Д. Танасковић: Пандемија ће проћи, панисламистичка србофобија неће

Панисламистичка србофобија код неких (никако код свих!) Бошњака је доследнија, истрајнија и, како изгледа, неизлечивија од сваке друге болести

Сa потајном надом да можда ипак нисам до краја у праву, пре две недеље написах да је ендемија мржње погубнија и трајнија од пандемије вируса COVID-19. Нажалост, за кратко време стигоше уверљиве потврде да је панисламистичка србофобија код неких (никако код свих!) Бошњака доследнија, истрајнија и, како изгледа, неизлечивија (ако се тако уопште може рећи) од сваке друге болести.

Она је патолошка, синдромска, испољава се симптомима који наоко могу бити варљиви, мимикријски, па стога и непрепознатљиви, али има непомерљиву унутрашњу логику и системску закономерност. Изнета тврдња може изгледати као претерана, као тешка оптужба, ван етикеције и одмерености јавног говора. Не, то је само неоптужујућа констатација и покушај да се једна појава назове правим именом, у складу са својом природом и суштином.

У томе се може и погрешити, али је неупоредиво погрешније еуфемистички избегавати отворен и поштен разговор о постојању једне идеолошке линије на нашем друштвеном и политичком простору, која је већ поодавно напустила тактику кетманског прикривања. Зашто се онда у односу на њу и на њене носиоце кетмански, условно речено, „политички коректно“ понашати? То никоме не може бити од користи.

Заоштравање ситуације у вези са пандемијом вируса COVID-19 и ширење заразе на Нови Пазар, који је постао ново жариште, довело је до отвореног испољавања панисламистичке србофобије од стране појединих тамошњих политичких и верских првака, тобоже у име грађанских и верских права санџачких Бошњака. Повод је било пребацивање неколицине оболелих у импровизовану болницу на београдском Сајму, а затим и посета Нoвом Пазару председника Србије Александра Вучића, којом приликом је допремљено неколико респиратора и друге медицинске опреме, неопходне за борбу против верски и национално неселективне епидемије.

О политици коју симболизује председник Вучић, о начину на који обавља своју функцију и о личном стилу његовог наступања у јавности постоје изразито противречни судови, од некритички позитивних, па идолопоклоничких, до оптужби да посредством мера предузетих ради одбране од пандемије заводи диктатуру и води предизборну кампању.

Он ради онако како мисли да треба и за то сноси пуну одговорност. Логично је да у условима нервозног плурализма политичких ставова, о свему што председник предузима постоје опречна мишљења, премда није баш примерено да се у јеку изложености грађана искушењима епидемије ма са које и ма са чије стране форсира пренаглашена политизација целокупне ситуације. Тај аспект атмосфере у којој тренутно живи наше друштво није, међутим, тема овог осврта.

Сасвим супротно, он се односи на једну појаву која под плаштом укључивања у дневнополитичке распре, потиче из исходишта, излази ван предела и иде преко граница социјалног и политичког контекста у коме се испољава, а то је стратегијско панисламистичко деловање. У датим околностима, оно се актуализије као доследна србофобија и никако није изазвано проблемима које ствара пандемија, а још мање понашањем председника Вучића. Расим Љајић је с разлогом духовито приметио да је реч о „вирусним профитерима“, али би било важно категоријално раздвојити предизборно, страначко профитерство, које је ту такође на делу, од знатно опасније инструментализације садашње ситуације у духу панисламистичког програма, чији је манифест за овдашње исламисте и даље Изетбеговићева Исламска декларација.

Доктрина којом се руководи део СДА, странке коју је он створио, и даље је укорењена у поруци да је „једна заједница утолико исламскија, што ислам више одређује њене унутрашње, а панисламизам њене вањске односе“, а што значи да је „ислам њена идеологија, а панисламизам њена политика“. Јасно да јасније не може бити.

Да видимо сад како се та идеологија и та политика на санџачки начин конкретно манифестују у условима пандемије. Непосредно по Вучићевој посети Новом Пазару, огласили су се огорчени и забринути гласови дежурних бошњачких/исламистичких душебрижника. Издвајамо четири таква оглашавања која су изазвала ширу пажњу јавности. Свој протест је на Фејсбуку исказао помоћник новопазарског градоначелника са листе СДА Емир Ашћерић, написавши, поред осталог: „Не насједамо на овакве политикантске фазоне. Одлично препознајемо ову бруталну политичку кампању, која је званично прекинута, али која је у пуном јеку од стране режима. Одлично препознајемо да се цијела ова гарнитура више бави собом и политиком, него рјешавањем кризе“.

Градоначелник Нихат Бишевац, из коалиционе Љајићеве СДП, Ашћерића је одмах сменио, што је изазвало коментаре, поред осталог и самог Ашћерића, како је јасно да се санџачка политика води из Београда. Санџачка СДА је хитро подржала Ашћерића, саопштењем са закључком да „у Санџаку имају само двије опције, СДА Санџака, као аутентична санџачка опција и Вучићева великосрпска опција“, а да је Ашћерић изнео став СДА, „који је подржан од цјелокупне демократске јавности, грађана и слободних интелектуалаца“.

Ехо је убрзо пристигао и из Сарајева, где је Клуб заступника СДА у Скупштини Кантона Сарајево покренуо иницијативу да Влада КС и Скупштина КС помогну град Нови Пазар. „Имајући у виду да у овим тешким временима сви некога помажу, осјећамо потребу да КС помогне у медицинској опреми град Нови Пазар, имајући у виду да су грађани Новог Пазара пуно помогли у одбрани града Сарајева у току агресије на БиХ“, гласило је образложење. Дакле, овде пандемија, тамо агресија, а „великосрпска политика“, Милошевићева или Вучићева, свеједно, дежурни кривац.

Чим се сазнало да је неколико Бошњака хоспитализовано у привременој болници на београдском Сајму, забринуто се, одмереним речима, јавности обратила Јасмина Цурић, председница Бошњачког националног вијећа, инсистирајући на томе да „сви грађани Санџака, који су захваћени овим вирусом, морају бити смјештени у привременим болницама које се налазе у Санџаку, како би физички, али и психички лакше поднијели ово обољење и изборили се са њим“. Читај – никако у Београду.

Истовремено, госпођа Цурић обратила се писмом и председнику Турске Реџепу Тајипу Ердогану, са молбом да Турска, која је већ „послала помоћ на све стране свијета“, Санџаку пошаље помоћ у опреми и у стручном кадру. Ердоган је, такорећи истовремено, упутио телеграм председнику Вучићу, изразио му саучешће поводом смрти једног члана Владе Србије од коронавируса и пожелео успех у борби против пандемије. Ускоро је стигла и помоћ из Турске Србији, а самим тим и Санџаку. Да се зна ред.

Ни председник Мешихата ИЗ у Србији Мевлуд Дудић није изостао у овој преписци, али је он писао Вучићу и изразио забринутост због тога што се припадницима ислама на Сајму сервира храна са свињским месом, чиме им се „додатно отежава боравак и лијечење у оваквим условима“. Захтевао је да се „свим муслиманима у болници на Сајму и другим здравственим установама омогући исхрана у складу са прописима ислама, као и да се за пацијенте исламске вероисповести обезбеди посебан простор за молитве“.

Убрзо су оболели Бошњаци пресељени у адаптирану болницу у Новом Пазару, што је доказ да није постојао ваљани разлог да се ово питање политизује. Заправо, и те како је постојао, али он није у вези са пандемијом, већ оном трајнијом и опаснијом идеолошком, (пан)исламистичком ендемијом… Млађани Ашћерић је, према неким санџачким порталима, намах постао „звезда српске опозиционе сцене“. У подршци његовом гласу „немирења са диктатуром и нечасном председниковом предизборном кампањом у време епидемије“ похитали су неколики лидери опозиције, што није неочекивано. Њихови мотиви су разумљиви. А прави, дубински мотиви самог борца за демократију Ашћерића? Е, ту ствари стоје нешто другачије, што није препоручљиво пренебрегавати.

Ко је, заправо, Емир Ашћерић? Дипломирани архитекта, магистар сарајевске школе, дизајнер, очигледно компетентан и способан човек. Последњих година се нарочито ангажовао, и стручно и политички, у кампањи мењања назива улица у Новом Пазару. У оквиру те акције, тим СДА предложио је називе за неких 800 улица и тргова, јер садашњи већином не одражавају бошњачке вредности и традицију.

У подужем разговору са Адмиром Лисицом за портал Intelektualno.com, образложио је своје идеје и мерила којима би се требало руководити приликом именовања и преименовања урбаних топонима и назива институција у Санџаку. Пошто велика већина улица, тргова, школа и других установа носи имена везана за српску историју и културу, што је наслеђено из прошлости и што би свакако требало разумно уравнотежити, Ашћерић се илустративно окомљује на Стефана Немању и Карађорђа.

Стефана Немању, каже, „српска хисторија велича и хвали по најсвирепијим злочинима почињеним над богумилима (?!) Санџака“, док је вођа Првог српског устанка био „предводник геноцида над муслиманима у Сјеници (1809)“. Давањем улицама имена ове двојице злочинаца „будуће генерације се подстичу на злочин, уз поруку да ће сви они који буду чинили злочине над Бошњацима бити награђени, да ће се улице, школе и друге установе звати по њима“.

Следи помало претећа порука:“Ми, Бошњаци Санџака, веома смо стрпљив народ, али стрпљивост има своје границе и ми више у нашем граду нећемо да трпимо да нам улице зову по инспираторима злочина над нама и личностима које представљају симболе геноцида“. И богумили ће, ето, дочекати заслужену правду! А предложена ће, уверава Ашћерић, бити имена личности које симболизују антифашизам.

Одвише би простора заузела исцрпнија анализа целокупне листе предложених имена, али је стварно тешко разумети како се симболима антифашизма могу сматрати осведочени сарадници немачког окупатора и заговорници албанизације Санџака Ферхад-бег Драга и Аћиф-ефендија (Бљута) Хаџиахметовић. За нашу тему занимљивије су неке савремене личности које би, по мишљењу СДА, заслуживале улице у Новом Пазару.

Од странаца, на списку је, на пример, име „пријатеља Санџака Алојза Мока“, као и немачког канцелара Вилија Бранта, „као симбола тражења опроста за злочине свог народа над другим народом, док Бошњаци чекају неког Бранта међу Србима“. Ту су, затим, чланови организације „Млади муслимани“ Хасан Бибер и Халид Кајтаз, осуђени на смрт у судском процесу 1949. године ( али који већ имају улице у Сарајеву), затим професор Филозофског факултета у Сарајеву Расим Муминовић, један од најострашћенијих србомрзаца, аутор, поред осталих, и халуцинантне књиге Феноменологија српске геноцидне свијести (1995), где се може прочитати и то да Срби „у недостатку умског аспекта за респектирање појава, нису у стању радити нешто за себе, а да то не буде против других“ и да они зато „у сваком кризном раздобљу покажу арсенал нељудскости“. Каква убедљива квалификација за добијање своје улице у граду на територији Републике Србије!

И најзад, долазимо до предлога да једна улица у Новом Пазару понесе име Алије Изетбеговића. Не треба се чудити разлогу који је стручни тим СДА навео да предложи име оснивача странке и идејног предводника, чијом се панисламистичком визијом и даље руководи њено тврдо крило. А да у СДА постоје „тврдо и меко крило“ постало је јасно још раних деведесетих година прошлог века. Нарочито је то дошло до изражаја с јесени 1994. године, у време суђења двема муслиманским групама, у Новом Пазару и у Бијелом Пољу, оптуженим за припремање оружане побуне ради отцепљења Санџака. У то време је беснео рат у суседној БиХ, тако да је стање у Санџаку било крајње напето, али је мир, захваљујући трезвеним Бошњацима и Србима, како у Београду тако и у Новом Пазару, упркос неколиким инцидентима, ипак очуван.

Сулејман Угљанин се у то време налазио у некој врсти егзила у Турској, али су његове верне присталице у земљи, као Координационо тело, изазвале раскол у странци, оптуживши тадашњег генералног секретара Расима Љајића за изневеравање циљева борбе и сарадњу са „режимом“. Упоређивали су га с „издајником“ Фикретом Абдићем, који се био разишао, па чак и заратио, са Алијом Изетбеговићем. Љајић је, са своје стране, оценио да то више није иста и права СДА и да је понашање чланова Координационог тела нелегално. Раскол никада није био, и није могао бити, превладан, а Расим Љајић је свој пут кроз политику успешно наставио ван СДА.

Сулејману Угљанину се, кажу, баш у то време после три ћерке, родио син, а он је тим срећним поводом рекао да је у животу имао две жеље – да добије сина и да створи аутономију Санџака. Прва му се остварила, па је свим силама прионуо да реализује другу, од које он и његови следбеници ни до данас нису одустали. Зато су, у суштини, и спорни „Вучићеви респиратори“ у Новом Пазару, а и смештање оболелих Бошњака на београдском Сајму. Отуд обраћање Ердогану и подршка од сарајевске браће по Алаху…

Нико разуман и поштен не може оспорити чињеницу да је болеснику лакше ако је збринут ближе своме дому и породици, у средини у којој је свикао да живи, као и да за муслимане сваки колективни смештај представља додатни проблем у погледу поштовања верских прописа у вези са исхраном, молитвом и односом према родној приватности. Међутим, узнемирено медијско оглашавање тим поводом у једној вишеструко сложеној и пренапрегнутој друштвеној ситуацији има одређене индикативне конотације.

Питање исхране муслимана у ЈНА покретано је, на сличан начин, и у тешким општим приликама крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. Потписник ових редова је тада (1989), текстом „Између Курана и казана“, у НИН-у апеловао да се реално постојеће питање исхране војника „из истог казана“ решава у договору са надлежним државним органима, јер се сразмерно лако може решити, као што је то, рецимо, учињено у Краљевини Југославији, а да се непотребно не драматизује и не политизује.

Уследио је, прилично неочекивано, оштар коментар из пера тадашњег главног и одговорног уредника Препорода, гласила Исламске верске заједнице, иначе мог симпатичног колеге са студија оријенталистике, Салиха Смајловића. Оптужио ме је, ни мање ни више, него за исламофобију. Схватио сам да је ђаво однео шалу. Ако ме памћење не вара, и Расим Љајић се тада изјашњавао за дијалог и договорно решавање свих отворених питања, за које није тврдио да не постоје.

Познајући га дуго, иако нисам позван да то процењујем, немам утисак да је он неки „слабији муслиман“ од јуришника тадашњег и садашњег, а заправо увек истог тврдог крила СДА. Брижна председница БНВ Санџака Јасмина Цурић била је почетком фебруара у Бурси, на „Вечеру јединства, дружења и солидарности“, у организацији удружења „Бурса-Босна-Санџак“, где је, између осталог, изјавила да је „у циљу рјешавања статуса Бошњака и Санџака БНВ покренуло иницијативу за успостављање аутономије Санџака кроз модел специјалног статуса“. Необавештени би рекли да је то нека нова иницијатива, саображена савременој политичкој реалности. Али не, реч је о идеји која се ослања о резултате нелегалног „Референдума за аутономију“ Санџака, одржаног новембра 1991, на целокупној санџачкој територији од једанаест општина које је према замисли бошњачких аутономаша требало да сачињавају нову аутономну јединицу у „скраћеној“ Југославији.

У циљу интернационализације овог сепаратистичког пројекта на нивоу и у координатама Међународне конференције о бившој Југославији, Муслиманско (касније Бошњачко) национално вијеће Санџака израдило је 1993. године „Меморандум о успостављању специјалног статуса за Санџак“ у „оквиру остатка Југославије (Србије и Црне Горе)“. Од тада је овај програмски документ израз покушаја санџачке територијалне операционализације „ислама као идеологије и панисламизма као њене политике“ из „Исламске декларације“.

У међувремену је прошло више од четврт века, свашта се на нашим просторима, у окружењу и у свету издешавало и променило, али за санџачке тврдолинијашке аутономаше време као да је стало. Угљанин и даље жуди за аутономним Санџаком, старије активисте замењују млађи, а живот и историја, па и пандемија, поред њих као да пролазе, не додирујући их. Срећом, (само)заваравајућа тврдња санџачке СДА, да је Емир Ашћерић изрекао став своје странке који је „подржан од цјелокупне демократске јавности, грађана и слободних интелектуалаца“ далеко је од истине. Довољно је прегледати реаговања на друштвеним мрежама, па се уверити да панисламистичко тврдо крило СДА не ужива већинску, а камоли плебисцитарну подршку међу Бошњацима. Исто важи и за иницијативу Клуба заступника СДА у Кантону Сарајево, да се узврати подршка Новом Пазару који је много задужио Сарајево „у одбрани од агресије на БиХ“.

Извесни Сафет је у свом коментару био више него јасан: „Најбоље ћете нам помоћи да нас не враћате у 90-е!“ Али авај, шта да раде кад су они тамо ментално остали… Ни оглашавање госпође Јасмине Цурић није много боље прошло у јавности. За неполитизовање расправе у условима епидемије конструктивно се изјаснио и Муамер Зукорлић, а њега је тешко сматрати Љајићевим истомишљеником и човеком далеким од ислама…

Људима је ипак важније да их лече, ако треба, и београдски лекари у београдским болницама и да им стигну респиратори, него да их на обавезу верности аутономистичким и панисламистичким химерама, уз обавезујућу србофобију, досадно и стално подсећају њихови непоправљиви заточеници. Јер, показало се да они својим увређеним и гневним „праведничким“ ламентима , сем какве штете, ништа корисно не могу произвести. Чак ни успех на изборима, што би требало да им је краткорочна мета.

 

Аутор Дарко Танасковић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Sveosrpskoj.com, 11. април 2020.