Džihadofilija američke geostrategije

Kako su akcije Sjedinjenih Država na Istočnom Timoru i u Avganistanu pomogle da radikalni islam od lokalnog preraste u globalni bezbednosni izazov?

U osvrtu na bilderbergovski pledoaje nemrtvog dr Henrija Kisindžera od petog aprila za očuvanje neoliberalnog svetskog poretka posle epidemije koronavirusa, uzgred sam pomenuo njegovu sramnu ulogu u davanju zelenog svetla Suhartovom režimu u Džakarti da okupira Istočni Timor i zavede režim terora nad hrišćanskim žiteljima te bivše portugalske kolonije. Reč je o epizodi nepoznatoj i inače dobro informisanim Srbima, kao što zaključujem iz poruka koje sam dobio tim povodom. Ona zaslužuje poseban osvrt kao odraz specifičnog oblika patologije tvoraca geostrategije SAD u proteklih pola veka. Reč je o praksi ugađanja islamistima sa namerom njihove instrumentalizacije zarad ostvarenja strateških ciljeva navodno višeg reda.

Dok je timorska tragedija bila u punom jeku, počev od sedmog decembra 1975, javnost tadašnje Jugoslavije o njoj nije mogla ništa da sazna jer je indonežanski predsednik Suharto bio ugledan pripadnik Brozovog pokreta nesvrstanih. U toj eliti „savesti čovečanstva“ vodeći lumeni su bili, između ostalih, predsednik Ugande feldmaršal Idi Amin Dada, car Centralnoafričkog carstva Žan Badel Bokasa i premijer Demokratske Kampućije Pol Pot, da o manje živopisnim krvolocima ne govorimo.

Zapadna medijska mašina, pak, prećutkivala je užase na Istočnom Timoru iz istih razloga iz kojih već decenijama prećutkuje zločine nad Srbima u BiH i na Kosovu i ignoriše stradanja i ubrzani nestanak hrišćana širom islamskog sveta. Glavni razlog je činjenica da su tvorci spoljnopolitičke strategije u Vašingtonu i u ključnim evropskim prestonicama (Londonu i Parizu pre svega), kako pre tako i posle 11. septembra 2001, težili su da militantni islam koriste kao oruđe svojih geopolitičkih interesa. Ovo je empirijski bogato dokumentovana činjenica.

„ODLIČNA IDEJA“ BŽEŽINSKOG
Strategija aktivne podrške islamskim fanaticima radi postizanja širih ciljeva SAD bitno je pomogla u prerastanju radikalnog islama, koji je do kraja 1970-ih bio marginalna pojava na svetskoj sceni, u globalni fenomen prvog reda. Operativna pretpostavka u Vašingtonu i Lengliju bila je da se džihadisti mogu iskoristiti i potom odbaciti – kao što su iskusili Ngo Din Diem u Vijetnamu, Manuel Noriega u Panami, šah Muhamed Reza Pahlavi u Iranu, kontraši u Nikaragvi, Hosni Mubarak u Egiptu i toliki drugi.

Ta je pretpostavka imala istu ugrađenu grešku kao i odluka kajzera Vilhelma da Lenjinu i njegovoj boljševičkoj pratnji dopusti prolaz kroz Nemačku od Švajcarske do Baltika 1917. Godinu dana kasnije mornari u Kilu otkazali su mu poslušnost pod crvenim barjakom mornaričkog sovjeta, što je ubrzalo raspad Drugog rajha..

U Vašingtonu lekcija je dugo bila nepriznata. U intervjuu koji je dao za Le Nouvel Observateur u januaru 1998, pok. Zbignjev Bžežinski, samozadovoljno je opisao je kako je Karterova administracija podstakla otpor prosovjetskoj vladi u Kabulu i time isprovocirala vojnu intervenciju Moskve. Upitan gotovo dve decenije kasnije da li žali zbog posledica avganistanske operacije, Bžežinski je bio indigniran što se takvo pitanje uopšte postavlja:

Bivši Savetnik za nacionalnu bezbednost SAD-a Zbignjev Bžežinski (Foto: Terry Ashe/The LIFE Images Collection, via Getty Images)
Bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD Zbignjev Bžežinski (Foto: Terry Ashe/The LIFE Images Collection, via Getty Images)

— Da žalim? Zbog čega? Ta je tajna operacija bila odlična zamisao. Imala je za rezultat uvlačenje Rusa u avganistansku zamku i vi hoćete da žalim zbog nje? … Dobili smo priliku da Sovjetskom Savezu damo njegov Vijetnam. Tokom gotovo deset godina koje su usledile Moskva je morala da vodi nepodnošljivi rat koji je doveo do demoralizacije i na kraju do raspada sovjetskog carstva.

Ne kajete se zbog podrške fundamentalistima, što ste davali oružje i savete budućim teroristima?
Šta je važnije za svetsku istoriju, Talibani ili pad Sovjetskog Saveza? Neki usplahireni muslimani ili oslobođenje srednje Evrope i kraj Hladnog rata?

Neki napaljeni muslimani? Ta nije li islamski fundamentalizam svetska pretnja broj jedan?
Gluposti! Ne postoji nikakav globalni islam.

Činjenica da je jedna od ključnih ličnosti vašingtonskog establišmenta na izmaku 20. veka kategorički objavila da „ne postoji nikakav globalni islam“ dovoljno govori o stanju duha tvoraca američke spoljne politike u periodu poznog Hladnog rata. Karter je isprva tajno odobrio 500 miliona dolara (preko tri današnje milijarde) za „Operaciju ciklon“. Narednih godina je američka obaveštajna služba utrošila preko četiri milijarde tadašnjih dolara u istu svrhu. Uspostavljene su islamske škole za obuku u Pakistanu (otuda termin talibani, od paštunske reči „učenik“). Mladi fanatici iz Avganistana i drugih islamskih zemalja upućivani su u logore za obuku u Pakistanu, gde su budući pripadnici Al kaide i drugih mudžahedinskih grupa uvežbavali „izvođenje sabotaža“ – tj. terorizam.

Ishod je, suprotno frazeologiji dr Bžežinskog, bio daleko opasniji od šačice „usplahirenih muslimana“. Uprkos Islamskoj revoluciji u Iranu koja se dogodila samo šest meseci ranije, kreatori politike u Vašingtonu nisu tretirali fundamentalističku ideologiju kao pretnju sve dok nije počela da napada Ameriku. Oni nisu zapazili promenu raspoloženja koja se u islamskom svetu odvijala zahvaljujući Avganistanu. Kako nas podseća francuski islamolog Žil Kepel:

„Godine 1989. džihadisti su zaista verovali da su oni uništili Sovjetski Savez i da je militantni islam sila koja može da pobedi svakog neprijatelja. Prenebregli su činjenicu da su Ruse iz Avganistana zapravo proterale protivavionske rakete ‘stinger’, koje su oni dobili od Amerikanaca… To ubeđenje ih je navelo da poveruju da mogu svugde da trijumfuju.“ (Njujork tajms, 27. januar 2002.)  

Talibanski militanti sa seljanima u avganistanskoj provinciji Lagman proslavljaju dogovor između pobunjenika i Sjedinjenih Država, 02. mart 2020. (Foto: Noorullah Shirzada/Agence France-Presse/Getty Images)
Talibanski militanti sa seljanima u avganistanskoj provinciji Lagman proslavljaju dogovor između pobunjenika i Sjedinjenih Država, 02. mart 2020. (Foto: Noorullah Shirzada/Agence France-Presse/Getty Images)

Pretpostavka tvoraca politike SAD bila je da se islamski duh oslobođen „izvrsnom idejom“ Bžežinskog može kontrolisati njegovim konačnim svođenjem na još jedan humanistički projekat, utapanjem njegovih pristalica u potrošačku kulturu, ili multikulturnom indoktrinacijom njihove dece kroz sistem sekularnog obrazovanja. Učinak tog pristupa vidimo u sve brojnijim redovima dobrovoljaca džihada rođenih na Zapadu koji su spremni na mučeništvo na ratištima Sirije, Iraka i Avganistana.

Ne dopuštajući korekcije zacrtanog difolta, u decenijama koje su usledile, u krvavim sukobima koji neminovno karakterišu liniju razdvajanja islama i ostalog sveta, Vašington je redovno stajao na strani muslimana. U januaru 1996. Džekob Hajlbrun i Majkl Lind, urednici časopisa Nju ripablik, sa odobravanjem su pisali o ulozi SAD kao predvodnika muslimanskih država od Persijskog zaliva do Balkana, pri čemu bivše osmanske zemlje postaju „srce trećeg američkog carstva“. (Njujork tajms, drugi januar 1996.) Pritom, svaka pomisao da Amerika treba da zaštiti i nemuslimanske žitelje tog nastajućeg „carstva“ – ugrožene hrišćane Kipra, Balkana, Sirije, Egipta ili Libana – savršeno je nezamisliva.

PROBNI POLIGON
Prethodnica „odličnih ideja“ Bžežinskog bila je odluka Fordove administracije da vladi u Džakarti pruži odrešene ruke na Istočnom Timoru. Suharto nije bio zagriženi islamista, ali je svejedno koristio fanatike kao saveznike u krvavim poduhvatima. Ovo je došlo do izražaja u odmazdi protiv kineskih komunista i njihovih navodnih saučesnika posle pokušaja državnog udara 1965. godine. Tada su pripadnici oružanih snaga uz podršku islamskih paravojnih formacija pobili preko 500 hiljada nemuslimana.

Takav tretman manjina prethodno je testiran u džunglama Zapadne Papue, bivše Holandske Nove Gvineje, koja je predata na upravu Indoneziji 1962. kada joj je ime promenjeno u Irijan-Džaju. Papuanci su rasno Melanežani a ne Indo-Malajci, a po veri hrišćani ili animisti. Suhartova vojska je nasilno preuzela svu decu iz misionarskih škola i naselja, prisilila ih da pohađaju državne škole i počela da preobraća u islam. Usledio je pasivan otpor indonežanskoj vlasti. Oficiri indonežanske vojske, listom muslimani, uzvratili su naredbom da se pobiju sve svinje, osnova papuanske prehrane. Do septembra 1973. indonežanski vojnici pobili su 30.000 civila. Taj broj je porsatao na 100.000 do 1990. Ni ova epizoda nije dobila nikakvu pažnju u zapadnim medijima.

Istočni Timor je došao na dnevni red raspadom portugalskog kolonijalnog carstva 1975. Indonezija nije imala apsolutno nikakvo pravo na tu teritoriju ali su tadašnji američki predsednik Džerald Ford i njegov državni sekretar, neizbežni dr Henri Kisindžer – koji su se baš zatekli u poseti Džakarti – svejedno odobrili indonežansku invaziju koja je započela na godišnjicu japanskog napada na Perl Harbor, sedmog decembra 1975. Gosti iz Vašingtona molili su samo jedno: da napad bude odložen i izvršen posle njihovog odlaska.

Henri Kisindžer i Džerald Ford na sastanku sa Suhartom i Adamom Malikom, Džakarta, 06. decembar 1975. (Foto: David H. Kennerly/Wikimedia)
Henri Kisindžer i Džerald Ford na sastanku sa Suhartom i Adamom Malikom, Džakarta, 06. decembar 1975. (Foto: David H. Kennerly/Wikimedia)

Kisindžer je rekao novinarima da „Sjedinjene Države imaju razumevanja za stav Indonezije po pitanju Iatočnog Timora“ i da će se SAD uzdržati od predstojećeg glasanja u UN kojim se osuđuje invazija. Kako je naveo Danijel Patrik Mojnihan, tadašnji ambasador SAD u UN, u telegramu Kisindžeru od 23. januara 1976, „SAD su želele da stvari pođu kako su i pošle i radile su na tome. Stejt department je želeo da se UN pokažu potpuno neefikasnim u svim merama koje budu preduzimale. Ovaj zadatak je poveren meni i obavio sam ga sa velikim uspehom.“

Suharto je bio oduševljen što je dobio podršku SAD za invaziju. Ta je podrška bila dobrim delom motivisana spremnošću indonežanske vlade da nabavlja prvenstveno američko naoružanje. U kasnijim godinama indonežanski vojni kadrovi povezani sa krvoprolićem na Istočnom Timoru obučavani su u SAD po tajnom programu Klintonove administracije pod šifrom „Gvozdena ravnoteža“. Sprovođen je u ilegali jer je Kongres formalno obustavio sredstva za školovanje oficira indonežanske vojske posle masakra 1991. Ključna među formacijama koje su nastavile sa obukom pod američkim okriljem i o američkom trošku bila je brigada Kopasus, jedinica sa krvavom prošlošću, „odgovorna za najteža kršenja ljudskih prava u istoriji Indonezije“.

Tokom dve i po godine zavođenja reda na Istočnom Timoru po Suhartovom ukusu – koji je usmrtio oko trećinu stanovništva – u Njujork tajmsu su se pojavile samo dve kratke vesti o „problemu istočnotimorskih izbeglica“. Ovo zaprepašćujuće licemerje prećutano je u zvaničnim medijima:

„Da je Istočni Timor Kosovo, svi znamo šta bi dogodilo. Klinton bi preko televizije optužio indonežanskog predsednika Habibija kao novog Hitlera i pretnju svetskom miru. Krenula bi povika pod vođstvom Amerike da se indonežanski generali optuže za ratne zločine… Mediji bi izveštavali o zbivanjima na Istočnom Timoru kao ‘novom holokaustu’. Razlog što se to ne događa je jasan. SAD, ključni igrač u oba sukoba, smatraju Srbiju otpadničkom državom a Indoneziju cenjenim trgovačkim partnerom… pa zato umanjuju indonežanska zverstva i prikazuju njeno vojno i političko rukovodstvo što je moguće pozitivnije.“ (Lori Goldstin, „Naša selektivna moralnost“, Toronto san, 14. septembar 1999.)

Po motivaciji, metodama i percepcijama aktera na terenu – kako ubica tako i žrtava – Istočni Timor je bio islamski džihad protiv hrišćanskih nevernika. Biskup dijaceze Dili, Kosta Lopes, bio je svedok zbivanja: „Vojnici su ubijali sve redom. Na ulicama je bilo mnogo mrtvih tela.“ Njima je rečeno da vode sveti rat, džihad, i čitava sela – npr. Remeksio i Ajleu – bila su masakrirana. U Diliju je ubijeno na stotine ljudi i bačeno sa lučkog doka u more. U Maubari i Lujkviki pobijeno je celokupno kinesko stanovništvo. U luci Dilija usidreno je devetnaest brodova da bi odvezli ukradena vozila, elektroniku, nameštaj, traktore i sve što se moglo opljačkati. Crkve i verske ustanove su opljačkane, a njihove knjige spaljene.

Pripadnici indonžanske vojske u sukobu sa civila na Istočnom Timoru 1975. (Foto: Elaine Briere and Australia's East Timor Human Rights Centre)
Pripadnici indonežanske vojske u sukobu sa civilima na Istočnom Timoru 1975. (Foto: Elaine Briere and Australia’s East Timor Human Rights Centre)

Australijski konzul u Istočnom Timoru Džejms Dan izvestio je da izbeglice nisu sigurne ni u Zapadnom Timoru: 2000 muškaraca, žena i dece ubijeno je u Lamaknanu. U koncentracionom logoru na ostrvu Atauro zatočenici su dobijali po kanticu kukuruza za nedelju dana. Kazna za slušanje stranih radio stanica ili za razgovor portugalskim jeziku bila je batinanje, gašenje cigareta na licu i genitalijama, elektrošokovi, potapanje u vodu i čupanje noktiju. Sveštenici koji su pobegli u brda s vernicima javili su o pokoljima dece u Lospalosu, Vikeku, Amoru i Sumalaju. Sveštenici su prebijani, crkve napadane, a vernici hapšeni. U novembru 1976. broj ubijenih dostigao je 100.000, a potom se vojska usmerila na obrazovanije slojeve.

Sledeći cilj bila je hrišćanska manjina u samoj Indoneziji. Tokom 1999-2000. progoni, uništavanje imovine i ubijanje indonežanskih hrišćana dosegli su stepen verskog čišćenja koje je podsticala indonežanska armija. Najteža zverstva počinjena su na ostrvu Ambon, gde je bujanje nasilja nastupilo po dolasku 2.000 pripadnika Laskar džihada, islamske paravojne formacije koja je stigla da se priključi „svetom ratu“ protiv hrišćana. Oni su na Ambon slali ratnike sa Jave i Južnog Sulavezija. Vojnici poslati na Molučka ostrva da zavedu red borili su se uz rame sa džihadistima. Najveće borbe vodile su se oko grada Ambona. Nasilje u Severnoj Halmaheri nateralo je na bekstvo 100.000 ljudi u džungle i planine. Hrišćanske zajednice bile su u rasulu. Orgija antihrišćanskog nasilja konačno je splasnula 2001, nakon što su se muslimanski migranti sa prenaseljenih ostrva Jave i Sulavezija smestili u kuće i preuzeli imanja prognanih hrišćana. Kosovski scenario ponovljen je na drugom kraju sveta.

ZAKLjUČAK
U jeku Hladnog rata bilo je donekle shvatljivo da operativci zapadnih obaveštajnih službi pokušaju da koriste muslimane, uostalom kao što su pedesetih godina operativci CIA u Italiji koristili Rimokatoličku crkvu u borbi protiv komunista. Otrovno seme, zasejano u Avganistanu 1979, rađa smrtonosne plodove.

Sa islamske strane, hibridni rat – koji je trenutno fokusiran na migrantski džihad – vodi se sa dubokim i nepokolebljivim uverenjem da se Zapad nalazi na silaznoj putanji. Dosadašnji uspeh demografskog cunamija stvorio je utisak da je Zapad magacin sa razvaljenom bravom i bez čuvara. Taj je utisak potkrepljen poukama istorije: civilizacija koja izgubi poriv za biološko samoobnavljanje propada.

Bolje bi bilo da imamo reformisani islam za globalnog suseda nego da imamo morbidne varijacije na istu krvavu temu u Iranu, Pakistanu, Sudanu, Libiji, Saudijskoj Arabiji i drugde. Međutim, zapadnim liderima i dalje nedostaje spoznaja da se mogućnost islama za temeljitu i preko potrebnu reformu samo podriva podilaženjem islamistima. Ugađanje pothranjuje njihovu spiralu mržnje i prkosa, besa i apetita, uz rastući prezir prema beskičmenim nevernicima.

Pripadnici Fronta Al nusra gestikuliraju tokom obilaska sela na južnoj strani sirijske provincije Idlib, decembar 2014. (Foto: Khalil Ashawi/Reuters)
Pripadnici Fronta Al Nusra tokom obilaska sela na južnoj strani sirijske provincije Idlib, decembar 2014. (Foto: Khalil Ashawi/Reuters)

Podilaženje geopolitičkim planovima globalnog džihada uz žrtvovanje malih nacija poput Srba i zajednica poput iračkih i sirijskih hrišćana, kontraproduktivno je. Sitni zalogaji samo otvaraju apetit vukovima, utirući put egzistencijalnom obračunu po principu kto-kogo. Sa tim potencijalno fatalnim izazovom, neuporedivo opasnijim od sadašnje epidemije, posustala Evropa neminovno će biti suočena i pre isteka prve polovine ovog veka.

 

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Kronikls“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Afghan Media Resource Center (Courtesy Image)

 

Izvor Novi Standard