Буђење војвођанског сепаратизма (2)

Како је изгледао аутономашки покрет у Војводини након 2000. године и како је дошло до постепене, а затим и потпуне партизације Војвођанског клуба?

Обарањем Милошевића са власти крајем 2000. године, пажњу јавности Војводине су сасвим обузеле мале аутономашке политичке партије које су, захваљујући предизборној коалицији ДОС, заузеле кључна места у покрајинској власти. Услед тога је значај Војвођанског клуба преко ноћи постао маргиналан. Покушавао је  Војвођански клуб и даље да окупи све аутономашке странке и НВО организујући неколико „Војвођанских конвенција“. На тим конвенцијама су све упадљивије иступали бивши кадрови СК САП Војводине које је народ 1987. године најурио с власти и блиски сарадници тих људи (Живан Берисављевић, Бошко Крунић, Ђорђе Суботић, Радивој Степанов, итд).

Доајени Војвођанског клуба су 2012. године још једном безуспешно подсетили јавност Војводине на потребу окупљања аутономашких партија и НВО у јединствен политички покрет. Тада су први пут за овај вид удруживања употребили назив Војвођански фронт и тиме прихватили фронтовски политички дискурс на чијој обнови је дуго пре тога брижљиво радио Живан Берисављевић. Доајени су предосетили потпуну идејну и моралну пропаст политике војвођанског аутономаштва, па су политичким наследницима сугерисали да назив своје организације преименују у Војвођански фронт – назив по једној неуспешној а дубоко компромитованој политичкој организацији Душана Бошковића.

Исте 2012. године је Живан Берисављевић најзад примљен за члана Савета Војвођанског клуба и постао његов почасни члан. Последица свега је било то да је тадашњи председник Војвођанског клуба, Ђорђе Суботић, својим слабомоћним политичким ставом допустио да Живан Берисављевић Војвођански клуб подведе оперативном партијском старању Александра Оџића.

УТАПАЊЕ У ВОЈВОЂАНСКУ ПАРТИЈУ
На састанку званом Четврта војвођанска конвенција (марта 2012.), Војвођански клуб је окупио представнике аутономашких странака и НВО који су усвојили проглас под именом Декларација о уједињењу Војводине и Србије у Савезну Републику Србију. И овај покушај представљања сепаратистичке политичке агенде на уједињујући начин, својим насловом је сведочио о псеудосепаратизму међу војвођанским аутономашима. Међутим, испоставило се да скоро половина „присутних“ аутономашких НВО и политичких партија које су „потписале“ ову Декларацију у тренутку потписивања није постојала, а да неке од њих никад нису ни постојале.

Објављено је да су Конвенцији присуствовали представници удружења: Аргус (Цивилно удружење Мађара у Војводини за права мањина, Антала Бозокија, из Новог Сада које није било активно од 2011. због недостатка средстава за рад), Центар за либералне студије (избрисан из регистра АПР-а још 2011, па у доба Конвенције није постојао), Форум V-21 (неколико година раније брисан из регистра АПР, па у доба Конвенције није постојао), Хелсиншки одбор (покрајинска подружница ове организације под управом Павела Домоњија), НДНВ (под управом Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића), Регионални центар за избегла и прогнана лица (удружење потпуно непостојеће у свим одговарајућим регистрима) и Војвођански клуб (тада је на челу ове организације био Ђорђе Суботић).

Од странака које су „послале представнике“ неке су такође биле непостојеће: Алијанса војвођанских Румуна, Банатска странка, Демократски савез Хрвата Војводине, Европска снага Војводине, Либерално-демократска партија (покрајински одбор), Панчевачка партија, Савез војвођанских Мађара, Војвођанска алтернатива и Војвођанска партија (Александра Оџића, који се од Чанкове ЛСВ одвојио 2008, потом се приклонио Војвођанској партији коју је 2011. године преузео у општој тучи  отевши је од кадрова Г17+ Млађана Динкића).

Председник Војвођанске партије Александар Оџић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Председник Војвођанске партије Александар Оџић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Испоставило се да Банатска странка, Европска снага Војводине, Панчевачка партија и Војвођанска алтернатива уопше не постоје, јер не испуњавају основне услове за регистрацију странака, баш као ни сама Оџићева Војвођанска партија. Међутим, 2013. године је Војвођанска партија под руководством Александра Оџића искористила потписе њихових чланова за своју регистрацију. Војвођанске аутономаше тада није забринула чињеница да је владајући политички режим дозволио регистрацију Оџићеве странке, упркос битним недостацима поступка регистровања.

Смисао Четврте војвођанске конвенције био је у томе што су је припадници Војвођанске партије искористили да би се приближили малим аутономашким групама, па од њих прикупили потписе и документацију у циљу регистровања своје странке. Био је то прворазредни скандал. Показало се да је Војвођански клуб употребљен да би се остаци малих аутономашких странака, удружења и групица утопили у Војвођанску партију Александра Оџића.

ОБНОВА ВОЈВОЂАНСКОГ ФРОНТА
Новосадско издавачко предузеће „Агенција МИР“, Живана Берисављевића, је 1995. године издало књигу Ранка Кончара Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929-1941. Војвођански фронт доба Краљевине Југославије био је сасвим маргинално удружење којим је Душан Бошковић, као агент Влатка Мачека, потпуно компромитовао идеју војвођанског завичајног родољубља, а водећи Срби са подручја Војводине су осудили војвођански сепаратизам. Војвођански аутономаши су управо у Кончаровој књизи нашли оно што ће им постати историјски политички узор. Први који је прихватио Бошковићев Војвођански фронт као узор за савремено војвођанско аутономаштво, и популаризовао га, био је управо Живан Берисављевић. Средином 2012. године Живан Берисављевић је најавио: „Очекујем стварање фронта отпора у којем ће учествовати и политичке и културне институције Војводине, различите странке и цивилни сектор. А уверен сам и да ће све бити више него драматично чупаво, али Војводине ће бити онолико колико буде борбе за њу“.[1]

Према речима Берисављевића, надлежност Војводине биће онолика, колика буде и борба која се води за покрајину, а „историјска права Војводине не могу се одредити тако да, истовремено, разбијамо главу са тиме да ли ће их Србија прихватити и да ли ће им дати простора. Ако у Војводини не устану и не почну да се боре за тај циљ, ако политичке снаге покрајине не постану узајамни савезници, онда се, наравно, у земљи неће променити однос снага, ни однос према покрајини. Борба треба да буде мудра и јасно заокружена, у коју спада агилни и рационални наступ покрајинских политичких странака, цивилне сфере и про-војвођанских појединаца. Ради се о давању одговора на једно нерешено питање, преостало из друге Југославије. Седам држава чланица Југославије се осамосталило, са или без сагласности Србије. Једино је Војводина остала потпуно анонимна северна покрајина Србије, према укусу најпре Милошевићевог, потом Коштуничиног устава. То не може тако да остане. Војвођанске демократске снаге, уколико желе да уваже вољу бирача који су их изабрали, почеће да се баве овим питањем“, рекао је Берисављевић, додавши да он сам „и надаље истрајава уз идеју да би Војводина и Србија требало да се организују као федеративна држава“.[2]

Већ следеће недеље, обнову Војвођанског фронта је најавио и Ненад Чанак, уз помоћ Чедомира Јовановића. „Овај фронт би могао да спасе Војводину од политичког напада који стиже оличен у виду одлуке Уставног суда“, рекао је Берисављевић за Мађар Со.[3] Балинт Пастор није желео да се СВМ укључи у Војвођански фронт. Коментаришући идеју о „фронту“, републички посланик СВМ-а је за Мађар Со изразио уверење да међу већином војвођанских Мађара и житеља Војводине „та реч буди негативан призвук“ и додаје да због тога не би да користи тај термин. „А, што се отпора тиче – не знам према коме би требало испољити отпор“, рекао је.[4]

ПАРТИЗАЦИЈА ВОЈВОЂАНСКОГ КЛУБА
Од 2013. године је на челу Војвођанског клуба Бранислава Костић, дугогодишња блиска сарадница Живана Берисављевића. Са одличним искуством из некадашњег ЦК СК САП Војводине, функционерским ротацијама, кулоарским кампањама и договорима у вођењу кадровске политике, али и искуством дипломате, Берисављевић је Војвођански клуб лако ставио под своју контролу. Ово удружење, најпре свођено на улогу саветодавног тела Војвођанске партије, почело је да личи на партијски политички савет с амбицијом да и даље буду тинк-тенк који ће окупити све војвођанске аутономаше. Био је то привид који је требало да припреми будућу партијску политизацију Војвођанског фронта.

Оџићева Војвођанска партија је била без икакве политичке тежине и (што је још важније) без новца. Попут Александра Оџића, и Бранислава Костић је била чланица ЛСВ-а Ненада Чанка, али је 1995. напустила ту партију. Ђорђе Суботић, по свему судећи, није имао представу о чему се ради. Пасивношћу је омогућио Берисављевићу да уз помоћ својих сарадника сасвим овлада Војвођанским клубом. Суботић је постао председник удружења Републиканци Војводине, које је потом изгледало више као неко тело или одсек минијатурне Војвођанске партије (формални назив је Војвођанска партија – републиканци Војводине). Званично гесло Војвођанске партије гласи: „Војводине ће бити онолико колико буде борбе за њу!“, али ова партија је остала без свог електронског гласила. Штампано гласило никада није имала, а медијска презентација јој се свела на профиле на електронским друштвеним мрежама.

Заставе и слогани Војвођанске партије током протестне шетње у Суботици, 28. новембар 2015. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Заставе и слогани Војвођанске партије током протестне шетње у Суботици, 28. новембар 2015. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Војвођански клуб је и даље наставио да постоји као самостална НВО. Бранислава Костић је у име Војвођанског клуба 2014. године потписала уговор о сарадњи са Демократском странком који није имао стварног политичког значаја, јер је ДС нестајала са сваког нивоа власти. Постигла је да их 2017. године подржи и Саша Јанковић. У томе је учествовала Мариника Тепић напустивши Чанкову ЛСВ, да би постала чланица Јанковићеве партије коју је, такође, напустила да би пришла Драгану Ђиласу. На једном од својих округлих столова 2018. године, Војвођански клуб је пружио прилику Драгану Веселинову да се још једном испростачи и то на промоцији зборника Војводина и Србија – 100 година после.

Бранислава Костић је крајем 2018. поново позвала на обнову Војвођанског фронта. Исто је са Фејсбук странице Војвођанске партије поручио и Александар Оџић. ЛСВ се одазвала на иницијативу партијски политизованог Војвођанског клуба. У прилог окупљања Војвођанског фронта се огласио и потпредседник ЛСВ Бојан Костреш, члан рокфелеровског Ист-вест бриџа, сателитске организације Трилатералне комисије. Главни одбор ЛСВ је подржао идеју окупљања Војвођанског фронта. Председништво Оџићеве партије је једногласно донело одлуку о наставку разговора о окупљању Војвођанског фронта. У том окупљању учествовао је и Милош Савин (крајем деведесетих година био члан Градског одбора ЛСВ Нови Сад и директор CeDem, потом ангажован у CDD и раду низа НВО Новог Сада). Савин је један од ретких међу војвођанским аутономашима који истражује историју Војводине, али су његови видљиви резултати на том пољу углавном ограничени на доба Хабзбуршке монархије. Чанкова ЛСВ и Оџићева Вojвођанска партија су 27. фебруара 2018. потписале споразум о сарадњи који је представљен као „први корак у формирању Војвођанског фронта“. У име СВМ је Балинт Пастор демантовао да ће његова партија бити члан Војвођанског фронта, па је и без СВМ априла 2019. најављено и формално оснивање Војвођанског фронта до краја октобра.

Успостављање коначне превласти Живана Берисављевића над Војвођанским клубом овенчано је избором чланова новог Савета Војвођанског клуба маја 2019. године: проф. др Адам Светлик (професор словакистике Филозофског факултета УНС), проф. др Јулијан Тамаш (украјински академик и председник илегалне ВАНУ), проф. др Милош Тешић (оснивач, академик илегалне ВАНУ и професор новосадског ФТН), Димитрије Боаров, доц. др Марко Божић (Правни факултет Универзитета УНИОН), Ђорђе Бугарин (секретар за пољопривреду ПКС), Ђорђе Суботић (бивши председник ВК), др Борис Варга (украјински политиколог и директор Руског слова), Јанко Дрча (директор Геронтолошког центра „Нови Сад“), Петар Нешковић, проф. др Бошко Kовачевић (политиколог, Отворени унивезитет Суботица и Сингидунум), проф. др Душан Гвозденац (један од оснивача ВК, професор ФТН УНС), проф. др Јања Беч Нојман (ФЕППС Едуконс), проф. др Лазар Лазић (ПМФ УНС), проф. др Милан Мартинов (ФТН УНС, један од оснивача ВК), проф. др Јован Шетрајчић (ПМФ УНС, један од оснивача ВК), Станимир Лазић (један од оснивача ВК, први председник и почасни члан ВК), Владислав Бата Радаковић (члан савета САВ и члан РЕКОМ) и Живан Берисављевић (почасни члан Војвођанског клуба).

Коалиција Војвођански фронт је први пут на изборе јединствено изашла крајем јуна 2019. током избора за МЗ Нови Бечеј освојивши око 20 одсто гласова. У хроничном опадању политичког значаја, опстанак у власти на нивоу једне месне заједнице су себи представили као велики успех. Изборни резултат у МЗ Нови Бечеј је био сублокални, али је ипак осоколио војвођанско аутономаштво и међу аутономашима делимично повратио углед ЛСВ. Како је ЛСВ најзад показала да је једина била у стању да како-тако окупи политичку коалицију под називом Војвођански фронт[5] и у њој заузме водећи положај, порастао је углед ЛСВ и у Војвођанском клубу. Очајно жељни било каквог успеха, војвођански аутономаши су потпуно занемарили чињеницу да је Ненад Чанак функционер Вучићевог режима на положају председника Одбора за европске интеграције Народне скупштине Републике Србије и да је његова ЛСВ на нивоу локалних самоуправа у коалицији са СНС Александра Вучића, где год је сачувала имало значаја.

Већ средином јуна 2019. је Борис Варга изнео важне аргументе за свој  неспокој поводом окупљања Војвођанског фронта[6] и навео да постоји нејединство у Војвођанском клубу по питању заједничког рада са активним политичарима: „Једну од најстаријих НВО у покрајини ‘Војвођански клуб’ поделило је питање да ли да се прикључи ‘Војвођанском фронту’, јер један број њихових чланова не жели да подржи фронт за одбрану појединих политичара“. Показало се да је Варга био у праву. Улога Оџића и његове партије у Војвођанском клубу била је партизација ове аутономашке НВО ради припреме да одлучујуће руковођење преузму кадрови ЛСВ, људи Ненада Чанка.

ВОЈВОДИНА „ДОЂОШИМА“
С јесени 2018. године Војвођански клуб је објавио Зборник Војводина и Србија – 100 година после. Поводом овог издања, у Новом Саду је одржан разговор о књизи у форми трибине под модерацијом Роберта Чобана.[7] Пред крај трибине, председница Војвођанског клуба, Бранислава Костић, изнела је став да је „тензија између дођоша и староседелаца“ била „историјска грешка“, јер „нити су дођоши лоши, а сви ми добри, нити су сви они добри, а ми лоши“. Насупрот основној  вредносној поставци војвођанског аутономаштва, Костићева је рекла да су дођоши „наши људи, наше комшије“ и закључила: „Ако хоћемо да буде Војводине, морамо са комшијама, нема нам друге“. Заборавила је да се Војвођански клуб ради рушења Милошевићевог режима, пре две деценије, није обратио „дођошима“, већ НВО сектору Хрватске, земље из које су десетине хиљада Срба избегле да  би се настанили у Војводини.

Председница Војвођанског клуба Бранислава Костић држи говор на трибини у организацији Војвођанске партије, Суботица, 29. новембар 2015. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Председница Војвођанског клуба Бранислава Костић држи говор на трибини у организацији Војвођанске партије, Суботица, 29. новембар 2015. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Ова изјава председнице Војвођанског клуба представља напуштање вековне замисли о престижу староседелачког војвођанског менталитета над дошљачким, темељне вредности војвођанског аутономаштва. Поделу на „староседеоце и досељенике“ је још 2007. године јавно критиковао Теофил Панчић[8], али је Војвођански клуб тада тврдоглаво остајао при своме. Наиме, Војвођански клуб је 2011. протестовао због запошљавања Срба који су из Хрватске протерани у операцији „Олуја“[9], a 2013. уопште није протестовао када су се у Новом Саду јавиле пароле „Дођоши марш из Војводине и Новог Сада“ и „Смрт дођошима!“[10] које се према прописима Р. Србије морају подвести под забрањено дискриминаторно понашање. У Новом Саду је тада против оваквих графита протестовао само СПО Вука Драшковића.

До аутономашког отварања према „дођошима“ је пре или касније морало доћи. Чини се да је Костићева идеју о интегрисању „дођоша“ преузела из Карусела распетих у којем је Томислав Кетиг објавио да треба повезати „две Војводине“. За ову прилику, Карусел распетих је штампан ћирилицом. Уосталом, већ деценијама у војвођанском аутономаштву руководећу улогу у своје руке узимају управо потомци „дођоша“. Временом, они себе промовишу као веће Војвођане од самих војвођанских староседелаца, нарочито ако су „дођоши“ били тек њихови очеви, дедови или прадедови. Понекад су и они сами употребљавали поштапалице, фразеологизме и анегдоте којим би пред војвођанским аутономашима оправдали своје бављење политичком и културном стварношћу Војводине.

Ненад Чанак је неколико пута гостујући у ТВ емисијама јавно коментарисао наводе о свом „дођошком“ пореклу духовито говорећи како су „у Војводини староседеоци само жабе и трска“. Још 2004. године, током промовисања хералдичких накарада за Војводину, он је јавно употребио и рогобатни израз „мултизавичајност“.[11] За Динка Грухоњића „као Босанца, важан аспект аутономије је интерзавичајност“[12], шта год му значила ова фраза коју је први пут, у контексту Војводине, употребио 2014. интервјуишући Ерика Гордија.[13] Чини се да ни социологија јужне Калифорније нема појма шта би „у контексту Војводине“ могла да значи лексема „интерзавичајност“.

Проблем завичајне неукорењености аутономаша који воде порекло ван простора Војводине је злодух који још од XIX века прати најпрестижније „господство“ војвођанских нотабилитета. „Историјске породице“ Дунђерски и Јагодићи су у аутономашкој перспективи својеврсне иконе војвођанске екслузивности. За војвођанске аутономаше су они ноблеси Хабсбуршког доба. Горка истина, коју аутономаштво скрива, је да преци икона војвођанске ексклузивности нити су „дошли с Арсенијем Чарнојевићем“, нити су „Чарнојевића дочекали“.

Дунђерски су херцеговачка фамилија која се на простор Војводине населила из Гацка најраније крајем XVIII века, иако се погрешно тврди да су се доселили раније. Последњи велепоседник ове фамилије је биио Богдан Дунђерски који је тестаментом покушао да установи Пољопривредну академију коју би похађали само православни Срби из Војводине. Јагодићи су, такође, херцеговачки Срби који су се у Панчеву  обогатили као абаџије и сапунџије. Према предању којег је забележио Јован Ердељановић, у књизи Срби у Банату, Јагодићи су потомци неке баба-Јагоде, досељеници из околине Ливна. Ове чињенице су врло неугодне аутономашком завичајном ексклузивизму.

Међу војвођанским аутономашима је од 1990. године гајена нетрпељивост староседелаца према неприлагодљивим „дођошима“. Ова нетрпељивост староседелаца брижљиво је усмеравана на „дођоше“ који потичу из крајева јужно од Саве и Дунава, а не желе да прихвате војвођанско политичко аутономаштво као некакву „староседелачку културу“. Војвођански аутономаши су намерно заборављали да је управо успостављањем САП Војводине режим Јосипа Броза у Војводину доселио толико колониста, да је у њеном становништву још тада остало свега 52 одсто староседелаца.[14] Према тим досељеницима и каснијим избеглицама се олако и увредљиво злоупотребљавала Балашевићева флоскула о „возу који те дон’о“.

Зграда Владе АП Војводина (Фото: vojvodina.gov.rs)
Зграда Владе АП Војводина (Фото: vojvodina.gov.rs)

Истини за вољу, у традиционалној култури говора староседелаца је „дођош“[15] одувек био облик речи „дошљак“ којим је означаван сваки придошлица, било да се ради о колонисти, оптанту и било каквом досељенику из другог завичаја. Досељеници из другог села или другог краја града су једнако називани „дођошима“, па чак и њихова деца и унуци, без обзира јесу ли досељеници у Војводину или потомци староседелаца. Израз „дођош“ у говорима Војводине није имао улогу пејоратива, постао је погрдан тек у политичком дискурсу војвођанских аутономаша. Они су се чак трудили да изразу „дођош“ супротставе израз „нађош“[16] – измишљен да се увећа дистанца староседелаца према придошлицама у Војводину. Чак су након 2000. године писане аутономашке пароле „дођоши=прођоши“, али оне нису могле да заживе у Војводини. У говору војвођанских староседелаца постоји назив за оне који су напустили своје јато да би се прибили туђем. Тај израз потиче из традиционалне терминологије живинарства и врло је увредљив када се употреби за човека.

Како год било, крајем 2019. у Војвођанском клубу више није било никог да одбрани „супериорну“ староседелачку културу од председнице тог клуба. Уосталом, Костићева је и сама староседелачког порекла, а нико је није терао да пружа руку „дођошима“. Аутономаши су књижевно припремљени да романтично прихвате досељенике и да тај однос постане „мико фо“. У Каруселу распетих Томислав Кетиг је 2016. романсирао да је староседелачка Војводина „између живота и успомена“ а високо вредновао предузимљивост Личана у Војводини. Уосталом, војвођанско аутономаштво је одувек имало и политички подобне „дођоше“ којима се није упућивао подсмех флоскулом о „возу који те дон’о“. Нарочито ако су такви родом из Лике.

Јован Дејановић је био потомак личких „дођоша“ колонизованих у село Велебит код Кањиже, а и Никола Кмезић је био „дођош“ који се у Војводину доселио из Личког села Врховине код Оточца. Преци Ненада Чанка су досељеници из личког села Зрмања. Динко Грухоњић се пре три деценије доселио из Бањалуке да би у време режима Слободана Милошевића у Новом Саду студирао књижевност. За њим и Тузлак Недим Сејдиновић који се у сред рата из родне Босне доселио у Нови Сад којим је владао Милошевићев режим. И деда Бојана Костреша је био „дођош“ са Баније. Дедин унук је средином деведесетих година прошлог века у Ечки постао довољно завичајан да  организује серију рок концерата под паролом „Војводина Војвођанима“, а у XXI веку ратарску народну игру Цуре прогласи „паорском игром“ преименујући је у „Банатске шоре“. Данас је координатор коалиције Војвођански фронт.[17]

Томислав Кетиг (родом из Нове Градишке у Славонији, хрватски књижевник и академик илегалне ВАНУ) био је и сам „дођош“ који је у Каруселу распетих 2016. романескно ожалио невоље војвођанских староседелаца којима је Војводина „сан“. Тиме је Кетиг завршио своје животно дело, романсирање историје Војводине по укусу војвођанских аутономаша. Кетигово књижевно моделовање будућих војвођанских аргонаута у потрази за завичајним идентитетом XXI века ипостазирано је у неколико књижевних ликова бизнис-јапијевског хабитата, али ограничено у грађански миље.

Типичан пејзаж војвођанске равнице: поља сунцокрета, околина Сомбора (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)
Типичан пејзаж војвођанске равнице: поља сунцокрета, околина Сомбора (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Овим је изворно поље завичајног идентитета војвођанског завичаја измештено из аграрне привреде и села где је настало, да би пало у слепу мрљу будућег војвођанског аутономаштва. Изворни завичајни идентитет Војводине је коначно запостављен у сврху придобијања свих оних који нису староседеоци Војводине. Огромна заоставштина сеоске аграрне културе Војводине, на којој је две деценије Веселин Лазић са својим сарадницима брижљиво радио не би ли је отео од заборава, у Кетиговом романсирању је сасвим запостављена. То је и логично, јер Томсилав Кетиг за разлику од Веселина Лазића о војвођанској култури није имао појма. Да ли је за Кетигове истомишљенике завичајни идентитет са становишта неког ко је рођен у Бачком Брестовцу сувише „сељачки“ за „грађанску Војводину“ XXI века, или се ради тек о превазиђеним „сновима и сећањима“ војвођанских  „индолентних мужека“?

Током 2018. године, Кетиг се бавио историјом Шваба у Војводини (фамилија Кетиг потиче из градића Кобленц одакле су се преци писца у XVIII веку доселили у Вараждин, а потом у Вуковар). За зборник Војвођанског клуба Сто година Војводине у Србији (1918-2018) објавио је Томислав Кетиг у својству дописног члана илегалне ВАНУ прилог „Војводина – самосвесна геополитичка и цивилизацијска целина“. Умро је почетком 2020, убрзо након што су Чанкови лигаши преузели руковођење Војвођанским клубом. Остало је још само да Томислава Кетига лично ожали Живан Берисављевић[18] који је, ипак, војвођански староседелац.

ЛСВ ПРЕУЗИМА ВК
Припадници Војвођанског клуба су били потпуно неосетљиви пред чињеницом да је њихов почасни председник Живан Берисављевић „понудио своје услуге“ СНС-у Војводине. Он се, наиме, понудио на сарадњу актуелном председнику Владе Војводине Игору Мировићу (СНС).[19] Садржина Берисављевићевих разговора са Мировићем и њихови договори остали су непознати јавности.

Акција ЛСВ на преузимању Војвођанског клуба изведена је брзо након смрти  угледног припадника ове организације, Ђорђа Суботића.[20] Суботић је одавно одвео НВО Републиканци Војводине у Војвођански клуб чији је председник био једно време, а потом је допустио да након њега председница Војвођанског клуба постане Берисављевићева блиска сарадница Бранислава Костић. Одмах након комеморације Суботићу[21], лигашко преузимање Војвођанског клуба одвијало се муњевитом брзином. На проширеној седници Савета Војвођанског клуба 15. новембра 2019. године, руководство је закључило да су руководећи људи ове организације престарели и да руковођење треба препустити младима.[22] Чанковим лигашима је преузимање Војвођанског клуба припремила Бранислава Костић уз статирање Александра Оџића.

Бранислава Костић се потом повукла са чела Војвођанског клуба, а на изборној скупштини за председника Војвођанског клуба изабран је члан председништва, политичког савета и ГО ЛСВ, рокфелеровски лобиста[23] и некадашњи стипендиста Руске Федерације и Републике Србије[24] Миливој Бешлин.[25] Изабрано је и ново председништво: адвокат Драгомир Јанков (бивши секретар за финансије САП Војводина), Даница Стефановић (председница Грађанског фонда Панонија и чланица политичког савета ЛДП), глумица Лидија Стевановић, Kристина Менеши (покрајинска посланица ЛСВ), проф. др Лазар Лазић (председник стручног савета за науку и културу ЛСВ и син Веселина Лазића), професор факултета Унион Марко Божић, адвокат Вељко Милић[26] (члан адвокатске канцеларије Бељански из Новог Сада) и Динко Грухоњић.

Миливој Бешлин (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Миливој Бешлин (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

У име ПО ДС је на изборној скупштини чланове Војвођанског клуба поздравио Мирослав Васин, као и Александар Оџић који је уз Бешлина био и кандидат за председника ВК. На овом значајном догађају, ипак, није било представника две аутономашке НВО којих упорно нема у раду Војвођанског клуба: Центра за регионализам (Александра Попова) и Игманских иницијатива (тим за Србију води Јово Комшић који је 1992. био један од оснивача Војвођанског клуба). Јавност је тек из писања београдског Данаса сазнала да су се 2019. за председника Војвођанског клуба кандидовала још двојица кандидата који су касније разоткрили битне повреде поступка избора новог руководства.

Овим је, у условима изумирања и старачке изнемоглости чланова ранијег руководства које је деценијама држало на одстојању Живана Берисављевића, Ненада Чанка и његове партијаше, ЛСВ постигла оно што јој изумрли чланови тог клуба никако нису дозвољавали. ЛСВ је крајем 2019. године практично преузела Војвођански клуб.  Упркос наглашеној реторици непомирљивости према Вучићевом режиму, старо руководство је Војвођански клуб препустило „младим кадровима“ странке која је у коалицији са Вучићевим режимом. Наиме, ЛСВ је у коалицији са СНС-ом Александра Вучића у свакој општини Војводине где има политичког значаја, учествује у расподели управе у јавним предузећима. Шеф ЛСВ Ненад Чанак је председник Одбора за европске интеграције Скупштине Републике Србије. Миливој Бешлин је управо у доба Вучићевог режима постао научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, ангажован од 2016. у новооснованом Регионалном научном центру тог института у Новом Саду.

Врло брзо је јавност сазнала да постоје чланови који се не слажу са претварањем Војвођанског клуба у „партијску испоставу“ ЛСВ, као и да је било незадовољства руковођењем ове организације у целе претходне две године.[27] О незадовољству чланова Војвођанског клуба јавност није могла сазнати ништа из медија са територије Војводине, па чак ни са аутономашких гласила. Једини медиј који је ово пренео био је београдски Данас. Др Радивоје Јововић (политиколог, продекан за међународну и стручну наставу факултета „Лазар Вркатић“ Универзитета ФЛВ и члан Савеза антифашиста Војводине) je изнео  веома тешке речи: „Војвођански клуб отет је из руку оних који су га деценијама чинили и градили, и биће предат као политички плен доказаним противницима демократије, издајницима права, слобода и интереса грађанки и грађана Војводине и Србије, вољним савезницима аутократског и шовинистичког режима који нас сваким даном на свим пољима друштвеног све више девастира“.

Одговарајући Јововићу, без помињања његовог имена, Бранислава Костић је навела да је „Војвођански клуб одбио да постане члан Војвођанског фронта“, али је ипак признала да се за председника организације нису кандидовали само Бешлин и Оџић, већ и Јововић.[28] Костићева је „заборавила“ да је управо она са места председнице Војвођанског клуба међу првима активно кортешовала у прилог окупљања Војвођанског фронта. И ново руководство је морало да призна да су неки чланови иступили из организације незадовољни изборним процесом.[29] Душко Радосављевић који је Јововићев колега са факултета „Лазар Вркатић“ и из Савеза антифашиста Војводине, поводом свега се уопште није огласио. Радосављевић је изабрао да ћути о подвођењу Војвођанског клуба партији која је коалициони савезник Вучићеве СНС.

Дугогодишњи члан Војвођанског клуба Мирослав Илић био је 2019. такође кандидат за председника ове организације. Илић је ветеран Војвођанског клуба, инсајдер који је сведок његове историје. Његова оцена о лигашком преузимању Војвођанског клуба[30] била је још отворенија и детаљнија од Јововићеве, а има значајнију тежину: „Војвођански клуб је пре неки дан, политичким насиљем и извргавањем процедуре руглу, отет од својих најистакнутијих чланова и предат Лиги социјалдемократа Војводине. Избран је председник Kлуба, који је у својој биографији прећутао да је члан Председништва ЛСВ, као што су и многи чланови Председништва исто то урадили. Лагали су. Гласове су дали ‘новоучлањени’ преко друштвених мрежа и у задња два месеца – омладинци ЛСВ. На тај начин погажени су сви принципи на којима је Војвођански клуб опстао свих ових година. Отимачи Војвођанског клуба неће бити задовољни, јер им осим печата и ПИБ-а ништа друго неће остати. Дух и мисија Kлуба и људи који су га чинили – не дају се украсти. Због тога у Војводини остају само две стране: слободни грађани и слуге режима који своје синекуре морају да одраде.“

Представници Војвођанског културног клуба „Васа Стајић“, који се не слажу са партијском политизацијом аутономашких НВО, фебруара 2020. године први пут су положили цвеће на новосадски споменик Васи Стајићу одвојено од Војвођанског клуба.[31] Био је то јавно видљиви акт диференцијације Војвођанског културног клуба Васа Стајић од Војвођанског клуба. Одмах по избору новог руководства на челу са Мирославом Илићем почели су рад на окупљању аутономашких НВО које нису расположене да буду политички трабант ЛСВ.[32]

Мирослав Илић држи говор на трибини у организацији Војвођанске партије, Суботица, 29. новембар 2015. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Мирослав Илић држи говор на трибини у организацији Војвођанске партије, Суботица, 29. новембар 2015. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Број чланова Војвођанског клуба који су се активно супротставили подвођењу ове НВО руководству ЛСВ био је занемарљив, а тек неколицина се томе јавно супротставила када се овај дуготрајни процес завршио. Уколико нису престарели или умрли, остало им је само да се повуку. Основан пре скоро три деценије, Војвођански клуб се дуго држао на дистанци од Живана Берисављевића и Ненада Чанка. До краја 2019. године је Војвођански клуб сведен на њихов амблем којег ће они који брукају социјалдемократију у Војводини користити као монету за своје политичко поткусуривање са режимом у Београду.

 

(КРАЈ)

 

Душан Ковачев је публициста из Зрењанина. Аутор је преко 300 научних радова, расправа, истраживања, есеја, коментара, приказа, превода и других радова (комплетан списак можете пронаћи овде). Посебна област његовог интересовања су политичка, правна, културна, привредна и социјална садашњост Војводине и њена историја. Живи и ради у Београду

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Бета – У Војводини створен покрет отпора, Б92, 05. август 2012.
[2] Бета – У Војводини створен покрет отпора, Б92, 05. август 2012.
[3] Војвођански „фронт“ из ината, Вечерње новости, 14. август 2012.
[4] Нерешено питање и војвођански фронт отпора, Мађар Со, 19. август, 2012.
[5] ЛСВ, ВП и ДСХВ основали Војвођански фронт, Аутономија.инфо, 07. новембар 2019.
[6] Варга, Борис – Војвођански аутономаши под контролом српских напредњака, Ал Џазира, 23. јул 2019.
[7] Book Talk 2019 – Промоција зборника „Војводина и Србија – 100 година после“, Color Media Communications, Јутјуб, 08. октобар 2019.
[8] Панчић, Теофил – Културни идентитет Војводине, транскрипт излагања на семинару „Извештавање о Војводини“ у организацији Независног друштва новинара Војводине. Семинар је одржан у хотелу „Божић“ у Бешкој 21, 22. и 23. децембра 2007, Аутономија.инфо, 24. децембар 2007..
[9] Војвођански клуб: Све чинимо да „Олуја“ траје, Аутономија.инфо, 4. август 2011.
[10] Графити мржње против дођоша у Новом Саду, Аутономија.инфо, 18. јун 2013.
[11] Дидановић, Вера – Предизборна радикализација, реме бр. 687, 4. март 2004.
[12] Бета – Грухоњић: Иницирати оснивање грађанске платформе за идеје и права Војводине, Н1, 1. август 2019.
[13] Националистичка прича је врло погодна за лење људе, Часопис за подстицање интеркултуралне комуникације „Интеркултуралност“, бр. 7, Завод за културу Војводине, март 2014. Доступно на: https://issuu.com/zavodzakulturuvojvodine/docs/interkulturalnost_7
[14] Димковић, Борислав – Међусобни односи и утицаји староседелаца и колониста после Другог светског рата, Социологија и простор: часопис за истраживање просторнога и социокултурног развоја, Но. 5-6, 1964, стр. 100-109. Доступно на: Hrčak .
[15] Мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Речник српских говора Војводине 2, 2002, Матица српска, Нови Сад.
[16] Најстарији податак о употреби израза „нађош“ нашао се на страницама хрватске Википедије у чланку којег је 2004. поставио тадашњи студент заштите животне средине Иван Свирчевић, статиста опере Српског народног позоришта у Новом Саду. Видети: Војводина.
[17] Бета – Војвођански фронт излази на изборе, Бојан Костреш координатор, Инсајдер, 1. март 2020.
[18] Берисављевић, Живан – Ин Мемориам: Томислав Кетиг, Аутономија инфо, 16. јануар 2020.
[19] Пензионисани војвођански политичар понудио савез Мировићу? Телеграф, 3. децембар 2019.
[20] Преминуо Ђорђе Суботић, дугогодишњи председник Војвођанског клуба, ВК, 6. децембар 2019.
[21] Комеморација поводом смрти Ђорђа Суботића, ВК, 8. децембар 2019.
[22] ТВ канал 9, Седница савета Војвођанског клуба, 15. новембар 2019.
[23] Ковачев, Душан – Лига социјалдемократа као рокфелеровски политички лоби, ФСК, 1. март 2016. (Доступно на ЦЕОПОМ Истина)
[24] http://www.instifdt.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2017/01/MBeslin-CV.pdf
[25] Миливој Бешлин нови председник Војвођанског клуба, Аутономија.инфо, 13. децембар 2019.
[26] Ово је адвокат војвођанских сепаратиста, Истрага, 17. јул 2019.
[27] Јововић, Радивоје – Војвођански клуб је постао партијска испостава, Данас, 17. децембар 2019.
[28] Костић, Бранислава – Није лепо лагати, Данас, 19. децембар 2019.
[29] Конститутивна седница и саопштење за јавност новог Председништва Војвођанског клуба, ВК, 24. децембар 2019.
[30] https://www.autonomija.info/miroslav-ilic-vojvodjanski-klub-otet-od-svojih-clanova-politickim-nasiljem.html
[31] https://www.autonomija.info/polozeno-cvece-na-spomenik-borcu-za-vojvodinu-vasi-stajicu.html
[32] https://www.danas.rs/drustvo/dr-miroslav-ilic-novi-predsednik-vojvodjanskog-kulturnog-kluba-vasa-stajic/

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор balkanskageopolitika.com