Рат пре устанка

О новосадским жртвама Априлског рата о којима се ћутало 80 година јер се њихова верзија антифашизма није уклапала у званичну верзију историје

Прва жртва Априлског рата, односно немачког бомбардовања Новог Сада, тог шестог априла 1941. године, била је, према речима хроничара града Зорана Кнежева[1], Немица, супруга Рудолфа Рајта, власника фабрике кола и каросерија у Радничкој улици. Она се враћала из цркве (католичке, или евангелистичке – није познато, као ни њено име), са недељне службе, када ју је један од бомбардера, који су иначе ниско летели, приметио у пустој улици и пресекао митраљеским рафалом на самом улазу у кућу. Тешко рањена, убрзо је преминула. Тако је скончала ова, нама непозната, држављанка Краљевине Југославије. Изузев Кнежева, нико од оних који су се посебно бавили овим временским периодом, није је ни оволико поменуо. Макар као парадокс.

Изгледа да се ова морбидна игра – убијање цивила митраљеском паљбом из авиона – необично допала посадама немачких бомбардера, те су је у Новом Саду поновили још једном истог дана. Према мојим сазнањима, примењивана је и у Београду, а вероватно и у другим  градовима Краљевине, које су бомбардовали. Дакле, реално је претпоставити да је за митраљирање цивилног становништва у ниском лету постојала наредба, или барем одобрење, усмена препорука.

Негде око 13 часова, Кисачком улицом се кретала погребна поворка, која је на Алмашко гробље испраћала 20-годишњу Катицу Поповић, „Врапчеву“. Код броја 64, један од ниско летећих бомбардера спустио се још ниже и, пажљиво нишанећи, почео да пуца по поворци. Видели су војници у авиону да је реч о погребној поворци. Спас су, некима из поворке, пружиле велике бетонске цеви, ту положене на земљу, јер је градска управа имала намеру да и у тај део града уведе канализацију, па су успели да се сакрију у њих. Но, нису стигли сви да се склоне, те су смртно страдали: Милева Гајинов, Зорица Гонђа, Драга Гроздић, Анка Ђорђевић, Милева Летић, Јелена Мијатовић, Јелена Продановић, Јулка Станков, Дара Пришић, Мила Лалошевић, НН – женска особа, неутврђеног идентитета и годишта, „са Клисе“, те НН – мушко дете од 12 година. Било је много рањених. Улични зид куће Јовановића, где се све ово и догодило, био је дуго времена пун метака авионског митраљеза. Страдалима је готово осамдесет година касније, подигнуто скромно обележје на месту где су побијени, чиме су извучени из таме заборава.

Спомен-обележје са именима страдалих у погребној поворци, 6. априла 1941. (Фото: Ђорђе Србуловић/Нови Стандард)
Спомен-обележје са именима страдалих у погребној поворци, 6. априла 1941. (Фото: Ђорђе Србуловић/Нови Стандард)

Немачке бомбе нису падале на град, он је био поштеђен. Тучени су били објекти на периферији Новог Сада: аеродром на Сајлову и још неки други. Београд је бомбардован, Нови Сад – није. Горе наведени злочини почињени су над цивилима – женама и децом, током и након хришћанског обреда: јутарње службе, односно испраћаја на гробље.[2] Остаје да се истражи да ли је и колико војника Краљевине Југославије погинуло у немачким ударима на војне објекте на периферији града. Ако је и њих било, онда су и они, уз ове цивилне, прве жртве Другог светског рата на тлу Новог Сада.

ЛИКВИДАЦИЈА СРБА
Но, први велики погром становника Новог Сада – од неколико, колико их је било током рата, закључно са масовним стрељањима цивила по „ослобођењу Новог Сада од фашизма“ у Рајиној шуми, октобра и новембра 1944. – дакле, први велики погром и то готово искључиво Срба, започеће недељу дана касније, неколико сати по уласку мађарских трупа у Нови Сад, у који ће свечано умарширати 13. априла 1941. године, нешто после 18 часова. Хортијева власт сматрала је да проглашењем НДХ, 10. априла 1941, престала да постоји Краљевина Југославија, те да Краљевина Мађарска нема више никаквих обавеза према њој, па је истог дана започео улазак мађарских трупа у Бачку. Без икаквог отпора, завршиће се три дана касније на обали Дунава у Новом Саду. На другој обали, петроварадинској, већ се вијорила застава НДХ и тамо је убијање Срба започело на другом језику.

Иако, како је речено – отпора није било, мађарске трупе су у сваком значајнијем српском месту приликом уласка инсценирале „борбе са четницима“, што им је „дало за право“, да се са истима „обрачунају у борби“, а то је значило да похапсе и ликвидирају српско цивилно становништво Бачке које су сматрали да треба да побију. Ликвидације ће се наставити током целог априла месеца, у два-три „таласа“. У Новом Саду су, према наведеној литератури, убијања вршена: 14, 15. и 16. априла; пa oд 23. априла до краја месеца (појачано од 27. априла). Број побијених цивила, а реч је, опет понављам јер је битно, о готово искључиво српском становништву, никада није тачно утврђен. Претпоставке, изнете у литератури, говоре о преко 2.000 људи у Бачкој и око 500 у самом граду. Више је него извесно да нико од убијених није припадао Комунистичкој партији Југославије, нити Савезу комунистичке омладине Југославије. Нису убијани Јевреји, барем не у Новом Саду. Према доступној документацији, од неколико стотина страдалих, убијена су два, три Јеврејина. Није убијен ниједан Ром.

Мађарске трупе биле су опседнуте четницима и њихова пропаганда је током тродневног уласка, а и касније, говорила о „борбама са четницима“ и „ликвидацијама српских четника“. Видећемо касније да иако борби није било, прича о четницима није била без основа. У тим касним поподневним сатима на Ускрс (по грегоријанском календару), 13. априла 1941. године, мађарске трупе су свечано дочекане на централном градском тргу од оних становника који су њихов улазак сматрали ослобођењем. Ваља рећи и то да су пре мађарских, кроз град прошле, не задржавајући се, немачке трупе. Није било отпора. Војници су смештени по касарнама, официрима су приређени банкети и славља у најлуксузнијим ресторанима, хотелима и кућама и чинило се да ће прва ноћ проћи у слављу једних, зебњи и тишини других. Срби закључани у својим домовима нису излазили на улице, међутим…

Кућа из које су на стрељање изведени чланови породице Перић (Фото: Ђорђе Србуловић/Нови Стандард)
Кућа из које су на стрељање изведени чланови породице Перић (Фото: Ђорђе Србуловић/Нови Стандард)

Око 21,30, започето је извођење војске, тенкова и механизације из касарни. Убрзо су се раширили по појединим деловима града и започели пуцњаву по крововима кућа: прво у Доситејевој улици (Салајка), па на Темеринском друму (Подбара), онда у делу Јовановског насеља, па у делу Футошке (код касарне), па… На ту појединачну пуцњаву – а пуцали су сами војници, одговарало се паљбом из тешког наоружања. Мађарска пропаганда је, колико сутра, известила да су „четници први запуцали, а онда су наши ослободиоци у херојској борби одговорили“. Већ ујутру, 14. априла, први цивили су побијени пред кућама, понегде са свим укућанима – члановима породице, а неки, који би се ту затекли, повешани су о најближе бандере. Велики број људи је ухапшен и спроведен на неколико „сабирних места“, углавном у касарне. Доста похапшених је ту ликвидирано.

Прегледајући обимну документацију[3], постављају се многа питања, на која до данас нема целовитог одговора, али се неки одговори могу наслутити. Прво се односи на број жртава априлског погрома у Новом Саду. Према свој наведеној документацији, неспорна су имена 179 жртава. Њихова имена се појављују у свим или готово свим релевантним документима. Овај број никако не значи да је списак коначан, напротив: жртава је било много више, али је посао њиховог утврђивања и дефинитивне потврде предмет систематске, стручне и тимске обраде и истраге. Писцу ових редова лично је било важно да бар ових 179 имена „угледа светло дана“ – односно да се постави обележје са њиховим именима, које би говорило о страдању ових људи, јер су ова страдања слабо и недовољно позната ван стручних кругова. Крајем 2019, у дну Алмашког гробља, код каменог крста, подигнуто им је скромно обележје, које чека дан да буде освећено од стране свештеника СПЦ, те да се овим жртвама врати право на постојање. То би био почетак. Наравно да се поставља питање: зашто се о овоме ћутало и зашто је требало да прође безмало 80 година од њиховог страдања да добију макар какво обележје? Разлоге слутим и о њима ћу нешто касније говорити.

Затим: гледајући план тадашњег града и адресе жртава (бар оних убијених 14,15,16. априла), стиче се утисак да су убијања вршена насумично, „по слободном избору“. Међутим, није тако. Војска је припадала систематичном народу и ту импровизације није било. Односно, може се закључити да је војска у Нови Сад ушла са већ спремљеним именима и адресама оних које треба да ликвидира у првом налету. Краљевина Југославија била је обавештајно избушена, а помоћ у достави података окупаторима су још пре почетка ратних дејстава пружиле и комшије будућих жртава. То што су мађарски војници успут убили још неког, пре тога га легитимишући, да би били сигурни да је одређене националности и политичког опредељења (југословенски и српски родољуб за краља и Отаџбину), не мења много на утемељености претпоставке о унапред одређеним именима за ликвидацију. Само тако се може објаснити податак да је, на пример, прескочено 15, а онда у 16-ој кући у улици убијен један члан породице, па прескочене три српске улице, да би на крају четврте убили једну породицу, итд. То показује да није реч о насумично одабраним „жртвама фашистичког терора“.

Место где су стрељани чланови породице Перић (Фото: Ђорђе Србуловић/Нови Стандард)
Место где су стрељани чланови породице Перић (Фото: Ђорђе Србуловић/Нови Стандард)

Такође, мета убистава нису били имућни, како би се њихова имовина опљачкала, иако је било и случајева пљачке. Која имовина се могла опљачкати, на пример, од породице Перић, из скромне кућице на љутој периферији, самом крају дела града познатог као Салајка – продужетка Граничарске улице? Изведени су из куће, доведени до „Шулцове млине“ и убијени су сви, на бенту испред млина на самом приступу Темеринском мосту: Живко (42), Живка (41), Ђурђинка (17), Стеван (15). (Последњи Перић – Слободан, био је у Немачкој у заробљеништву. Тамо се „спанђао“ са неком Швабицом, на чијем је имању радио. Љубоморни Немац га је прегазио камионом последњег дана његовог заробљеништва и, наравно, никад није одговарао. Управо је чињеница да је он допао заробљеништва 1941, односно „српски четник“, могао и био вероватни разлог ликвидације ове породице). Шта се могло опљачкати од трговачког помоћника Емила Јовановића – „Бебиног“, 19-огодишњака, који је кренуо да среди папире за очеву сахрану? Од обешеног ђака гимназије у Темеринској улици? Од фијакеристе са Ивањданског насеља (Детелинаре), машиновође из Футошке, или глумца Војислава Виловца?

Надгробни споменик породице Перић на Алмашком гробљу у Новом Саду (Фото: Ђорђе Србуловић/Нови Стандард)
Надгробни споменик породице Перић на Алмашком гробљу у Новом Саду (Фото: Ђорђе Србуловић/Нови Стандард)

Зашто се деценијама ћутало о овом злочину? Пре свега, требало би се подсетити да је после преузимања власти од стране комуниста, рат у Југославији, па и у Новом Саду, третиран кроз две призме: „Жртве фашизма“ (безлични политички, а често и безимени цивили) и „борба партизана (и само њих) за слободу“. Након краха „друге Југославије“, Други светски рат у Новом Саду свео се – мање-више – на Рацију 12-21. јануара 1942, те „ослобођење Новог Сада од фашизма“, 23. октобра 1944. године. Ове жртве нису припадале комунистичком покрету и у том смислу нису се уклапале у слику „дозвољеног и једино могућег антифашизма“, али јесу били антифашисти. Били су Срби, монархисти, југословенски и српски родољуби.

Готово је извесно да су многи од страдалих били учесници демонстрација 27. марта 1941, као и да су своје родољубиво и антихитлеровско расположење јавно исказивали – што је примећено од оних који су их као такве означили. Значајан број припадао је четничким удружењима. Међутим, после распада „друге Југославије“ и бар званично – нестанка система вредности и „истина“ наметнутих у СФРЈ, ове жртве као да ником нису биле битне „поред толико других важнијих ствари и проблема“, а рат се – као што рекох – свео на Рацију и Дан Ослобођења. Реч је, у највећем броју, о југословенским и српским родољубима, искрено оданим Краљевини Југославији и династији.

ЧЕТНИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У НС
По речима већ навођеног З. Кнежева,[4] архивска грађа бележи постојање првих четничких удружења (била су два), 1925. године, а већ 1933. број регистрованих чланова је 500. Нагла и велика афирмација четништва настаје после 1937. године. Треба рећи да је у Новом Саду живео и радио Доброслав Јевђевић. У град је долазио и Коста Пећанац. Смотре и маршеви четника редовно су држани, њихова слава, Сретење Господње, прослављана је у елитном хотелу „Слобода“ (ту је одржана Велика народна скупштина 25. новембра 1918.). Неколико година пре рата, четницима је припадао целокупни градски „крем“. Кумови славе били су високи градски функционери. На славама су редовно присуствовали, или сами банови Дунавске бановине, или њихови представници, као и представници војске, двора, државног врха. Помињани прота Алимпије Поповић је редовно резао колач и благосиљао и скуп и учеснике, присутни су били и црквени великодостојници. Многи од њих били су учлањени у четничка удружења и они који су преживели страдања на почетку рата, наставиће своје деловање и даље током рата, у измењеним околностима.

Али значајан број њих неће преживети ослобођење, јер су, као „сарадници окупатора“, са пресудом, или без ње, стрељани од краја октобра, преко новембра, па и децембра 1944. године. Чланови четничких удружења су, према неким мојим сазнањима, били и: последњи градоначелник Новог Сада пре окупације др Милош Петровић (осуђен и стрељан 1944.), његов помоћник Обрад Милутиновић (повереник четничке организације за Војводину, осуђен и стрељан када и др Петровић), Милан Л. Поповић (главни уредник окупационе Нове поште јединог дневног листа на српском језику у Новом Саду током рата и посланик у мађарском парламенту/по функцији – члан Дома магната, као и владика Иринеј Ћирић и још неки други/, заслужан за ослобађање многе српске деце из мађарских логора, такође осуђен и стрељан по уласку партизана 1944.), помињани Алимпије Поповић (први градоначелник Новог Сада по уласку партизана 1944.), а вероватно и сам владика бачки, др Иринеј Ћирић (преминуо од последица линча „напредне омладине“ у Оџацима, 1955.), и многи други. Четништво је било вид пре свега југословенског, али и српског родољубља који је пре рата подстицан од круне, државног и војног врха.

Спомен-обележје са именима стрељаних априла 1941. године у Новом Саду, Алмашко гробље (Фото: Ђорђе Србуловић/Нови Стандард)
Спомен-обележје са именима стрељаних априла 1941. године у Новом Саду, Алмашко гробље (Фото: Ђорђе Србуловић/Нови Стандард)

За овај рад ваља навести и то да је до „експлозије приступа четничким удружењима“ дошло од 27. марта до 11. априла 1941. године. Управо ће ова учлањења умногоме одредити жртве у другом таласу ликвидација новосадских Срба и дати разлог и зашто су само Срби ликвидирани, као и зашто се о овоме ћутало после рата. Милан Љубојевић, сестрић легендарног команданта Новосадског партизанског одреда, Милана Симина (погинуо у партизанској акцији паљења жита у непосредној близини Новог Сада, 26. јула 1941.), пише[5] да је Милан Симин био пилот Краљевине Југославије са распоредом на сарајевском аеродрому, где га је затекао рат. Не мирећи се са окупацијом, прерушен, вратио се у Нови Сад, где је гледао како му мађарски војници рођеног брата Перу Симина, крајем априла 1941, одводе на стрељање у Рајину шуму (у Рајиној шуми су, одмах по ослобођењу нове власти стрељале преко хиљаду становника Новог Сада српске и мађарске националности. Мањи број са пресудама, већи – без). Пера се у четнике учланио 27. марта, као и многи учесници демонстрација тога дана, у једној општој родољубивој еуфорији, која ће потрајати и наредних дана.

После бомбардовања, а пре уласка мађарских трупа, било је договорено да се књиге са именима чланова удружења  спале, али је секретар удружења решио да их закопа. Комшије су га потказале, а он је под мукама признао где су књиге закопане. Остало је „била рутина“. Колико је оваквих случајева – не зна се, књиге нису пронађене, вероватно их је окупатор уништио, или однео са собом приликом повлачења (осим ако их сами „ослободиоци“ негде и данас не крију, или су их уништили после стрељања „сарадника окупатора“). Што се самог Милана Симина тиче – да поменемо и то – према Кнежеву, он је тражио од осталих чланова удружења да се започне са борбом, али су они хтели да се сачека, јер „није време“. Разочаран таквим ставом, убрзо ће се прикључити комунистичком покрету отпора (после напада Немачке на СССР) и погинути већ јула 1941, као што је и речено. Његова биографија је после рата делимично модификована, па је проглашен за „кандидата за члана КПЈ, као и првог команданта Новосадског партизанског одреда – у оснивању“???

Тако долазимо до могућих нових закључака, ако не о сигурном броју жртава априлског страдања цивила у Новом Саду, онда бар о њиховој националности, другачијем антифашизму од оног на који смо научени да је једино постојао и разлозима њиховог страдања. Један број оних који су преживели ратне страхоте, биће ликвидиран одмах по уласку партизана у град. Југословенски, српски и монархијски патриотизам и антифашизам – разлози за ратна страдања, биће разлози и за послератна. С тим што је антихитлеризам преиначен у „сарадњу са окупатором“. Зашто се о њима ћутало деценијама? Да ли је ово почетак правог пута, или слепа улица, након осамдесет година? Мир душама њиховим.

 

Ђорђе Србуловић је историчар из Новог Сада. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

НАПОМЕНЕ И УПУТНИЦЕ:
[1] З. Кнежев, „Нови Сад приче из прошлости“, Нови Сад, Панонија прес, 2016.

[2] О овом, али и другим априлским дешавањима, највише су се бавили: др Д. Његован, „I група масовних злочина Улазак мађарске војске у Бачку и Барању“, Нови Сад, Прометеј, Мало историјско друштво, 2011, М. Чобански, З. Голубовић, Ж. Куманов, „Нови Сад у рату и револуцији“, Нови Сад, Институт за изучавање историје, 1976, З. Кнежев у наведеном делу и у другом, проширеном издању, те у нешто појединачних, мањих радова, или у склопу већих целина.

[3] При утврђивању имена жртава побијених у априлском погрому, коришћени су: а) Протоколи умрлих: Саборне, Успенске, Алмашке и Николајевске цркве у Новом Саду за 1941. годину; б) Документација Јеврјеске општине у Новом Саду (ЈОНС): др. сци Јаша Романо:, „Јевреји у Југославији 1941-1945 жртве геноцида и учесници НОР-а“, Београд, 1980, ЈиМ, СЈОЈ; спискови које је сачинио хроничар живота новосадских Јевреја др Павле Шосбергер; в) Документација Музеја Војводине: Саопштења о злочинима окупатора и њихових помагача у Војводини 1941-1944, књига I Бачка и Барања, Нови Сад, Председништво Народне скупштине АП Војводине, 1946, Покрајинска комисија за утврђивање злочина…, 1946; Документација Архива Војводине: Списак жртава и оштећеника са подацима и врстама злочина, штете и са означењем пријава месног повереништва, односно аката анкетне комисије, Нови Сад, 1945; Саопштења 7-33, Београд, Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 1945; Жртве рата 1941-1945 (Војводина) – Музеј жртава геноцида, Београд, и др. те наведену и ненаведену литературу (између осталог и спискове које је сачинио новосадски парох Алимпије Поповић, а који су публиковани у Алмашка црква…, Нови Сад, српска православна црквена општина у Новом Саду, 2018, и др.)

[4] З. Кнежев, „Нови Сад прошлост у причама“, Нови Сад, Панонија прес, 2017. (поглавље „Четникички покрет у Новом Саду“, стр. 392-430).

[5] Писмо у поседу аутора

 

Насловна фотографија: Dario De Santis/Outpost Magazine

 

Извор Нови Стандард