Пол Мејсон: Судбина мултилатералног поретка

Оно што буде учињено сада, у тренутку незабележеног притиска на мултилатерални систем, одредиће обрисе света који настаје

Откад је почела пандемија многи кажу „Ово је добра прилика да се догоди X“ – где је X нешто што су одувек прижељкивали. Али ово није та прилика. Досад смо кризу изазвану коронавирусом углавном тумачили из два угла, епидемиолошког и економског, и у оба случаја слика је била суморна. Верујем да исто важи и за поглед из перспективе геополитике.

У следеће четири седмице здравствени системи Британије, Сједињених Држава и Шпаније стићи ће до тачке пуцања, тачке коју је здравствени систем Италије већ достигао – то јест, пашће испод друштвено прихватљивог нивоа тријаже и третмана и људи ће почети да умиру услед недостатка здравствене неге. Ускоро се може очекивати и ширење болести на сиромашне земље глобалног југа.

То ће бити прилика за испољавање свих облика добре воље и духа сарадње међу људима. Али то ће отворити врата и за неколико негативних сценарија. У најгорем случају, глобални поредак би могао доживети слом. Експерти за безбедност идентификовали су три „нестабилне“ државе које се могу распасти под притиском епидемије, јер су им здравствени и управљачки системи већ начети или сасвим дисфункционални: то су Иран, Сирија и Северна Кореја. Међу поменутим земљама, засад се само Иран налази у озбиљној кризи, погоршаној санкцијама Сједињених Држава и реакцијама мула, које најбоље описује фраза песника В. Х. Одена о „диктаторском лупетању стараца“.

Уколико се државна управа у Северној Кореји нађе у кризи, вероватно ће јој у помоћ притећи њен гигантски савезник, Кина. У Сирији подељеној на турску и руску интересну сферу такође се може наслутити пут до стабилизације. Проблем је Иран, регионална суперсила, окружена земљама које су из верских или политичких разлога према њој непријатељски настројене, са становништвом од 81 милиона људи који већ показују знаке револта.

Нестабилност ових и других држава не би била проблем кад би Сједињене Државе показале макар и привид оног лидерства на које су полагале право од краја Другог светског рата. Али то није случај. Уместо тога, Америка користи дипломатске канале да приграби што већи део расположивих залиха тестова и респиратора, а то ће се сигурно поновити и када буде произведена вакцина. Иако Трамп то одбија да призна, Сједињене Државе траже и очекују помоћ од држава које су у прошлости уцењивале пружањем помоћи.

Изостанак америчког вођства ствара добру дипломатску прилику за Кину, која је управо изашла из првог таласа епидемије и већ извози тестове и респираторе у остатак света. Засад се списак земаља које добијају помоћ углавном поклапа са списком земаља које учествују у кинеској иницијативи Појас и пут: Италија, Србија, Венецуела и Либерија. Председник Србије је искористио приспеће авиона помоћи из Кине као прилику да нападне Европску унију, чија је солидарност, како је рекао, „само бајка“.

На једном нивоу, Кина заправо само улази у празан простор, користећи своје недостижне производне капацитете да понуди неку врсту компензације за то што вирус није зауставила на време. Британски експерти за безбедност верују да Кина у исто време срачунато покушава да обликује свет који ће настати из пандемијске кризе: како ширењем свог дипломатског утицаја тако и популаризацијом сопственог модела управљања.

На овогодишњој Минхенској конференцији о безбедности кључна фраза била је „нестајање запада“ – израз страха да се услед успона ауторитарних националистичких режима у Кини и Русији вера у демократију и људска права осипа чак и у западним демократијама. Та претња се најнепосредније осећа у Европи: у марту прошле године, Европска комисија је описала Кину као земљу која је истовремено партнер, економски конкурент и „системски ривал који промовише алтернативне моделе управљања“.

Ако кинеска политика затварања угрожених подручја – коју успешно могу спроводити једино ауторитарне државе – даје добре резултате, док Трамп доноси одлуку да игнорише могућу смрт једног милиона Американаца да би сачувао вредност акција на берзама, милиони људи широм света ће извући одређене политичке закључке. Могу закључити да се „запад“ као концепт распада и да његова високо комерцијализована и фрагментирана друштва више нису способна да се заштите ни од вируса слепог миша, а камоли да граде глобални поредак.

Такође, немамо ни довољно времена да о свему потанко размислимо. Руска државна телевизија је ове седмице саопштила гледаоцима да се ЕУ практично распала, приказујући снимке контролних пунктова и ограда од бодљикаве жице. Према извештају Европске службе за спољне послове, фабрикација дезинформација о корона вирусу у режији руске државе и државних медија достигла је индустријске размере. Руској публици вирус је представљен као „облик стране агресије“, док се у обраћању гледаоцима програма на енглеском, шпанском, арапском и италијанском руска пропаганда „фокусира првенствено на теорије завере о томе како глобалне елите користе пандемију за остваривање сопствених циљева“, пише у том извештају.

Примери пропаганде која се може довести у везу са медијским кућама под руским утицајем, документовани у бази података Европске службе за спољне акције, укључују и следеће: вирус се прво појавио у Летонији; створен је у лабораторији; направљен је да би западне силе спасиле своје привреде штампањем новца; неки Американци су оболели у септембру, али Сједињене Државе су прикриле ту информацију; коронавирус је производ либерализма; у питању је биолошко оружје које је створила Америка да би смањила број становника на планети.

Као и у свим кампањама ширења дезинформација, циљ је да се појачају тензије које већ постоје, да се пољуља поверење грађана у сопствене лидере, као и њихова посвећеност слободи говора и људским правима. У тренутку када улазимо у одлучну фазу борбе против вируса, уз дубоке економске поремећаје који већ производе тешке последице за многе породице и заједнице, морамо имати у виду да овог тренутка све друштвене и политичке елите воде велику битку наратива и идеологија. Исход те битке ће обликовати не само појединачне земље, него и њихове релативне позиције у свету; опстанак мултилатералног поретка, политичких слобода и медија који говоре истину заједнички је интерес 99 процената становника планете, без обзира на држављанство и етничку припадност.

Није тешко мапирати слабе тачке. Сједињене Државе имају председника зависног од лажних вести, економију без сигурносне социјалне мреже, прескуп систем здравствене заштите постављен да пре свега производи профит и федерални систем у ком државе могу примењивати ривалске стратегије у борби против вируса. Могуће је да ће под утицајем медија као што су Волстрит журнал и Фокс њуз, који траже да се мере социјалног дистанцирања одмах укину да бисмо сачували економију, Трамп усвојити стратегију која је разматрана и у Даунинг стриту – пустите болест да обави своје.

Европска унија – мада се не „распада“, као што тврде руски медији – очигледно пролази кроз кризу. Немачка је ставила вето на предлог да се усвоји програм помоћи за еврозону у целини и определила се уместо тога за привремену релаксацију фискалних правила, због чега земље попут Италије и Шпаније с великим тешкоћама проналазе средства за борбу против кризе.

У међувремену, земље које продају нафту одлучиле су да се мало играју „кукавице“ са ценама нафте. Рапидан пад глобалне тражње произвођачи су оценили као добру прилику да покушају да једни другима дођу главе. Саудијска Арабија зна да Русија не може дуго издржати економски удар цене од 20 долара за барел сирове нафте – али тако успут доводи у опасност и друге произвођаче као што су Венецуела и Нигерија.

У свету пуном опасности и неизвесности може се очекивати окретање решењима центрираним унутар националних граница. Што се тиче Британије, као што је рационално инсистирати да једном када се све ово заврши број запослених у НХС-у буде повећан и да се обезбеди вишак капацитета за решавање епидемијских криза у будућности, тако је логично градити индустријске капацитете за производњу вакцина, респиратора и медицинских залиха. Исто важи за ланце снабдевања прехрамбеним производима, па и за финансије. Ако удружени напори министарства финансија и централне банке не зауставе одлив капитала из Лондона и пад фунте, влада може (као што вероватно и хоће) размотрити краткорочне контроле кретања капитала – што је била незамислива јерес откад је Маргарет Тачер то укинула 80-их година 20. века.

Ако све земље реагују на исти начин, глобализација ће после пандемије сигурно изгледати другачије. У најгорем случају, глобални систем би се могао распасти, као почетком 30-их година 20. века, када су државе, једна по једна, одустајале од извршавања својих обавеза. Оно што буде учињено сада, у тренутку незабележеног притиска на мултилатерални систем, одредиће обрисе света који настаје – у погледу будућих савеза, трговинских токова и идеологија.

Гласови ауторитарних држава су снажни; гласови демократских лидера су слаби и неусклађени. Оно што недостаје је глас 99 процената оних који посежу преко граница и непријатељстава да би из разлога практичне солидарности у борби против болести изградили светски поредак утемељен на сарадњи, поредак који ће приоритет дати људским животима, просперитету и благостању.

 

Аутор Пол Мејсон

 

Превео Ђорђе Томић

 

Насловна фотографија: Juergen Bauer 

 

Извор New Statesman, 25. март 2020./Пешчаник, 07. април 2020.