Dok se širio od jedne do druge zemlje, novi koronavirus nije obraćao pažnju na nacionalne granice ili na „velike, divne“ zidove na granicama. Niti su ekonomski efekti koji su usledili bili geografski ograničeni. Kao što je od početka bilo očigledno, pandemija COVID-19 je globalni problem i zahteva globalno rešenje. U naprednoj ekonomiji današnjeg sveta, saosećanje bi trebalo da bude dovoljna motivacija da se podrži multilateralni odgovor. Ali globalna akcija je takođe i stvar ličnog interesa. Dokle god pandemija besni bilo gde, predstavljaće opasnost – i epidemiološku i ekonomsku – svuda.
Posledice COVID-19 na ekonomije u razvoju i one u nastajanju su počele da se otkrivaju. Postoje dobri razlozi za verovanje da će ove države biti devastirane pandemijom daleko gore od onih naprednih. Na kraju krajeva, ljudi u zemljama sa nižim primanjima skloniji su tome da žive bliže jedni drugima, u skučenim prostorima. Osim toga, veći udeo populacije pati od hroničnih oboljenja, usled čega su ranjiviji u dodiru sa koronavirusom. A zdravstveni sistemi ovih zemalja su još manje pripremljeni za reagovanje na epidemiju nego što je to slučaj u naprednim ekonomijama (a znamo kako prolaze zdravstva čak i u tim zemljama).
RANI NAGOVEŠTAJ
Izveštaj sa konferencije Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju od 30. marta pruža rani nagoveštaj onoga što će zadesiti ekonomije u nastajanju i razvoju. Najuspešnije od njih oslanjaju se na rast ostvaren izvozom, što će sada nestati dok se globalna ekonomija smanjuje. Ne čudi što strmoglavo padaju i tokovi investicija, kao i robe, što ukazuje na trnovit put pred izvoznicima prirodnih resursa.
Ovi procesi već se odražavaju na dužničke prinose zemalja u razvoju. Mnogim zemljama biće izuzetno teško da reše dugovanja koja će dospeti na naplatu ove godine, ako to uopšte budu i mogle da učine. Štaviše, zemlje u razvoju imaju teže izbore i manje opcija po pitanju suprotstavljanja pandemiji. Kada ljudi žive od danas do sutra, bez adekvatnih mera socijalne zaštite, gubitak prihoda može da znači gladovanje. Ove zemlje ne mogu da kopiraju američki odgovor, koji (za sada) obuhvata ekonomski paket od dva biliona dolara, što će fiskalni deficit eksplozivno podići za još deset odsto, povrh pretpandemijskog deficita od pet odsto.
Nakon virtuelnog vanrednog sastanka lidera G20 26. marta, izdato je saopštenje sa obećanjem da će se „učiniti šta god je potrebno i koristiti svaki dostupni alat kako bi se ekonomska i socijalna šteta uzrokovana pandemijom svela na minimum, globalni rast obnovio, stabilnost tržišta očuvala, a otpornost ojačala“. U tom cilju, najmanje dve stvari se mogu učiniti povodom užasavajućeg stanja stvari u ekonomijama u razvoju i nastajanju.
Pre svega, specijalna prava vučenja (Special Drawing Rights – SDR) Međunarodnog monetarnog fonda – što je neka vrsta „svetskog novca“ za čije stvaranje je ovoj instituciji dato ovlašćenje pri njenom osnivanju – moraju se u potpunosti iskoristiti. SDR je esencijalni sastojak međunarodnog monetarnog poretka koji je Džon Majnard Kejns zagovarao tokom konferencije u Breton Vudsu 1944. godine. Ideja je da bi, usled toga što će sve države naravno hteti da zaštite svoje građane i ekonomije tokom kriza, međunarodna zajednica trebalo da ima alat za pomoć najbespomoćnijim zemljama, bez stavljanja te pomoći na račun i teret nacionalnih budžeta.
Standardno izdavanje SDR – pri čemu nekih 40 odsto SDR ide ekonomijama u razvoju i nastajanju – napravilo bi ogromnu razliku. Ali bilo bi još bolje ukoliko bi napredne ekonomije poput Sjedinjenih Država donirale ili pozajmile (po koncesionim uslovima) svoje SDR trast fondu posvećenom pomaganju siromašnijim zemljama. Može se očekivati da će zemlje koje budu pružale ovu pomoć postaviti uslove, a naročito onaj da novac ne ide na spasavanje kreditora.
RESTRUKTURIRANjE DUGOVA
Takođe je krucijalno da države kreditori pomognu proglašavanjem zastoja u servisiranju dugova ekonomija u razvoju i nastajanju. Kako bi shvatili zašto je ovo toliko važno, razmotrimo američku ekonomiju. Prošlog meseca, američko ministarstvo za stambena pitanja i urbani razvoj saopštilo je da neće biti oduzimanja nekretnina po osnovu federalno izdatih hipoteka, i to u trajanju od 60 dana. U suštini, ova odluka je deo šireg „zaustavljanja“ čitave američke ekonomije kao odgovora na krizu izazvanu COVID-19. Radnici ostaju kod kuće, restorani ostaju zatvoreni, a avio-linije su ugašene. Zašto bi kreditorima bilo dozvoljeno da nastave da gomilaju povraćaje, naročito kada se ima u vidu da kamatne stope koje naplaćuju već stvaraju dovoljnu amortizaciju rizika? Ukoliko kreditori ne dodele takvu olakšicu, odnosno odlaganje, mnogi dužnici će iz ove krize izaći sa više duga nego što bi ikada mogli da otplate.
Takva odlaganja su onoliko važna na međunarodnom planu, koliko su važna i na onom domaćem. U trenutnim uslovima, mnoge države jednostavno ne mogu da servisiraju svoje dugove, što će, u odsustvu globalnog odlaganja isplata, dovesti do ogromnih neizmirenja. U mnogim ekonomijama u razvoju i nastajanju, jedini izbor koji vlade imaju je između toga da se dodatno zaduže kod inostranih kreditora ili da dopuste da im pomre još građana. Očigledno je da će ovo potonje biti neprihvatljivo u većini zemalja, pa je za međunarodnu zajednicu jedini realni izbor uređeno ili haotično odlaganje dospeća naplata, pri čemu bi ovaj drugi scenario neizbežno rezultovao ozbiljnim turbulencijama i dalekosežnim troškovima za globalnu ekonomiju.
Naravno, bilo bi još bolje ako bi imali institucionalizovan mehanizam za restrukturiranje državnih dugova. Međunarodna zajednica je pokušala da to ostvari 2015. godine, kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija velikom većinom usvojila set zajedničkih principa. Nažalost, tom okviru nedostaje neophodno učešće ključnih zemalja kreditora. Verovatno je prekasno da se takav sistem sada uspostavi kako bi se primenio u tekućoj krizi. Ali u budućnosti će neminovno biti još kriza, što znači da bi restrukturiranje državnih dugova moralo da bude visoko na listi prioriteta postpandemijskog preračunavanja.
Prema besmrtnim rečima Džona Dona: „Nijedan čovek nije ostrvo…“ Niti je to bilo koja država – što je COVID-19 upečatljivo razjasnio. Samo još kada bi međunarodna zajednica izvukla svoju glavu iz peska.
Džozef Stiglic je profesor na Univerzitetu Kolumbija, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine i glavni ekonomista Instituta Ruzvelt. Njegova najnovija knjiga je „Ljudi, moć i prihod: napredni kapitalizam za doba nezadovoljstva“
Prevod: Vladan Mirković/Novi Standard
Izvor Project Syndicate
