D. Tanasković: Pandemija će proći, panislamistička srbofobija neće

Panislamistička srbofobija kod nekih (nikako kod svih!) Bošnjaka je doslednija, istrajnija i, kako izgleda, neizlečivija od svake druge bolesti

Sa potajnom nadom da možda ipak nisam do kraja u pravu, pre dve nedelje napisah da je endemija mržnje pogubnija i trajnija od pandemije virusa COVID-19. Nažalost, za kratko vreme stigoše uverljive potvrde da je panislamistička srbofobija kod nekih (nikako kod svih!) Bošnjaka doslednija, istrajnija i, kako izgleda, neizlečivija (ako se tako uopšte može reći) od svake druge bolesti.

Ona je patološka, sindromska, ispoljava se simptomima koji naoko mogu biti varljivi, mimikrijski, pa stoga i neprepoznatljivi, ali ima nepomerljivu unutrašnju logiku i sistemsku zakonomernost. Izneta tvrdnja može izgledati kao preterana, kao teška optužba, van etikecije i odmerenosti javnog govora. Ne, to je samo neoptužujuća konstatacija i pokušaj da se jedna pojava nazove pravim imenom, u skladu sa svojom prirodom i suštinom.

U tome se može i pogrešiti, ali je neuporedivo pogrešnije eufemistički izbegavati otvoren i pošten razgovor o postojanju jedne ideološke linije na našem društvenom i političkom prostoru, koja je već poodavno napustila taktiku ketmanskog prikrivanja. Zašto se onda u odnosu na nju i na njene nosioce ketmanski, uslovno rečeno, „politički korektno“ ponašati? To nikome ne može biti od koristi.

Zaoštravanje situacije u vezi sa pandemijom virusa COVID-19 i širenje zaraze na Novi Pazar, koji je postao novo žarište, dovelo je do otvorenog ispoljavanja panislamističke srbofobije od strane pojedinih tamošnjih političkih i verskih prvaka, tobože u ime građanskih i verskih prava sandžačkih Bošnjaka. Povod je bilo prebacivanje nekolicine obolelih u improvizovanu bolnicu na beogradskom Sajmu, a zatim i poseta Novom Pazaru predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kojom prilikom je dopremljeno nekoliko respiratora i druge medicinske opreme, neophodne za borbu protiv verski i nacionalno neselektivne epidemije.

O politici koju simbolizuje predsednik Vučić, o načinu na koji obavlja svoju funkciju i o ličnom stilu njegovog nastupanja u javnosti postoje izrazito protivrečni sudovi, od nekritički pozitivnih, pa idolopokloničkih, do optužbi da posredstvom mera preduzetih radi odbrane od pandemije zavodi diktaturu i vodi predizbornu kampanju.

On radi onako kako misli da treba i za to snosi punu odgovornost. Logično je da u uslovima nervoznog pluralizma političkih stavova, o svemu što predsednik preduzima postoje oprečna mišljenja, premda nije baš primereno da se u jeku izloženosti građana iskušenjima epidemije ma sa koje i ma sa čije strane forsira prenaglašena politizacija celokupne situacije. Taj aspekt atmosfere u kojoj trenutno živi naše društvo nije, međutim, tema ovog osvrta.

Sasvim suprotno, on se odnosi na jednu pojavu koja pod plaštom uključivanja u dnevnopolitičke raspre, potiče iz ishodišta, izlazi van predela i ide preko granica socijalnog i političkog konteksta u kome se ispoljava, a to je strategijsko panislamističko delovanje. U datim okolnostima, ono se aktualizije kao dosledna srbofobija i nikako nije izazvano problemima koje stvara pandemija, a još manje ponašanjem predsednika Vučića. Rasim Ljajić je s razlogom duhovito primetio da je reč o „virusnim profiterima“, ali bi bilo važno kategorijalno razdvojiti predizborno, stranačko profiterstvo, koje je tu takođe na delu, od znatno opasnije instrumentalizacije sadašnje situacije u duhu panislamističkog programa, čiji je manifest za ovdašnje islamiste i dalje Izetbegovićeva Islamska deklaracija.

Doktrina kojom se rukovodi deo SDA, stranke koju je on stvorio, i dalje je ukorenjena u poruci da je „jedna zajednica utoliko islamskija, što islam više određuje njene unutrašnje, a panislamizam njene vanjske odnose“, a što znači da je „islam njena ideologija, a panislamizam njena politika“. Jasno da jasnije ne može biti.

Da vidimo sad kako se ta ideologija i ta politika na sandžački način konkretno manifestuju u uslovima pandemije. Neposredno po Vučićevoj poseti Novom Pazaru, oglasili su se ogorčeni i zabrinuti glasovi dežurnih bošnjačkih/islamističkih dušebrižnika. Izdvajamo četiri takva oglašavanja koja su izazvala širu pažnju javnosti. Svoj protest je na Fejsbuku iskazao pomoćnik novopazarskog gradonačelnika sa liste SDA Emir Ašćerić, napisavši, pored ostalog: „Ne nasjedamo na ovakve politikantske fazone. Odlično prepoznajemo ovu brutalnu političku kampanju, koja je zvanično prekinuta, ali koja je u punom jeku od strane režima. Odlično prepoznajemo da se cijela ova garnitura više bavi sobom i politikom, nego rješavanjem krize“.

Gradonačelnik Nihat Biševac, iz koalicione Ljajićeve SDP, Ašćerića je odmah smenio, što je izazvalo komentare, pored ostalog i samog Ašćerića, kako je jasno da se sandžačka politika vodi iz Beograda. Sandžačka SDA je hitro podržala Ašćerića, saopštenjem sa zaključkom da „u Sandžaku imaju samo dvije opcije, SDA Sandžaka, kao autentična sandžačka opcija i Vučićeva velikosrpska opcija“, a da je Ašćerić izneo stav SDA, „koji je podržan od cjelokupne demokratske javnosti, građana i slobodnih intelektualaca“.

Eho je ubrzo pristigao i iz Sarajeva, gde je Klub zastupnika SDA u Skupštini Kantona Sarajevo pokrenuo inicijativu da Vlada KS i Skupština KS pomognu grad Novi Pazar. „Imajući u vidu da u ovim teškim vremenima svi nekoga pomažu, osjećamo potrebu da KS pomogne u medicinskoj opremi grad Novi Pazar, imajući u vidu da su građani Novog Pazara puno pomogli u odbrani grada Sarajeva u toku agresije na BiH“, glasilo je obrazloženje. Dakle, ovde pandemija, tamo agresija, a „velikosrpska politika“, Miloševićeva ili Vučićeva, svejedno, dežurni krivac.

Čim se saznalo da je nekoliko Bošnjaka hospitalizovano u privremenoj bolnici na beogradskom Sajmu, zabrinuto se, odmerenim rečima, javnosti obratila Jasmina Curić, predsednica Bošnjačkog nacionalnog vijeća, insistirajući na tome da „svi građani Sandžaka, koji su zahvaćeni ovim virusom, moraju biti smješteni u privremenim bolnicama koje se nalaze u Sandžaku, kako bi fizički, ali i psihički lakše podnijeli ovo oboljenje i izborili se sa njim“. Čitaj – nikako u Beogradu.

Istovremeno, gospođa Curić obratila se pismom i predsedniku Turske Redžepu Tajipu Erdoganu, sa molbom da Turska, koja je već „poslala pomoć na sve strane svijeta“, Sandžaku pošalje pomoć u opremi i u stručnom kadru. Erdogan je, takoreći istovremeno, uputio telegram predsedniku Vučiću, izrazio mu saučešće povodom smrti jednog člana Vlade Srbije od koronavirusa i poželeo uspeh u borbi protiv pandemije. Uskoro je stigla i pomoć iz Turske Srbiji, a samim tim i Sandžaku. Da se zna red.

Ni predsednik Mešihata IZ u Srbiji Mevlud Dudić nije izostao u ovoj prepisci, ali je on pisao Vučiću i izrazio zabrinutost zbog toga što se pripadnicima islama na Sajmu servira hrana sa svinjskim mesom, čime im se „dodatno otežava boravak i liječenje u ovakvim uslovima“. Zahtevao je da se „svim muslimanima u bolnici na Sajmu i drugim zdravstvenim ustanovama omogući ishrana u skladu sa propisima islama, kao i da se za pacijente islamske veroispovesti obezbedi poseban prostor za molitve“.

Ubrzo su oboleli Bošnjaci preseljeni u adaptiranu bolnicu u Novom Pazaru, što je dokaz da nije postojao valjani razlog da se ovo pitanje politizuje. Zapravo, i te kako je postojao, ali on nije u vezi sa pandemijom, već onom trajnijom i opasnijom ideološkom, (pan)islamističkom endemijom… Mlađani Ašćerić je, prema nekim sandžačkim portalima, namah postao „zvezda srpske opozicione scene“. U podršci njegovom glasu „nemirenja sa diktaturom i nečasnom predsednikovom predizbornom kampanjom u vreme epidemije“ pohitali su nekoliki lideri opozicije, što nije neočekivano. Njihovi motivi su razumljivi. A pravi, dubinski motivi samog borca za demokratiju Ašćerića? E, tu stvari stoje nešto drugačije, što nije preporučljivo prenebregavati.

Ko je, zapravo, Emir Ašćerić? Diplomirani arhitekta, magistar sarajevske škole, dizajner, očigledno kompetentan i sposoban čovek. Poslednjih godina se naročito angažovao, i stručno i politički, u kampanji menjanja naziva ulica u Novom Pazaru. U okviru te akcije, tim SDA predložio je nazive za nekih 800 ulica i trgova, jer sadašnji većinom ne odražavaju bošnjačke vrednosti i tradiciju.

U podužem razgovoru sa Admirom Lisicom za portal Intelektualno.com, obrazložio je svoje ideje i merila kojima bi se trebalo rukovoditi prilikom imenovanja i preimenovanja urbanih toponima i naziva institucija u Sandžaku. Pošto velika većina ulica, trgova, škola i drugih ustanova nosi imena vezana za srpsku istoriju i kulturu, što je nasleđeno iz prošlosti i što bi svakako trebalo razumno uravnotežiti, Ašćerić se ilustrativno okomljuje na Stefana Nemanju i Karađorđa.

Stefana Nemanju, kaže, „srpska historija veliča i hvali po najsvirepijim zločinima počinjenim nad bogumilima (?!) Sandžaka“, dok je vođa Prvog srpskog ustanka bio „predvodnik genocida nad muslimanima u Sjenici (1809)“. Davanjem ulicama imena ove dvojice zločinaca „buduće generacije se podstiču na zločin, uz poruku da će svi oni koji budu činili zločine nad Bošnjacima biti nagrađeni, da će se ulice, škole i druge ustanove zvati po njima“.

Sledi pomalo preteća poruka:“Mi, Bošnjaci Sandžaka, veoma smo strpljiv narod, ali strpljivost ima svoje granice i mi više u našem gradu nećemo da trpimo da nam ulice zovu po inspiratorima zločina nad nama i ličnostima koje predstavljaju simbole genocida“. I bogumili će, eto, dočekati zasluženu pravdu! A predložena će, uverava Ašćerić, biti imena ličnosti koje simbolizuju antifašizam.

Odviše bi prostora zauzela iscrpnija analiza celokupne liste predloženih imena, ali je stvarno teško razumeti kako se simbolima antifašizma mogu smatrati osvedočeni saradnici nemačkog okupatora i zagovornici albanizacije Sandžaka Ferhad-beg Draga i Aćif-efendija (Bljuta) Hadžiahmetović. Za našu temu zanimljivije su neke savremene ličnosti koje bi, po mišljenju SDA, zasluživale ulice u Novom Pazaru.

Od stranaca, na spisku je, na primer, ime „prijatelja Sandžaka Alojza Moka“, kao i nemačkog kancelara Vilija Branta, „kao simbola traženja oprosta za zločine svog naroda nad drugim narodom, dok Bošnjaci čekaju nekog Branta među Srbima“. Tu su, zatim, članovi organizacije „Mladi muslimani“ Hasan Biber i Halid Kajtaz, osuđeni na smrt u sudskom procesu 1949. godine ( ali koji već imaju ulice u Sarajevu), zatim profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu Rasim Muminović, jedan od najostrašćenijih srbomrzaca, autor, pored ostalih, i halucinantne knjige Fenomenologija srpske genocidne svijesti (1995), gde se može pročitati i to da Srbi „u nedostatku umskog aspekta za respektiranje pojava, nisu u stanju raditi nešto za sebe, a da to ne bude protiv drugih“ i da oni zato „u svakom kriznom razdoblju pokažu arsenal neljudskosti“. Kakva ubedljiva kvalifikacija za dobijanje svoje ulice u gradu na teritoriji Republike Srbije!

I najzad, dolazimo do predloga da jedna ulica u Novom Pazaru ponese ime Alije Izetbegovića. Ne treba se čuditi razlogu koji je stručni tim SDA naveo da predloži ime osnivača stranke i idejnog predvodnika, čijom se panislamističkom vizijom i dalje rukovodi njeno tvrdo krilo. A da u SDA postoje „tvrdo i meko krilo“ postalo je jasno još ranih devedesetih godina prošlog veka. Naročito je to došlo do izražaja s jeseni 1994. godine, u vreme suđenja dvema muslimanskim grupama, u Novom Pazaru i u Bijelom Polju, optuženim za pripremanje oružane pobune radi otcepljenja Sandžaka. U to vreme je besneo rat u susednoj BiH, tako da je stanje u Sandžaku bilo krajnje napeto, ali je mir, zahvaljujući trezvenim Bošnjacima i Srbima, kako u Beogradu tako i u Novom Pazaru, uprkos nekolikim incidentima, ipak očuvan.

Sulejman Ugljanin se u to vreme nalazio u nekoj vrsti egzila u Turskoj, ali su njegove verne pristalice u zemlji, kao Koordinaciono telo, izazvale raskol u stranci, optuživši tadašnjeg generalnog sekretara Rasima Ljajića za izneveravanje ciljeva borbe i saradnju sa „režimom“. Upoređivali su ga s „izdajnikom“ Fikretom Abdićem, koji se bio razišao, pa čak i zaratio, sa Alijom Izetbegovićem. Ljajić je, sa svoje strane, ocenio da to više nije ista i prava SDA i da je ponašanje članova Koordinacionog tela nelegalno. Raskol nikada nije bio, i nije mogao biti, prevladan, a Rasim Ljajić je svoj put kroz politiku uspešno nastavio van SDA.

Sulejmanu Ugljaninu se, kažu, baš u to vreme posle tri ćerke, rodio sin, a on je tim srećnim povodom rekao da je u životu imao dve želje – da dobije sina i da stvori autonomiju Sandžaka. Prva mu se ostvarila, pa je svim silama prionuo da realizuje drugu, od koje on i njegovi sledbenici ni do danas nisu odustali. Zato su, u suštini, i sporni „Vučićevi respiratori“ u Novom Pazaru, a i smeštanje obolelih Bošnjaka na beogradskom Sajmu. Otud obraćanje Erdoganu i podrška od sarajevske braće po Alahu…

Niko razuman i pošten ne može osporiti činjenicu da je bolesniku lakše ako je zbrinut bliže svome domu i porodici, u sredini u kojoj je svikao da živi, kao i da za muslimane svaki kolektivni smeštaj predstavlja dodatni problem u pogledu poštovanja verskih propisa u vezi sa ishranom, molitvom i odnosom prema rodnoj privatnosti. Međutim, uznemireno medijsko oglašavanje tim povodom u jednoj višestruko složenoj i prenapregnutoj društvenoj situaciji ima određene indikativne konotacije.

Pitanje ishrane muslimana u JNA pokretano je, na sličan način, i u teškim opštim prilikama krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Potpisnik ovih redova je tada (1989), tekstom „Između Kurana i kazana“, u NIN-u apelovao da se realno postojeće pitanje ishrane vojnika „iz istog kazana“ rešava u dogovoru sa nadležnim državnim organima, jer se srazmerno lako može rešiti, kao što je to, recimo, učinjeno u Kraljevini Jugoslaviji, a da se nepotrebno ne dramatizuje i ne politizuje.

Usledio je, prilično neočekivano, oštar komentar iz pera tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika Preporoda, glasila Islamske verske zajednice, inače mog simpatičnog kolege sa studija orijentalistike, Saliha Smajlovića. Optužio me je, ni manje ni više, nego za islamofobiju. Shvatio sam da je đavo odneo šalu. Ako me pamćenje ne vara, i Rasim Ljajić se tada izjašnjavao za dijalog i dogovorno rešavanje svih otvorenih pitanja, za koje nije tvrdio da ne postoje.

Poznajući ga dugo, iako nisam pozvan da to procenjujem, nemam utisak da je on neki „slabiji musliman“ od jurišnika tadašnjeg i sadašnjeg, a zapravo uvek istog tvrdog krila SDA. Brižna predsednica BNV Sandžaka Jasmina Curić bila je početkom februara u Bursi, na „Večeru jedinstva, druženja i solidarnosti“, u organizaciji udruženja „Bursa-Bosna-Sandžak“, gde je, između ostalog, izjavila da je „u cilju rješavanja statusa Bošnjaka i Sandžaka BNV pokrenulo inicijativu za uspostavljanje autonomije Sandžaka kroz model specijalnog statusa“. Neobavešteni bi rekli da je to neka nova inicijativa, saobražena savremenoj političkoj realnosti. Ali ne, reč je o ideji koja se oslanja o rezultate nelegalnog „Referenduma za autonomiju“ Sandžaka, održanog novembra 1991, na celokupnoj sandžačkoj teritoriji od jedanaest opština koje je prema zamisli bošnjačkih autonomaša trebalo da sačinjavaju novu autonomnu jedinicu u „skraćenoj“ Jugoslaviji.

U cilju internacionalizacije ovog separatističkog projekta na nivou i u koordinatama Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, Muslimansko (kasnije Bošnjačko) nacionalno vijeće Sandžaka izradilo je 1993. godine „Memorandum o uspostavljanju specijalnog statusa za Sandžak“ u „okviru ostatka Jugoslavije (Srbije i Crne Gore)“. Od tada je ovaj programski dokument izraz pokušaja sandžačke teritorijalne operacionalizacije „islama kao ideologije i panislamizma kao njene politike“ iz „Islamske deklaracije“.

U međuvremenu je prošlo više od četvrt veka, svašta se na našim prostorima, u okruženju i u svetu izdešavalo i promenilo, ali za sandžačke tvrdolinijaške autonomaše vreme kao da je stalo. Ugljanin i dalje žudi za autonomnim Sandžakom, starije aktiviste zamenjuju mlađi, a život i istorija, pa i pandemija, pored njih kao da prolaze, ne dodirujući ih. Srećom, (samo)zavaravajuća tvrdnja sandžačke SDA, da je Emir Ašćerić izrekao stav svoje stranke koji je „podržan od cjelokupne demokratske javnosti, građana i slobodnih intelektualaca“ daleko je od istine. Dovoljno je pregledati reagovanja na društvenim mrežama, pa se uveriti da panislamističko tvrdo krilo SDA ne uživa većinsku, a kamoli plebiscitarnu podršku među Bošnjacima. Isto važi i za inicijativu Kluba zastupnika SDA u Kantonu Sarajevo, da se uzvrati podrška Novom Pazaru koji je mnogo zadužio Sarajevo „u odbrani od agresije na BiH“.

Izvesni Safet je u svom komentaru bio više nego jasan: „Najbolje ćete nam pomoći da nas ne vraćate u 90-e!“ Ali avaj, šta da rade kad su oni tamo mentalno ostali… Ni oglašavanje gospođe Jasmine Curić nije mnogo bolje prošlo u javnosti. Za nepolitizovanje rasprave u uslovima epidemije konstruktivno se izjasnio i Muamer Zukorlić, a njega je teško smatrati Ljajićevim istomišljenikom i čovekom dalekim od islama…

Ljudima je ipak važnije da ih leče, ako treba, i beogradski lekari u beogradskim bolnicama i da im stignu respiratori, nego da ih na obavezu vernosti autonomističkim i panislamističkim himerama, uz obavezujuću srbofobiju, dosadno i stalno podsećaju njihovi nepopravljivi zatočenici. Jer, pokazalo se da oni svojim uvređenim i gnevnim „pravedničkim“ lamentima , sem kakve štete, ništa korisno ne mogu proizvesti. Čak ni uspeh na izborima, što bi trebalo da im je kratkoročna meta.

 

Autor Darko Tanasković

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Sveosrpskoj.com, 11. april 2020.