Ковић: Некад се отпор изражавао кроз рок музику, а данас кроз традиционализам

Више од шест векова живи Косовски завет, а да бисмо га разумели, ми морамо да уђемо у гета у којима живе Срби у Ораховцу, у Великој Хочи...

Имао је седам година када је од родитеља тражио да му купе Илустровану историју света Сомерсета Фраја. Ту књигу је видео код другара и јако му се свидела. Волео је њене илустрације које су му дочаравале неки давни свет и људе из прошлих времена. Од тада себе сматра историчарем који се од те 1976. па, ево, све до данашњих дана интересује за догађаје из наше и европске прошлости, трудећи се да одгонетне куда иде данашњи свет и Србија с њим.

Књигу Сомерсета Фраја доживљава као део идентитета његове генерације. Била им је омиљена још у тако раном узрасту јер је била као створена за дечаке, подстицала машту, јачала авантуристички дух и учила их као и свака права учитељица живота о људској природи, борбама, ратовима, одводила у неке друге епохе као у истинском времеплову. Генерације рођене шездесетих година прошлог века одрастале су и на стриповима… Нико није обраћао пажњу да ли су у облачићима исписани дијалози на латиници или ћирилици, владала је фасцинација илустрацијама.

ФАКУЛТЕТ ВИШЕ ОД РАДНОГ МЕСТА
– Има много оних који су, на овај начин, били историчари као деца, али су престали јер им је неко објаснио да од тога неће моћи да живе, каже Милош Ковић, ванредни професор на Филозофском факултету у Београду.

Филозофски факултет је за њега много више од радног места. Родитељи су му се упознали на њему: отац је дипломирао на Одељењу за социологију, а мајка психологију. Ту је и Милош проводио своје студентске дане док није добио диплому историчара па се ту и запослио, а на овом факултету, на Одељењу за психологију, као ванредни професор ради и његова супруга Вања.

С обзиром на то да је јако много овог факултета у животима фамилије Ковић, Милош наглашава да радно место није дошло кроз непотизам или идеолошку подобност, већ је последица учења, рада и лаганог напредовања од асистента до ванредног професора.

ОДРАСТАЊЕ У ШАПЦУ
Сећајући се свог детињства у Шапцу каже да је одрастао као део тадашње средње класе којој је образовање било јако важно. У његовој кући се разговарало о књигама, филмовима, политици, возио се фолксваген, ишло једном годишње, а понекад и чешће, на море и планину.

– Тај самоуправни социјализам успео је да до краја седамдесетих година прошлог века произведе и утврди свој образовани, лојални средњи слој. Када је почео распад социјализма и Југославије, тај слој је претрпео најјаче ударце. Неки од нас су напустили овај свет, други су напустили земљу и одселили се на Запад, трећи су се једноставно помирили с деградирањем да би опстали, али је било и оних који су, док је земља пропадала, направили каријере, каже Ковић.

Сећа се средине осамдесетих као времена када је његова породица прешла у Београд. Слобода је стигла у главни град Југославије пре него у источноевропске земље. С друштвом је ишао с трибине на трибину, посећивао фестивале и концерте, читао дуго забрањиване истине по новинама и књигама. У време пада Берлинског зида путовао је у Будимпешту и Праг да би својим очима видео рушење једне империје и пропаст једног света. За студенте историје то је било незаборавно искуство. Али, назирале су се све јасније и претње у сопственој кући: уследио је рат.

Друштвени живот професора Ковића се већ дуги низ година одиграва у ширем кругу установа и кафеа око Филозофског факултета. Ту је научио много више од пуког познавања прошлости.

– Као и Енглези који су јако привржени свом Кембриџу или Оксфорду и ја осећам нешто слично према Филозофском факултету. Посебно волим поглед с прозора нове зграде Филозофског на фасаду Капетан Мишиног здања у коме су се некада налазили Велика школа, Прва београдска гимназија, Српска краљевска академија, национални музеј и још што-шта, прича наш саговорник.

Иако је докторирао изучавајући политику чувеног енглеског државника Дизраелија према Балкану, за Ковића као и за сваког српског историчара национална историја, Косово и Косовски завет су незаобилазне теме. Школујући студенте да једног дана постану професори и да овладају занатом историчара, он с њима, колегама професорима, научним радницима из института, редовно путује на Косово и Метохију где посећују споменике, светиње, али и српске енклаве.

ВАРКА ПРВОГ ПОГЛЕДА НА ИСТОРИЈУ
– Студенти, будући професори, уче да кроз емпатију изграде свој занат јер без саосећања ми не можемо да разумемо ни данашњицу ни прохујале епохе. Ратови и страдања нису само прошлост – они су и садашњост и будућност. Од историје не можете да побегнете. Историја није само наука о прошлости. Она нас учи да разумемо садашњост, па и будућност, да на све гледамо у дужој временској, историјској перспективи, каже наш саговорник.

Подсећа и да је историја коју смо ми учили била једнозначна и није омогућавала много различитих тумачења. Данас се крећемо између две крајности, времена када је негован искључиво и само марксистички приступ историји и данашњице коју Ковић описује као какофонију вредности: уводи се доминантно западњачки поглед на историјске догађаје који некритички прихватамо како бисмо се некоме свидели и препоручили.

– Историју морамо заиста да разумемо, морамо да мирно и трезвено одговоримо на питања „ко сам ја” и „ко смо ми”, а не „како да постанем неко други”, како да личимо на Запад или да будемо примљени у ЕУ или НАТО, поручује.

Он је имао, каже, срећу да током школовања ради с добрим професорима – од гимназије, преко Филозофског факултета, до усавршавања на Универзитету у Оксфорду.

– Од њих сам, поред осталог, научио да у историји ствари најчешће нису онакве каквим нам се чине на први поглед, да је прошлост увек другачија од нашег доба и да је потребно сређено, прибрано, понекад и дуго посматрање пре него што се изрекне закључак који, опет, никада не може бити коначан. Прошлост се, једноставно, отима поједностављењима и политичкој употреби. Зато би, када год је то могуће, оцењивање и вредновање требало да уступе место разумевању и објашњењу, каже професор Ковић.

КАКО ЗАПАД ВИДИ НАС
– Још у средњем веку настале су предрасуде западних држава према Србима. Њихови корени су верски јер православни хришћани за њих су још од 11. века били „шизматици”, јеретици. Корени геноцида над Србима у НДХ су верски, римокатолички. Од 19. века у Лондону и Паризу нас виде као мале Русе, Словене, православце, савезнике Руског царства, потом и комунистичког Совјетског Савеза. Историјске чињенице су да је Србија у 19. веку постала аутономна и независна захваљујући Русима, а не Енглезима или Французима. Ми смо у два светска рата, у борби против Немаца и њихових савезника, ове земље доживљавали као савезнике, али питање је да ли су и они нас тако видели. Препустили су нас судбини и 1915. и 1944. када су Србе и Србију изручили Титу. Зато је важно питање за српске историчаре да протумаче не само наш однос према западноевропској цивилизацији, већ можда још важније да протумаче како она нас види. То би нас ослободило много непотребних заблуда и страдања.

ИСТОРИЈСКИ ИДЕНТИТЕТ
– Феномен карактеристичан за почетак 21. века је обнова побожности у Америци, Русији, Азији, Африци и Источној Европи, укључујући и Србију, свуда осим у Западној Европи. Пролазећи кроз унутрашњост САД можемо видети оно што се не види у Њујорку, Чикагу или Лос Анђелесу, изразиту побожност, нарочито у евангелистичким црквама које доживљавају велики успон уз значајну подршку медија. Обновљена побожност је одлика и Руске Федерације где влада синергија између православних Руса и атеистичких Совјета који се, кроз изразити патриотизам, враћају традицији.

У нашем региону живе различите вере и конфесије, наша историја обележена је међусобним, грађанским и верским ратовима, и Југославија је настала да би се та замршена једначина решила. Али не можемо се ми Срби одрицати свог историјског идентитета у корист решавање те једначине. Не можемо се одрицати Светог Саве зарад Вука Караџића или Стефана Немање зарад Тита. Наш културни образац мора да почива на светосављу и живом предању, уместо на помодном и испразном хедонизму, материјализму који води у нихилизам. Али он не сме да изостави ни Доситеја ни Вука, нашу секуларну традицију која почиње негде крајем 18. века. Моја генерација се супротстављала социјалистичком сивилу кроз рок музику и поп културу, а данас, после победе фармерки над комунизмом, млади се западном релативизму и нихилизму супротстављају кроз повратак религијском аскетизму и традицији. Погледајте литије у Црној Гори, уђите у наше цркве недељом и празником и видећете углавном млад свет. То је јасна најава будућности – истиче Ковић.

ЖИВЕЋЕ КОСОВСКИ ЗАВЕТ
– Више од шест векова живи Косовски завет и он ће живети и даље јер ово није крај историје. Да бисмо га разумели, али и да бисмо разумели сложеност историје, ми морамо да уђемо у гета у којима живе Срби у Ораховцу, у Великој Хочи, Новом Брду или Грачаници. Није довољно ићи у библиотеке или факултетске учионице. Када уђемо у гето суочавамо се с истинском историјом. Око нас се, као куле од карата, руше идеолошке илузије, лицемерне фразе о добрим намерама и универзалној срећи које Запад бомбама и пропагандом намеће остатку света. Материјално благостање, као главна опсесија данашњице, такође губи сваки смисао, јер људе из гета, који су ту по својој слободној одлуци, то не занима.

Морате себи да поставите питање одакле долази толико непријатељство према Србима, али и оно много важније – одакле људи из гета црпу толику снагу која им омогућава да све поднесу и издрже. Тада се суочавате са снагом предања, са снагом Косовског завета који ови људи дословно живе и испуњавају. Они могу да напусте своје домове и потраже слободу на неком другом, мирнијем месту где ће бити прихваћени, али они то не желе. Када дођете међу њих запитате се ко је, уствари, слободан, а ко заробљен – ви, са својим бесмисленим, београдским бригама и страховима, или они – пита професор и истиче да се трагизам и променљивост историје нигде не може тако јасно разумети као на Косову и Метохији.

 

Аутор Драгољуб Стевановић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Политика, 08. април 2020.