeni na realnu meru. Što se tiče građana Srbije, mi imamo sopstvenu proizvodnju zlata, obradivu zemlju i vodu i nemamo razloga da strahujemo od bilo kojeg svetskog sistema koji bi bio ustrojen na realnim osnovama. Naš najveći strah trebalo bi da bude uticaj pandemije neoliberalizma u planiranju i vođenju javnih poslova.

 

Miroslav Stevanović je vanredni profesor na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu i Pravnom fakultetu Univerziteta Megatrend. Eksluzivno za Novi Standard

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] https://www.urbandictionary.com/define.php?term=Covidiot
[2] https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0166354220302011#
[3] U.S. Supreme Court, Perry v. United States, 294 U.S. 330 (1935)
[4] https://www.bloomberg.com/news/articles/2019-08-29/trump-s-new-trade-war-weapon-might-just-be-antique-china-debt
[5] Uredba 1075/2013 Evropske centralne banke o statistici imovine i obavezama finansijskih društava posebne namene koje se bave obezbeđenjem transakcija, Sl. glasnik EU, 297 od 7. 11. 2013.

 

Naslovna fotografija: iStock

 

Izvor Novi Standard