Dvanaest utisaka o koroni

Kriza izazvana pandemijom virusa COVID-19 imala je svoj lokalni, regionalni i međunarodni odjek. Kojih je 12 ključnih utisaka koji se mogu izvući već sada?

1. Sveukupno posmatrano, Kina je već sada vodeća globalna sila. U krizi globalnih razmera, Kina je pokazala sposobnost da se brzo i efikasno suoči sa problemom – sama, sa sopstvenim materijalnim i ljudskim resursima. Sa druge strane, pokazalo se da je jedino Kina dovoljno moćna da u značajnom obimu pomogne nizu drugih zemalja, čak i onim razvijenim poput Italije i Španije. Očigledno da se ne radi samo o njenoj mnogoljudnosti (i Indija ima preko milijardu stanovnika) ili ogromnoj površini (nešto većoj od površine SAD). Jednostavno, savremena Kina predstavlja dobitni spoj za funkcionisanje u globalnim (kriznim) uslovima – čvrsta jednopartijska diktatura na političkom nivou uz liberalizovan ekonomski sistem, visok stepen tehnološkog razvoja koji nije uzdrmao bazične društvene vrednosti (poput hijerarhije, žrtvovanja za opšte dobro, kolektivizma i sl.), obrazovan kadar i ekonomsku moć koja se postepeno nametala duž svetskih meridijana bez želje da zadire u političke i vrednosne sisteme drugih zemalja.

2. Sjedinjene Američke Države sve manje liče na državu u tradicionalnom smislu reči (shvaćenu kao zajednicu ljudi nastaloj na dobrovoljnoj osnovi koja poseduje monopol nad fizičkom prisilom zarad zaštite pojedinaca i poretka), a sve više na državu-korporaciju čije su osnovne funkcije proizvodnja novca i ratova/nestabilnosti širom sveta. Sve što nije u direktnoj funkciji ostvarivanja ovo dvoje bilo je decenijama zapostavljano u ovoj zemlji. Ne fascinira samo nemoć američkog (mahom privatnog) zdravstvenog sistema da odgovori na iole ozbiljniji biološki izazov, već i potpuna ravnodušnost (pa čak i nebriga) države za zdravlje onih koji su oboleli. Čovek koji je nesposoban da stvara novac i ratuje, a to je bolestan čovek, američkom sistemu nije potreban – da jeste, SAD bi mogle bez ikakvih problema da razviju visokokvalitetan sistem zdravstvene zaštite. Za njih je jeftinije i jednostavnije naprosto naći drugoga koji će zameniti obolelog. Svaki Srbin ili bilo koji pripadnik drugog naroda koji želi da živi i radi u SAD bi, bar nakon svega ovoga, trebalo da bude svestan ove činjenice.

3. Rusija ima sasvim solidne kapacitete za funkcionisanje u kriznim uslovima – od sposobnog kadra, preko ljudskih i materijalnih resursa pa sve do vojske koja se ponovo pokazala istinskim čuvarem Rusije. Svoje objektivne nedostatke u pogledu visokotehnološkog razvoja, Rusija može da nadomesti čvrstim i pouzdanim partnerstvom sa Kinom, koje je već više puta provereno i potvrđeno. Rusi su još jednom pokazali da su međusobno vrlo solidarni, a Rusija da svoje građane ne posmatra samo kao donosioce profita ili ratnike, već i kao ljudska bića koja kao takva imaju vrednost, što joj može dati prednost u odnosu na druge velike sile.

4. Evropska unija je politički bolesnik čija bolest polako prelazi u akutnu fazu. Evropska solidarnost, kao jedan od temeljnih osnivačkih principa Unije, pala je na prvom velikom ispitu nakon završetka Drugog svetskog rata. Svaka od zemalja članica trenutno se snalazi sama za sebe i brine isključivo o svojim građanima. Pokazalo se da između razvijenog severa i manje razvijenog juga stoji gotovo nepremostivi procep ne samo ekonomske, već i političke prirode, gde Italija, Francuska i Španija (ukupno 170 miliona stanovnika) nisu u stanju da nametnu svoje političke interese kao prioritetne. Institucije Evropske unije, u najmanju ruku, nisu u stanju da adekvatno odgovore na velike izazove. Nema jedinstvenog evropskog protokola za borbu protiv koronavirusa, a i da se isti nekim čudom usvoji, praktično sve države bi ga ignorisale. Pokazalo se da je EU za većinu građana jedan udaljeni i provizorni politički konstrukt. Prosečnog Italijana ili Nemca zanima da u kriznim vremenima sačuva svoje sugrađane i kapacitete institucija svoje države, a ne EU.

5. Decentralizovani zdravstveni sistemi poput onih u Španiji i Italiji pokazali su se nedovoljno funkcionalnim u krizama većih razmera. Za razliku od pravnih barijera koje se mogu relativno lako prevazići kroz instrumente koje dopušta vanredno stanje/situacija, višedecenijski neuravnotežen razvoj regionalnih zdravstvenih sistema doveo je do toga da u nekim delovima posmatranih zemalja ima više medicinske opreme, lekova i sl. nego u drugim i da je to veliki hendikep u situaciji kada je potrebno urgentno reagovati.

Pripadnik bolničkog obezbeđenja prska aspesolom ruke medicinskog radnika u zaštitnom odelu u Madridu (Foto: ferrovial.com)
Vozač sanitetskog vozila u Madridu dezinfikuje ruke medicinskog radnika u zaštitnom odelu, mart 2020. (Foto: ferrovial.com)

6. Neke evropske zemlje čiji uticaj na prvi pogled nije vidljiv u javnosti itekako jesu uticajne. Takav slučaj je sa Holandijom, koja se među prvima suprotstavila da EU pomogne Italiji, Španiji i Francuskoj. Tu se očigledno radi o animozitetu između evropskog severa i juga, gde jedna Nemačka mnogo više vrednuje Holandiju ili Dansku negoli daleko veće i značajnije zemlje juga samo zbog veće kulturološke bliskosti i srodnije političke tradicije.

7. Španija je jedna od retkih zemalja EU koja je koliko-toliko uspela da sačuva svoj suverenitet. Ovo se posebno odnosi na polje međunarodnih odnosa. Tako je Španija uspela da obezbedi značajnu pomoć od Turske i nije se libila da je preuzme, ne mareći za nikad gore odnose između zvaničnog Brisela i Istanbula, i ne pitajući ostale članice za mišljenje o tome.

8. Srbija je, uprkos svim nedaćama prouzrokovanim iznutra i spolja koje su nas zadesile u poslednjih 20 godina poluokupacije, i dalje dominantna država u regionu i najspremnija da se suoči sa kriznim izazovima. Zvanični Beograd uživa međunarodnu reputaciju sa kojom ne mogu da se mere zemlje ovog dela Balkana. To ne znači da je ta reputacija preterano visoka, već da je naprosto veća od one koju uživaju Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Albanija, pa čak i Hrvatska. Srbija ne samo da je imala kome da se obrati za pomoć, već je tu pomoć vrlo brzo i dobila. Jednostavno rečeno, uši Moskve, Pekinga, Brisela i Vašingtona imaju više sluha za Srbiju negoli za okolne zemlje. Srbija je pokazala i to da pitanje Republike Srpske posmatra kao pitanje od dugoročnog nacionalnog interesa. To se videlo kroz njenu spremnost da bezuslovno pomogne svojim sunarodnicima ne pitajući zvanično Sarajevo ni za dozvolu ni za mišljenje. Takođe, videlo se da u slučaju veće krize Makedonija, Crna Gora, pa čak i FBiH (slučaj Goražde) bez pomoći Srbije nemaju čemu da se nadaju.

9. Takozvana zapadna civilna i politička kultura i njena superiornost nad tzv. primitivnom balkanskom su običan mit. U uslovima nešto veće krize kao što je ova sada, koja je daleko od ratnih uslova ili prirodne katastrofe većih razmera, građani Zapada su pokazali da ih njihov sebični i gramzivi individualizam vodi ka tome da su spremni da se tuku u supermarketima ili apotekama čak i bestijalnije nego tzv. Balkanci, kao i da ne poštuju instrukcije svojih vlada i da nemaju poverenje u njih kao što se to očekivalo. U prilog tome govori znatan porast prodaje oružja u SAD na početku pandemije. Kinezi i Korejci su u tom smislu na nivou iznad njih, baš kao i nas.

10. Pitanje naseljavanja migranata u Evropu predstavlja dugoročni prioritet Vašingtona i Brisela i trenutno najznačajniju političku agendu na prostoru EU. Pokazalo se da čak i ovako vanredni uslovi ne mogu da dovedu u pitanje njeno sprovođenje. Dakle, moguće prenošenje i širenje bolesti od strane migranata, ekonomska kriza koja će pogoditi domicilno evropsko stanovništvo, evroskepticizam koji će značajno porasti nakon svega ovoga – ništa od toga ne sprečava organizatore ovog projekta u njihovim namerama. Očigledno se migranti moraju naseliti u EU po svaku cenu, što dovoljno govori koliku glavobolju će nam to zadavati u bliskoj budućnosti.

11. Hrišćanstvo je za zapadne zemlje odavno postalo bespotrebni teret istorije. To potvrđuje činjenica da verske zajednice na Zapadu u vreme koronavirusa ni ne pomišljaju da se izbore za javno proslavljanje Vaskrsa ili za nešto masovnije okupljanje vernika u vreme bogosluženja. Prozapadne vlasti u zemljama Jugoistočne Evrope pokušavaju da slede sličan model, koristeći svaku priliku (pa i ovu sa virusom) da religiju prokažu kao zaostali, čak i štetni društveni činilac.

 Sveštenik rimokatoličke crkve drži misu pred fotografijama svojih parohijana zalepljenih na praznim klupama u jednoj crkvi na periferiji Milana (Foto: Father Giuseppe Corbari)
Sveštenik rimokatoličke crkve drži misu pred fotografijama svojih parohijana zalepljenih na praznim klupama, Milano, mart 2020. (Foto: Father Giuseppe Corbari)

12. Kina ima sve uslove da postane prva sajber-totalitarna država u svetu u kojoj će otuđenje pojedinca od drugih članova zajednice dostići maksimalan nivo. Kao takva, predstavlja idealnog nastavljača posla koji su započele SAD – stvaranja novog svetskog poretka u kome će pojedinci biti otuđeni od Boga, jedni od drugih, koji će živeti i raditi šablonski poput kiborga i koji će biti samo jedna od lako zamenljivih karika u lancu proizvodnje i potrošnje.

 

Rajko Petrović je master politikolog, saradnik Instituta za evropske studije i doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Dobitnik je nagrade Univerziteta u Beogradu za najboljeg studenta generacije

 

Izvor Novi Standard